Zlatanov intervju koji treba obavezno pročitati: O sebi, sinovima i 25 "dece" kojima je potreban

Zlatan Ibrahimović je, za mnoge, fudbalska ličnost godine, jer je uspeo u "nemogućoj misiji", da iz mrtvih podigne slavni Milan, on sa svojih skoro 40 godina, i pokrene ga ka tituli koja je sada nikad bliže "rosonerima" poslednjih godina.

Podsećamo, klub iz "prestonice mode" je poslednji "Skudeto" osvojio u sezoni 2010/2011, i od tada je "mrka kapa" za ovog giganta, koji je tek dolaskom švedskog velikana, i poklapanjem još nekih kockica, konačno povratio status favorita za osvajanje Serije A

Otud je Ibrahimović, uz svo poštovanje ostalih vedeta "Kalča", čovek koji priziva najveću pažnju poslednjih meseci, i navijača, i novinara, a njegov intervju za list "Corriere della Sera" je prilično zainteresovao njegove fanove, koliko god mislili da ga poznaju.

Prenosimo vam ga u integralnoj verziji.

Ko si ti?

- Zlatan Ibrahimović, 39 godina.

Naravno. Znamo to. Ali ko si ti zapravo? Klinac iz švedskog predgrađa ili planetarna zvezda?

- Još uvek sam onaj dečak rođen tamo gore koji je nosio torbu širom sveta i otišao u veliku avanturu.

Jer se zaljubio u loptu.

- Na fudbalskom terenu smo svi isti. U svim krajevima sveta. Uđete, driblate, niko vas ne pita odakle dolazite, čiji ste sin, koja mišljenja imate, koliko novca nosite u džepu. Tu ste, pokušajte, to je dovoljno. Znate kako se igra? Samo napred, bravo.

To je, čini se, savršeno mesto.

- Kao ideja da, među decom da. I nema socijalnih, kulturnih, geografskih razlika. Jedan teren, dva gola, da vidimo ko će više postići. Možete biti u dvorištu ili na San Siru: igra je sreća.

Čak i sada? Da li ste srećni kao nekada?

- Morate, morate, morate biti. Srećni smo i treba da usrećimo ljude. Fudbalska radost nas uzima sve nas zarazi. Zamislite stadione: kakva strast, kakva eksplozija.

Sad to moram da zamišljam: stadioni su mesecima zatvoreni, pandemija ih je zaključala.

- I mnogo patimo. Moramo nositi pozitivnu poruku, treba malo poverenja.

U kalendaru za 2020. koji se zove "JA" ima Ibrahimovića. Slomljeni Milan, veliko ime i velika kriza, skoro 40-godišnji šampion grabi grupu mladih ljudi i gura ih. Ali gde ćete stići?

- Moramo dobro započeti 2021. godinu. Zatim idete utakmicu po utakmicu, kao da je to istovremeno prva i poslednja utakmica u životu.

Ali da li je to moguće?

- Da li to kažem na neki drugi način? Želeti. Štaviše, biti gladan: uvek, svaki dan, svaki trenutak.

Glad u getu Malmea, uvek isti, u svetu plave kose i plavih očiju?

- Šta god da sam uradio do sada, nije važno, svaki put moram da dokažem ko sam.

Na "Gazzetta Sports" dodeli nagrada osvojili ste priznanje u kategoriji "Legenda". Povezani sa našim izdavačem Urbanom Kairom, izgovorili ste reč nemoguće: skudeto.

- Tim mora imati hrabrosti da sanja. A ja kažem da može i želi da učini još više.

Ovih dana ste odlučili da razgovarate samo sa "Corriere world" i sa "BBC-jem".

- Mnogi me traže ... Čak će me i BBC pitati dok ne nastavim: nastaviću da igram dok ne budem mogao da radim ovo što sada radim.

