Telegraf kod Binića: O Arkanu u Glazgovu, atentatu, tuči s vođom navijača, pregovorima sa Partizanom

Da se opet rodim, živeo bih isto! Ovim rečima je proslavljeni srpski fudbaler Dragiša Binić, prvak Evrope sa Crvenom zvezdom 1991. godine, ukratko objasio svog fudbalski život i karijeru koja mu je podarila besmrtnost!

I , zaista, Dragiša Binić nema potrebu da bilo šta menja kada je u pitanju fudbalski put koji je mogao da ode na dve strane: da se završi već na početku ili da uzdignutog čela preskače prepreke koje su se nalazile na njemu. Na sreću po njega, ali i navijače Crvene zvezde, Bog je za Binića odredio ovu drugu soluciju - odredio je putanju koja je od onog tradicionalnog srpskog deteta sa sela napravila šampiona Evrope.

Na dan kada je Crvena zvezda ostvarila najveći uspeh u klupskoj istoriji, pobedila Olimpik iz Marselja na penale i osvojila KEŠ, Binić se u razgovoru za Telegraf prisetio te istorijske sezone, ali i karijere uopšte.

Iako ga svi vezuju za taj pomenuti uspeh sa crveno-belima, Binić ne zaboravlja kada i gde je počeo, kako je "lutao" pa se vraćao u Zvezdu i ponovo išao dalje... Priznao je i da je bio nadomak Partizana, ali i zašto je bio miljenik Žečljka Ražnatovića Arkana kog i dan-danas iz poštovanja naziva komandant.

Nije Binić zaboravio ni onaj skandal na meču sa Hajdukom kada je udario pogrešnog trenera Splićana, zatim kako nije dao na sebe na Kipru kada je jedan navijač "hteo da ga ubije" golim rukama, ali i pokušaj atentata 2004. godine zbog Obilića. Otkrio je i kako je sarađivao sa Svetlanom Cecom Ražnatović dok je bio direktor Vitezova, dok je mlađim generacijama uputuo jaku poruku koju bi svi trebalo da pričitaju i dobro se zamisle.

Ali za početak, prvi fudbalski koraci koji su ga kasnije dva puta doveli do Zvezde, kao i titule evropskog prvaka.

- Napredak je bio početak Prve lige. Išao sam u Trstenik u školu i fudbal sam igrao kao i svako dete sa sela. I u to vreme kao i danas, ali manje, bilo je da igraju tatini i mamini sinovi. Probam u Napretku, vidim da sam bolji od svih, ali da ne mogu da igram. Vratim se u Trstenik, tamo isti slučaj. I ja kažem "neću više" i vratim se u selo. Napravi se neka ekipa, mene švercuju da budem stariji da bih mogao da igram. Tu dam preko 50 golova za polusezonu i Napredak dođe da me traži. Ja nisam hteo, bio sam zadrt da ne idem, ali me otac nagovorio da ipak odem - počeo je Binić razgovor zua Telegraf:

- Po prirodi sam uvek bio brz, kao što znate. Igrao sam i rukomet, branio tadašnju Prvu ligu. Tu omladinsku školu sam preskočio i od najniže lige potpisujem profesionalni ugovor za Napredak. Zato sam malo možda i odigrao mečeva. Već naredne godine Zvezda je htela da me dovede. Napredak nije želeo da me pusti, jer sam imao ugovor. Napretku sam trebao, imali su dobra odnos sa Zvezdom inače, a crveno-belima tada nisam bio neophodan.

- Možda je i bolje takav put da sam imao. Da malo steknem rutinu. I ja ponovo revoltiran što o mojoj sudbini drugi odlučuje, upišem fakultet u Nišu i nisu mogli da me zadrže. Bez obzira na ugovor. Upisao sam DIF u Nišu i tako sam bez obeštećenja otišao u Radnički. U Radničkom sam proveo četiri godine. Zajedno sam počeo sa Piksijem. Mi smo i kumovi, družili smo se. On odlazi u Zvezdu godinu ranije od mene. Zvezdi je tada trebao i to je preko države završeno. Ja sam ostao ceo ugovor i odigrao sam dosta mečeva.

Dinamo je hteo da me dovede, Vasović pet puta vodio trening i uzeo titulu sa Zvezdom

Seća se Binić koliko je ustvari tada bilo teško igrati Prvu ligu i izboriti se za mesto u timu.

- Tada je bilo teško ući u prvi tim. Izlazak iz zemlje je bio sa 27 godina i kvalitetni igrači su se samo gomilali. Bio je jedan filter koji si morao da prođeš. Tada sam sa Radničkim igrao Evropu skoro svake godine. Sećam se tih teških gostovanja, a bez tih teških gostovanja nema ni reprezentacije ni onoga što smo napravili sa Zvezdom. Jaka liga ti daje sve za Evropu. Bez jake lige ne postoji Evropa. I taj pehar je osvojen od igrača iz jedne države, nije bilo stranaca. To je najviše zanemarujuće. Zamislite sada neki Bajern, Mančester, Čelsi, ili Barselonu da bez stranaca uzmu titulu. Pa koga će oni da pobede? E, to govori koliko smo imali jaku ligu.

Igrama u Radničkom skrenuo je pažnju Crvene zvezde u koju je otišao, ali i Dinama koji je želeo da ga dovede.

- Tada je Ćiro Blažević hteo da dođem u Dinamo. Dao sam im gol u Nišu, a Ćira je, znate kakav je već, rekao: "Sine, dođi da mi ulepšaš sliku." Bio sam na razgovoru, ali sam u celoj svojoj karijeri nekako kasnio godinu. Ranije se drugačije dolazilo u neki veći klub. Moraš tri-četiri godine da budeš najbolji u svom klubu i da imaš sreće da Zvezdi ili Partizanu fali ta pozicija. To je bio taj filter kako se dolazi. Danas odu u goste, prime gol i odmah ga stave u svoj autobus. Zato i pravimo razne greške oko dovođenja igrača.

Ta prva sezona je protekla u nesporazumu sa Veliborom Vasovićem, tadašnjim trenerom crveno-belih.

- Sukob je po meni ispao bez razloga, ali je Vaske bio takav tip trenera. Da veštački drži disciplinu i da udari na nekog ko je uticajniji kod igrača, ko je autoriter. Onda smo se zakačili i rekao sam da ću ići posle godinu dana. Doduše, igrao sam kasnije i bio sam drugi strelac. I 1990/91 sam bio drugi strelac, Prvi put sam ispred sebe imao Piksija, a posle Pančeva. S tim što ja golove nisam davao iz prekida, već iz igre. A uvek je bilo gol-dva razlike. Hteo sam da rešim konflikt, da znam, na čemu sam. Ili igram ili ne igram. Da znam da ne sedim na klupi. Ako ne igram, nema problema, samo da onda menjam sredinu ako ne trebam. Ja ne mogu da sedim na klupi i čekam - rekao je Binić koji se osvrnuo i na poraz od Borca u finalu Kupa te sezone:

- Dva puta gubim Kup. Jednom Borac Banjaluka, drugi put Hajduk. Protiv Borca Piksi je ispred sebe ima namazanog golmana koji ga je ranije gledao. Piksi je u dva-tri navrata u šampionatu tako šutirao. A nas nije htelo na tom meču. Nisi maksimalno ušao u utakmicu i onda dolaziš do problema. Piski je mislio da će uspeti. Nije da mene nije poslušao. Jednostavno se desi. Ko zna koliko je velikih igrača svih ovih godina promašilo tako.

Tokom te sezone Biniću je nešto ostalo upečatljivo, nešto što i danas pamti, a vezano je za trenera Vasovića.

- To je trener koji je pet puta izašao na trening i osvojio je prvenstvo. Vasović je bio takav tim trenera, kao menadžer u Engleskoj. Pomoćnici su radili, on kad-kad dođe na teren.

"Nisu mi rekli da me traži Bajern, hteo me i PSŽ, cepao sam ugovor u Španiji"

Iz Zvezde je prvi put otišao 1988. godine, i to u francuski Brest. Međutim, ostaće upamćeno da mu crveno-beli tada nisu izašli u susret i pustili ga u Bajern.

