Piksijeva ispovest o Bariju, drami na klupi, sukobu s trenerom: Evo zašto nisam šutirao penal Zvezdi

"Vidimo se u finalu za godinu dana!" Ovim rečima se Dragan Stojković Piksi, legenda Marakane, peta Zvezdina zvezda i jedan od najboljih igrača koje je ova zemlja ikada imala, oprostio od kluba, igrača kojima je godina bio kapiten i otišao na aerodrom i otišao put Marselja.

Njegove reči ispostavile su se kao proročke, jer je Zvezda upravo pre tačno 30 godina na stadionu Sveti Nikola u Bariju igrala najvažniju utakmicu u istoriji kluba upravo protiv Piksijevog Olimpika iz Marselja.

Iz godine u godinu čitamo intervjue igrača Zvezde o čuvenom finalu u Bariju, ali nismo imali prilike da čujemo i kako je sve to izgledalo iz ugla drugog tabora. Iz ugla čoveka koji je kao Zvezdina zvezda igrao protiv dojučerašnjih saigrača kojima je bio kapiten.

Sudbina je mogla gorko da se poigra sa Zvezdom, da joj upravo njena legenda i zvezda otme najvažniji pehar u istoriji, kojim se dan danas ponose na Marakani i koji se verovatno više nikada neće ponoviti. Piksi je u finalu odigrao svega osam minuta, ušao je u 112. minutu u igru i za to vreme napravio dve najopasnije situacije pred golom Zvezde. Da je igrao više to finale i da je ušao onda kada je bilo planirano, pitanje je da li bi se na Marakani danas slavio ovaj veliki jubilej.

Piksi poslednjih godina nije mnogo pričao o Zvezdi, ali je trideset godina kasnije, u ekskluzivnom intervjuu za Telegraf otkrio detalje o kojima godinama nije pričao, o dešavanjima u toj sezoni, agoniji koju je proživljavao na klupi gde su ga svi terali da uđe na teren, osim trenera Rajmonda Gutalsa koji ga nije "mirisao" od dolaska u Marselj.

Poznato je i da Piksi nije želeo da šutira penal, mnogi pogrešno misle da je to zbog ljubavi prema Zvezdi, ali je zapravo razlog trener Gutals, sa kojim je umalo ušao u fizički sukob pred penal seriju. Piksi nam je u intervjuu otkrio i šta mu je rekao nakon što mu je ovaj saopštio da će šutirati penal, ali i da je na kraju umesto u svlačionici Marselja završio u svlačionici Zvezde.

Ispričao nam je i kako je "pogurao" Zvezdu u jednom od najtežih momenata na putu do Barija te sezone, kada je mimo znanja svog kluga došao u Cirih da gleda meč protiv Grashopersa i "zagrmeo" u svlačionici svojim doskorašnjim saigračima i naterao ih da "išamaraju protivnika". Posebna drama bila je dok je pratio rezultat Zvezdinih mečeva protiv Bajernau Minhenu i Beogradu, sa utakmica Olimpik Marselja.

Prorekao Zvezdi finale na odlasku sa Marakane

Iz Zvezde ste otišli s duplom krunom kao kapiten godinu dana pre Barija, imate li neki žal za tom evropskom krunom sledeće sezone?

- Nemam, to je život, karijera je takva. Mene je Zvezda prodala u novembru mesecu, šest sedam meseci pre toga, tako da je sa Marseljom napravljen dogovor u novembru.

Da li ste već tada mogli da pomislite da će Zvezda i Marselj igrati finale?

- Bio je priređen koktel u moju čast povodom odlaska, to se dešava posle Mundijala u Italiji, gore gde je restoran u Zvezdi. I tu govori, pokloni, sve najbolje ti želimo, daje mi se reč i ja se zahvaljujem svima kako to već ide da sam u Zvezdi proveo prelepe godine, da život i karijera sad idu u drugom pravcu, ja tada kažem, ne znam da li je neko snimao, ne verujem. Slikali su, ali mislim da niko nije snimao. Ja tada kažem jednu stvar koja će se za godinu dana obistiniti, a to je da ćemo se videti u finalu. Ne znam šta da vam poželim, hvala vam na svemu, jedino što mogu to je da se vidimo u finalu sledeće godine. Sve najbolje, pozdrav, ja sad putujem. I tako sam odmah otišao na Surčin, uzeo avion i odleteo za Marselj.

