Ustani sad!

Eh... U Ustavu Srbije bi moglo da piše da smo država mazohista. Fudbalskih mazohista. Trista puta ćemo verovati, trista puta ćemo biti razočarani i trista puta ćemo ponovo verovati. Red nade, red "boli me uvo šta rade više" i još jedan red nade. Sada smo ponovo u tom trećem redu gde se nadamo i verujemo. Šta da se radi, takvi smo.

Šta sve ovaj momenat čini velikim? Imaš priliku da odeš direktno na Svetsko prvenstvo, ali pod uslovom da pobediš jednu od najjačih fudbalskih nacija, bivšeg šampiona Evrope, kojeg bi poslao u baraž u slučaju trijumfa i otišao umesto njega u Katar - i to sve u njegovom domu.

Preporučujemo

Bilo bi dobro da u Portugalu i fudbaleri dobiju onaj srpski inat. Od svih sportskih kolektiva i individua, oni su ga najmanje pokazivali. Oni kad grade, grade sporo i postoji gadan strah da se sve mukom sagrađeno ne sruši u momentu. Onda mora ispočetka, a onda idemo ponovo kroz spori proces lečenja.

Vreme je da se kaže "kraj" obnovljenim procesima, raznim novim ciklusima, menjanju sistema, da se stane u kraj dizanju i penjanju, da kažemo zbogom oscilacijama i da zadamo konačni udarac valovima pesimizma.

Ne želimo više da se nadamo, pa da kroz "boli me uvo šta rade više" fazu ponovo dolazimo do nade. Ne znamo koliko više imamo snage za to. Ali, sad smo puni elana, vrhunac skale nadanja da imamo velike šanse za pobedu u Lisabonu.

Čekamo odavno da se pobedi neko veliki. Neko dovoljno veliki kao naše fudbalsko nadanje. Da dođemo telom tamo gde smo glavom.

Ti... Da, ti. U crvenom dresu sa grbom srpskim na srcu. Tebi se obraćam.

Ustani sad!

Ustani sad za sve nas i pokaži da nismo sve ove godine i decenije grešili. Da je taj besomučni povratak nade bio opravdan, da sa razlogom nije potonuo do sada. Pokaži sad da nismo ludi, pokaži da je došao čas.

Foto: Nikola Tomić

Sreća je, kažu, lepa samo dok se čeka. Mi bi da je prvo dočekamo, pa ćemo videti da li će nam dosaditi. Daj nam sreću, ti sa grbom srpskim na srcu.

Ne zanima nas na koji način će to biti. Hrabrost pruža ono što lepota uskraćuje. Upravo je ona bitna, a lepotu ako vidimo, videli smo je, ti sa grbom srpskim na srcu.

Neka odustane odmah onaj koji misli da ne može. Neka ostanu oni samo koji veruju, pa makar bila šačica brojem mala. Tada ćemo znati da su svi oni koji su izginuli na terenu, nezavisno od ishoda, stvarno dali sve od sebe za grba srpski na srcu.

Nećemo osuđivati one koji ne mogu.

Nećemo, jer neki ne mogu. Neki nemaju taj inat. Neki nemaju to u sebi.

Ali, zato, mnogi imaju. U genetskom kodu im je. Srbina kad otpišu, inat mu se budi.

Ustani sad!

Nedelja.

Veče.

Vedro nebo u Lisabonu.

Mi i oni.

Svi zajedno da izađemo iz ovih okova vere i nevere.

Ustani sad!

(Telegraf.rs)