- Ja sam tada imao Askoli i Bajern Minhen, ali Zvezdi tada nije odgovaralo da idem u Nemačku zato što nema obeštećenja. Znate kako, klub gleda gde može da zaradi. Do mene kasno stigne informacija da me Bajern hoće, jer sam ja već sa Borom Cvetkovićem i menadžerom otišao na razgovor u Italiju, u Askoli. Kada sam video da je gradić mali... Pazite, nisam tip da živim bilo gde ako mi ne odgovara. Možeš da mi daš novca koliko hoćeš. Odmah sam rekao da neću da ostanem i čekao sam da Bora završi ugovor i tako mi je Bajern propao. Kada sam se vratio, saznao sam da su me tražili iz Minhena. Bilo je neljudski i nekorektno, ali mogu da razumem da klub gleda sebe u toj situaciji zbog novca - priznaje Binić i vraća se na svoju "francusku karijeru":

- Muslin me je sačekao u Brestu, bio je sportski direktor. Imalo smo nekog trenera Francuza čija taktika mi se nije svidela. On je hteo da ja igram sam napred. Pred jednu utakmicu on nacrta kako ćemo igrati, ja uzmem i izbrišem to. Zatim kažem Muslinu "ti ćeš biti trener" i nateram ga da bude trener. Prihvati da vodi sa strane, dovedemo Žareta Nedeljkovića iz Rada da bude na poziciji trenera. Tako smo ja i još jednan drug koji je bio tamo, Stanko Jović, naterali pogurali Muslina da bude trener. Zašto da ne radi ako može. I vidite sami koliko je dogurao u karijeri.

- Što se tiče Francuske, to je najlepša zemlja za život. Ali ja sam tu ima problem sa ishranom. Živeo sam na moru i počeo sam da se hranim ribom i morskim plodovima i izgubim masnoću. I svaki sprint mene zategne lože. Nismo znali šta se dešava, a ja "živim" od sprinta na terenu. Šest meseci sam imao muku. Prvih šest meseci sam bio najbolji igrač. dao sam 14 golova, hoće me PSŽ. I onda se desi to sa povredama dok nismo otkrili šta je. A otkrili smo tako što je jedan nutricionista u klubu pitao kako se hranim i provali da je masnoća u pitanju. Odmah me je vratio na meso.

Iz Bresta se preselio u Levante, mada je pre odlaska u Valensiju ima potpisan ugovor sa Sportingom ih Hihona.

- To je bio neki međuperiod u Levanteu. Prethodno sam imao dogovor sa Sportingom. Menadžer Vekić me odveo. Oni hoće da ja potpišem na dve godine i ugovor je bio oko milion maraka. Hihon u tom trenutku igra derbi regije protiv Ovijeda, kao kod nas Zvezda i Partizan rivalitet. I ja im kažem da možemo posle meča da potpišemo. Međutim, predsednik je insistirao da se sve završi pre utakmice. Potpišemo ugovor i oni sutradan izgube meč.

- A znate kakvi su Španci. Bele maramice, odmah protiv uprave. I meni predsednik posle večere kaže da li bi mogli nešto da promenimo u ugovoru. Ja nisam znao španski i kažem Vekiću da prevodi. A već sam tu sedam dana... I ja kažem predsedniku: " Izvinajvam se, ja ne znam koliko vi imate novca, a imate mnogo. Ali sad više nema novca kojim možete da me platite da ostanem." Uzmem ugovor i pocepam pred njim. Platim svoj hotel, sednem u auto i vratim se. Tačnije, odem u Levante koji je bio dobar klub u koji sam došao posle Johana Krojfa. Već su bili iscrpljeni. Igrao sam četiri meseca i vratio se u Zvezdu.

Pregovori sa Partizanom, pa povratak u Zvezdu!

U Zvezdu se vratio kao prvi igrač posle Dragana Džajića, iako je malo falilo da tog leta pred Bari završi u redovima Partizana.

- Partizan je hteo. Ja jesam bivši igrač Zvezde, ali razgovaraš sa ljudima. Neko te traži, u pitanju je tvoja karijera. Naravno da je uvek tu problem što se tiče rivalstva. Tu je bio i problem što se jedino Dragan Džajić vratio u Zvezdu do mog povratka. S tim što sam ja igrao i osvojio to što sam osvojio, dok je Džajić odigrao nekoliko utakmica i prekinuo karijeru. Za Partizan nisam potpisao zato što je jedan deo uprave bio za, a drugi protiv. A nisam hteo tamo gde nisam dobrodošao. Zašto od starta imati problem? Onda je bolje i ne otići.

- Onda sam otišao u Zvezdu i počeo da treniram tamo. Trebao im je takav igrač. Ljupko Petrović je bio za, kao i ljudi iz uprave kluba. Znate kako, taj tim koji je osvojio KEŠ je pravljen godinama. Prethodna godina je bila Šekijeva (Dragoslav Šekularac). Desilo se se ono u Kelnu, to nam je bio nauk da neke stvari ne smeju da se rade.

- To je godinama pravljen tim od momaka pobednika. Od ljudi koji respektuju druge, ali drže do sebe. Od ljudi koji na terenu hoće da dokažu da su bolji. Borci, dobri ljudi. Uvek imaš malo levo-desno, ali kolektiv je na prvom mestu. Svako od nas je otišao na neku svoju stranu i ima svoj luft, ali i dalje se čujemo i nema da neko s nekim ne govori. Između sebe smo svi rado viđeni. Druženje, izlasci. Ja ne pijem ni dan-danas, nisam ni pušio. Pred trening se vratimo iz kafane, dođemo i tuširamo se, a Ljupko se krsti. Mi ne možemo da se probudimo.

- Drugo, i on je s nama izlazio više puta. Sutradan na treningu on je komandant. Trener i šef stručnog štaba. Danas da se tako nešto desi, nema šanse. Ne postojiš. A mi smo izašli zajedno, ostali dugo, svašta je bilo, a Petrović ne može sutradan da nas otera sa treninga. Mi ostanemo da šutiramo, nećemo da idemo, on nam uzme lopte. Uvek je bilo takmičarski, on je pravio takmičarske treninge. Takmičenje je bilo na terenu, van njega, u gradu, uvek nas je to guralo.

Put ka Bariju: Rendžers je tada bio najjača ekipa, njihova publika vikala "ole" posle naših poteza

Da je počelo dobro, baš i nije. Zvezda je kao favorit igrala samo 1:1 sa Grashopersom u Beogradu, i to nakon što je upravo Binić izjednačio rezultat.

- Uđemo u meč opušteno. Neće nas nikako, 1:1, Švajcarce krene. Ali smo se od te utakmice "zategli". Međutim, mi smo jedna generacija koja se razlikovala od svih, i ranije i danas. Tu je preovladavalo drugarstvo. Fudbal je kolektivni sport. Bez drugarstva i bez toga da svi dišemo kao jedan nema rezultata. Retko ko je mogao da isprati to što smo mi imali u timu. A imali smo raznovrsne igrače. Jedan protrči, jedan šutne, jedan odigra, jedan prekid... Tako da je svakom rivalu trebalo tri-četiri igrača da pokriju sve. Mi smo znali da smo kvalitetniji od Grashopersa, i to je svako znao. Ali nismo ušli u utakmicu onako kako je trebalo da uđemo. Zato je fudbal interesantan. Ne uđeš maksimalno i u problemu si. Posle te neće, a rivala krene i gotovo. Zato smo tako odigrali revanš i masakrirali ih.

Usledio je Glazgov Rendžer koji je, prema rečima Binića, bio možda i najjača ekipa na tom putu ka slavi.

- U to vreme Englezi ne igraju Evropu, kažnjeni su, i svi ti najbolji igrači reprezentacije Engleske su igrali u Škotskoj. Ta utakmica nije izbila u prvi plan, jer smo ih lako pobedili. Dali smo im tri gola u Beogradu. Inače, bili su najkvalitetniji od svih što smo igrali te sezone. Nismo mi imali strah kada smo ih izvukli, ali smo znali da su najozbiljnija ekipa. Mnogo dobra generacija Engleske. Ali kod kuće imamo 12. igrača - publiku!

- U to vreme publika navija kakva je situacija na terenu. Ono što mi stvaramo dole se prenosi na njih gore. Imaš utisak da i oni s tobom napadaju. Sve je bilo ukomponovano. Malo smo i iznenadili Rendžers. Davali smo gol na dva-tri poteza. I tamo smo mogli da ih dobijemo, iako smo imalo problem sa golmanom i Dika Stojanović nije branio zbog povrede. Ono što ćemi ostati u sećanju u Škotskoj jeste ta njihova publika kada je ustajala kada ja imam loptu i kreću ono njihovo "ole." Naterali smo ih da navijaju za nas u nekim momentima.

Na pitanje da li je postojala neka bojazan u revanšu da se ne ponovo "slučaj Keln", odnosno da se neke stvari ne shvate olako, Binić je rekao:

- Nije to moglo više da se ponovi, jer taj kolektiv i drugarstvo više niko nije mogao da razbije. Mi smo svakog momenta znali šta kome od nas fali. Da li na treningu, kod kuće, u porodici... I na terenu smo jedan drugom čuvali leđa i pomagali. Bili smo uigrani i to je najsvetlija slika te generacije. Drržala je do sebe, znala je da ima kvalitet i nije dopustila da bilo ko sa strane "uđe" među nas. Atmosfera na utakmici, posle meča, na treningu, druženje... Kad se izlazilo, išli smo svi zajedno. Non-stop smo bili zajedno. Nismo mi bili neki vanzemaljci. I pre nas je bilo nekih dobrih generacija koji su pucali baš na tome. Na drugarstvu.