- Polufinale, Marselj u Moskvi, mi dobijamo 3:1, znalo se da ćemo ići u finale. Prva utakmica, dolazimo na aerodrom, ja pitam šta je Zvezda uradila u Minhenu. Kažu mi 2:1, ja rekoh pa dobro, dobar rezultat. Kažu mi pobedila 2:1. Ja rekoh "Mooolim? "2:1 Etoile Rouge". Au! Izgleda da će one moje reči da se obistine...

- E onda dolazi do te druge utakmice, mi privodimo utakmicu kraju bez problema i mislim da je tu na klupi neko sedeo pored mene i ja ono dok je utakmica znam da idemo u finale. I ja pitam "Etoile Rouge, Etoile Rouge... šta radi Zvezda u Beogradu?" I oni mi kažu nešto 2:1. Šta 2:1? Prvo 1:0, pa 1:1, pa 2:1 za Bajern. Rekoh, opet ista priča, mi dobri, a Nemci pobeđuju.

- U jednom momentu čovek meni pokaže 2:2! I ja ne mogu da verujem... Sve kasnije znate. Ja u šoku da ćemo se sresti u finalu. Bilo mi je mnogo drago. I kasnije tamo na stadionu u Bariju kad smo izašli, oni izašli da gledaju teren, ja ih pitam gde ste bre došli, jeste svesni gde ste došli? Šalio sam se malo.

"Šta ste se obukli ko harmonikaši, igrate finale, jeste svesni gde ste došli?"

Je l' bilo nekoga iz Zvezde da je odgovorio na prozivke?

- Pančev, kaže gde si bre, daj dolazi ovamo kod nas. Ja rekoh, ja bih, ali malo je teža priča. A ja se sećam bili mi u nekim odelima Ted Lapidus, obukli se, zategli se, a oni bili u nekim harmonikaškim odelima, bože sačuvaj, neka boja... Ja rekoh mogli su bar da vas obuku, vidi na šta ličite, igrate finale, ne možete da dođete kao harmonikaši. Neke šarene košulje, bože sačuvaj... Ko vas je oblačio? Šalili smo se na tu temu. I bile su sećam se neke premije za osvajanje Lige šampiona nenormalne. Oni su imali nešto, a mi jedno 6-7 puta više što se finansija tiče.

Trener Rajmond Gutals nije voleo Piksija, ali ni jugoslovenske igrače generalno

- Trebalo je da igram to finale. Na kraju u zadnjem momentu se odlučilo da ne igram i da budem na klupi. Kako zašto? Znam razloge, ali ne interesuje me - počeo je Piksi o samom finalu, što je bio idealan uvod za pitanje o treneru Gutalsu.

Dejan Savićević je pričao da Vas trener Gutals nije voleo i da generalno nije voleo Jugoslovene?

- To je tačno. Od prvog dana kada je došao, kada je Bekembauer otišao da bude sportski direktor, došao je Rajmond Gutals, Belgijanac, bio je pre toga nešto u Bordou. Nemam pojma, prvo što mi je rekao je bilo "Znam ja vas Jugoslovene" i ovako prstom. Pa dobro, kako nas znaš? Volite lepa kola, lep život i lepe žene. Ja ga pitam, a šta je tu loše? Jel to nešto nenormalno? Ne, ne, znam vaš mentalitet, lepa kola, lep život i lepe žene, to su tri stvari koje volite. I ja mu kažem, pa dobro, šta je tu loše, a znamo i da igramo fudbal isto, to nemoj da zaboraviš. Ali sam znao od starta da je imao neku averziju. Da li je imao neka loša iskustva sa našima u Belgiji, ne znam? Ali on se realno ništa nije pitao.

Nije bilo potrebno ni da izgovorimo ime tadašnjeg gazde Marselja, Bernarda Tapija, znalo se na koga je Piksi mislio, koji je u dahu nastavio prisećanje na finale.

- Bio je jedan bos i to je to... Tako da je negde procena bila "ovo mu je bivši klub". Mada generalno, ja sam imao problem sa kolenom. Moja povreda nije bila prijatna. Ali mislim da je ovo odlučilo. Ući ću ja drugo poluvreme. I trebalo je da uđem, ali nisam. Tako da eto, odigrao sam nekoliko minuta, u 112. minutu sam ušao čini mi se.

I tako ste bili najopasniji po Zvezdu?

