I u Egiptu postoje Zvezda i Partizan

Brat od tetke je uvek za izostanak sa časova u srednjoj školi navodio eksplozivnu dijareju. Nije bilo dovoljno da kaže da ima dijareju, nego da je ona još pride i eksplozivna.

Mora da zvuči prilično moćno da bi se izbegli ti neopravdani, ali sam to smatrao za preterivanje sve dok nisam ušao u peti dan boravka u Egiptu.

Hrana začinjena, raznolika, a ja mlad i prilično glup, a pritom halapljiv. Platiti ol inkluziv u zemlji faraona je i dobar i loš potez, ali neću ulaziti dublje u tu analizu zbog eventualnog klizanja u gadosti.

Zato, pređimo na sport kao što moje pisanje uvek i nalaže.

Fudbal.

To je za Egipćane izlaz u sreću i kap elikisira koji im gura misao iz ne tako blistave i peskom zatrpane stvarnosti.

Prilično su vatreni kad pričaju o lopti i vidi se da su prilično takmičarski nastrojeni kada je tu znak pitanja.

Svi, manje-više, navijaju za dva najveća kluba u zemlji, oba iz Kaira. Al Ahli i Zamalek su egipatski "večiti". Daleko najuspešniji od ostalih sa najviše trofeja i navijača. Kao kod nas Zvezda i Partizan. No, i sami ćete shvatiti iz onoga što sledi.

Iz Hurgade, gde sam bio stacioniran, zaputio sam se u glavni grad Egipta. Četiri ili pet punktova sa vojskom i policijom smo morali da prođemo, a putuje se pod velom zvezdane noći, pa sve dobija neku novu dimenziju.

Sigurnost im je na prvom mestu, a ne bi je dobili da je dobro nisu gradili. I sad je čuvaju, taj obruč je osetan u svakom trenutku putovanja.

Ulazak u sam Kairo je svojevrsno kulturološko bunilo. Kolega sa dobro trimovanim kratkim brkovima vozi kroz gužvu improvizovanog autoputa kao da nas je ukrao.

Nema oklevanja, samo uleće u susednu traku uz pritiskanje sirene.

Grad od 30 miliona duša se ukazao ispred nas, ali i zgrade predgrađa kao u filmovima distopije.

Svaka je bila ili polu sagrađena ili polu porušena, a ta slika je bila prisutna tokom skoro čitavog boravka u Kairu. Odaje se utisak jedne betonske džungle posute prašinom.

Elem, vozač brkica nastavlja da seče, da dominira širokim kolovozom koji nije ni označen, nego po sopstvenom nahođenju krstari ka piramidama.

Vodič je bio kulturan momak, omanjeg rasta, ali prilično pristupačan, pa sam ga priupitao na jednoj "puš" pauzi šta misli o fudbalu.

- Uuu mnogo ga volimo. Lično, Al Ahli je najveći klub. Ne samo u Egiptu nego u celoj Africi. Znam da moj brat ne bi nikada to priznao - kaže vodič na prilično solidnom srpskom.

Piramide, pa Sfinga, a zatim i Stari grad i ručak u jednoj od lokalnih kafana Kaira pod budnim okom vojne policije.

Uz sve to, poseta fabrici parfema uslovila je da se ka Hurgadi vratim mirišljav kao mlada pred oltarom.

Tamo sam nastavio da ispitujem lokalce i sezonce o fudbalu.

- Al Ahli, bez pogovora. Glupo pitanje - kazao mi je Zaza, momak koji pokušava da proda neke izlete prisutnima na plaži.

- Eno, ono ti je Aziz. On ti je za Zamalek, znaš... Dobar čovek, ali užasan kada se priča o fudbalu - završi Zaza i nastavi da doziva Aziza kako bi i on prišao da da svoj sud.

Čim je prišao, Aziz je saslušao pitanje i nastavio na njihovom jeziku da se raspravlja. Zaza je bio u totalnom pravu.

Iz svega priloženog, jasno je da svi orbitiraju oko dva najveća kluba u državi, a poneki su mi rekli i da simpatišu fudbalski klub iz Hurgade.

Slična situacija kao i u Srbiji sa "večitima".

Ako vam čega u Egiptu ne fali, onda je to pažnje. Od raznih prodavaca i preprodavaca, naravno.

Prvog dana svima odgovaraš, drugog samo kulturnima, a trećeg već počinješ da ponavljaš iste riječi. Nakon četvrtog ti je muka i da odgovoriš.

Abas, lokalni radnik u suvenirnici me je navukao da kupim magnet, a onda je morao i da mi odgovori na pitanje - kako ljudi u njegovoj zemlji gledaju na Moa Salaha.

- Oh... Veliki čovek. Baš veliki. Moraš priznati da je najbolji trenutno na svetu, je li tako? Reci mi, hajde?

Rekao sam, jer zaista delim njegovo mišljenje. Svi ga vole. Svi gore pomenuti sa kojima sam razgovarao su ga istakli kao nešto što je sveto u svetu sporta, ali i života.

- Gradi bolnice i škole, pomaže osnovcima sa knjigama, nema šta nije uradio za nas - naglasio mi je jedan punački spasilac kojem nisam zapamtio ime iako mi čuvao ležaljku svakog dana.

I ja sam mu ostavljao bakšiš na dnevnom nivou, da ne ispadne da sam loš tip (a, kao nisam).

Poslednjeg dana je bila najbolja hrana. Kažu, namerno to rade da bi ih što bolje zapamtio po dobru.

Kolači su briljirali. Šta je bilo posle toga, ne bih da delim sa vama u detaljima, ali bi trebalo da mi se opravdaju neki časovi.

Šala, naravno.

Svi tamo znaju sve o fudbalu, ali najviše prate svoje.

Surovi pesak je izrodio dobre i poštene ljude željne da se dokažu sa loptom, ali i u svemu ostalom. Jedan je otišao daleko, a ostali poštuju njegov put.

I danas se veća oko toga kako je sagrađena piramida u Gizi, ali samo jedno je jasno - tu, na tom mestu, stvari kad nastanu, postanu veličanstvene.

(Telegraf.rs)