Pantić: Partizan mi je dao sve u životu, nisam hteo da idem, sada želim da pomognem i Čuki i sebi

Bilo je leto 2010. godine, Srbiju je uveliko drmala euforija Svetskog prvenstva koje se od 11. juna do 11. jula igralo u Južnoj Africi! Ta groznica je posebno bila jaka zbog činjenice da je i naš nacionalni tim bio učesnik istog, te otuda i ne čudi što je širom zemlje dosta toga bilo u znaku Mundijala!

Jedan od onih gradova koji je to leto "živeo" kroz Mundijal bio je i Novi Sad, a lokalni ugostitelji došli su na ideju da uporedo sa takmičenjem u Južnoj Africi organizuju i Svetsko prvensto kafana po "pravilima FIFA." Ukratko, osam grupa po četiri tima, dva idu u nokaut fazu i najbolji "gura" do kraja.

"Lazino tele", eminentni novosadski kafić, naravno da je uzeo svoje mesto na tom turniru, a radnici istog, inače skup "propalih fudbalskih talenata", nisu ni slutili da im je jedan potez vlasnika Momčila Maslovarića (u narodu poznatiji kao Skole) obezbedio plasman u osminu finala.

Sa sobom je poveo jednog klinca (rođaka) od nepunih 14 godina da bude samo broj, ali je taj isti klinac posle dva ili tri dodira sa loptom pokazao da će igra ipak oko njega da se vrti. Istu mu je bilo nemoguće uzeti, iako je ispred sebe ima duplo starije momke, tako da i ne čudi što je "Tele" tada dalo devet komada. S druge strane, na tadašnje pitanje da li negde trenira fudbal, s obzirom na to da je tako dobar, pomenuti klinac je kao iz topa odgovorio: "Kapiten sam Partizana i reprezentacije Srbije."

Taj klinac od pre deset i po godina bio je Danilo Pantić, nekadašnji fudbaler Partizana i sadašnji vezista Čukaričkog, koji je razdragano trčkarao ulicama Novog Sada i ponavljao da će jednog dana sigurno nastupiti za prvi tim crno-belih. Igrao je Pantić u dva navrata za seniorsku ekipu kluba iz Humske, osvojio je dva Kupa, bio je član svih mlađih reprezentativnih selekcija, a da je tokom karijere imao i malo sreće - ne bi bilo iznenađenje da ga sada gledamo i u A timu.

Pantić je sada na novom početku, pokušaće kroz partije u dresu Čukaričkog da bude onaj stari i da ovog proleća nadomesti to što je do prošlog leta iza sebe imao veliku pauzu.

- Posle devet meseci koliko sam bio van takmičarskih utakmica, od toga šest meseci bez ikakvog kolektivnog treninga, ja sam negde od 18. novembra 2019. do početka jula 2020. trenirao individualno. Vratio sam se iz Mađarske, krenula je korona, supruga Kristina je bila trudna i hteo sam da sačekam. Odlučio sam da ostanem u Srbiji, došla je ponuda Čuke, a ja sam i pre toga rekao da ću prihvatiti prvu ponudu zato što ne želim da čekam celi prelazni rok, jer već dugo nisam igrao. Brzo sam se dogovorio sa Čukom, tu sam u Beogradu i meni je bilo super. Uz celu onu situaciju sa koronom, nisam bio spreman i da sina ne viđam na neki duži vremenski period. To su dva glavna razloga zbog kojih sam i došao na Brdo - rekao je Pantić u razgovoru za Telegraf i dodao

- Tek u julu sam odradio prvi trening sa ekipom, u septembru sam upisao prvi meč. Donekle sam bio i zadvoljan svojom formom u odnosu na to šta sam prošao i šta je bilo iza mene. Dobro sam se osećao i odigrao sam neke utakmice i po 90 minuta, što nisam očekivao u tom trenutku. Trenirao sam dobro, zatim sam se povredio na Brdu protiv Proletera što me je malo i usporilo. Taman sam bio u podizanju forme. Posle toga je sve išlo nekom drugom putanjom. Siguran sam da mogu da pružim više, da pomognem i ovom klubu i sebi u karijeri. Ali sve to ako si na terenu, jer ja jedino tamo mogu da pružim svoj maksimum.

