Savićević o Bariju, kako mu je Partizan spremao hapšenje zbog Zvezde, skrivanju u Grockoj od vojske

Dejan Savićević je fudbaler koji je zlatnim slovima upisan u istoriju Crvene zvezde! Po mnogima najveće ime zlatne generacije, koja je na današnji dan, pre 3o godina donela crveno-belima titulu prvaka Evrope u Bariju.

Iako ga mnogi navijači vide kao pravu šestu Zvezdinu zvezdu, Savićević u intervjuu za Telegraf ističe da su to priznanje podjednako zasluživali i Darko Pančev i Robert Prosinečki.

Genije, kako su ga kasnije nazvali u Italiji, gde je sa Milanom osvojio još jedan pehar Lige šampiona i to spektakluarnim golom u finalu protiv Barselone, nas je ugostio u Podgorici u jeku trke za izbore u Fudbalskom savezu Crne Gore.

Iako je imao mnogo obaveza tokom izborne trke, ali i zbog funkcije koju obavlja u UEFA i FIFA, Savićević nas je ugostio u Podgorici u prostorijama Fudbalskog saveza Crne Gore i izdvojio vreme da odgovara na sva pitanja povodom Barija.

Ovo je priča o dečaku koji je igrajući mali fudbal za zgradu železničara, došao do čoveka koga su zvali fudbalskim genijem, koji je osvojio dve titule prvaka Evrope.

Početak karijere: Od malog fudbala ispred zgrade do gola Zvezdi na debiju za Budućnost kao starter

- Ja sam živeo u jednom kvartu gde se mnogo igrao mali fudbal, od rang detinstva, moji su radili u železnici, to je bila železnička zgrada, svi ljudi su radili u železnici, a ispod nas su bile oficirske zgrade, kako smo ih zvali, pa smo svaki dan igrali protiv oficira na livadi Đečević, iz dana u dan... Jednog dana kada je bila smena generacija  OFK titograd, tadašnji trener OFK Titograd, Vaso Jovanović, pitao je svog prijatelja, bivšeg boksera Budućnosti Miška Jankovića, da li ima neki igrač, pošto se tamo mnogo igra fudbal, ako ima, dovedi ga. Onda je on pitao svog brata, mog venčanog kuma, Nina Jankovića, ima li nekog, onda me je on jednog dana poveo na motoru.

- To je bilo leto 1981. godine i tako je počela moja kategorija, bio sam u mlađim kategorijama OFK Titograda i u januaru 1983. sam prikjučen prvom timu, tada su bili u drugoj ligi u zajedničkoj SFRJ. Posle desetak dana, bio je neki turnir, OFK Titograd, Lovćen, Sutjeska i Budućnost. Ja sam taj turnir odigrao dobro i onda su me prebacili u Budućnost. Tako da sam od januara-februara 1883. do juna 1988. godine bio član Budućnosti. Bio sam i omladinski reprezentativac, jednom sam bio najbolji strelac takmičenja pod okrijem UEFA i najbolji strelac svih selekcija.

- Od leta 1984. sam postao standardan igrač Budućnosti, tada sam i debitovao i dao taj gol protiv Zvezde, kada sam skrenuo pažnju fudbalske javnosti u Jugoslaviji, jer pobediti Crvenu zvezdu i da jedan tinejdžer na debiju od početka, jer sam par puta ulazio po pola sata sa klupe, to mi je bio prvi start u prvoj ligi i mi smo pobedili sa 1:0.

- I onda je to bio taj neki prelomni momenat moje karijere, onda skrećem pažnju, pa igranje za omladinsku reprezentaciju. Od 34 kola igrao sam po 30-32 utakmice, tu su bile suspenzije zbog žutih kartona, posle dva žuta je bila pauza, pa sam i ja ponekad, da tako kažem, štelovao te duple žute kartone kada su bila gostovanja Tuzla, Niš, Split... Bilo je nekada to daleko jer se putovalo autobusom.

- Tek 1986. postajem član i mlade reprezentacije i na pravi način skrećem pažnju jer i Budućnost pravi odlične rezultate. Imali smo odličnu generaciju igrača sa Đukanovićem na golu, braća Brnović, Janović, Martać... imali smo stvarno dobru ekipu, tada debitujem u oktobru u Splitu protiv Turske dajem gol i kreće uzlaznom putanjom moja karijera i počinje interesovanje klubova iz velike četvorke - Partizana, Hajduka i Crvene zvezde, jedino me Dinamo nije zvao, nikada nisam uspeo da saznam.

