Partizanov remi koji je morao da se desi

Da je neko pre početka sezone ponudio i navijačima Partizana i bilo kome u samom klubu iz Humske, bilo da se radi o igračima, stručnom štabu ili čelnicima, da u novembru mesecu tim bude na prvoj poziciji na tabeli, sa šest bodova više u odnosu na večitog rivala (uz meč više) i da od početka takmičenja u Superligi do pozne jeseni ima samo dva remija na kontu - svako od navedenih bi potpisao takav scenario bez dileme.

Međutim, kada su u nedelju uveče po gustoj magli crno-beli ostali bez dva boda u duelu sa Proleterom iz Novog Sada, počela je da se širi negacija kojoj smo inače skloni kao nacija, iako je taj remi jednostavno morao da se desi Stanojevićevom timu.

Preporučujemo

Morao je da se dogodi iz više razloga, pre svega zbog činjenice da jedan tim ne može da pobeđuje stalno (iako smo nedavno bili svedoci svetskog rekorda po seriji bez poraza kod Crvene zvezde, koji je prekinut porazom u Surdulici), ne može konstantno da drži visok nivo forme, niti da se oslanja na sve raspoložive resurse, pa i faktor sreće, a da pritom putuje i igra mečeve na svaka tri dana.

Neminovno je da dođe do zamora materijala, da po zakonu velikih brojeva negde i prospe bodove, kao što to dogodilo Stanojevićevom timu u utakmici sa Novosađanima, koja je možda "naplatila" neka pređašnja iskušenja u kojima crno-beli možda nisu bili na očekivanom nivou, ali su prošli neokrnjeno.

To se pre svega odnosi na minula tri teška meča sa TSC u gostima, Metalcem i Čukaričkim, u kojima Partizan nije pružao partije kao sa početka sezone, kada je tim imao svežinu, no, uspevao je na suv kvalitet, takmičarsku našpanovanost i iskustvo da izađe kao pobednik.

Duel sa Čukaričkim je verovatno najegzaktniji primer, jer su crno-beli u timu sa Banovog brda imali ozbiljnog takmaca, koji im je stvorio velike probleme, propustio ozbiljne prilike da iznenadi u Humskoj, ali ih je Partizan kaznio u jeku napada i brzopotezno sa dva gola već u prvih 45 minuta rešio utakmicu. Tada Stanojevićev tim nije "platio na mostu", ali je zato u nedelju, protiv objektivno slabijeg rivala od "brđana" (uz dužno poštovanje) - "platio na ćupriji".

Rikardo Gomeš tuguje posle promašenog penala; Foto: MN Press

I nije to nikakva tragedija, jer ono što je do sada Partizan učinio od letos, otkako su počele evropske kvalifikacije, sigurno je prevazišlo očekivanja i najvećih optimista među pristalicama kluba iz Humske.

Stanojević je iz postojećeg tima izvukao više od maksimuma, uspeo u kvalifikacijama da eliminiše predstavnika Slovačke - Dunajsku Stredu, potom i drugoplasirani tim Rusije - Soči, na posletku i portugalsku Santa Klaru i domogne se grupe faze Lige konferencija, što nikako ne sme da se zaboravi.

Uspeo je potom da naniže i 14 pobeda u domaćem takmičenju, sa gol-razlikom 44:5, uz samo dva remija i to protiv glavnog konkurenta za titulu Crvene zvezde i minulog vikenda kada je neočekivano bod u Humskoj uzeo pomenuti Proleter, čime je posle sedam godina zaseo na prvo mesto na tabeli, kao glavni favorit za jesenje počasti.

U tom meču sa Novosađanima se verovatno sve skupilo - umor od utakmice sa Gentom, samo tri dana ranije, činjenica da je tim počeo da robuje povredama od konstantnog takmičenja, jer se dešavalo da crno-beli "umetnu" takmičarski meč i u reprezentativnu pauzu (Kup sa Trajalom) kako bi sve postigli, pa je na kraju i sreća okrenula leđa.

Reći će neko, s pravom, da sreća mora da se zasluži, ali ne na način na koji su fudbaleri Partizana ušli u utakmicu sa Proleterom, misleći verovatno da će Novosađani pobediti sami sebe kada samo ugledaju protivnika na drugoj strani terena i tome bi svakako morali da razmišljaju pojedini igrači koje je Stanojević žestoko ukorio zbog ležernog igranja košarke pre meča, u sali podno stadiona.

Međutim, čak i taj mali trenutak opuštanja nije za veliku osudu, jer "izduvni ventil" mora da postoji, iako se trener crno-belih, koji je i sam nedavno konstatovao da se kiks negde mora dogoditi, sigurno neće složiti da je ovo momenat da se bodovi puste niz vetar.

U Partizanu, ruku na srce, nijedan momenat, realno sagledavajući sve okolnosti minulih godina, nije pravi i može biti koban, jer u Srbiji se fudbal ne igra samo na terenu, no, ako je već moralo da se desi, bolje sada, nego kada na red dođu jači od Proletera.

Navijači, gde ste?!

Foto: Partizan.rs/Miroslav Todorović

Možda se i taj loš trenutak ne bi dogodio da Partizan sa tribina ima srazmernu podršku onome što je učinio i još uvek čini na terenu. Navijači crno-belih, uz dužno poštovanje onima koji dolaze na stadion u Humskoj i prate ekipu, nisu zaslužili prelaznu ocenu, niti imaju pravo da bilo šta traže od Aleksandra Stanojevića i njegovih izabranika besomučno lupajući po tastaturi iz toplih domova.

Zar plasman u grupnu fazu Lige konferencija, prvo mesto na tabeli i pobede nisu razlog da se kupi ulaznica i pruži podrška treneru i igračima? Zar je potrebno da u Beograd dođe Mančester junajted da bi se "pomodari", koji se tada otimaju za karte, setili da navijaju za crno-bele? Zar političko mimoilaženje sa suprotnim tribinama, netrpeljivost prema upravi ili nekom trećem može da bude preče od ljubavi prema klubu?

Neki izgovori su, blago rečeno, banalni. Ne odgovara termin utakmice, hladno je, skupe su karte. O poslednje navedenom se svakako može raspravljati i oni koji određuju cene u Humskoj bi morali da stave prst na čelo i "smanje doživljaj", jer nismo na zapadu Evrope. Navijaču u Srbiji je potrebno izaći u susret normalnom cenom, akcijom koja će mu olakšati da dođe na meč, nekada i besplatnim ulazom, ako se klub već bori za viši cilj.

Za sve drugo ne postoji opravdanje. Ako se od trenera, igrača i kluba traže pobede i titule, onda dođite na stadion i pomozite, pogurajte, kada treba i kritikujte. Iz fotelje i preko tastature nemate pravo ništa da tražite!

(Z. Ivković)