"Partizan je othranio i mene i moju porodicu, ne bi bio problem da sam celu igračku karijeru ostao u Humskoj"

Pantić je protiv Baltike ušao u igru u drugom delu, protiv Maribora je počeo meč i bio je najzaslužniji za penal koji je Čuka dobila. Tačnije, njegov savršen pas sa pola terena. Otuda i ne čudi što je dobio pohvale trenera Dušana Đorđevića koji je pritom pohvalio i Pantićev rad na treninzima.

- Nikada nisam bio neki igrač koji je trenirao na taj način. Postoji igrači čiji je taj stil igre normalan, koji stalno treniraju. Ja nisam tip igrača koji na treningu ide preko maksimuma, ali ljudi iz stručnog štaba i kluba su mu jednostavo nagovestili da, ako ne budem trenirao ka svi drugi, neću dobiti šansu. Bez obzira na moj kvalitet, za koji oni kažu da nije sporan, ako ne budem to pružio timu neću dobiti onakvu ulogu kakvu bih želeo da imam. Morao sam da se prilagodim tome i da radim ono što inače ne radim, da idem i preko granica. Sada, videćemo kako će to da se završi - jasan je vezista.

Za mnoge je bilo iznenađenje to što je završio u Čukaričkom, pogotovo što se tada pominjao i povratak u Partizan, ali...

- Nije bilo ponude Partizana. Jesmo bili u kontaktu, ali ja sam sa njima bio u kontaktu otkako sam otišao u Mađarsku. Ali zvanične ponude nije bilo. Čuka je bila najbolje rešenje u tom trenutku za mene.

Pre dolaska u Čuku, Pantić je bio član Videotona kao pozajmljen igrač i upravo tu je dosta toga igrački izgubio po drugi put u karijeri. Očekivalo se tada da napravi iskorak više, pogotovo što je iza sebe imao sjajne partije u Partizanu.

- Bio sam ubeđen, tako je prirodno trebalo da bude. Ako ja sa 22 godine, nepune 23, imam preko 100 utakmica u klubu kao što je Partizan - zašto ne bih verovao u tako nešto. Viđamo transfere koji se dešavaju iz dana u dan, naravno i da sam i ja verovao da mogu da napravim neki bolji transfer, ali očigledno da sreća nije bila na mojoj strani. Bez obzira na sve. Šta je, tu je, Idemo dalje - rekao je vezista Čuke koji je priznao i da nije želeo da ide u Mađarsku:

- To je najmanje bila moja želja. Ja sam bio spreman tada da ostanem u Partizanu još godinu, dve i tri. Ja sam u jednom trenutku rekao da za mene ne bi bio problem da celu igračku karijeru provedem u Partizanu. Glupo je sada reći, profesionalac sam u Čukaričkom, ali Partizan je klub koji mi je dao sve u životu. Nije me sramota to da kažem. On nije othranio samo mene, nego i moju porodicu i sve ljude oko mene. I to kada nije bilo lako.

- Zato ja ne mogu to da potisnem i da se na neki drugi način postavim prema Partizanu. Hteo sam da ostanem, ali u tom trenutku to nije bilo moguće. Ljudi iz Čelsija nisu bili za to tada, zatim je došlo i do nekih finansijskih prepreka. Na kraju sam završio u Mađšarskoj, 1. septembra sam potpisao i sve se nekako završavalo bezveze.

Osvrnuo se i Pantić i na taj period u dresu Videotona.

- Kad dođeš sa EP, pa dva meseca ne igraš utakmice i dođeš tamo gde dobiješ pravo da igraš tek od 10. septembra, a oni već igraju 7. ili 8. kolo, ti si tamo kao pao s Marsa. Ja sam koliko-toliko trudio. Međutim, kada negde dođeš potrebno ti je par utakmica adaptacije. Tamo nije bilo vremena za to. Ubrzo je i Marko Nikolić otišao. Novi trener je imao neke druge planove. Naš pet-šest Balkanaca koji smo bili tamo, nisu bili u prvom planu. Ja sam bio najlakši za oterati. Par momaka je bilo pod dužim ugovorom, i to nije lako izvesti, a ja na pozajmici i bilo me je najlakše odstraniti.

"Kada si na pozajmici jednu sezonu, ne smeš da se povrediš zato što si odmah završio"

Slične probleme kao u Mađarskoj, odnosno to što nije igrao, Pantić je imao i u Holandiji gde je, takođe, nastupao kao pozajmljen igrač Plavaca za Vitese i Ekscelsior. Objasnio je i zašto.

