Popović o teškoj prošlosti: "Otac mi je upucan tokom rata, radio sam u kafiću kada nije bilo novca"

Dok nekome ne smrkne, drugome ne svane. Da se nije desila situacija u kojoj su iz prvog tima Crvene zvezde "otpali" brojni igrači među kojima je bio Milan Borjan zbog zdravstvenih problema, verovatno ne bismo došli u situaciju da na delu vidimo rezervnog čuvara mreže kluba iz Ljutice Bogdana, Zorana Popovića.

Rezervista Crvene zvezde izašao je u prvi plan posle gostovanja crveno-belih u Razgradu, koje je klub iz glavnog grada Srbije rešio u svoju korist rezultatom 1:0. I ranije je bio poznat kao izuzetno pouzdan, a njegovo iskustvo igranja u Voždovcu i norveškom Bodo Glmitu, bilo je značajno kada su u klubu birali drugog čuvara mreže.

Preporučujemo

U intervjuu za Mozzart Sport, Zoran Popović govorio je o brojnim temama, a na samom početku dotakao se toga kako je biti u senci Milana Borjana. Detaljnije je objasnio kakav odnos ima sa kanadskim golmanom i istakao je da nema ama baš nikakvih razmirica između njih dvojice.

- Mnogo je teško, jer je moj stav uvek bio da želim da branim u Crvenoj zvezdi. Ja ne volim da kukam, vidim šta sam dobio od Boga. Sada je na meni da se prilagodim. Borjana znam još dok sam bio u Voždovcu, kada je trenirao sa nama čekajući angažman. Tada smo se Boki i ja baš dosta družili, izlazili, pili pića konstantno. On je bio solo, nije bio sa Snežom u braku. Znamo se iz tog perioda, pa smo ostali na tom nivou. Poštujemo jedan drugog, drugari smo. Mnogo nam je značilo to u celom odnosu. Uz sve to ja sam morao da se spustim u razmišljanjima. Ja sam tu podrška njemu i da uskočim kada zatreba - rekao je Popović.

Foto: MN Press

Pre dolaska u Zvezdu, bilo je i teških trenutaka. Dok je igrao za pojedine klubove, bilo mu je dugovano i po nekoliko zarada, a za to vreme morao je da radi u kafiću kako bi se prehranio i kako ne bi pozajmljivao novac i upadao u dugove.

- Čudno, imao sam teške trenutke. Možda nije za objavljivanje, ali kada mi se dugovao novac, radio sam u kafiću. Nisam to radio sa 20, nego sa 25 godina i uporedo igrao fudbal. Nisam razmišljao da je to nešto loše, nisam hteo da glumatam fudbalera i pozajmljujem novac od mojih ili od drugova. To je bila moja realnost, jer nisam želeo da odstupim. Sada kada sam zaradio nešto, to su stvari koje me motivišu. Tada, kada sam radio u kafiću, nikada nisam bio umoran. Sada kada osetim zamor fizički ili psihički setim se tih dana. Govorim sebi: ’Daj, Zorane, radio si u kafiću, pa nikada nisi bio umoran’. Meni je samo bilo bitno da nikada ne odustanem, da jednog dana, kada budem podvlačio crtu, mogu da kažem da sam dao sve fudbalu i da sam bio pošten - istakao je Popović.

Imao je Zoran i veoma turbulentno detinjstvo. Već u ranoj mladosti morao je da beži iz rodnog Pakraca, a na sve to otkriva i da je njegov otac dobio više metaka u ratu, a da mu je jedan prošao blizu srca.

- Došao sam u Beograd sa četiri godine, otac mi je bio vojno lice i imao je nesreću. Cela leva ruka mu je stradala, bio je izrešetan tokom rata, jedan metak mu je prošao blizu srca. On ima levu ruku, ali nema nijedan živac. Inače i on i rođeni stric su bili golmani. To kada se desilo, prebacili su ga na VMA, majka je odmah rekla da moramo da pođemo za njim. Nekako nas je prebacila i tu smo se stacionirali. Malo puta sam bio u Pakracu, ali skoro sam im slao dres, želeli su da ga okače tamo. Malo je to mesto, ali se ludački voli Zvezda. Baš ludački. Brzo sam otišao u Čukarički, osam godina sam proveo tamo u mlađim kategorijama. Brat me tamo odveo, šest godina je stariji od mene i tamo je branio. Ja sam u tom trenutku igrao košarku, ali sam zbog brata otišao na fudbal.

Posebno zanimljivo bilo mu je u Norveškoj, a zbog toga što klubovi nisu "vlasnici" igrača, već o njima odlučuju sponzori.

- Mučio sam se da raskinem ugovor, jer tamo svaki tim ima deset sponzora i svako uzima svoje igrače. Ako mene neko plaća može da stavi veto na transfer. Ne vredi što se ostalih devet članova Uprave slaže da odem. Meni se desila takva situacija. Nije želeo da me pusti moj sponzor. Bilo je natezanja, zvao sam ga na večeru, pričali smo dugo. Na kraju je popustio, mada je i Zvezda bila uporna da se to završi.

Foto: MN Press

Sarađivao je sa brojnim trenerima golmana i od svakog je uspeo da "pokupi" ponešto što bi ga učinilo boljim igračem.

- Imao sam sreću da sam sa Tomom Savićem počeo da treniram sa 15 godina. Kod njega je stara škola, prava prirodna selekcija. Ko može – može. Ko ne može – odustaće. On je imao veliki uticaj na mene, jer je iskristalisao moj karakter. Rekao mi je da nema odustajanja, da nikada ništa nije lako. Radio sam nekoliko godina sa njim, fizički sam ojačao, ponavljao mi je da svaki trener golmana može nešto dobro da mi donese. I to mi je stalno bilo u glavi tokom karijere. Sa Miljanom koji je bio u stručnom štabu Ilije Stolice sam unapredio nogu. I danas pričam sa Điđijem Brivijom. On je doneo nešto novo, neku italijansku školu. Trudim se da nešto naučim od svakog trenera. Veliki uticaj imali su Dule Gašić i Jorgačević.

Nekako mnogi "previde" da su kopačke Zorana Popovića donele sreću Zvezdi u Kopenhagenu, pošto je u njima Radovan Pankov uspeo da realizuje dva kaznena udarca.

- Da, Jovanča je poneo dva normalna para, nije sa kombinovanim kramponima. A teren težak, počinje klizanje. Dešava se situacija da mu Raša Pankov pozajmljuje obuću, jer je ubeđen da neće ući kao štoper. I znate onda šta se dešava. Milun dobija crveni karton, na klupi panika. Raša nema kopačke, ali sam se setio da nosimo isti broj. Ponudio sam mu kopačke i rekao: ’Evo ti, pa šta ti bog da’. Posle smo se zezali, rekao sam mu da u tim mojim kopačkama ima mnogo tehnike, da može da stavi stopalo gde hoće, lopta sama ide. Šalu na stranu, svaka čast svima na toj ludačkoj utakmici - ističe Popović u intervjuu za Mozzart Sport.

(Telegraf.rs)