Top 10 igrača koji su 2020. završili karijeru: Kasiljas, Vilja, De Rosi...

Tokom 2020. godine koja je bila najčudnija u istoriji sporta veliki broj fudbalera je odlučio da “okači kopačke o klin”.

Pandemija korona virusa, prekid sezone na pola, pa zatim nastavak u nekim zemljama, samo je dodatno podgrejao želju mnogih legendi da se konačno povuku.

Iako ih je bilo više od 10 ovde vam predstavljamo one koji su imali malo zanimljivije karijere.

1. Iker Kasiljas

Legendarni golman Iker Kasiljas je sa 39 godina odlučio da je dosta. Najveći deo karijere proveo je u Realu, postao ikona kluba, a posle toga je otišao u Porto. Tamo je imao i probleme sa srcem, vratio se na teren i ubrzo shvatio da je vreme da stavi tačku.

Sa Madriđanima je osvojio pet titula, dva Kupa, četiri Superkupa Španije, tri Lige šampiona, ejdan UEFA Superkup, dva Interkontinentalna kupa i jedno FIFA Svetsko prvenstvo. Sa Portom je bio šampion u Portugaliji i osvojio je i pehar namenjen pobedniku domaćeg šampionata i Kupa. Sa Španijom je osvojio Svetsko prvenstvo 2010. godine i dva Evropska šampionata (2008. i 2012. godine).

2. Aric Aduric

Sjajni napadač je rođen u San Sebastijanu, što je automatski značilo da kao Bask može da igra za Atletik Bilbao. Upravo se to i dogodilo u prve četiri godina karijere (2000. do 2004). Potom je prešao u Valjadolid, pa se vratio u Bilbao. Usledio je novi odlazak, prvo u Majorku, pa Valensiju, da bi se 2012. konačno vratio kući i tu ostao narednih osam godina, do penzije. Za klubove je 640 mečeva odigrao i dao 221 gol.

3. David Vilja

Među najbolje španske napadače u istoriji definitivno spada David Vilja. Karijeru je počeo kroz mlađe kategorije Sportinga iz Hihona. Igrao je u B timu, pa se probio u prvi tim što je bilo dovoljno da ga angažuje Saragosa. Posle odličnih partija je prešao u Valensiju, pa u Barselonu. Odatle je otišao u Atletiko Madrid, pa je napustio Španiju. Igrao je za Njujork,Melburn i karijeru je završi u Japanu, u ekipi Visel Kobea. Ukupno je na 617 utakmica 330 puta tresao mrežu.

Za reprezentaciju Španije je odigrao 98 mečeva i dao 59 golova. Najveći uspeh su mu trofeji na Svetskom prvenstvu (2010) i Evropskom prvenstvu (2008).

Sa Saragosom je osvojio Kup kralja i Superkup Španije, dok najviše žali za periodom u Valensiji. Za pet godina na “Mestalji” je igrao sa dosta sjajnih igrača (Pablo Aimar, David Silva, Hoakin, Santijago Kanjizares…), ali je osvojen samo trofej u Kupu kralja. Usledio je odlazak u Barsu sa kojom je dva puta bio najbolji u Primeri, jednom u Kupu kralja, dva puta u Superkupu Španije. Podigao je pehar u Ligi šampiona jednom, pa u UEFA Superkupu i na FIFA Svetskom prvenstvu. Sa Atletikom je takođe osvojio Primeru, dok je sa Visel Kobeom bio šampion u Kupu.

U kolekciji ima mnoštvo individualnih nagrada i verovatno mu je najdraža “Zlatna kopačka” koju je dobio kao najbolji strelac šampionata Evrope 2008. godine.

4. Danijele De Rosi

Jedan od simbola Rome, uz Frančeska Totija, svakako je Danijele De Rosi. Proveo je 18. godina u rimskom klubu, odigrao 459 utakmica, dao 43 gola i bio je miljenik navijača. Pošto klub nije želeo da mu da dugoročniji ugovor, odlučio je da, na iznenađenje svih, ode u Argentinu. Zaigrao je za Boku juniors, ali se to nije dobro završilo. Svega pet utakmica i odluka o kraju karijere.