Hajduk mi nudio najveće pare, Partizan vršio najveći pritisak, ali sam obećao Zvezdi da ću kod njih

- Gledjte, bliži, ne, možda uporniji da, ali su zakasnili malo, jer sam već bio u kontaktima sa Crvenom zvezdom preko pokojnog Nastadina Begovića, koji je bio član upravnog odbora Crvene zvezde i jedan naš čovek iz Crne Gore iz jednog sela Kosića, jedno selo 12 km od Podgorice, tu mu je živela majka. On je umro 1990. godine, stalno je dolazio da obiđe majku, bio je dobar čovek i uvek je donosio poklone meni i porodici, zaposlio mi je brata u Robnoj kući Beograd, a predsednik Zvezde bio je Miša Slijepčević, direktor Robnih kuća Beograd za čitavu Jugoslaviju. Ja sam tako već ušao u neku dublju priču i neka obećanja preko Begovića sa Crvenom zvezdom, kasnije i sa Džajićem i Cvetkovićem. Bili su ti čuveni pregovori u januaru 1988. kada nisu hteli da me puste, pred utakmicu sa Real Madridom.

- Hajduk se kasnije aktivirao, davao mi je najveće pare i najbolju ponudu, Partizan je probao preko Komiteta. Oca su mi pritisli, morao sam da idem na pregovore sa Partizanom. Pritisak u smislu preko direktora, pretpostavljam preko koga, nikad ga nisam pitao. Kaže dao sam reč, moramo da idemo, da vidimo šta oni misle, kako vide. Bio sam sa predsednikom Partizana, general Lončar je bio tada, bio je tu Zečević, pokojni Gajica je bio tu, on je iz Nikšića, dugo je bio u Partizanu i pokušao je preko svih prijatelja da me oraspoloži da odem u Partizan. Bio sam na pregovorima, ali ništa nisam obećao. Onome kome sam obećao, tamo sam i otišao. Iako je Hajduk davao mnogo veće pare za to vreme, nije bila mala razlika, ali više sam želeo da odem u Beograd, imao sam tamo i prijatelje, i Zvezda mi je bila najbliža od svih tih klubova.

Nisam bio navijač Zvezde, kao klinac sam voleo Velež iz Mostara

- Nisam bio navijač Zvezde, kada bih vam rekao za koga sam navijao kao klinac, možda bi vam bilo i smešno. Za Velež iz Mostara, eto. Naravno i Budućnost. Svi su kao deca navijali kako Zvezda bude prva, navijaju za Zvezdu, kako bude Partizan, za Partizan, znaš kakva su deca. A ja sam voleo Bajević - Marić - Vladić, BMV. Ne znam zbog čega, ali voleo sam taj klub. I baš kad smo igrali 1991. kada je Velež ispadao, u Mostaru smo ih pobedili 3:0 sa Zvezdom, i bilo mi je žao što ih baš ja sa mojim golom i mojom igrom izbacujem iz lige. Ali od svih ostalih klubova iz velike četvorke, Zvezda mi je bila najbliža.

Skrivanje u vikendici u Grockoj, pa filmsko potpisivanje u ponoć za Zvezdu i izbegavanje hapšenja

- Pošto je Partizan bio mnogo jak u vojsci. Zvezda je bila policijski tim i političari, a ovamo su bili generali. Onda su oni mislili ako mene i Pančeva ubace u vojsku, da će uspeti da nas ubede za tih godinu dana tamo kroz razne pritiske, ustupke, razgovore... jer je vojska bila mnogo stroga, nije bilo jednostavno tada služiti vojni rok, bila su odricanja. Prelazni rok je počinjao 20. juna, a oni su mi dali poziv da se 15. juna javim u kasarnu, da ne možemo ni Darko Pančev i ja da potišemo za Zvezdu.

- Onda sam ja išao i molio ove u vojnom odseku u Podgorici i oni su mi dozvolili, dali su mi sa 15. na 17. jun, ali su rekli da je to zadnji rok. Ja kažem dobro evo da ostanem da odigram neku prijateljsku utakmicu, ne znam šta sam sve pričao.