- Tako je ispalo, da li zbog mene, zbog Zvezde ili zbog mene, tako je ispalo da je moglo da se završi loše po Zvezdu.

Sa rehabilitacije u Minhenu bez znanja Marselja otišao u Cirih na revanš Zvezde protiv Grashopersa: "Zagrmeo sam u svlačionici"

Povreda koju je Piksi pomenuo mučila ga je od dolaska u Marselj, pa je sportski direktor Bekembauer angaživao doktora Bajerna i reprezentacije Nemačke, Milera Volfarta, da mesec dana radi sa njim. Rehabilitacija u Minhenu se poklopila sa Zvezdinim revanšom protiv Grashopersa, pa je Piksi, mimo znanja kluba i uz protivljenje doktora, otišao na taj meč, gde je "pogurao" Zvezdu do prolaska dalje govorom u svlačionici.

- Mene je Marselj poslao u Minhen na lečenje, na rehabilitaciju. To je bio doktor Miler Volfart, doktor Bajerna i nemačke reprezentacije, jedan strašan lik. Poslali su me tamo da probamo da izbegnem operaciju. To je Bekenbauer insistirao na tome, ne operacija, prvo ovo. Ako ne uspe, onda operacija. Jer njemu je bilo strašno žao zbog situacije u kojoj sam bio zbog kolena. Tako je bilo, Marselj me je poslao tamo, ja sam bio tamo skoro mesec dana, bio je period teškog rada, ali bolovi su bili zaista veliki.

- A onda se dešava revanš protiv Grashopersa, 1:1 je bilo u Beogradu. Ja kažem "Volfart, molim te, ja bih da skoknem do Ciriha da gledam utakmicu". On kaže ja ne smem da te pustim da ne bude problem sa Marseljom. Ja kažem, vidi, ja to moram da gledam, ne zanima me. Daćeš slobodan dan, pa ćemo sutra da nastavimo, od toga dana ako je to sreda, ja sam slobodan, pošto svaki dan radim kao konj, daj mi jedan dan slobodno. Gde sam, šta sam, tu sam, šetam po Minhenu. On kaže ok, ali neka bude tvoja odgovornost, da ja to ne znam. Kažem nikakav problem. Ja sednem na avion i odletim u Cirih.

- Sećam se pred utakmicu oni ušli u svlačionicu, ja ne znam kako su mene doveli, neko me je doveo. Uđem u svlačionicu kod igrača i oni svi tu jao gde si. "Šta je bre ovo, ajde išamarajte ovo, da ne bude neki problem?" Ali vidim da su bili malo u grču, to sam video. Ali ja sam bio do juče njihov kapiten. Šta je problem? I onda sam malo zagrmeo u svlačionici, ajde zgazite to danas, išamarajte na brzaka, kako sam znao. I poslušali me, četiri komada im strpali, 4:1 usred Ciriha. Ja sam se sutradan vratio u Minhen, bio neki avion, niko ništa nije provalio, danas bi to bilo teže sakriti, ali tada niko ništa nije pitao, sve ok, nastavio sam svoju rehabilitaciju.

Razgovori telefonom sa Savićevićem: Piksi se žalio što neće igrati, Dejo zbog dosade u karantinu

Otkrio nam je Piksi kako su izgledali razgovori sa igračima Zvezde pred Bari, sa kojima se čuo telefonom. Svi su mu se žalili na dosadu u karantinu, pogotovo Dejan Savićević.

- Nije bilo prepucavanja, mi smo bili mnogo dobri prijatelji, kao što smo i danas. Bilo je uglavnom pitanje da li igram ili ne igram. Nije se znalo, ja sam rekao mislim da hoću, ali po zadnjem treningu mislim da neću. Nije se znalo praktično. A trebalo je da igram, jer sam meč pre Barija, u Nici, u prvenstvu između Marseja i Nice igrao svih 90 minuta i to je bio test, da li mogu i koliko mogu. I odigram fenomenalnu utakmicu, možda i jednu od najboljih. Svi su se hvatali za glavu, od Tapija, Bekembauera, Holgera Osijeka, svi koji su bili tamo. U poluvremenu kažu ovo je magično, nemoguće. To je bila dovoljna preporuka da ću igrati, jer igrač mog tipa i talenta nije bio u Marselju na toj utakmici protiv Zvezde. Sve su to dobri igrači, ali to što sam ja imao u glavi, niko nije imao. Ali na kraju krajeva, desilo se to što se desilo.