- Sećate se naše reprezentacije u Nemačkoj, na primer. Miljan Miljanić vodi, čeka se Tito, Bogićević se pobunio, Miljan ga nije stavio u tim. Strašna greška tako velikog trenera. Izgubiš, pa ga sutradan vraćaš u tim. E, to kod nas nije moglo da se desi. Da nekog skloniš zbog nefudbalskog dela. Onda nemaš ekipu. Mogao je da te skloni samo igrački, a ne zbog nekog uticaja sa strane. A mi najbolje znamo između nas ko je i zašto sklonjen. Osetiš.

I Dinamo iz Drezdena je u četvrtfinalu nekako olako preskočen. U Beogradu 3:0, dok je u Nemačkoj viđen prekid pri rezultatu 2:1 za crveno-bele.

- Dobra ekipa u to vreme. Ali mi imamo pun stadion, to je bila najposećenija utakmica. Oko 100.000 ljudi je bilo na tribinama, ostalo je dosta napolju, ljudi su bili i po krovovima. Što se tiče revanša, njihova publika nije mogla da pređe preko toga da ih neka Zvezda, koja do tada nije bila u nekom tolikom sjaju, gazi tamo. I onda nisu dozvolili korner. Čekalo se, prozivke kamenice...Čak su bile i tuče po ulici sa našim navijačima. Mi igrači nismo imali problema. Taj deo je, doduše, bio malo nacistički.

Slavlje u Minhenu - Nemci mislili da je država opkoljena, slučaj "tablice pred revanš", navijači nose stative na Slaviji

Zvezda u polufinalu ponovo putuje u Nemačku, ovoga puta u Minhen na megdan Bajernu koji su dobili rezultatom 2:1 - golovima Pančeva i Savićevića.

- Vidite, ostali su Bajern, Olimpik i Spartak Moskva. Za veliki tim trebaju dobre utakmice. Bajern je tada bio odličan, posle nas su imali problema godinama da se vrate i budu ono što su danas. Nemci, koji igraju fudbal 95 minuta. Do kraja. A mi smo ih naterali da 25 minuta pre kraja u Minhenu vidiš njihovu publiku kako napušpta utakmicu. Koliko smo ih deklasirali tamo. Svako je odradio ono što je trebalo da odradi. Svi naši golovi su bili brzinski, u dva-tri poteza. Sve je iz prve išlo.

- Tamo imate jednu specifičnu situaciju gde vidite koliko je Dejo bio brz s loptom u nogama. Kako je zgazio njihovog ihgrača kada je dobio loptu od Pančeva. To je bila njegova osobina. Nisam video igrača koji je bio tako brz s loptom. Na treningu mi je najteže bilo s njim. Iako sam ja dosta brz. Njega to tako vuče kada mu je lopta u nogama. Zna da ti je gura na stajnu nogu, zamalo da je uzmeš, pa je skloni - rekao je Binić koji je ponovio da je slavlje posle tog duela bilo za pamćenje:

- Nemci su bili u čudu, mislili su da je Nemačka opkoljena kada je u hotel došla muzika i trubači. gazda hotela nije znao šta se dešava. Znate kakvi su naši ljudi tamo... Sećam se, vraćamo se u hotel, a tamo vri od naših navijača. Kao da si u Beogradu. Uvek smo imali taj neki "luft" koiji nam daju. Znamo gde je granica. Već drugi dan dođe rehabilitacija i priprema za naredne izazove.

Revanš je bio sve samo ne "normalna" utakmica. Zvezda vodi 1:0, Bajern okrene na 2:1 i ima šansu za treći gol, da bi Augentaler savladao svog golmana u nadoknadi vremena i odveo crveno-bele u finale. Međutim, ludnica je počela nekoliko dana pred revanš, jer se tražila karta više.

- Dolazili smo do toga da imaš Bajern u Beogradu i možeš da kupiš samo 14 karata. Pritom, kao igrač čekaš u redu da ih kupiš. I tu su nas držali taktički, da ne poletimo. Uvek si bio u masi, u narodu. A kako sada objasniti ljudima da ti možeš da kupiš samo 14 karata? I onda je tu malo bilo problema. Dali smo sve pare koje smo imali za karte i onda smo ih delili. Kako da objasniš nekom da nemaš kartu, a igraš? Malo je nelogično.

Pred sam meč Binić je odbio da igra ukoliko mu se ne vrate tablice na kojima je pisalo "mafija", a koje su u međuvremenu skinute na parkingu sa automobila.

- Znate šta je mene tu nerviralo? Mnogo potcenjujemo sebe. Moraš sebe da ceniš da bi te i drugi cenio. Kakve veze ima šta piše na tablicama i kako je registrovano? I što Nemci dolaze. I onda mi dolazimo pred utakmicu i vidim da su nam auta ispo merana i sklonjena. I nema tablice. Ko je skinuo? Rekao sam im da vrate ili neću igrati. Sigurno ne bih igrao.

- "Znaš , kako, šta će da kažu", pokušali su da objasne. Šta ima da kažu Nemci, jesmo li mi nešto ukrali? Pa, nismo. Bolje ih plašiti, nego da skidamo gaće stalno. A nismo takva ekipa. Mi smo tim koji hoće da se nadmeće i pokaže da je bolji. Nemoj sada u startu da nas kočite. Nešto nebitno, a ti sad hoćeš da pokažeš... Šta će da kažu? Neka kažu šta hoće. evo, izgubiće utakmicu i to će da kažu.

Nemci nisu izgubili, ali kao da jesu - jer je Zvezdu 2:2 vodilo u Bari.

- Namestilo se da je istorijska sezona. Odlično krene, postignemo gol, a trebalo je da im damo još tri. Da ih masakriramo. Desi se da primimo nesretno pogodak i onda se promeni tok utakmice. Naizmenično mi-oni, mi-oni... Bajern vodi 2:1, usledila je ona stativa gde se lopta odbija ni kod mene ni kod Efenberga i onda nam se posle vratilo.

- Nemce je krenulo. Svi smo imali šanse i samo se čekao momenat gde će prevagnuti. Desio se onda taj autogol Augentalera, a i da nije lopta je išla ovamo kod mene i Pančeva. Imali smo mi tu sjajnu pokrivenost terena. U svakom momentu smo tačno znali gde treba lopta da se odigra. Moj je bio taj prvi sprint, jer ne mogu na drugo mesto. Svako je znao ko je prva stativa, ko druga, ko dolazi na 16, ko je na penalu... To su moneti odigravanja. Ne odigraš tada, gotovo.

- I posle gola, ali i posle sat-dva euforija je bila neverovatna. Teren je ostao bez trunke trave, nema stativa, sve je odneto, Ja krenuo kući dva-tri sata posle utakmice, a dole na Slaviji vidim grupu koja nosi stativu, mrežu... Što se tiče proslave tada, mi smo posle svake utakmice organizovano i zajedno izlazili. Nikada se nije desilo da posle odigrane utakmice kako nije trebalo ili izgubljenje, mada ih je bilo malo u prvenstvu tada, izađemo u grad. Jedva smo čekali da dođe naredna, da se sve zaboravi i da krenemo u normalnu kolotečinu. Da izađemo, a da nije nešto bilo kako treba, to nema šanse. I onda znaš da ti je sve na dlanu kad pobediš. Čim gubiš, kući ti se ne ide.

"Greška Marselja je što Piksi nije igrao, i posle 30 godina mi nije jasno što Radinović nije bio u 11"

Uprava Zvezde je pred finale odlučila da ekipu odvede na jednu hacijendu u Italiji kako bi igrače izolovali pred najvažniju utakmicu.

- Bila je to mala hacijenda van naseljenog mesta. To je bilo i normalno da se skloniš pred takvu bitnu utakmicu. Navijači su već stizali, nekom treba ovo, nekom ono...neko hoće karte. Ti kontakti, stalno te to dekoncentriše i razvodni. Ne misliš o utakmici. I to je dobar potez što smo se sklonili - rekao je Binić koji se osvrnuo na priče da je Marselj hteo da premira neke igrače Zvezde:

- Ta priča ide tek desetak godina kasnije. Ja ne verujem u tu priču i da uopšte toga nije bilo. Ne znam šta je nekom trebalo da uopšte puštaju u javnost. Ne znam kako je neko mogao da uđe kod nas kad smo svi zajedno. I znali smo svako od nas kako diše. Da je nekom od nas bilo šta ponuđeno, mi bi odmah znali. Jer, takva je bikla ekipa. A posle desetak godna što neko priča, mislim da nema mesta tome.