- I ja 17. se pozdravim sa svima i sa Nastadinom krećemo za Beograd autom. Oni su očekivali da ću uveče da se javim u kasarnu. Ja s Begom za Grocku. I prođe 18, 19. i Cvele je tu bio šmeker i namazan dosta i on kaže Fudbalskom savezu Beograda da budu otvoreni 20. od prvog minuta, to znači 19. posle ponoći. Tako da smo Darko Pančev i ja potpisali pet minuta posle ponoći između 19. i 20. juna. Sećam se da je bila stara zgrada kod Slavije, tu je i ruska ambasada. Kad smo došli, ima i lift neki, ali Cvele kaže, "ne, ne u lift se ne ulazi, svi peške", to sam zapamtio. I onda smo svi peške gore, tu smo potpisali ugovore. A već ujutru u pet sati ispred su bile parkirane vojne kampanjole da nas čekaju i da nas hapse. A mi smo to već završili pet sati pre toga.

- I onda uveče kada sam došao, sutradan ujutru na raport, jedno 15 minuta mi je čovek pričao kao da sam izdao državu. Ti ovo, ti ono, to ne sme, ja gledam je l' ovaj lud, što sam zakasnio tri dana u vojsku? Onda posle jedno desetak dana sam dobio prekomandu u Skoplje po kazni. Iz kog razloga, pozvali su me i rekli ti si sad stanovnik Beograda, potpisao si za Crvenu zvezdu, ne možeš da služiš vojsku ovde, moraš da ideš iz Beograda i baš me pošalju u Skoplje u kasarnu Maršala Tita, jednu od najvećih u Jugoslaviji. I zašto baš tamo, zato što bih narednu prekomandu posle obuke mogao da dobijem samo u krugu Makedonije.

- Ali na sreću, Miljan Miljanić koji je bio veliki vizionar, veliki trener, sportski radnik... se doseti i napravi tu sportsku četu. I onda sam se ja od oktobra ponovo vratio u Beograd. Mada sam pre toga igrao neke utakmice. Darka Pančeva na primer nisu puštali iz vojske, mene su puštali, nisam pravio probleme. Nisam bio neko čudo od vojnika, ali nisam pravio probleme, mada mi i Darko kaže da ni on nije pravio, ali njega nisu puštali iz Niša da igra za Zvezdu. Ja sam odigrao protiv Dandalka, protiv Milana te tri utakmice i onda sam igrao za reprezentaciju, tako da sam imao više sreće od Pančeva. Oni su učestvovali na taj moj odlazak u vojsku, što mi je sad na nekinačin žao, jer sam propstio Olimpijske igre 1988. godine, mislim da sva ta generacija, da smo otišli, mislim da smo mogli da uzmemo olimpijsku medalju.

Ispričao nam je Savićević i kako je izgledalo kada je direktno iz vojske išao na utakmice.

- Pred prvu utakmicu protiv Dandalka nisam trenirao. Posle te pauze od par meseci, možda sam par puta igrao mali fudbal u kasarni, ali nisam ni trenirao. Imao sam šest dana pre utakmice, odradio sam kod Staneta zagrevanje, istezanje i uzeo sam loptu da malo da osetim i golmana, malo sam šutirao, otišao u svlačionicu, istuširao se i onda sutradan nisam mogao da ustanem od upale mišića. U to vreme je andol bio glavni lek za upalu mišića, pio sam andole i neke masaže i odigrao sam poluvreme.

- E onda pred Milan su mi poslali Vojkana Melića jedno 15 dana i dobio sam dozvolu svaki dan od 2 do 10 uveče da sam slobodan. Onda je on dolazio u kasarnu u pola 2. Taksijem u hotel da ručam, odmarao sam, spavao par sati i onda od oko pola 6 - 6 kondiciono trenirao sa njim, posle sam trenirao sa Rabotničkim, tako da sam imao nešto u nogama. I kasnije šest dana pre meča sam bio u Beogradu, trenirao sa prvim timom i onda je sve bilo drugačije. Kasnije u sportskoj četi smo imali svakodnevne treninge  Beogradu, pa je ta sprema bila mnogo veća i bolja.

Priznao nam je da nije bio neki veliki ljubitelj teretane, a negirao je glasnine da je dok je bio u Milanu pričao da je teretana za ove koji ne znaju s loptom.

- To nije istina. Mi smo imali svlačionicu takoreći između terena, dva terena ispred i dva terena iza svlačionice, da bi izašao na teren morao si da prođeš kroz svlačionicu. Ja sam teretanu koristio najviše posle povreda, one sprave za noge gde jačate mišiće, kada vozite onu biciklu odvratnu, onu pokretnu traku sam nekako mogao da trpim, ali kad se povrediš ne možeš da trčiš na traci, pa onda moraš na bicikl, to sam najviše mrzeo. Ove sprave u pripremnom periodu ok, trbušnjake, malo sprave, u principu mislim da teretana valja, ali ne nešto preterano.

