Panter sa Neretve: Četiri rođendana Envera Marića, čoveka koji je Gerdu Mileru odbranio penal

Mostarski Velež podario je nekadašnjem jugoslovenskom fudbalu mnoštvo velikih priča, i veliki broj legendarnih fudbalera. Svakako u tu grupu spada „srednji” član čuvenog trija „BMW”, koji je činio sa (Dušanom) Bajevićem i (Franjom) Vladićem. Radi se o golmanu (Enveru) Mariću.

„Panter sa Neretve”, kako su ga zvali, rođen je 25. aprila 1948. baš u Mostaru (Bajević i Vladić su takođe bili rođeni Mostarci, pa je ovaj trio snažno simbolisao „bratstvo i jedinstvo” i tog grada i čitave zemlje). Mrežu svog kluba iz detinjstva, u kojem je ponikao, branio je ukupno 16 godina; debitovao je u sezoni 1967—68., a kopačke o klin okačio u sezoni 1984—85.

Dve godine, od 1976. do 1978., branio je za Šalke 04, za koji je odigrao 47 utakmica. Za Velež, u dva navrata, ukupno 439. Posle povratka je čak postigao i jedan gol. „Dres sa najdražim grbom” nosio je 32 puta, a sedam puta je igrao i za mladu reprezentaciju.

Tri puta je branio za reprezentaciju sveta i Evrope, a 1973. bio proglašen za najboljeg jugoslovenskog golmana. Te godine je 9. maja odbranio penal Gerdu Mileru. Stariji se toga sećaju; mlađi moraju znati da se desilo. Taj prijateljski meč odigran je na, godinu dana ranije otvorenom, Olimpijskom stadionu u Minhenu, pred 50.000 gledalaca; pobedili smo 1-0, golom Bajevića s bele tačke u 76. minutu.

Po okončanju igračke karijere, Marić je trenirao golmane u svom Veležu u periodu 1987—1990., potom u Fortuni iz Dizeldorfa u periodu 1993—1998. i konačno u Herti iz Berlina u periodu 1998—2010. Od 1998. do 2004. bio je pomoćni trener i trener golmana bosansko-hercegovačke reprezentacije.

Legenda u pravom smislu te reči, starijima dobro poznat lik, kao i mlađim ljubiteljima fudbalske istorije. Međutim, čak i oni verovatno ne znaju priču koju danas prenosimo iz „Yugopapira”, koji ju je preneo iz „Tempa”, u kojem je objavljena te 1973. a napisana od strane novinara Nikole Simića. Tiče se njegovih rođendana. Da, dobro ste pročitali — rođendana. Bilo ih je četiri. Evo o čemu se radi:

„Jedan od najboljih jugoslovenskih golmana svih vremena postao je pravi miljenik nacije tek kada je 9. maja 1973, u utakmici SR Nemačka — Jugoslavija, uspeo da odbrani penal koji je izveo čuveni nemački ’bombarder’ Gerd Miler — i to pod naletima kiše, kada mu niko ne bi zamerio i da mu je lopta skliznula iz ruku.

Nedugo nakon toga, na vrhuncu popularnosti, otkrio je novinaru Tempa da nijedna fudbalska dogodovština ne može da se meri sa već doživljenim dramatičnim životnim iskustvima...

VIDEO: Kompilacija herojskih intervencija Envera Marića

... Trebalo je da prođe 25 godina, jedan mesec i 14 dana, da dođe utakmica SR Nemačka — Jugoslavija, da na Olimpijskom stadionu odbrani jedanaesterac čuvenom Gerdu Mileru, pa da za Envera Marića novinari napišu: rođen je novi Beara. Rođen je veliki golman...

I da golman Veleža i državne reprezentacije Jugoslavije, golman koji je sve do skora više osporavan nego hvaljen, ubedi i one najskeptičnije: da je najbolji, najveći, najatraktivniji...

Mnogi su tada, posle Minhena napisali da je Enver Marić trenutno najbolji golman sveta. Verovatno da je to vrlo blisko — istini. Enver Marić je na sigurnom putu evropske i svetske afirmacije. A da bi sve to postigao, da bi se dokazao, Marić je morao da proživi i prevali jedan uzbudljiv životni put, put čudnih obrta, borbe između života i smrti, stradanja.

Uostalom, za čitaoce našeg lista biće dovoljan i ovaj podatak (koji mi prvi put objavljujemo): da Enver Marić svake godine proslavlja — ni manje ni više — nego četiri rođendana. Ove priče govore o tome...

— Detinjstvo sam imao uzbudljivo. Bio sam nestašan, pun života, voleo sam igru, priča Marić. — Jednom prilikom, u Bosanskom Novom, prvi put sam pogledao — smrti u oči. Ja i brat smo se igrali blizu kuće. U blizini je bila neka prodavnica, a iza nje naslagana ambalaža, drveni sanduci.

Kada smo to otkrili — niko nas više nije mogao odvojiti od tog mesta. Bilo je to najbolje mesto za sakrivanje. Prvo bih se ja sakrio, a brat bi me tražio. Onda se on krio... U jednom momentu, pošto sam se ja dobro sakrio i zamaskirao, brat je (da bi me naterao da izađem) zapalio obližnje sanduke.

Plamen je brzo buknuo i obuhvatio i sanduk gde sam ja bio sakriven. Osetio sam dim i toplotu i još više sam se šćućurio u sanduku. Kada je video šta je učinio, i da ću nastradati u plamenu, brat je pobegao i počeo da plače. Naišla je neka žena i upitala ga:

— Mali, što plačeš?