Zvezda je to finale odigrala nešto defanzivnije, što se Biniću ni tada, ali ni sada, nije sviđalo.

- Zvezda tu utakmicu nije odigrala onako kako je mogla. Delovalo je da smo u podređenoj situaciji. A ja sam baš skoro gledao snimak tog duela, nisam je ranije nikad celu ni gledao. Prijatno sam se iznenadio što smo počeli kako treba. Ja sam imao i šansu. Čovek koji me je čuvao je dobio i karton, gazio sam ga, već je bio sprema za drugi. Bio je čist penal za Zvezdu koji nije suđen. Amoros jednu loptu ne stiže i kači rukom. A sudija ne sudi. A ja već ušao u šesnaesterac i direktno idem na gol.

- I onda me je Ljupko vratio nazad, jer su počeli da probijau stranu gde je bio Šabanadžović. Ja sam pozadi, a Pančev nije tip igrača koji može da igra sam. Stalno visim. Ne mogu napred da mu pomognem, a treba da zatvoriš pozadi. Zato je prividno bilo da su oni imali bolje šanse. Onog momenta kada su došli penali, mi smo znači da ćemo sve dati. Strah kod igrača nije postojao zato što smo mi penale izvodili u prvenstvu. Pritom smo ih i vežbali. Tog momenta smo znali da smo prošli. Samo se čekalo da Dika odbrani penal ili da oni promaše. Znali smo da je gotovo. Retko ko od nas je mogao da promaši. Ako golman pogodi stranu, neće da stigne loptu. Ako krene ranije, mi promenimo stranu.

Imala je Zvezda i tu sreću što Dragan Stojković Piksi nije šutirao u penal seriji, kao i to što je tek u finišu meča dobio priliku da zaigra.

- Trener je hteo da Piksi šutira penal, ali je on odbio. Normalno, mnogo gubi, ali malo dobija. Promaši - kriv je! Korektno je Stojković reagovao. Nije igrao celu utakmicu i nek šutira onaj ko je igrao. da ne bude da je kriv za nešto za šta ne treba. Marselj je napravio strašnu grešku što Piksi nije igrao od starta. Protiv svoje ekipe uvek najbolje igraš. Zna te, zna igrače. Sećate se kad je ušao i zalomio dva puta, pomoćne sudije su zamenile mesta. I onda ono odigravanje, opet je tu vratio malo nazad. Ne kažem ja da on nije hteo, ali je druga priča kada ti nije taj voljni momenat - priznaje Binić kom i 30 godina posle nije jasno zašto Duško Radinović nije bio u stratnih 11 crveno-belih:

- I dan danas mi nije jasno. Ne znam koliko vi to primećujete, ali to je bila generacija koja je i danas u kontaktu. Nema da neko sa nekim ne govori. Svi smo dorbi, što retko možeš da nađeš negde. U nekom sportu. Ja nisam primetio da je njega neka noga zabolela, ta loža. Sve vreme sam se čudio što ga nema. Pitao sam Ljupka u više navrata, rekao je nešto da se na treningu požalio . Ni danas mu ne verujem. Jer, Radinović je tada kao bek bio moderan. Držao je kompletnu desnu stranu, dolazio iz drugog plana, dao je dva gola. I defanzivno je igrao dobro. Onako kako ja gledam, tada nije imao igračkog razloga da ga skloni. Međutim, desilo se šta se desilo.

Ti prvi trenuci slavlja nikad se ne zaboravljaju, mada je UEFA tada za Binića imala drugačije planove.

- Niko od nas nije bio svestan šta je napravio. Mene posle meča ostavljaju na doping testu. Ja gubim prva dva-tri sata, ekipa odlazi i slavi, a ja sam na doping testu. Čekam, ne mogu nikako da mokrim. Daju mi pivo, nema šanse. Kada sam stigao u hotel, slavlje uveliko traje. Tamo trubači, veselje, i ja palim baklju. Ta grupa Italijana koji su bili tamo navijali su za nas. Kompletno osoblje... Kada osećaš prvi put da si napravio nešto? Dolazak za Beograd, ona masa ljudi na aerodromu, zatvoren autoput, špalir ljudi s obe strane, dolazak na Marakanu i izlazak na teren, a tamo masa ljudi kao da je utakmica. Nama su se noge tad više tresle nego pred penale.

Ono što je danas možda i nepojmljivo za trenutne generacije jeste trenutak kada Robert Prosinečki zajedno sa ostalima peva "Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala", zbog čega je popularni Žuti kasnije, dodaćemo i bespotrebno, imao određenih problema.

- Ne znam zašto bi bio problem. Ta radost i taj uspeh jedne države je imao jednu specifičnu težinu. Barselona na primer kad osvoji, više se raduju možda u Argentini i odakle su igrači nego Španci. E, ovde si imao svi da se raduju. Cela država se raduje. Uvek ima ekstrema. I onaj u Ljubljani, Zagrebu, Crnoj Gori, Skoplju, Beogradu, Sarajevu... svi su imali svij razlog da se raduju. Ima ljudi koji ne vole, ali je to mnogo malo.

"Nije istina ono što se priča za Jugoviča i pehar, šta regrutujemo gledanjem rijalitija"

Nakon što se ekipa vratila u Beograd, Binić je od Dragana Džajića dobio pehar da ga drži kod sebe nekoliko dana.

- Takav je bio dogovor. Sve sam rezultate pogodio do finala i rekao sam mu da ćemo dobiti na penale. Dobio sam pehar sedam dana, ljudi si se slikali. Zašto im to ne dati? Nečija ljubav prema Zvezdi je možda bila i veća ljubav, jer nema interes. I zašto mu ne bi učinio. Dati mu da se slika ako već ima mogućnost. I posle sedam dana ga na nekom splavu uzme Voja Kis (Vojislav Lalatović) i vrati. I taj Voja je imao svoj zadatak i odlično ga je obavio. Zvezda je tada bila sastavljena od četiri segmenta. Rukovodstvo gore (država, jaki ljudi), uprava kluba, sportski sektor deo sa trenerom i mi igrači, odnosno gladijatori dole na terenu. I taj Voja koji je sve to ukomponovao šta i kako treba van tog fudbalskog dela. Bez te cele linije nema tima. Drugačije je kad ideš na utakmicu i sa tobom krenu ljudi od uticaja, od autoriteta. Tvoj napor i ozbiljnost za tu utakmicu je mnogo veći. A ne sada, idu neki ljudi samo da bi išli džabe. Više tu nema ozbiljnosti.

Nekoliko godina posle Barija u Srbiji se stvorila urbana legenda da Vladimir Jugović nije želeo da pije iz pehara kada je sa Juventusom 1996. bio šampion Evrope, jer je navodno znao da je Binić svojevremeno mokrio u njega. Međutim, demant je konačno stigao.

- To nema nikakve veze. To je neko "gurnuo kosku" . Nikad nisam saznao ko je, a nisam ni jurio. Jugović to sigurno ne bi rekao. On sve zna, mi smo iz istog kraja.

Istakao je Binić i koliko je vaspitanje iz kuće bitno za karijeru, odnosno koliko je pomenuto kreiralo uspehe.

- Otac je pratio svaku utakmicu, on je bio u Bariju. Ostali su kod kuće svi gledali. Neke ranije generacije su imale to kućno vaspitanje, potekle su iz porodice. I onda sve to što radiš praviš obavezu i prema njima i prema nekoj široj familiji i drugovima. To ti daje neku dodatnu snagu i veliku obavezu da ne smeš da zakažeš. Ako je neko u tebe ulagao, ne smeš sada da napraviš problem.

- To se danas najbolje vidi. Kada te sretnu u gradu, ruku ti pruži i onaj iz tvoje generacije, ali mlađi i stariji. Kažu da si im ulepšao mladost i tu se pokazuje šta si ti uradio. Gledam ove mlađe igrače danas. Ne znam ni da li se znaju između sebe. Da li izlaze zajedno? Narod ih ne zna. To je ta težina koju imaš. I Zvezda mora malo da shvati rezultat koji je napravila.  Taj ko vodi Zvezdu mora da zna šta je to iza bilo. I ne može ovako da im prolaze godine, proslave uspeha. To da je na zapadu, znaš kako bi se slavilo i organizovalo. Ali neko ko nije učesnik nekog dešavanja, nema taj osećaj kako treba da radi. Ja to opet ne gledam tako. Zvezda je Zvezda, bez obzira ko je vodi. Klub kao klub ne sme da se dozvoli da se to razvodi, taj dan bi trebalo da bude praznik. Ne zbog nas igrača, nego uopšte rezultata. Zbog nekih novih generacija - rekao je Binić, a zatim poslao jaku poruku mladim fudbalerima, pre svega i ljudima:

- Kao što ja kažem za igrače koji dođu u reprezentaciju. On mora da da maksimum za svoju zemlju. I neko pre nas je ginuo, i mi smo ginuli da bi neko naplatio i otišao preko. Kad treba da igraju za reprezentaciju, onda kukaju i mole da bi igrali i napravili određenu kvotu utakmica. I onda dođu i situaciju da posle ne daju maksimum. Ne može tako. To je obaveza, da mora da pruži maksimum za neke buduće generacije. Mi kvalitet imamo, samo nam je problem organizacija i taj voljni momenat. Mi smo najtalentovanija nacija u Evropi za sport. Ne sme to da se propusti.