Da li je neko verovao da Zvezda može da uzme titulu na početku te sezone?

- Zvezda je svake godine u tom periodu imala velike ambicije. Napravljen je dobar tim, imali smo taj kiks u Kelnu i on nam je uvek bio u podsvesti. Da li je neko mislio da možemo da osvojimo na početku. Ne. Ali išli smo kolo po kolo, e već kada smo izvukli Dinamo Drezden i kada smo ga prošli, razmišljali smo da možemo do finala. Vi da razmišljate od prvog kola o finalu, u tom periodu je retko ko mogao, bilo je mnogo jakih ekipa, nije bilo dirigovanog žreba...

- Do Drezdena niko nije razmišljao. Imali smo Grashopers, gde smo mogli da se opečemo, na našu sreću nismo. Posle Glazgov Rendžers gde smo bili superiorni, posebno u Beogradu sa 3:0. E kad smo izvukli Dinamo Drezden, znali smo da smo favoriti u odnosu na njih i onda smo već računali koga u polufinale da bismo ušli u finale.

- Ali posle Bajerna razmišljali smo već da možemo da osvojimo taj pehar i da to više nije nešto nerealno i nedostižno, kao što je to bilo pred prvu utakmicu u Grashopersu. Znate kakav je naš narod, iz velike euforije do dna, to je jedna stepenica. Bile su tri četiri stepenice, Grashopers, Rendžers, Drezden i Bajern. Po dve utakmice, osam stepenica. Kad nismo u prvom kolu protiv Grashopersa ispali, gde smo ušli mnogo opušteno, da ne kažem loš skauting, ali čitava priprema od kluba, Ljupko tada nije išao da gleda, kasnije je išao da gleda. Pa su Žota Antonijević, Pižon i Kule, koji su bili pomoćnici vodili jednu utakmicu u našoj ligi da bi on mogao da ode da odgleda protivnika.

- Malo su i novinari napumpali, kakav Grashopers, švajcarski fudbal protiv jugoslovenskog i to je moglo puno da nas košta, ali na sreću u drugoj utakmici Prosinečki i Pančev su odigrali onako kako se očekivalo od njih, Radinović je isto dao gol, pa smo pobedili sa 4:1. Posle te utakmice više nismo imali ta opuštanja, kako našeg trenera Ljupka, tako i kluba i svih. Tada smo videli da smo mogli da napravimo grešku i da ispadnemo od ekipe od koje smo bili bolji. Ali to je onaj naš mentalitet.

Piksi je u ekskluzivnom intervjuu za Telegraf otkrio da je bio u svlačionici u Cirihu da podrši bivše saigrače, a to je potvrdio i Savićević.

- Da, da, sećam se da je došao Piksi na tu utakmicu, jer se odmah povredio i otišao na operaciju. Bio je tu utakmicu i gledao je. Malo smo se "stisnuli" i to se videlo odmah po utakmici, kako smo ušli u meč. Borbeno, borbeno, borbeno! Nismo ušli onako nonšalantno, kao što mi znamo, što smo mogli sebi da priuštimo u našoj ligi, jer smo mogli da preokrenemo za 15 minuta, Darko, ako ga krene za 5 minuta je znao da po 2- 3 gola da postigne. Za našu ligu smo mogli te utakmice da preokrenemo lako, a međunarodne su teže.

- Mislim da smo izjednačili protiv Grashopersa u Beogradu u prvom poluvremenu, ali nismo mogli da im damo drugi i da pobedimo utakmicu. U drugom meču, kada smo ušli kako treba, uz kvalitet koji smo imali, na toj utakmici su iskočili Pančev i Prosinečki i Radinović. Kad smo preskočili taj Grashopers, posle je sve išlo u nastavku.

Usledio je Drezden i fenomenalan gol Savićevića u revanšu...

- Posle 3:0 u Beogradu smo otišli da igramo utakmicu. Sećam se, bilo je malo, neću da kažem frke u svlačionici, ali bila je nervoza jer smo gubili sa 1:0 na poluvremenu, svi su se plašili tog Kelna. Ali znao sam da ne možemo da izgubimo sa 3:0, a da ne napravimo bar neku akciju, da Robi neće da šutne, da ja neću nešto da napravim, da Darko neće dati... Kad sam dao taj gol za 1:1, već je utakmica bila rešena, posle smo dali drugi. I što se prekinulo, jer Jugović nije mogao da izvede korner. Otišli smo u svlačionicu, 5:1 je bilo ukupno. Kažu da je zavedena sa 3:0 službeno, ali ja uvek računam da smo to pobedili sa 2:1.