Samopouzdanja ti ne nedostaje. Ja sam fudbal, što je bio lagani naslov vaše knjige. "Bog se vratio i posmatra vas odozgo", kako ste napisali na društvenim mrežama s pogledom na balkon. Tačno je i da 45,8 miliona pratilaca na Instagramu nije malo...

- Šta to znači? Da li se šališ? Ta reč je pogrešna. '

Kako mislite?

- Moji ljudi nisu pratioci, oni su vernici. Kako ga prevodiš?

Ne znam, rekao bih sledbenike ili tako nešto.

- Više i bolje. Ljudi koji veruju u mene. Ne tražim ih, oni su ti koji me žele, velika je razlika.

Međutim, kolege iz "Corrierea", Ariana Raveli i Karlos Paserini, koji znaju sve o Milanu i fudbalu, kažu da ste se i ove godine plašili.

- Govorimo li o epidemiji, Covid?.

Da, kad ste je dobili i propustili nekoliko utakmica. Da li ste bili zabrinuti?

- Očigledno. Kad mi se to prvo dogodilo, bio sam prilično smiren, gotovo zaintrigiran, o, pa, želim da vidim šta je ovaj Kovid. Pogodila je čitav svet, velika tragedija, sad mi je to došlo. Kod kuće sam bio, čekao, da vidim šta će se dogoditi.

Pa šta? Objasnite, ako možete, nikada niste rekli detalje.

- Glavobolja, ne jaka, ali dosadna, teška stvar. Izgubio sam i ukus. A ja sam bio sve vreme kod kuće, besan, nisam mogao da izađem, nisam mogao dobro da treniram. Sedeti mirno i ništa ne raditi je užasno.

Lav u kavezu, da vas citiram.

- U jednom trenutku razgovarao sam sa kućom i davao imena zidovima. To postaje mentalni problem. Buljite u sebe i zamišljate sva zla na sebi, čak i ona koja nemate. Patnja zbog onoga što osećate i zbog onoga što mislite da osećate.

Snimili ste i reklamu za region Lombardija.

- Ovaj virus je strašan i ne treba ga osporavati. Distanca i maske, uvek.

Da li vam nedostaje porodica?

- Puno. Ali zaista mnogo. Iscrpljen sam, ne mogu više. Želeo bih da ostanem sa suprugom i decom Maksimilianom i Vinsentom, koji imaju 14 i 13 godina i žive u Švedskoj.

I zar ne možeš da ideš svako malo?

- Zamislite, pokušao sam. Trener Pioli je rekao da ne mogu da idem i da takođe imam porodicu u Milanelu: kaže da tamo imam 2 dečaka, ali ovde imam 25 i potreban sam im.

Da li očekujete mnogo od svoje dece? Prave, kažem, ne saigrače. Pioli će mi oprostiti.

- Disciplina i za njih. Kad igraju fudbal, ne sudim im kao otac već kao fudbaler. I pre svega ne moraju to da rade umesto mene. Da li imaju radost igranja? Da li oni pokazuju strast? Da li ozbiljno treniraju? I onda je u redu.

Vaša supruga Helena Seger izgleda se ne eksponira: izbor?

- Da sigurno. Ona nije fudbaler, tačno je da ima svoju privatnost i svoj život. Svako od nas ima put i ne sme biti preplavljen drugima.

Zar ne dolaze u Milano?

- Dečaci idu u školu. U Švedskoj je sve otvorenije, vlada je donela drugačije odluke.

Da li je tačno da poludite ako saigrač ne doda loptu?

- Da, uvek, čak i na treningu. Problem je u tome ako ima nekoga ko se ne ljuti na takve stvari.

Šta ako pogrešite?

- Nikad ne grešim.

Hajde…

- Dobro, ljutiće se na mene, u čemu je problem? Možda će mi to reći gestom, rečju, pogledom. Svaki igrač ima svoj način da se naljuti. Bolje kad je tako. Preuzima odgovornost, oseća da je sve važno.