- Da sam otišao sa 20 godina, bila bi druga priča. Verujem da bih napravio mnogo veće stvari. Jednostavno, kada sa 18-19 godina dođeš u neku stranu zemlju, mnogo je teško. Evo, ja gledam ovde u Čukaričkom. Dođu klinci 2002. godište - to su deca! Oni imaju kvalitet, oni su talentovani, to nije sporno, ali ne mogu još da igraju seniorski fudbal sa nama. Ustvari, mogu da igraju - ali ne mogu da budu ravnopravni. Mnogo ozbiljan kvalitet mora da ima neko dete sa 18 godina da bi moglo već da igra seonirski fudbal i da se ne vidi nikakva razlika.

- Slušam komentare "ej, on je mlad." Igrač ima 20 godina i oni kažu "neka njega, on je mlad." Ja sam sa 20 godina bio i vratio se u Partizan. Samo da pojasnim situaciju. Da me pogrešno ne razumete, sve su to dobri momci - tu nema priče. Stvarno nam je ekipa super što se tiče atmosfere, ali generalno zamisli kada je ovde sa 20 godina igrač mlad. Šta sam ja onda bio sa 18? I to u stranoj zemlji gde nije kao ovde. Ti ovde dođeš iz omladinske škole, klub pazi na tebe zato što si njihovo dete. Kao što sam ja bio u Partizanu.

- Kada stariji trče osam serija, ti trčiš šest. Kada oni trče četiri, ti trčiš dve. Tamo toga nema, otišao si u neki drugi sistem gde se ja u tom trenutku nisam prilagodio. Taj rok od godinu dana je mnogo mali. Zato su te pozajmice nezgodne, jer tebi treba godinu dana da se prilagodiš negde. Da sam ja za taj Vitese potpisao na tri ili četiri godine, to bi bila totalno druga priča. Mogao bih da se prilagodim, niko me ne bi dirao, i onda bih ja polako krenuo da pravim svoj put.

- Ovako, ti imaš godinu dana da se pokažeš. A pritom jedna povreda te izbacuje van stroja, završio si sezonu. Ne smeš da se povrediš, drugi odmah dolazi. To jako brzo ide. Tu nema kraja. Kad izgubiš jednu sezonu, ti opet krećeš od nule. Nikoga ne interesuje šta si ti uradio prošle ili pretprošle sezone. Evo, ja sam u Partizanu ima dobru sezonu, pa posle toga lošu. Znaš koga interesuje ta moja sezona iz Partizana? Nikoga, veruj mi. Njih sad interesuje, ono šta je bilo pre 20 dana. Fudbal je takav, to je normalno. Surovo je, ali tako i treba da bude - iskren je Pantić koji se, uprkos svemu, ne kaje što je svojevremeno potpisao bač za Čelsi:

- Ne mogu da kažem da se kajem, ali sam mogao da uradim na neki drugačiji način. To je deo mene, moje karijere i mog života, nazad ne može. Generalno nije postojala mogućnost da me priključe prvom timu Čelsija. ja sam tamo došao bez prava na igranje zbog radne dozvole. Samim tim sam odmah otišao na pozajmicu u Vitese, što je i bio plan za prvu sezonu. Nisam bio nikad ni blizu prvog tima Čelsija, ali mi je drago što sam deo tog kluba koji je jako veliki.

Stiče se utisak da bi za Pantića bilo možda i bolje da je prvi put u Partizanu ostao malo duže.

- Za moj fudbalski napredak sigurno bi bilo bolje. Bilo je tu raznih problema, pričao sam o tome milion puta i ne bih se više vraćao na to. Ja sam psole toga bio u Partizanu dve godine i uradio sve što sam ja zamislio - osim te titule koju nisam osvojio nažalost. Imam jednu koja se piše, kada sam debitovao, ali zapravo nije moja. Ostalo sam sve ostvario, osvojio sam dva Kupa, igrao Ligu Evrope dve godine, jednom prošao grupnu fazu. Bio na nekim utakmicama kapiten sa 21 godinom... Tako da sam je svoje neke stvari odradio i ne bih se više vraćao na to što je bilo ranije.

Pantić o golu Boaćija u derbiju: Čujem sudiju kako viče "ne znam" i "nisam siguran", ali glavni pokazuje na centar

Ostaće upamćeno i da je Pantić igrao u onom večitom derbiju kada je Crvena zvezda dala gol preko Ričmonda Boaćija za 1:1, ali se on i danas vodio kao sporan s obzirom na to da nema dokaza ni da je lopta prešla liniju ni da nije. Upravo posle tog gola nastao je snimak koji se i dan-danas vrti na malim ekranima, kada tadašnji vezista Partizana pita sudiju Nenada Đokića da li ima obraz..