Prošao je sve mlađe kategorije reprezentacije Italije i na 117 mečeva dao 21 pogodak.

Nažalost, sa Romom nikada nije osvojio Skudeto, ali jeste dva Kupa i jedan Supekup. Najveći uspeh u karijeri mu je svakako osvajanje Svetskog prvenstva sa Italijom 2006. godine. Tada su, u sada već čuvenom finalu, pobedili Francusku posle boljeg izvođenja penala. De Rosi je bio jedan od strelaca u toj penal seriji.

5. Havijer Maskerano

Oduvek je Havijer Maskerano bio poznat kao igrač koji će sve dati za tim koji igra. Čuvanje najboljih protivničkih igrača, pravovremeni startovi, sigurnost u dodavanjima, to su samo neka od njegovih karakteristika. Uglavnom je igrao na poziciji zadnjeg veznog, dok je po potrebi bio i štoper.

Počeo je u River Plati, pa je prešao u Korintijans. Prepoznao ga je Vest Hem i doveo u Premijer ligu i tu se nije snašao preterano dobro. Usledio je poziv Liverpula gde je pokazao sve šta zna i ume i za tri godine je postao jedan od iks faktora ekipe. Usledio je poziv Barselone gde je proveo osam godina pre odlaska u kineski Hebei, pa kraja karijere u domovini, u Estudijantesu. Na ukupno 428 utakmica za spomenute klubove je postigao ukupno dva gola, po jedan za Liverpul i Barsu.

Za reprezentaciju Argentine je odigrao 147 utakmica i dao je tri pogotka. Nije uspeo sa “gaučosima” da osvoji Svetsko prvenstvo (drugo mesto 2008) ni Kopa Ameriku (drugi 2004, 2007, 2015. i 2016. godine), ali jeste dva zlatne medalje na Olimpijskim igrama 2004. i 2008. godine.

Najveće uspehe je ostvario sa Barselonom. Po pet titula u Primeri i Kupu kralja, dve Lige šampiona, po dva pehara UEFA Superkupa i FIFA Svetskog prvenstva i tri Superkupa Španije.

6. Geret Beri

Celu karijeru je engleski reprezentativac Geret Beri proveo u Engleskoj. Igrao je za Aston Vilu, Mančester siti, Everton i Vest Brom i na 680 utakmica dao 54 gola. Za nacionalni tim je na 53 meča tri puta tresao mrežu. Sa Vilom je osvojio Intertoto kup, dok je sa Sitijem bio šampion Premijer lige i FA Kupa.

Jedan od zanimljivih podataka iz njegove karijere je taj što ga je Rafa Benitez žarko želeo u Liverpulu dok je igrao u Aston Vili, pre prelaska u redove “građana”. Toliko ga je hteo, da je zbog njega Ćabi Alonso napustio “Enfild”, a Benitez je na kraju ostao bez obojice.

7. Emre Belozoglu

Turski vezista Emre Belozoglu je igrao u tri najjače lige u karijeri – Italiji, Španiji i Premijer ligi. Sve je počelo u Galatasaraju, da bi potom nosio dresove Intera, Njukasla, Fenerbahčea, Atletiko Madrida, ponovo Fenerbahčea, pa Bašakšehira i na kraju se vratio u Fener gde je završio karijeru. Za reprezentaciju Turske je odigrao 101 meč i dao je devet golova.

Sa Galatom je tri puta bio državni prvak, uz dva Kupa i jedan Superkup. Osvojili su UEFA kup i UEFA Superkup. Sa Interom je osvojio Kup Italije, sa Atletikom UEFA Superkup. U više navrata je bio deo Fenera i za to vreme je upisao po dva trofeja u domaćem šampionatu, Kupu i Superkupu. Najveći uspeh sa reprezentacijom mu je treće mesto na Svetskom prvenstvu 2002. godine. U polufinalu ih je Brazil izbacio golom Ronalda, da bi u meču za bronzu savladali Južnu Koreju.