15.000 maraka u koverti zbog Bajerna od Cveleta, pa 10.000 od vlasnika firme sokova

Igrači su na žrebu priželjkivali Spartak iz Moskve, jer ej bio najlakši rival, ili Bajern, jer su TV prava bila najveća, pa je igračima najavljena dodatna novčana naknada za to.

- Svi su mislili da je taj Spartak najlakši u polufinalu. Ako već nije Spartak, bolje da je Bajern, jer se sećam da je Cvele obećao svima po 15.000 maraka ako bude Bajern, jer su Nemci bili finansijski jači. I dan danas znam, s obzirom na funkciju koju obavljam u UEFA da su TV prava najveća iz Engleske i Nemačke. U tom periodu je bila efuorija kad smo prošli Dinamo Drezden, i rekao nam je "momci, imate još 15.000 maraka za ovu utakmicu ako bude Bajern. Bilo je tada dosta para. Bili smo zadovoljni zbog para za Bajern, ali bilo je malo straha, ipak je Bajern - Bajern. Kada smo došli tamo, vidimo sve mladi momci kao mi.

- Došli smo da se borimo, da damo sve od sebe i posle 40 i nešto utakmica Bajern je izgubio na svom tom Olimpijskom stadionu tada. Sećam se sutradan koverti. Bila je jedna firma Granini, da je izreklamiramo posle toliko godina, bio je jedan vlasnik, zaboravio sam mu ime i prezime, ali sam zapamtio te sokove Granini i posle sam ih još slađe pio. Čovek je došao, bio je veliki navijač Crvene zvezde, i rekao "momci, ako pobedite, imate po 10.000 maraka od mene." Mi smo ga gledali, znaš kao ušao nešto, a onda sutradan, svi smo dobili po 10.000 maraka od tog čoveka. Ja mu se ovom prilikom zahvaljujem i nisam zaboravio taj njegov gest.

Ovi iz Partizana nam stalno pričali mi smo igrali finale, e sad smo mi osvojili, to je razlika između ta dva kluba

- Taj naš put do osvajanja Kupa šampiona je ovekovečen sa dosta tih izveštaja na Jutjubu, neki imaju 5, neki 10 minuta, napravljena je i emisija. Znam skoro sve golove do finala i onaj penal Darka Pančeva, ko je šutirao penale. Dosta često možete da vidite povodom nečega. Onda i leti kada imam vremena i ležim na barci, odgledam na Ipad-u i vrlo rado gledam te snimke od 10-15 minuta, to se često ponavlja i dosta puta sam video taj moj gol. Treba čovek da se seti nekih detalja, ali vi novinari uvek pitate sećate li se ovoga. Ali te neke stvari koje se ponavljaju, čovek retko može da zaboravi.

- Setim se dosta tih stvari, svega toga naravno. Teško je to zaboraviti, te golove protiv Drezdena, Bajerna, to finale koje nije bilo briljantno, ali važan je bio pehar. Jer ovi iz Partizana su nam stalno pričali mi smo igrali finale Kupa šampiona, a sad se kaže vi ste igrali, mi smo osvojili. To je razlika između ta dva kluba. Hoću da kažem da će taj pohod Crvene zvezde, treba negovati taj uspeh, jer nije moja generacija napravila veliku Zvezdu, već i generacije od Rajkove, Šekijeve, Džajine, Pižonove, do moje generacije... Imala je Zvezda i pre toga velikih utakmica, nesreća, pogotovo ta Džajina generacija u polufinalu sa Panatinaikosom, kažu da su bili superiorniji, da ni sami ne znaju kako je to bilo i šta se desilo. Pa i Pižonova, ja sam bio dete, imali su 3:0 protiv Bajerna i prolaz, i onda greška Blekija Bogićevića, kome je prošla lopta ispod noge.