— Zapalio sam sanduke! A u njima je Enver, moj brat!

VIDEO: Kompilacija herojskih intervencija Envera Marića

Žena je potrčala, pozvala ljude, pa su me krajnjim naporom izvukli iz zapaljenog sanduka. Vatra je već bila zahvatila odeću, već sam goreo. Da spasioci nisu došli u poslednjem trenutku, sve bi kasnije bilo — kasno.

To je moj drugi rođendan...

Pre dve godine, tačnije 1970. godine, trebalo je da pređem u Partizan. Čekao sam samo na jedno Veležovo »da«, pa da spakujem stvari i pređem u Beograd. Zbog toga sam godišnji odmor provodio u Mostaru, na Neretvi.

Jednog dana, kao i uvek, rano izjutra otišao sam na kupanje sa devojkom. Neretvu sam na tom mestu odlično poznavao: svaki kamen, vir, brzak. I prosto su me zbunjivale i čudile priče da se u Neretvi neko udavio... Ta »hrabrost« mogla mi se grdno osvetiti.

U jednom trenutku, negde pred podne, otplivao sam malo dalje od obale i odjedanput se dogodilo nešto neobjašnjivo: vodena struja me je povukla prema dnu, nespremnog i bez vazduha. Dodirnuo sam dno. Gotov sam! — pomislio sam i u onom paničnom strahu otvorio usta i kriknuo. Voda mi je istog trenutka ušla u usta, počeo sam da se gušim.

VIDEO: Kompilacija herojskih intervencija Envera Marića

Poslednjim ostatkom svesti pokušao sam da se spasem. Krajnjim naporom učinio sam trzaj i voda me je izbacila na površinu. Ali, avaj, ponovo sam pao na dno. U deliću sekunde čitav život mi je proleteo kroz svest. Bio je to prvi znak da se gušim, da je gotovo sa mnom. Onda sam se potpuno onesvestio...

... Osvestio sam se dva sata kasnije, na obali. Nisam se, naravno, sećao ni jednog momenta: ni kako sam spasen, ni ko me je spasao. Kasnije su mi ispričali da su sa obale primetiii da se »nešto čudno batrgam«, ali su u prvom trenutku pomislili da se šalim, da nešto »izvodim«.

Međutim, kada me je voda i po drugi put izbacila na površinu, shvatili su da se davim i priskočili mi u pomoć. Pošto sam se oporavio, rekao sam sam sebi: nikad više u Neretvu! Tog »zaveta« se i danas čvrsto pridržavam i više se ne kupam na Neretvi.

Taj dan, dan kad su me polumrtvog izvadili iz reke, slavim kao svoj treći rodendan...

— Treća priča — veli Marić — nekako je i najuzbudijivija. Nisam ja bio u opasnosti, ali sam zato mogao da ubijem najboljeg druga iz ekipe. A tada bih, verovatno, i ja bio »mrtav«...

VIDEO: Derbi Kaunti 3-1 FK Velež Mostar, Kup UEFA 1974. U revanšu je Velež je slavio 4-1 i otišao dalje

Prošle godine nalazili smo se u karantinu na Buni (mesto pored Mostara). Karantin kao i svaki karantin — dosadan. Vreme smo obično prekraćivali igrajući — karte.

Kada nam je i to dosadilo, neko od igrača je u sobu doneo jedan stari pištolj. Počelo je razgledanje, tj. u jednom trenutku »muzejski« pištolj se našao i u mojim rukama. Uzeo sam ga i, onako rasklimatanog, uperio u Halilhodžića. Pošto je Salem bio pobednik u kartama, upitao sam ga:

— Da li si igrao pošteno?

— Jesam!

— Nisi!

— Jesam!

— Nisi! Pazi, govori istinu, pucaću!

— Govorim istinu, igrao sam pošteno!

Da bih se malo našalio i »zaplašio« Halilhodžića, pritisnuo sam oroz. Odjeknuo je pucanj. Halilhodžić se uhvatio za glavu. Bacio sam pištolj i poleteo prema drugu.

VIDEO: Intervju Envera Marića iz 2011. godine

— Saleme, jesi li povređen?! — povikah u paničnom strahu.

— Izgleda da nisam — čujem Halilhodžića kako kaže.

Srećom, moj drug i najbolji prijatelj nije bio povređen. Metak je proleteo pored njegove glave i zario se u zid iza njega. Tek kada sam video šta sam učinio, i kako se sve moglo da završi, skamenio sam se od straha. Mogao sam da ubijem najboljeg prijatelja, mogao sam...

Ne smem ni sada da pomislim na posledice te moje nesmotrenosti. I to je, eto, dan mog četvrtog rođendana. Mog i — Halilhodžićevog. Jedino mi ni dan—danas nije poznato: kako se pištolj našao u sobi, odakle metak u njemu, i kako sam mogao da budem tako nesmotren da prvo ne proverim da li je prazan ili pun.

Priča o prvom rođendanu sasvim je obična: Enver Marić rođen je 16. aprila 1948. godine u Mostaru.”

Čini se, međutim, da ni ona nije baš sasvim obična. Budući da većina izvora sa prostora bivše Jugoslavije kaže da je rođen 25. aprila, što smo mi i naveli na početku, a da se ovde tvrdi da je datum 16. april, izgleda Enver Marić zapravo ima pet rođendana.

(P. L. / Izvor: Yugopapir)