8. Mario Gomez

Bio je Mario Gomez prava mašina za golove. Igrao je za Štutgart, Bajern Minhen, Fiorentinu, Bešiktaš, Volfsburg i tačku je stavio tamo gde je i počeo – u Štutgartu. Na 456 mečeva je 231 put tresao mrežu za klubove.

Prošao je sve mlađe kategorije reprezentacije Nemačke i za seniorski tim upisao 78 nastupa i 31 gol. Sa nacionalnim timom je bio drugi na EP 2008. godine i treći na SP 2010. Takođe, proglašen je za najboljeg strelaca prvenstva Evrope 2012. godine.

Kada su klupski uspesi u pitanju, sa Štutgartom je osvojio Bundesligu, a potom je to ponovio sa Bajernom dva puta sa kojim je podigao i “ušati pehar” Lige šampiona pobedom protiv Borusije Dortmund. Doduše, iz te sezone mnogi bolje pamte polufinalni dvomeč kada su razbili Barselonu ukupnim rezultaotm 7:0.

9. Vensan Kompani

Jedna od najuspešnijih belgijskih fudbalera je svakako Vensan Kompani. Sjajni defanzivac je nosio dresove Anderlehta, Hamburga, Mančester sitija i karijeru je završio baš u Anderlehtu i to kao trener-igrač i sada je šef stručnog štaba Anderlehta. Na 382 meča je dao 25 golova.

Za reprezentaciju je igrao 15 godina i na 89 utakmica dao četiri gola. Najveći uspeh su imali 2018. kada su zauzeli treće mesto na Svetskom prvenstvu.

Sa Anderlehtom je osvojio dve titule, da bi sa Sitijem četiri puta podizao pehar Prmijer lige, dva FA Kupa, četiri Liga Kupa i dva Komjuniti šilda. Jedino se sa “građanima” mučio u Ligi šampiona.

10. Milan Baroš

Češki napadač Milan Baroš je karijeru počeo u Banjiku iz Ostrave, da bi posle titule na Evropskom prvenstvu za mlade sa nacionalnim timom (na golu bio sjajni Petr Čeh), usledio poziv Liverpula. Posle “Enfilda” je otišao u Aston Vilu, pa je nosio dresove Liona, Portsmauta, Galatasaraja, Antalije, Mlade Boleslav, Slovana iz Libereca i u nekoliko navrata Banjika u kom je i završio karijeru. Ukupno je odigrao 454 utakmice i dao 141. gol.

Prošao je sve mlađe kategorije u reprezentaciji i na 93 utakmice 41. put zatresao mrežu. Česi su Evropsko prvenstvo 2004. godine završili ispadanjem u polufinalu od kasnijeg šampiona Grčke, a Baroš je dobio “Zlatnu kopačku” kao najbolji strelac sa pet golova (po četiri dali Runi i Van Nistelroj).

Od klupskih uspeha se definitivno najviše izdvaja osvajanje Lige šampiona sa Liverpulom 2005. godine i čuveno finale u Istanbulu protiv Milana. Sa njima je bio najbolji i u Liga kupu. Sa Lionom je osvojio dve titule šampiona Francuske, sa Portsmutom FA Kup. Sa Galatasarejem šamionat Turske i sa Mlada Boleslavom Kup Češke.

Nisu oni jedini koji u godini na izmaku odlučili da odu u penziju, tu su još: Klaudio Pizaro, Stefan Lihštajner, Aleksandr Hleb, Lusio, Gabi, Žeremi Matje, Floran Balmon, Alekasndr Anjukov, Lejton Bejns, Damarkus Bizli, Emanuel Pogatec, Đampaolo Pacini, Selčuk Inan, Gelson Feranandeš, Pablo Zabaleta, Daren Flečer, Antonio Floro Flores, Ezekijel Laveci, Ugo Almeida, Benedikt Hovedes, Mohamed Sisoko, Fernando Gago, Andre Širle…

(Telegraf.rs)