- Mi smo imali malo sreće u tom osvajanju, bila je stativa Volfarta, sve se poklopilo na našu generaciju, sitni detalji koji odlučuju velike stvari. Možda Zvezda u prethodnim generacijama nije imala sreće, a mi smo imali kvalitet i tu malu dozu sreće. Ta dva pehara u Kupu šampiona i Interkontinentalni kup teško da će neko uspeti u narednih 20 godina, dok se ne napravi neko čudo, jer se napravio ne veliki, nego preveliki jaz između klubova sa zapada i istoka. Rusi su uložili i ulažu najveće pare, prave te ekipe koje su superiornije u odnosu na ekipe sa prostora bivše Jugoslavije, i taj Šahtjor isto ulaže velike pare... Ali teško je parirati ovim ekipama koje su u top 5 liga Evrope.

Revanš na Marakani sa Bajernom: Dovodio sam blagajnika na jade zbog karata

- Imali smo navijače koji su bili uz nas, kako na Marakani, tako i u dijaspori. Zvezda je bila veliki klub, najpopularniji na našim prostorima sa najviše navijača, gde god smo išli, imali smo podršku navijača. Za revanš se sećam da nisam mogao da se odbranim od karata. Na jade sam dovodio blagajnika Zorana Mijovića, mislim da sam svaki dan imao 20, 30, 50 karata, preko 350-400 karata sam kupio za tu utakmicu drugovima i prijateljima iz Crne Gore, Beograda, Bosne... To je bila ludnica za karte u tom periodu, mada iskreno nisu ni bile jeftine karte, jer je Zvezda od prodaje karata samo za tu utakmicu zaradila skoro 3.800.000 maraka, što je misaona imenica za današnje vreme u protivvrednosti evra da se danas zaradi.

- Najviše je zarađeno za reprezentaciju Srbije 400.000 evra, i Zvezda za ove tri utakmice prodavala, pa je prodala milion i nešto. A Zvezda je tada uzela milion i 1.900.000 evra samo od jedne utakmice. Sećam se da smo sklonjeni iz Beograda u Mladenovac i onda smo se vraćali da pred utakmicu, bio je tu karantin, nešto na autoputu prema Nišu. Bio je hotel, odmah pored teren i skidali smo se u sobama i išli direktno na teren.

Ludnica kada je Augentaler dao autogol: To mi je veća sreća nego kad smo osvojili pehar

- Meni je veća radost i veća euforija i veće ludilo bilo posle Bajerna, nego posle osvajanja pehara KEŠ. Ta radost, ta euforija... ja mislim da nisam dodirivao zemlju, da sam sam lebdeo, koja je to bila sreća svih nas. I onda oni ljudi koji uzimaju busenje, lome stative, nose delove stative, kidaju mrežu, a imate igrače Bajerna koji plaču, niko ih ne dira, što danas verovatno ne bi moglo da se desi kad uđu navijači. Mi smo imali neko svoje ludilo, nije nas to interesovalo, to neću zaboraviti nikad.

- Bila mi je veća radost i zadovoljstvo nego kad smo podigli pehar, jer nije bio pun teren navijača kao na meču protiv Bajerna. Mislim da nikad nije bilo veće sreće na stadionu Crvene zvezde do tada. Jer to je bio najveći uspeh, ulazi se u finale Kupa šampiona, san svih generacija i fudbalera, stvarno je bilo nešto što će mi do kraja života ostati u najlepšem sećanju i što se nikad neće moći izbrisati.

Ubijali smo se od dosade u karantinu u Bariju, upali smo u paranoju od povrede

- Bilo je neko mesto blizu Barija, to je zamak jedan, oko nas je bio maslinjak na 3-4 kilometara, ničega nije bilo, samo maslinjaci i taj jedan put koji vodi ka zamku. Kako da budemo zadovoljni, prvo niko od nas nije znao jezik. Nema novina, poneli smo malo onih nedeljnih novina, ali to posle dva dana prelistaš i pročitaš, gase televiziju u 12, nema mobilnih, sasvim ti promene način života. Onda izađeš iz sobe dole ispred recepcije u dvorište tog zamka, sediš, sediš, pa ti dosadi i ideš u sobu. Tako da je bila velika nervoza, što je i normalno. Procena kluba je bila takva. Sa ove tačke gledišta ne bih se složio da je bio ispravan potez.

- Ali svega je bilo oko te utakmice, određenih menadžera koji su se nudili za neke usluge za tu utakmicu. Sa te strane možda je trebalo da nas odvoje, ali mislim da je bio preran odlazak u Italiju. Možda je trebalo da budemo negde u okolini Beograda, malo da miksuju, pa da nas pošalju par dana pre meča u Bari. Ali oni su se odlučili na taj potez. Kad se povredio Radinović to je bila takva panika. Počev od mene, jer kad je on istegao zadnju ložu... to je bilo zagrevanje kao da gaziš po jajima.