- Zamislite da neka zemlja ima ovakve talente, gde bi ona držala svoj sport. Mi ga nekako zaboravljamo. Čak imamutisak i da hoćemo da poništimo i potcenimo to što smo uradili. Nema većeg ambasadora za državu od sporta. Šta je Đoković za našu državu? To treba poštovati, to treba da bude reper mladima šta treba da rade. A ne da im puštaš Zadrugu. Sramota! Šta time regrutujemo i šta pravimo? Ono što vredi , što je kvalitet i što imamo, to treba da gajimo da bude još bolje. Ne postoji nikakav biznis gde si uložio 10.000, a uzeo 100 miliona. Ni oružje, ni droga, ma ništa. Ni regularno ni neregularno. Ništa! A ti imaš ovde na izvol'te gledajući sport. Treba da iskoristiš, a ne da sve uništiš.

Tuča protiv Hajduka i udaranje pogrešnog trenera: "Odlučim da se tuširam, pa ću da ih bijem u tunelu"

Na pitanje da li ga je iznenadio Piksijev dolazak na klupu Srbije i da li će njegov bivši saigrač i kum moći šta da promeni, Binić je rekao:

- Piksi može dosta toga da promeni, ali mora da ima podršku. Ne smemo da ga ostavimo na cedilu kao što smo pojedince ostavljali. On će igrački i taktički izabrati to što treba, ali tu bi trebalo i sve ostale strukture na budfu na tom putu. Da se ne vrda levo-desno, da se ne vrši pritisak kod novinara i političara. To je onda gotovo. Ti ako nemaš mir u svlačionici i voljni momenat da igraš za državu, nema ništa od tima.  Kolektiv od 11, 13-14 ljudi je srce svega. Imali smo problem Muslina. Odvede nas čovek na SP, mi ga smenimo. Smeje nam se celi svet. Krstili su se svi. Mnogo smo čudan narod. Ne znam šta bi neko trebalo da napravi da ga skloniš tako.

- Mene nije iznenadilo što je Piksi došao. Više sam bio iznenađen što smo ranije neke menjali i sklanjali. Taman napravimo, pa sklonimo. Kod Piksija će to malo teže ići zato što je veliko ime. Samo mu treba pomoći da ne ispravlja nešto što ne treba da on radi. Trenera kad dovedeš i staneš ispred njega, on će da popravi i ono što ne zna. Ali moraš da stojiš ispred njega. Onog momenta kad igrači osete kroz medije da si ga pustio niz vodu - gotovo! Istog momenta. Hoćeš da ga menjaš? Odmah ga promeni. To ako krene po novinama, gotovo. Pre nego što daš neku izjavu, odmah ga promeni da spasiš. I sebe i fudbal.

Binić i reprezentacija svojevremeno nisu "bili u istom košu", a Zvezdina legenda je otkrila i zašto je odigrao samo tri meča za Plave.

- Trebalo je više da odigram, ali u to vreme imate Vujoviće, selektora Osima, mora da se igra po ključu republike. Kad je teško - igraš! Kad treba da se gine protiv Severne Irske onda tamo dajem gol, a ovde protiv Austrije zove Vujoviće kada treba ja da dam tri-četiri komada. I ja sam imao taj jedan verbalni duel gde sam prelomio: "Kad me zoveš - onda igram, ili me ne zoveš." Nisam video kome mogu da budem rezerva. Ti si tada u Zvezdi imao praktično reprezentaciju, sa još dva ili tri pojačanja. Možda Jarni i Bokšić. A ja imam slike gde igram samo ja iz Srbije i na jednoj Jugović i ja. Ne razumem, o čemu se tu radi.

Te sezone kada je Zvezda uzela KEŠ, ostaće upamćena i ona tuča sa igračima Hajduka kada je Binić "popio" i suspenziju, ali i udario pogrešnog trenera Splićana.

- Izgubim Kup od Hajduka na JNA. Na tom meču njihov trener Skoblar je vređao, igrači su uklizavali, vukli za kosu Mihu, a tebe neće i izgubiš. Naredni meč je u prvenstvu sa Hajdukom, zadnja pred frku. Nama nebitna utakmica, ali se dogovorimo da im vratimo i igramo malo oštrije. Počinje utakmica, a oni opet nas biju. Jednom tamo uklizaše Mihajloviću, drugi put, treći...

- I ja se zaletim, nokautiram jednog i čekam klupu. A kroz onu našu euforiju proslava, ja ne znam da su oni promenili trenera. I ja sada čekam Skoblara da mu vratim što nas je vređao na nacionalnoj osnovi. Klupa kreće ka meni, ja vidim trenera i nokautiram ga. Ali to nije bio Skoblar, već Poklepović. Bezveze. U jednom trenutku vidim da se bijem, a ja i nemam potrebu za to. Mihu su dirali. Sudija mi daje crveni, ja hoću i na njega, jedva su me zadržali.

- Odlučim da ću da se istuširam, spremim malo, pa ću da ih bijem u tunelu. Međutim, u klubu su znali da će biti takva reakcija i odvuku me u ložu. Ja sam Mihi rekao na poluvremenu: "Ja sam ovo zbog tebe uradio. Mene niko nije dirao." On će zatim meni "stižem te" i posle nekoliko klizećih isteraju i njega. Posle sam uputio izvinjenje treneru, ali je bilo gotovo. Tek sat vremena posle meča su mi rekli da sam udario pogrešnog čoveka. Šta da radim.

- Ali, tu nema mržnje kod nas sportista. To su trenuci. Ja bar tako gledam. Tip sam čoveka koji mogu da se pobijem s tobom i da sednem i pričamo. Završili smo, gotovo je. Opet, imaš drugačijih ljudi. Mada mi ih nismo imali. Ja sam znao sa Robijem, da ga davim u svlačionici što mi ne odigra na treningu, ali smo uveče zajedno. Nema svađe, da ne pričamo, da poturamo koske. Mi smo sve činili da napravimo rezultat, čak i da se posvađamo. Dođe do frke, ali je posle bilo sve kako treba. To danas fali kod tih momaka.

Haos na Kipru zbog sukoba sa jednom od vođa navijača: On meni viče "kill you", ja ga noakutiram!

Binić je iz Zvezde otišao u Slaviju iz Praga, a na sam pomen te epizode prisetio se jedne anegdote tokom kvalofikacija za SP 1998. kada su Česi gostovali Jugoslaviji.

- Slavija je bila jedna mlada ekipa koja je posle stalno igrala Evropu, bila prvak, okosnica reprezentacije Češke. Ta generacija je posle igrala po Evropi, svi su reprezentativci bili. Kuka, Bejbl, Šmicer, Berger koji me je menjao kao dete.

- Sećam se Češka igra ovde, a nama treba ta utakmica da pobedimo. Jugoslavija dobila 1:0, Kuka je promašivao sa linije. Noć pred meč ja izvedem njega i još dvojicu-trojicu. Očekivali su da će doći nekim ludim autom, ja pošaljem druga sa fićom. I njih četvorica uđu u fiću i odemo u diskoteku gde smo ostali celu noć. Kuka ima poreklo odavde iz Srbije. Neko iz familije mu je ovde, po majčinoj liniji.

Iz Češke Binić je otišao u kiparski APOEL, gde je ostao jednu sezonu i već na početku svoje karijere tamo ušao je u sukob sa jednim od vođa navijača.

- Posle Češke opet pauza šest meseci i odlazak na Kipar. Vesko Mihajlović je igrao, Šapurić je već bio tamo u Omoniji. Bilo je nekoliko naših igrača. Kipar tek počinje da ulaže u fudbal. Uslovi su bili sjajni, to je bio jedan od najvećih transfera. APOEL je tada krenuo da pravi nešto za Evropu. I oni su bili u problemu, pola Nikozije je bilo tursko, a pola njihovo. Ustaneš ujutru, pogledaš tamo u ono brdo, a tamo piše: "Prošli put ste trčali, naredni ćete plivati." I oni su stalno bili pod tenzijom - rekao je Binić, te objasnio o čemu se radilo kada je u pitanju pomenuti sukob:

- Utakmica je bila u Paralimniju. Nekoliko dana nakon što sam došao u klub, drugi meč. A Paralimni je selo koje je deo engleske baze. Igramo s njima, 1:0, ja dao gol. Ali ne mogu sam gore, ne ide nas i završi se 1:1. A navijači APOEL-a, inače svi kiparski navijači, su jako impulsivni. Završila se utakmica, ulazimo u autobus i ja sam poslednji. Ispred mene ide trener Toza Veselinović, dok engleska policija drži onaj špalir. Masa psuje vređa, jedan viče "Kill you (ubiću te)".