- Novinari koji su me zvali, Ljupko Petrović je isto bio jednom u Marselju, gledao je jednu utakmicu i videli smo se i pričali. Kaže "Jaki ste ko zemlja, šta je ovo, jao"... Kažem mu nemoj da kukaš, bre, finale je, jedna utakmica, biće šta će biti. Ali bio je dosta, ne uplašen, da se ne naljuti, ali nije mu bilo svejedno. Gledao je jednu utakmicu gde smo nekog zgazili u prvenstvu. Bili smo na večeri i kaže "Ne znam kako ćemo, ovaj je ovakav, ovaj onakav..." Kažem mu ako tako budeš nabrajao, pa može i Marselj Zvezdu da nabraja, od golmana pa do Pančeva gore, ali nije to baš tako. Ovo danas što si video, nije to to, finale je nešto drugo.

- U razgovorima sa igračima je bilo da jedva čekamo da se vidimo. Kukali su mi na karantin, dok smo mi bili potpuno opušteni, ponašali smo se kao da je svaka druga utakmica. Ništa posebno, ništa specijalno. Zvezda je bila zatvorena sedam dana u nekom brdu, izludeli su igrači. Sećam se da mi je Dejo rekao "dođe mi da odem i da se ne vratim više". Koliko je to psihološki delovalo na njih, mislim da je to bila greška tadašnjeg rukovodstva.

Cvele je naučio lekciju iz Kelna: Ono je bila kao seljačka zadruga, ne znam kako smo igrali utakmicu

- Ali ajde prvi put se to dešava u istoriji, jer smo imali strašno loše iskustvo iz godina pre toga, Keln onaj, ljudi, kad bih vam ja pričao šta se dešavalo, ja ne znam kako smo odigrali utakmicu. To je bila seljačka jedna zadruga, ni na šta nije ličilo, ali to je bila jedna lekcija za sva vremena. Mislim da je Cvele bio najmudriji i shvatio je da sa takvim pristupom mi nemamo šta da tražimo u Evropi. Mislim da je on pogotovo izvukao tu lekciju kako ne treba više.

- Zbog toga su ih odveli tamo sedam dana, poludeli su bez telefona, kao da se vodi neki specijalni rat. Mislim da su psihološki bili loše, žalili su mi se, ne samo Dejo nego i drugi igrači. Pitaju gde ste vi. Kažem evo šetamo po Marselju, lepo vreme. Nemoguće? Niste u karantinu? Koji bre karantin, jeste normalni?

Agonija na klupi tokom finala zbog trenera: Svi me vukli za ruku da uđem na teren

- Kad je bilo poluvreme, mene zovu u svlačionici da se skinem i ulazim. Ja odlazim u svlačionicu, počinjem da se skidam i pripremam i čekam njega (Gutals prim. aut.) da mi kaže zagrevaj se i spremaj se, da mi da instrukcije. Međutim, ništa se ne dešava. Igrači za to vreme kažu ajde požuri, požuri. Ljudi, on mora da kaže, ne vi. Međutim, čovek je bio totalno u nokdaunu nekom. Šta je pričao nemam pojma, uglavnom, nije mi rekao da se skinem i da uđem u igru. Ja nisam želeo preko njegove volje i preko tog nekog momenta gde je on totalno izgubljen, da ja skačem ispred njega i kažem "e ja sam spreman i šta sad", a da me on gleda i kaže ja to nisam rekao.

- Vraćam se ja na klupu, ovi svi ostali lude, uključujući generalnog sekretara koji je bio tu Žan Pjer Bernes, kaže ne mogu da verujem šta je ovo. Ja kažem ljudi, ja na silu neću da ulazim, sedam na klupu. Kažu mi "Piksi, ajde zagrevaj se". Ja krećem da se zagrevam, gore-dole, gore-dole, vidim da od toga nema ništa. Kažu mi kasnije da su Zvezdini navijači sa tribina, Delije, da su skandirali moje ime, to su mi rekli, a ja to nisam čuo. Ja se vraćam do klupe, podižem nogu na klupu, naslanjam se i nastavljam da gledam utakmicu. Od Tigane, Filip Verkris, ma svi igrači koji su bili tu, vuku me za ruku i kažu "ulazi, ulazi". Ja kažem, ljudi, mora on da me zove, jeste vi normalni.

