Potresne reči Rosijeve supruge o poslednjim satima legende: Nije želeo da ode, umro mi je u naručju

Brzo posle Dijega Maradone, napustila nas je još jedna fudbalska legenda, za Italijane ikona, Paolo Rosi, čovek čiji su golovi na Mundijalu 1982. godine u Španiji bili presudni da "Azuri" dotaknu "zlatnu boginju", postanu besmrtni.

Nažalost, srce italijanskog heroja prestalo je da kuca u 64. godini, preminuo je uz svoje najbliže, u porodičnoj kući, a njegova supruga Federika Kapeleti, koja je prva i objavila vest o smrti Rosija, opisala je njegove psolednje sate ma ovom svetu.

Preporučujemo

- Trenutno je malo teško razgovarati, jer sam veoma umorna. Bila je ovo teška godina, godina puna stvari, vrlo bliska sa Paolom. Otkrila sam intimnije, njegove ličnije aspekte. Otkrila sam njegove slabosti, mnoge stvari o toj veličanstvenoj osobi za koju sam imala čast da se udam - kaže Federika za italijansku Gazetu.

Kaže Federika da se Paolo nadljudskim naporima borio da ne ode, želeo je još da živi, nije odustajao uprkos bolesti koja ga je ubijala.

- U poslednjim trenucima je izneo svu svoju volju za životom, svu svoju hrabrost i svoju odlučnost. Nije želeo da se preda, uvek je pokušavao da ubedi mene, devojke (ćerke), sve, da može, da će se izboriti. To je nešto što smo želeli da iskusimo sami, a pomogli su nam mnogi ljudi koji su nam bili bliski, poput lekara bolnice "Le Scotte", odseka za neurohirurgiju gde je operisan na leđima, dr Olivieri, celo njegovo osoblje. To su divni ljudi, ponašali su se prema Paolu onako kako je zaslužio. Uz svu privatnost i naklonost koja mu je bila potrebna.

Foto: Profimedia

Paolova supruga je sa divljenjem pričala o svom čoveku, velikanu, idolu nacije...

- Imala sam sreću da budem s njim i da podelim mnoge stvari. Divna, jedinstvena osoba koja je oduvek znala da vidi pozitivnu stranu u svemu, čak i kada stvari nisu bile previše pozitivne. Jednostavna osoba, koja je oduvek znala kako da voli sve. To me je naučilo da na stvari gledam drugačije, uvek pozitivno, uvek pružajući ruku pomoći drugima, uvek vrlo pozitivno, sa osmehom. Posle Paola biće mi teško suočiti se s tim što je Paolo jedinstven, jer je teško naći ljude poput njega.

Otišao je zauvek dok je bio u njenom naručju.

- Čim je otišao, bio je u mom naručju. Pustila sam ga, jer jednostavno nije želeo da ode. Pustila sam ga, rekla sam mu da ću ispratiti naše ćerke, da ću ih odgajati kako on želi, onako kako smo mi želeli. I otišao je. Govorio je o toliko ljudi koje je imao u srcu, da će ih nositi zauvek. Zahvaljujem ljudima koji su nam bili bliski, koji su mi dozvolili da budem pored njega. Bila sam s njim do poslednjeg daha, Paolo će nastaviti da živi u meni, u srcu naših lepih stvorenja, naših ćerki. Zahvaljujem vam na velikoj ljubavi, otkad se saznalo da je preminuo, zvali su me iz celog sveta. Ova naklonost prema Paolu daje mi snagu da nastavim dalje .

Baš ove Federikine reči možda i najbolje opisuju Paola kao osobu, onakvu kakvu treba svi da ga pamte.

- Najbolja uspomena je njegova jednostavnost u odnosima s ljudima, od šefova država do ljudi koje smo sreli u kupovini. Paolo je uvek bio isti, sa istim osmehom, sa istom željom da se otvori ljudima. Bio je vrlo ljubazan. Ponekad sam rekla da preteruje, čak nismo imali ni intimnost u određenim situacijama. Ali on je bio takav. Bio je toliko voljen, toliko. Čak su i u ovim trenucima sve zahvalnice potvrda onoga što sam znla. Ovo sećanje na njega, na predivan osmeh zbog kojeg sam se zaljubila u njega, koje je poklonio svima, ovo je Paolo za mene. Njegov osmeh i želja da drugima podeli volju za životom, sve ono što je bio. Bio je srećan čak i ako je poštar došao i zahvalio mu se na učinjenom.

(Telegraf.rs)