- Ja njemu kažem: "Come , kill me (Dođi da me ubiješ)." Probije on masu i krene ka meni. Spustio sam torbu i kako je prišao ja ga nokautiram. Tajac. E, sad ja neću brzo u autobus. Sad drugom kažem da dođe da me ubije. Odatle autobus direktno u njihovu bazu, dva sata su bile rasprave. Ja ne znam grčki, kažu mi da traže kauciju od 4.000 funti da puste sve. Niko se ne hvata za džep, Kiprani su tu teški, i ja dam karticu i platim da idemo kući.

Tu nije bio kraj problemima.

- Sutradan, ja iz Nikozije krećem u Limasol na more. Ne znam da je taj vođa navijača iz Limasola. A oni su takvi ljudi da sve vole da znaju. Sreli su me negde na autoputu i mislili su da idem tamo da tražim toga. Frka, sve blokirano. Digla se opšta gungula na Kipru. A ja ne znam šta se dešava. Objašnjavaju mi, ja im kažem da nemam pojma ko je čovek. Pošao sam na more. Koliko oni žive za to, sve vole da znaju. Čak mi i smetalo to. Kad bi mogli da uđu kod tebe i vide šta si jeo. Tu je i ono "sa magarca u mercedes." Teško je to ispratiti.

Odlazak u Japan, prvi je čovek koji je u Evropu doneo njihovog psa: Čekao sam šest meseci, platio sam 30.000

Usledio je odlazak u Japan, u Nagoju. I to nakon što je "prevario" APOEL.

- Ja sam pre Piksija otišao tamo. Moj tadašnji menadžer Bubić, koji je živeo u Japanu, došao je na Kipar da gleda utakmicu sa nekim Japancem. Ja tu dam pet komada i odmah sam završio ugovor. Ali imam važeći sa APOEL-om. I onda sam iskoristio ovu frku oko navijača. Treba da odem za Japan da se dogovorim, a ovi ako provale biće obeštećenje i neće mi dati. Ja zatražim raskid ugovor zbog te frke i predsednik zbog pritiska navijača pristane. Ali ja ugovor držim kod sebe i kažem menadžeru: "Idem u Japan. Ako potpišem javljam ti i ti ga daješ njima, ako se ne dogovorim ti ga cepaj."

- Što se tiče Japana, nisam video naciju da tako brzo uči, da voli da uči. On dođe dva sata pred trening. Narod je toliko voleo fudbal da mi je najteže padalo to što sam dva sata posle treninga potpisivao autograme. I to ne u masu kako smo navikli. Oni naprave red. Koliko ja brzo potpisujem, tako je red sve veći. Ne mogu da stignem. Iznenadilo me je i navijanje. Imamo navijače u svojim bojama, crvenim. Oni se raduju i kad sudija da crveni karton. Raduju se i kada protivnik da gol. Njih diže dešavanje na terenu. I ja pitam kako navijaju kad rivali daju gol, te su mi rekli da oni neće svoju naciju da zavade. Zato navijaju na kaciju, dribling, šut... Bez obzira ko je, on navija. Dolazak na utakmicu dva-tri sata pre. Imaju ceremoniju. Ponesu suši i jedu, dođu familijarno. Njima je taj dan praznik. Ta Nagoja je u to vreme imala tri terena.

- Pazi, igraš u jednom gradu i imaš tri terena. Igramo kući na jednom terenu. Narednu kući selimo se na drugi. Ja ih pitam zašto tako, oni mi kažu: "Svaki deo grada za svoje navijače da učini, da igramo tu kod njih blizu. To je savršenstvo. Sve što ima ceo svet, oni imaju na jednom mestu. Hoćeš Ajfelov toranj, da se skijaš u centru grada, ma sve je napravljeno u savršenstvu. Automobili u to vreme koji su voženi kod nas možda tek sad dolaze. Njihov auto tamo je duplo skuplji nego ovde.

- Tamo jedino nije bilo noćnog života. Oni su mirna nacija. Uvek si imao neko društvo da izađeš, mada oni nemaju to razvijeno. Imaju one karaoke, da izađeš, napiješ se i pevaš. Grad u kom policajac ne nosi oružje. Sve mirno, nema frke. Možeš da izgubiš novčanik na "Tokio Stejšnu" gde 10 miliona ljudi dnevno prođe, oni ti ostave tamo. Zoveš, vrati ti se, ne fali ništa. Interesantna stvar, tada za Srbiju pasoš nije bio potreban. Nije bila potrebna viza. Posle su uveli.

Otkrio je Binić i kako se "izborio" za Piksija koji je došao posle njega, ali i zašto je napustio Nagoju i otišao u Tosu.

- Piksi i ja smo igrali godinu zajedno, on je još malo kuburio sa povredom kolena. Tada sam imao Engleza Linekera sa mnom i Milner trener. Piksija ne stavlja da igra, ja jednu utakmicu dobijem sam i odmah idem na konferenciju. I ja kažem prevodiocu tad da priča: "Trener ne može da vodi moj kućni savet. Lineker je veliki igrač, ali mu je noga veliki problem." I tad vratimo Piksija u tim. Ja sam nosio broj 10  i pošto znam da on voli taj broj ja mu dam i uzmem 11. Onda sam ja promenio klub. Dolazi Venger, druga kombinacija menadžerska. A ja sam po prirodi takav da ako si me doveo, ja neću da te ostavim. I odlazim u drugi klub.

Ono što će ostati upamćeno jeste i to da je Binić prvi čovek koji je iz Japana uspeo da donese njihovu vrstu psa koji je bio zaštićena vrsta. Psa kog i dan-danas ima u dvorištu kuće. Doduše, u pitanju je potomak.

- Svaki dan sam prolazio do treninga pored jedne lepe japanske kuće. I tu na semaforu stajem i vidim ustaje pas. Vezan lancem. Kao da lava imaju. Pitam ovog svog menadžera koji je živeo u Tokiju kojeg psa imaju Japanci. On kaže da imaju dve vrste "Tosaino i Jakita." Pita me da li je duga ili kratka dlaka, ja mu kažem kratka. U pitanju je bio Tosaino. On se meni svidi i ja pitam da li mogu da ga kupim. Menadžer se raspita, Japanci ne daju da se iznese iz države. To je njihovo nacionalno blago.

- I ja mu kažem: "Hajde ovako. Naredna utakmica je protiv Džef Junajteda. Tamo igraju Goran Maza Vasilijević i Nenad Maslovar. Ja ću sam da dobijem taj meč. Ne treba mi 10.000 dolara što daju najboljem igraču utakmice. A ni premije mi ne trebaju. Samo da mi gazda Tojote omogući da mogu da izvezem psa. Pitaj ga, dolaziš tu na utakmicu i pitaj ga."

- I on ga pita, a ja na toj utakmici dam dva gola i namestim još dva. Pobedili smo sa 4:2. Prođe jedan, drugi, treći, četvrti mesec...ovaj ništa ne priča. Negde peti, šesti ja pitam: "Čekaj bre, ti reče da su ovi Japanci pošteni?" I jedna dan me zove i kaže da je gazda Tojote našao psa, jer se šest meseci čeka karantin. Od najboljeg psa je mladunče, od prvaka. Ja platim 30.000 i kupim mužjaka i ženku. I ja sam tog psa doneo prvi u Evropu.

- Odlično su se snašli u Srbiji. To je jako inteligentan pas. Bile su tu dve vrste. Jedan do 80 kilograma, drugi do 120. Ja sam uzeo ovog manjeg. Zanimljivo, ja sam išao da gledam te njihove borbe pasa. Nisu to klasične borbe, nema ujedanja, Oni su kao bokseri, kao sumo rvači. Obaraju se šapama. I to im je borba. Imaju pokrete kao mačke. Skroz drugačije pokrete. Znaju da su dominantni, da su najjači. Kad ga šetam ovde, on neće na drugog psa. Ali, sve što je na četiti noge hoće da napadne. Za čoveka, porodicu i dete ne postiji bolji. Ali već nešto drugo nema šta. Davi ga iza zadnjih nogu, tu ga skrca kada ga uhvati. Mada je moj miran kući. I sve što napravi on donese i stavi tamo ispred vrata da ja ujutru vidim.

"Arkana traži pola Evrope, on sa nama ide u Glazgov i fotka se sa policajcima"

Binić je fudbalsku karijeru zamenio direktorskom, i to u Obiliću gde je bio pet godina. Najviše zbog Željka Ražnatovića Arkana čiji je miljenik bio i tokom one prve epizode u Zvezdi.