- I prolazi i prolazi, ovi se vataju za glavu, zovu "alo, menjaj" vreme prolazi, a Marselj igra loše generalno, to je bilo najgore finale u istoriji Lige šampiona. Završava utakmica, ništa se ne dešava. Kreće prvi produžetak, ništa opet, ja sedam na klupu, gubim nadu da ću uopšte igrati i u drugom produžetku neko me zove sa klupe i kaže "brzo, brzo". Šta brzo, polako, ima vremena... I ja lagano nameštam čarape, skidam se. Ulazim, mislim da je bio 112. minut.

Prilazi i kaže "ti šutiraš penal". Kažem "ja ne šutiram". Kaže, ne, ne, ti si odličan tehničar i svež si" Niste me razumeli, ne šutiram ja penal, sad šutirate vi"

- Dolaze penali, on prilazi meni, govorim za trenera. Prilazi i kaže ti šutiraš penal. Kažem "ja ne šutiram". Kaže, ne, ne, ti si odličan tehničar, kao da je to bitno za penal da si mnogo dobar tehničar. Odličan si tehničar i svež si igrač, nisi umoran. Kažem mu "niste me razumeli, ne šutiram ja penal, sad šutirate vi". I tu dođe do jednog sa moje strane izliva nezadovoljstva. Sećam se da je Franc Bekembauer, kada je video to, stao između nas. Uhvatio me za dres ovako i počeo da me gura i rekao sad je gotovo, gotovo, ne treba ništa. Rekoh ja da šutiram penal sad, neka šutira on. Ja tako odlazim praktično i ovo drugo ostalo znate.

Posle meča otišao u svlačionicu Zvezde umesto Marselja

- U ovoj utakmici jedini pobednik unapred sam bio ja. Ja nisam mogao da izgubim. Sećam se nosio sam broj 12. Menjao sam ga sa Dikom Stojanovićem u svlačionici. Posle utakmice sam otišao u Zvezdinu svlačionicu. Ovi moji levo, ja odem desno sa Zvezdom. Majke mi. Odem sa njima da im čestitam, pošto su trčali tamo. Ne mogu da ih jurim po terenu. Ja za njima u svlačionicu, čestitam im. Bila je ludnica stvarno, što je i normalno. Erupcija zadovoljstva. Bilo mi je drago na kraju krajeva, nisam to gledao kao da sam gubitnik. I promenim sa Dikom Stojanovićem, on mi da dres broj 1, ja ne znam šta će mi. Zato je danas direktor u Savezu zbog tog dresa. Šalim se.

- Uspomena je takva da ima puno anegdota. Čuvam taj dres, naravno. To ima vrednost, ne zbog Dike Stojanovića... Čuvam. Kako taj, tako i druge.

Mislim da su to više priče da je Marselj pokušao da kupi finale

Dika je pričao da su pokušali da ga potkupe?

- To ne znam, to nemam pojma. Mogao je njega da zove bilo ko ili neko nekog da zove, ali mislim da je to daleko od istine. Ne znam. Neću da kažem da ne verujem, ali sumnjam da se išlo za tim stvarima. Mislim mi smo dve godine kasnije pobedili Milan u finalu u Minhenu. Šta, opet smo pokušali da kupimo utakmicu? Mislim da su to malo više priče. A njega da li je zvao neko, verovatno ga je zvao, E slušaj, nemoj sutra da braniš, daćemo ti šta. Ko će da da, gde? Nije to baš tako lako ostvarivo. Ali naravno, tih kontroverzi je uvek bilo, ali ne verujem.

- Mislim da je jako loša utakmica bila, Marselj nije odigrao utakmice kako je igrao u tim do finala, svaku utakmicu smo razbijali do finala. Onda je bio taj respekt prema Zvezdi i Rajmond Gutals je rekao u svlačionici prvo poluvreme polako. Šta bre polako? Ispipavanje pulsa kao. I igrači svi od Krisa Vodla, Papena, svi su bili "koga se mi plašimo?" Ne, ne, drugo poluvreme ćemo to. A onda drugo poluvreme još gore nego prvo.