- Duga zagrevanja, pogotovo ja koji sam bio sklon tim povredama i ostali igrači, svi smo se plašili, barem ja lično... Ušli smo u neku paranoju zbog povrede, jer ako se on povredio koji je mogao da trči dan - noć, momak koji je bio besprekorno spreman... Imali smo tih nekih stvari koje nam nisu išle u prilog pred tu utakmicu, ali sad kad se sve to završilo, sad je sve dobro.

Frka zbog gašenja TV-a u ponoć

- Mene nije puno intereosvalo. Nije Binić, Dika je sišao dole da vidi... Ali oni u Bariju nisam siguran da su znali engleski, kako je hteo da im objasni ne znam, ali bunio se da ne radi TV. Oko pola 1 je sišao da pita zašto ne radi televizija. I onda smo sutradan imali jedan sastanak, malo smešno, jer su oni napali Diku kako je on kao kapiten mogao da silazi dole da pita. Kao da je neko veliko čudo napravio što je dečko sišao da pita, možda je gledao nešto na TV-u u tom momentu što mu se sviđalo.

- Možda mu se nije ni spavalo. Sećam se tih nekih detalja, ali najviše čega se sećam je dosada koja je bila glavna preokupacija. Ubijali smo se od dosade, čak su nas jedan dan poveli u Bari u šoping. Nije to bila trgovina, ja sam sedeo i pio kafu, gledao ljude, normalan neki život. Tako da su nas baš dobro izolovali, trening-zamak, trening-zamak. Bilo je malo dosadno. Sad da su Džajić, Cvele i Ljupko u prilici, ne verujem da bi opet isto uradili.

Kako su izgledali razgovori sa Piksijem pred utakmicu?

- Čuli smo se jednom ili dva puta pre utakmicu. Ne znam kako smo došli do brojeva. Bio je malo ljut što ne igra. Osećao se dobro, što je pokazao i za onako kratko što je igrao da je dobro po nas što nije igrao. Bio je ljut što neće da ga stavi. Da li je bilo nepoverenje ovog trenera prema njemu jer je došao kao kapiten, Zvezdina zvezda, da li su razmišljali u tom pravcu da on neće igrati protiv kluba, ko zna šta im je bilo u glavi, tako da ovaj trener Gutals nije hteo da ga stavi, Bekembauer je bio u stručnom štabu. Na našu sreću nije počeo utakmicu i to se kasnije videlo da je bilo dobro po nas.

Savićević zaboravio koliko je Piksi igrao u Bariju: Samo 8 minuta? Onda nas je Bog pogledao!

Da li bi ishod finala mogao da bude drugačiji da je Piksi igrao više?

- Gledajte, moguće, verovatno moguće da bi bilo mnogo, mnogo teže. On je u tih desetak minuta utakmice i produžetaka od pola sata pokazao da je bio inspiraisan i nadahnut, da je imao svoje veče i da je bio željan fudbala. Pitanje je šta bi bilo, ali teško je o tome reći da li bismo došli do penala. Ali on je za tih 40 minuta koliko je proveo na terenu dokazao da je...

Savićevića smo ispravili, predočili mu da je Piksi ušao tek u drugom produžetku u 112. minutu.

- Osam minuta? Osam minuta je samo igrao? Onda nas je bog pogledao, jer je za osam minuta napravio dve zvrčke velike. Mislio sam da je ušao pred kraj meča. Ako je za osam minuta uradio ono što je uradio, 100 odsto je bolje što nije igrao.

Savićević ruši najveći mit Barija: Nije bilo "hoćete li da igrate lepo, ili da uzmete pehar"

- Nije Zvezda igrala onako zato što je htela, već zato što se protivnik nametnuo. Vi igrate onako kako vam protivnik dozvoli. Oni su bolje ušli u utakmicu. Taktički su nas iznenadili. Oni su do tada igrali na kontru, a protiv nas su izašli na centar. I mi nismo uspeli da izvedemo našu igru. Bili su visoko na našoj polovini i bilo nam je teško, nisu nas puštali da igramo. Taj njihov trener je to video i napravio dobru taktiku. Mi smo u par akcija uspeli da napravimo preko Binića, par puta kad smo hteli Prosinečki i ja kroz dribling da izađemo sa loptom, oni su igrali malo oštrije, sudija im je dozvolio malo čvršću igru i nismo uspeli da odigramo onako kako znamo.