- Ja dete sa sela, dolaziš u Kruševac, Niš, pa Beograd. Imaš poštovanje prema starijima. Pošto sam ja voleo da izlazim, ja sam te ljude upoznao tako. Kod mene je poznato da ne dam na sebe, poštujem drugog i uvek su od mene ti "žestoki momci" mogli da imaju pomoć. Znajući kakav sam, oni su me i zgotivili.  Ja sam tu najviše uticao na komandanta. Koliko puta mi je davao po 50.000 maraka da podelim igračima. Svoje pare je davao kao navijač Zvezde. Voleo je sport i posle je napravio sve to kad je uzeo Obilić. Kada je video kako se ostali ponašaju i te stvari van fudbala, on je samo hteo da pokaže da to može i bolje od njih. I pokazao je.

- Žao mi je što se to desilo s njim. Šta je Arkan tada uradio sa Obilićem? Od ne toliko ekstrakvalitetnih igrača prvi je napravio da kolektiv gine jedan za drugog. Napravio je borce, napravio je krvnike. On je bio ona podrška sigurnosti da ne mogu da ga kradu. Kad je video šta se sve namešta, rekao je: "Čekajte ljudi, pa ja to mogu bolje od vas." I tako se desilo. A onda je izgubio glavu. Čudna je fudbal igra...

- Drugo, ja sam jedan od organizatora te garde sa Zvezdinim navijačima. Imao sam s njim taj drugarski odnos. Moj hobi prema oružju, isto. Na kraju smo i kumovi, Ceca mi je kuma. Na kraju sam imao i moralnu obavezu da, nakon što mu se to dogodilo, pomognem Ceci oko tog Obilića. Vodio sam pet goidna i koliko-toliko sam uspeo. Igrao sam svake godine Evropu do tih dešavanja posle. I ja sam imao neprijatne situacije, pucali su na mene. Ali ima onaj gore...

Otkrio je Binić i jednu zanimljivu anegdotu vezanu za Arkana.

- Arkan je sa nama bio u Britaniji, išao je da gleda protiv Glazgova. U ono vreme gde ga traži pola Evrope, on prerušen kao vođa navijača. Drugi pasoš, drugo ime, u Engleskoj. Slikao se sa tamošnjim policajcima, bobijima. U to vreme mi smo za njih bili kao nezgodni, a naši su tamo išli dva po dva kao deca iz škole kada idu. Oni nisu mogli da veruju da su naši tako pod konac bili.

Dotakao se Binić i navijača danas, te priznao da mu neke stvari nisu jasne.

- Nekako je do tog perioda bilo onog pravog fudbalskog navijanja. Danas se isto navija, Zvezda ima neprikosnovene navijače, ali malo taj program neni ne paše. Oni imaju svoj program, neovezan sa terenom i dešavanjima dole. Drugo je meni kao igraču kada ja primim loptu i cela masa je iza tebe. Ma imam utisak da trče sa mnom. A ovde danas daju gol, oni tamo nešto svoje pevaju. Primimo gol, oni opet nešto pevaju.

- Imamo recimo situaciju pre nekoliko meseci. U loži sedim sa Tumbakovićem, tu su i ostali članovi Saveza i ljudi koji su iz vrha sporta. Imaš sever koji navija, istok koji prati, zatim jug i zapad koji malo više fudbalski zna. I mi gore u loži. I na utakmici se dešava da dva puta jedna paralelna lopta bude katastrofalno odigrana. Gde presečeš  i ideš u problem. Ne vidim reakciju na severu, oni tamo skaču i navijaju. Ne vidim prekoputa, ne vidim na zapadu. A što je najgore, ne vidim ni pored sebe. U periodu kada sam ja igrao, to da se desi i oca i majku ti svi pominju. Znači, niko ne reaguje.Pitam Tumbu da li je video nešto. On kaže: "Šta?"  Rekoh mu ove dve-tri paralelne lopte. "Pa, video sam." A jesi li video možda neku rekaciju, pitam ga. Kaže "nisam." E tu je naš fudbal došao. Nismo videli nigde na terenu, nismo ni ovde reagovali. To da se desilo ranije, istog momenta ideš napolje iz tima. Hoću da kažem koliko se to više izgubilo. Tu pored mene, a kamoli dole pored.

Saradnja sa Cecom: Bila je "slaba" na igrače, imao sam strašan plan za dovođenje igrača

Priznao je Binić da je sa Svetlanom Cecom Ražnatović imao odličnu saradnju u Obiliću, te do tančina opisao kakav je sistem tada postojao u klubu.

- Sa Cecom sam imao muku zato što je bila bolešljiva na igrače. Ja igram utakmicu i krade me sudija. Vidim frka. Izgubio sam utakmicu, oni sede kod Cece i kriju se. A ja ih tražim da vidim gde su. Ceca zna da ću ja frku da napravim i krije ih. Kad se to izdešavalo ovo oko nje, gde sam i ja imao problem. Ali ja nisam hteo da odustanem i na kraju sam pokazao da nemam veze. Niti dajem niti uzimam pare. Niti dižem račune niti sam davao naloge. Ja sam u sportu, nemam veze sa računima. A gazda kako daje, to pitaje njega. Što niste Arkana pitali kad je bio kako je davao pare?

- A Ceca je generalno davala novac, častila igrače. Imam jednu anegdotu kad smo igrali Evropu i imamo da im damo oko 25-26 hiljada premije. Ja odem u Švajcarsku da prodam nekog igrača i vidim da je izašao "smart" automobil. Ima žuto-plavi. Zovem Cecu i kažem da im kupimo svima po auto. Pare će da potroše. Nešto ćemo im dati, ono ostalo da kupimo automobil. Tačnije, 25 automobila.  Nema niko u Beogradu. ja ću uvek znati gde su u gradu kad vidim auto. Ona kaže "važi." I ja rezervišem, dođem ovde, sastanak i oni je ubede da dobiju pare. Nekima treba za ovo, nekima za devojke da troše i da se izlazi, žene neće i na kraju samo sam kupio dva. Morao sam da ispoštuje te rezervacije što sam napravio. Tu je bila mekana prema igračima.

Kao sportski direktor Vitezova, Binić može da se pohvali da je imao možda i najbolju omladinsku školu u Srbiji.

- Ja sam u to vreme imao sjajnu mladu generaciju koja je osvojila duplu krunu. Imali smo 20 bodova više od Zvezde i Partizana. Ali šta sam radio? Napravio sam kartu Srbije i stavio svako selo koje ima klub. Po regionima, po opštinama, po okruzima. Znam šta su Zvezda i Partizan i morao sam ranije da reagujem. Kada dođeš kod oca i kažeš da si iz Obilića i da hoćeš dete, a istovremeno se pojavi i Zvezda, ja ni imenim ni finansijski ne mogu da ispratim. Znači, morao sam da budem brži. Da prvi saznam i povučem dete.

- Šta uradim prvo? Ometlam sve trenere. Dovedem drugu strukturu. U svakom okrugu imam špijuna koji mi dijavljuje za igrače da bih prvi saznao. Iz ovog kraja, kada odu iz Napretka, ja znam da je pravi za mene. Zato što onaj koji vredi i drži do sebe brzo dođe u suprostavljanje sa upravom i oni ga oteraju. I ja ga odmah uzmem, sećam se svog početka. Dovedem trenere i roditelje i sednem sa svima njima. A sve vreme držim da nema plaćanja opreme, i da klub sve preuzima na sebe. To je bila vrlo bitna stavka.

- Zatim dovedem Novicu Gajića koji je igrao sa mnom u Nišu i kažem mu: Ti si trener!" Imam Dušana Albijanića na mestu sportskog direktora omladinske škole. Svaki ponedeljak ja sedmen sa njima, sa kompletnim stručnim timom prve ekipe po čijem programu i mlađi rade. Napravimo sastanak, dogovorimo šta ćemo raditi sledeće sedmice, gde je trening, kakva vrsta treninga, gde je utakmica, ko ide u školu prepodne, a ko popodne. Hrana na stadionu, spavanje na stadionu, sve im organizujem. A prvog trenera kog vidim da je seo sa roditeljem, otišao na slavu ili piće, istog momenta idu i trener i dete. Da znate. To me ne interesuje. Dule Albijanić i ja smo sve znali, svakog momenta.

- Napravim tim i kažem Ceci: "Slušaj sad ovako. Ovo je izabrana ekipa, najbolja u zemlji. Sad ostavimo špica, venog i centarhalfa. Golmana isto imamo dobrog. ovo drugo sve stavimo mlade. I za dve-tri godine imaš reprezentaciju." Ali ona je već bila sa ovim starijima na nivou drugarstva. ne posluša me. Desi se ono što se već dešava. Idržim sam još malo, dignem ruke i klub se ugasi.