Što se tiče vaše filozofije, „talenat bez truda je izgubljeni talenat“, nema šta da se kaže.

- Talenat je koristan ako ga negujete. Treba raditi, raditi, raditi. Potrebna je žrtva. Šta je 90 minuta igre? Ništa, ako niste trenirali svaki dan i mnogo sati.

Pa da li ste snimili video kako trči po snegu?

- Što više treniram, to se bolje osećam. Kažem sebi i drugima: nikad ne odustajte. Objasniću to na drugi način: ako ne odustanete, pobedite.

Vratimo se dečaku iz Malmea, sa šeširom spuštenim do očiju i podstanarima iza njega. Južna Švedska, socijalna periferija, sin jugoslovenskih migranata, komplikovano detinjstvo. Otac musliman, rođen u Bosni i majka katolkinja, koja je došla iz Hrvatske. Šta je sa vašom religijom?

- Religija poštovanja drugih. Za sve vere, za sva mišljenja. Tako sam odrastao i tako sada razmišljam.

Da li vam je prijatno ovde u Milanelu, gde trenirate?

- Vrlo dobro, osećam se kao kod kuće. Srećan sam, prijatni su dani, ljudi te vole. Ljudi iz kluba, treneri, saigrači, komunikacija je sjajna, sve ovde funkcioniše.

Da li je tačno da ste dobili Berluskonijevu sobu?

- Ne preterujmo. Ali oni se prema meni ponašaju kao prema komandantu.

Hoćete da kažete da želite da ostanete u Milanu doživotno?

- Kažem da sam zaista dobro, ali videćemo. Život ide dalje, a vi ne znate šta se dešava. Nemam ovaj gigantski ego da kažem da ću samo ja odlučiti: moja porodica je važnija od svega.

Da li biste voleli da igrate Ligu šampiona?

- Ko to ne bi voleo ... ako mogu da ostanem, ostaću.

Da li oduvek voliš Milan?

- O, da. Kako vi dobro živite. Pre deset godina nije bilo ovako: bilo mi je veselije, živahnije.... Pandemija je blokirala gotovo sve, ali kažem da je samo trenutno. Ovaj grad će početi da živi ponovo.

To je Italija!

- Sviđa mi se gotovo sve. Svih ovih godina bio sam ovde više nego u Švedskoj. Tačno me vodi filozofija zemlje, način života: lepo je i odvesti se i videti predele.

Kuhinja?

- Voleo bih da jedem sve, uvek, počev od testenine. Sada sam otkrio i panetone sa više ukusa, neverovatan je, ali mogu ga samo okusiti.

Prvi gol 30. oktobra 1999. Malme, Amsterdam, Torino, Milano, Barselona, Pariz, Mančester, Los Anđeles: osvojili ste 31 trofej, uključujući 11 titula. Kako se fudbal promenio?

- Napredovao je ali možda se i poboljšao: klikom na društvene mreže razgovaramo sa milionima ljudi. Iako možda to može predstavljati problem novim generacijama. Uradite čak manje stvari i odmah ste poznatiji. Ali koliko traje? Ne govorim ovo samo zbog sporta.

Napisali ste sjajni pohvalni govor o Maradoni.

- Najjači svih vremena. Fudbalska ikona, svetski simbol. Tada ga je, u to vreme, srce vodilo, da odluči, dok mi znamo da je mozak racionalniji, više politički, ali ne znam da li to možemo reći.

Da li i vi mislite o sebi?

- Da. Ne donosite uvek pravi izbor srcem.

A naš Paolo Rosi?

- Sjajna osoba, sjajan fudbaler. Znate li šta svi govore? Istovremeno i gigant i jedan od nas.

U Švedskoj su vam posvetili statuu i koktel.

- Ni ja nisam znao za koktel.

Imate 39 godina, izađite na teren i rešavate utakmice: postoji li starost?

- Ne, ne postoji. Sve je i samo stvar uma. Srećni praznici svima.

(Telegraf.rs)