- Moja generacija je uvek težila ka tome da igra lep fudbal. To što se desilo u finalu je zasluga i protivnika. Ja sam svakako želeo da odigram dobru utakmicu. Ali nisam odigrao dobro to finale, posle sam se povredio, morao sam da izađem sa terena. Ali je bilo mnogo teško, igrali su visok presing svih 90 minuta.

Nije strahovao tokom penala, verovao je u sve izvođače

- Meni je bilo lagano. Imao sam poverenje u sve izvođače. Nisam uopšte strahovao, još pogotovo kada je Dika odbranio taj penal, još sam dobio veće samopouzdanje jer psihološlki znam kako deluje na igrače kada imaš jedan penal viška. Lakše ga šutiraš. Znao sam da ćemo pobediti na penale. Kad je Darko šutnuo penal i kad se okrenuo, to se ne zaboravlja nikad. To ti ostaje do kraja života. Taj Darkov penal je ušao u istoriju Crvene zvezde i biće tu vijek vijekova, to mu ne može niko izbrisati.

Priče o pokušaju Marselja da kupi finale: Zna se ko je to pokušao da uradi

- Bilo je nekih ponuda, oni kažu Bernard Tapi. Kako sam ja u tom momentu mogao da dođem do kontakta sa Tapijem. Zna se ko se bavio time, nije bilo menadžera kao danas, nego ih je bilo 7-8 ukupno, koji su bili poznati. Sada ima milion menadžera u Srbiji, tada ih je bilo 5 do 10 na prostoru bivše Jugoslavije. Ti menadžeri su verovatno hteli da se dodvore Tapiju, on je u tom periodu najviše plaćao igrače. U svemu tome je prednjačio i preko njega su dolazili, i preko lokalnih poznanika u Beogradu dolazili i davali te nepristojne ponude.

Niste sumnjali ni u koga?

- Ne.

Mislili smo da možemo da ponovimo isto za godinu dana, Džaja nam rekao "niste svesni šta ste uradili"

- U tom momentu mi nismo bili svesni šta smo uradili, bili smo mladi, mislili smo da će to ponovo da se desi. Jedini koji je bio svestan bio je Dragan Džajić, on nam je rekao "momci, niste svesni šta ste uradili". Jer on je već dugo godina bio direktor, znao je šta radi za jedan klub i istoriju jednog kluba. Ja nisam bio svestan, mislio sam da to možemo da ponovimo sledeće godine. Malo više mi je po ovom pitanju došlo u glavu kada smo se vratili iz Tokija, jer sa tim peharom sam znao da smo napravili stvarno čudo i da smo od zvezde napravili svetski klub. Posle Tokija sam bio svestan šta znače ova dva pehara.

Šesta zvezdina zvezda? To su pored mene zasluživali i Prosinečki i Pančev

- Da kažem jednu stvar. Ne smatram da sam samo ja trebalo da budem ta šesta Zvezdina zvezda. Koliko sam ja to želeo i smatrao da to treba da budem ja, to su isto mogli da budu i Pančev i Prosinečki. To su bili igrači koje je publika volela. Prosinečki šutne slobodnjak i da gol, Darko daje golove, ja sa mojim driblinzima. Sva trojica smo bili različiti, a sva trojica veliki igrači. Da su njih proglasili, zasluživali su to. Kasnije su Juga i Miha napravili velike karijere, ali u tom periodu ipak nisu imali toliko staža u prvoj ligi koliko smo imali Prosinečki i ja, i Pančev pogotovo.

- Tako da to kad pitate mene, treba da pitate i Darka i Prosinečkog. Ok, Robi je otišao godinu dana ranije, ali je bio godinu dana ranije i došao. Ta dva igrača su bila spektakularna, specifična i svojstvena na neki način. I to sam rekao, da nam je Robi ostao i Dika, mislim da smo mogli i sledeće godine isto to da ponovimo. To su neka moja mišljenja i sa ove distance, i kasnije kad sam razmišljao pričao sam kako nam ne ostaviše Robija još godinu dana.

- Jer on je u tom momentu igrao strašno. Ne bi uzeo jedan Real klinca od 20 godina i doveo ga kao najveću zvezdu prelaznog roka. Bio je najtraženiji igrač 1991. godine, ne znam da li je bio neki jači transfer te godine od transfera Prosinečkog u Real. I on je posle četiri godine smatrao da je trebalo to da dobije, zašto da ne.

(Dušan Uštević/Miloš Bećagović)