- To je bila jako nezgodna situacija. Pod ogromnim si adrenalinom, igra se derbi, nama je puls 200. Gori zemlja ispod tebe. Jam bio tu, prišao sam na pomoćnu igru kod kornera. Boaći udara glavom, Stojković je vadi nešto. U mojoj glavi je minut tišine. Ne znam kako to izgleda sa strane, ja sam na terenu i meni sve deluje kao usporeni snimak. Slušam sudiju pored mene, koji je bio na gol-aut liniji. On viče "nisam siguran", glavni ga je verovatno još jednom pitao, a on kaže: "Ne znam." Ja sam čuo "nisam siguran" i "ne znam." I samo u jednom trenutku se pokazuje na centar.

- Ja sam tu poludeo, jer sam čuo kada je rekao da ne zna da li je bio gol. Dopustio je da se pokaže na centar i to je onda bio trenutak adrenalina. Sada nikom ne zameram, nadam se da ni meni sudija ne zameri na tome. To je teren i neke stvari jednostavno izlete iz tebe što u nekoj normalnoj situaciji ne bi rekao.

Na pitanje o najdražoj utakmici u dresu Partizana, Pantić nije imao nikakvu dilemu.

- Finale Kupa na Marakani protiv Zvezde. Bilo je 0:1, Ostojić je dao gol glavom. Ta utakmica je bila i ispraćaj Saše Ilića u penziju, tako da je to baš jako vredna uspomena. I sam pehar nam je mnogo značio, jer smo mi te sezone grcali jako. Svi su nas vređali, bilo smo za njih najgori, i na kraju, što bi Englezi rekli "delivery", pehar smo uzeli na stadionu najvećeg rivala - rekao je Pantić koji je priznao i da je odlazak Saše Ilića u penziju bio dodatan motiv igračima:

- Naravno da jeste, mnogo stvari se tu izdešavalo. Finale je trebalo da bude u Nišu. Mi smo igrali dvomeč sa Radničkim, svi su očekivali da će oni nas da prođu i zato su stavili finale u Niš da bi igrali kod kuće. Posle toga mi prolazimo Niš, oni menjaju i sada se igra na Marakani. Nas je to sve bolelo, svi komentarišemo zašto se ne igra u Humskoj. Koja je razlika? I posle toga smo rekli "šta je, tu je", maksimalno smo se spremali da odemo i uzmemo pehar. Motiv je bio i Sašin odlazak i baš mi je drago što je sve tako ispalo.

Taj meč je obeležio i sjajan transparent koji su navijači Zvezde imali za Sašu Ilića, iako je godinama bio njihov najveći rival. Po Pantićevom mišljenju, to nije bilo nikakvo iznenađenje za igrače.

- Svi mi koji znamo Sašu i koji smo s njim provodili vreme u svlačionici, hotelu ili terenu, znamo da je sve to zaslužio. Sve je moguće, njega ljudi s razlogom obožavaju. Jedan je od retkih ljudi u fudbalu koji je tako normalan, a jako je veliko ime za naš fudbal. To što sada nema funkciju u Partizanu ne bih komentarisao. Nije moje da se mešam. Nadam se da će u nekoj bliskoj budućnosti biti u klubu zato što to zaslužuje.

Osvrnuo se Pantić i na partije Partizana u ovoj sezoni.

- Deluju sada dobro, napravili su niz od osam uzastopnih pobeda. Momci su igrali dobor ove sezone, ali, eto, taj početak je bio malo traljaviji i gde su izgubili bodove zbog kojih zaostaju. Sve ostalo je bilo dobro. Pokušavam da odgledam svaku utakmicu Partizana, ako se ne poklapa sa našom. Nadam se da će gurati koliko mogu i ako može da se zakuva za titulu. To bi bilo baš lepo.

Za kraj, na pitanje šta je Dači Pantiću potrebno da bi se vratio i jednog dana bio čak i uzdanica repreznetacije, vezista Čuke je kao iz topa ispalio:

- Pod broj jedan, potrebno je da budem na terenu. Zatim da budem spreman i da uživam u fudbalu.

Ako Pantić bude uživao u igri kao što je radio tog vrelog junskog dana 2010. godine, nema sumnje da će i Čukarički i repezentacija Srbije kasnije imati veliku korist.

(Mario Marić)