- Mislim da je malo taj kalkulantski pristup koštao Marselj. Zvezda je bila pristojan tim, grupa igrača koja je mogla da pobedi svakog, ali mislim da je Marselj u tom momentu bio tim koji je bio stvoren da bude šampion. Ali ta vrsta kalkulacije i to "polako, polako", je dovela do toga da bude najružnije finale. A Zvezda se bojala, sto posto se bojala i s pravom. I onda kad kažu, da li je to istina. Ja nisam siguran. Kao Ljupko Petrović kad su ga pitali "Šefe šta da radimo kad uzmemo loptu", kaže ništa, dajte njima ponovo. Ja u to ne verujem. Mislim da trener to ne može da kaže i da je to taktika bila da se ide na penale. Ja lično mislim da to nema veze sa istinom. Ali ono kao igraćemo na 0:0, pa na penale, mislim da je to teža priča.

- Ali Zvezda je pobednik, uspela je da ispiše istoriju, koju niko nikad više neće ponoviti na ovim prostorima, bar dok smo mi živi. To je lepo na kraju krajeva. Marselj je to uradio dve godine kasnije i to protiv velikog Milana u Minhenu, jedno pravo finale, puno šansi, ali smo bacili taj Milan na kolena.

- Interesantno, zašto kažem o jačini Olimpika u to vreme, mi smo pet puta igrali s Milanom u tom periodu, što u Ligi šampiona četiri puta u grupi i ovako i jednu prijateljsku utakmicu. Znate koji je skor? Tri pobede i dve nerešene. A znate ko je bio Milan. Nije slučajno što smo postali šampioni. Ne 1991. godine, ali da 1993. Obziljno moćna mašinerija je bila. Ozbiljni igrači. Ali dobro, na kraju se završilo kako se završilo. To oko penala svi znaju, nisam hteo da šutiram i to je to.

Piksi prelistava najupečatljivije fotografije iz svoje karijere, sa posebnim osvrtom na Zvezdu i Bari i Savićevića

- Nismo dali ni 100 golova ovde u prvenstvu. Mnogo lepa, ko god da je uradio. Dejo, Darko, Robi... ovde mi fali možda Mita Mrkela, on je tamo iza. Ovo je bio napad Zvezde, mislim da smo preko 100 golova dali u prvenstvu. Predvodim ih ovde, to je to.

Ovo je Keln. Ali kako je pripremljena ta utakmica, nije čudo što se desilo to što se desilo. Ovo su sve lepe uspomene - prisetio se nekih fotografija, a onda je najviše zastao kod fotografije sa Dejanom Savićevićem.

- Znate šta je interesantno, nikada nije postojao neki promil ljubomore ili sujete. Te stvari ne mogu da razumem kod ljudi. Kao karakteristika, postoje ljudi koji su malo ljubomorni, ali da budeš bolesno ljubomoran i sujetan, pogotovo da te taj sport ne nauči nekim stvarima? Jer igranje fudbala nije samo šutiranje lopte, asistencije i tako dalje. To je životna škola, uči te, nije individualni sport. Između mene i njega nikad nije postojalo. On je došao u Zvezdu posle mene, bila je priča Piksi nosi desetku, koji ćeš broj ti da nosiš? A osmicu, šta fali. Tražili su ljudi da naprave neki problem između nas. Ali dan danas ja ga volim i poštujem kao i on mene. To se nije desilo da, kažu ko je bolji igrač, koga bre briga. Neko više voli mene, neko njega, neko više voli moj stil igre, neko njegov. Bitno je to prijateljstvo koje ostaje za života - opisao je Piksi.

- Da, ovo je poklon navijača mislim. Bilo je tih mojih slika, bio sam idol Severa, neko ko je ostavio dubok trag, to se zna, to je njihov poklon meni, mislim da je ovo oproštaj i finale Kupa na JNA protiv Hajduka. Imali smo mi dobru saradnju da tako kažem. Voleli su me, ali i ja sam davao maksimum, tu traku koju sam nosio na ruci, izgarao sam, nosio sam traku ponosno, vodio sam ekipu kapitenski kako treba, oni su znali to da prepoznaju.

- Ovo je finale, ovo je Bari, sa Brankom nešovićem. Po opremi vidim. Legendarna istorijska utakmica i Branko Nešović koji je bio važan u medicinskom stafu Zvezde.

- Ovo je ono o čemu sam pričao, da sam bio idol njihov.

- Ponovo Bari, ovo je ulazak, evo Dimeko ulazi, zapamtio sam broj 12 sam nosio, uzlazim u igru i moglo je svašta da bude za tih osam minuta. Sećam se svega, ovo je moj život, ovo je nešto što ne može da se zaboravi, to sam ja.

(Dušan Uštević)