Ostaće upamćeno i to da je kao direktor u cipelama bio brži od tadašnjeg kapitena Milana Obradovića.

- Ratko Dostanić je bio trener, a Obradović je igrao za reprezentaciju tada. I oni imaju trening. A Rale je tip trenera koji ide sve lagano, dozira im. Ma ne možeš da doziraš igraču, moraš da mu digneš puls u maksimum i da stalno tražiš preko toga.  On se više družio s njima. I ja tako Obradoviću kažem: "Sine, jesi li ti najbrži?" Koliko hoćeš, na 50 ili 100 metara da trčimo. On kaže da hoće 50. U redu! Tu bili svi, čak i Ceca. Ja skinem jaknu i krećemo. Ja na 50, on na 30. Kađe da sam krenuo ranije. Nema problema, idemo opet.

- I drugi put ja opet budem brži, iako mi ode zadnja loža. Ipak nisam trenirao. Priorda je čudo, ne možeš ako ne treniraš. Ni danas nijedan ne može da me prođe nijedan. Brzina, s tim se rodiš. Ali ja ne mogu da ponovim više puta. Inače, jednom nemaju šanse. Pa ja i sada radim salto napred-nazad. I to bez 30 godina treninga. Tu mi nisu jasni ti mladi, sa 20 godina imaju grčeve.

"Sreća i moja ljubav prema oružju su mi spasili život kod atentata"

Tih godina Binić je preživeo i atentat koji se dogodio 2004. godine.

- Bio sam problem zbog Obilića. Hteli su da me sklone, jer bi onda sa Cecom drugačije. Znaju da sam ja tip koji je neću ostaviti i bilo je lakše da ubiješ. U to vreme ubiješ nekog i nikom ništa. Niko nikog nije tražio. NN situacija i gotovo. Malo su se zaigrali. Ja sam tu odreagovo, imao i sreće. Malo sreća, malo ljubav prema oružju. Taj hobi koji sam imao od detinjstva mi je spasio život.

- Situacija je bila neprijatna, ali ja sam već sledeće veče ponovo u gradu. Kabrio, na splav, nemam obezbeđenje. Šta sad? Da vodim 20 konja da me čuvaju pa da pravim cirkus? Ljudi gledaju, znaju šta se desilo, a ja opet sam po gradu idem. Znam da nemam problem. A drugo, kad neko hoće da te ubije onda niko ne može da ti pomogne. Više upadaš u oči i veća si meta ako imaš obezbeđenje oko sebe. Za takve stvari prvo treba jak razlog.

Kao neko ko čitav život radi u fudbalu, Biniću se ne sviđa ovo što danas vidi u Srbiji.

- Meni ništa nije jasno. Stvarno mi više ništa nije jasno. O čemu se radi? Gde god ubodeš prstom, ne možeš da naiđeš na nešto zdravo. Pravila imamo, zakone imamo, ko god da je došao u vodeći deo, od vrha pa do komisija, samo treba da radi svoj posao. Kvalitet će te izbaciti u prvi plan ako radiš kako treba. I da pratiš pravila igre, ono što je fudbalski izmišljeno sve je već napisano. Nema više gde. Za dobro - nagrada, za loše - kazna!

- Da se Sudijska organizacija sredi. Niko meni ne može da objasni da mi nemamo sudije. Imamo izvanredne sudije, ali kako se vode, šta se od njih traži i šta se dešava - to je sramota! I to da krenemo od najnižih rangova. Svega toga je bilo, ali je malo imalo šmeka. Šmekerski se odrađivalo. Mislim da su se svi pogubili. Došli smo do dna, nemamo gde više. A šteta je da ovoliko talenata, ovu zdravu naciju, ne usmerimo kako treba. Ne samo za fudbal, nego za sve. Čak i za van sporta. Mi smo još zdrava nacija. Ja imam utisak da nas u svetu najviše mrze što smo zdrava nacija. Još imamo ono malo iz kuće, Još poštujemo. gase nam ga, ali bi trebalo da se suprotstavimo - rekao je Binić koji apsolutno podržava skraćenje lige:

-  Pa u moje vreme i pre mene velika Jugoslavija je imala manje klubova nego sada. Čemu ovakva liga? Jaka Superliga, jaka Prva liga... Superliga do 12, druge lige napraviti po dve. Skupo je takmičenje. napraviš Beograd, Vojvodina i taj tamo deo i ovde staviš Istok i Zapad. Po jedan ulazi i napraviš dole te srpske lige i sve držiš pod kontrolom. Sudijsku organizaciju obavezno profesionalizovati. Sad ide i VAR i da svedeš na minimum nešto što ne mora da bude. VAR će doneti da se vidi koliko je neko grešio. Svaki čovek greši, odnosno onaj ko radi greši. Ali se ovde zna šta je greška, a šta namera. Tačno se sve vidi. A ovde greške ne postoje - rekao je Binić kroz smeh:

- Ali tu imamo i prtitisak. I klubovi i uticajni ljudi moraju da smanje pritisak na sudije. Nema ih nigde po celu godinu, ne znaju ni da imaju klub u tom gradu i na kraju godine kada je "ili ili" oni uključe i toga. Onda kreću pritisci. To nije kako treba. Drugo, moraju da igraju sportske sredine, veći gradovi Ne može Niš da dovede sebe u situaciju da ispadne. Drugi ili treći grad u zemlji. Kako dovedeš sebe u situaciju čoveče da ispadneš? A da ti igra neko selo. Nenormalno je. Neke klubove godinama držimo veštački. Sve ja to razumem, nešto može, nešto treba zbog politike, ali preterujemo. Zalutali smo, pogubićemo se. A odatle treba da crpimo igrače za reprezentaciju.

Binić besan zbog Farme i Parova: Sav šljam iz države ti svaki dan puštaš ovom narodu

Binića je tokom karijere, ali i posle nje, uvek pratilo da je veliki ženskaroš i boem. Priznao je da je voleo kafanu, da je voli i dan-danas, da bi zatim poslao jaku poruku pre svega vezano za društvo u kom trenutno živimo.

- Da li ste nekada videli mene na slici sa nekom devojkom? Nekad su se igrači krili da ih ne vide sa nekim ribama, da ih ne nazivam pogrdnim imenima. Sa damama sumnjivog morala. Krio si se i od samog sebe. A danas vode fotografe i slikaju šatro starlete. To su sad nazvali starlete. Nekad si imao programe na televiziji gde si gledao kulturne emisije.

- Danas imaš Farmu i Parove. I sav šljam iz države ti svaki dan puštaš ovom narodu. Da li ti je naredio neko "preko" da to radiš ili puštaš da neka televizija ili pojedinci uzmu određeni novac? Ili ovde nešto nije u redu sa ovim narodom. I ti sad regrutuješ tu decu. Ja ne znam, u zadnjih nekoliko godina svi pevaju. Sve pevačice i pevači. Imamo više pevača nego fudbalera. Nekad se znalo šta je pevač i kakav treba da bude. Ono što je nekad bilo sramota, što se nekad krilo i pričalo tajno, to je sada najbitnije. Deca to gledaju, oblače se kao pevačice i starlete, ponašaju se tako... Tome na kraj mora da se stane. Mislim da to nije u redu. Osim dece i stariji su počeli da gledaju, Ja bih ugasio te televizije zakonom. Pazite, to je i ranije bilo, ali posle ponoći platiš, ukucaš i gledaš. Pusti narod da gleda sada normalno nešto.

Za kraj, dotakao se i sina Vladana koji je svojevremeno takođe igrao u Zvezdi.

- On je dete koje je odraslo u Češkoj i ima taj zapadni mentalitet. I njemu nije jasno da sada ovde nema plate i opreme, tople vode. Tu je možda moja greška što sam voleo da dete vratim u Srbiju. I ja ga dovedem u Napredak i ponovo pravim grešku. Njegovim igrama on dolazi do reprezentacije. Ima ponudu iz Amerike, hoće ga Toronto. A hoće ga i Zvezda.

- Ja tu ćutim, tu mi je, pa sad da opet ide vani... Ne reagujem, ali možda u tom nemešanju pravim grešku. Dođe u Zvezdu, opet ja pogrešim. U ovo vreme danas to jeste greška. Svi nekog guraju, a ja tamo imam Robija za trenera kog ja i dovedem. Nikad ga nisam pitao što moj sin ne igra. Onda se povredi kada je trebalo da igra. Onda ode u Niš., klubovi ne plaćaju, on s tim mentalitetom "pada" i traži da radi nešto drugo. Rekao mi je "nema smisla da me ti izdržavaš" i odjednom je prekinuo da igra. Drugo, gledaju te kroz mene što je velika greška.

 

(Mario Marić)