Neko je Bane Ivanović, neko Aleksandar Kolarov!

Bio je to kraj marta. 2015. godine. Sam početak moje novinarske karijere i jedan od prvih odlazaka na teren. Zadatak - reprezentativci Srbije su u Ušću na promociji sportske opreme, treba napraviti što više boljih priča. Tada doživljavam i svoj prvi "šamar" u karijeri, i to od Aleksandra Kolarova.

"Aleksandre, može izjava?" - upitao sam ga dok se fotografisao sa klincima u prodavnici sportske opreme u Ušću i potpisivao autograme. Sa druge strane muk, nije me ni pogledao.

Pomislio sam da možda nije čuo pitanje, pa sam ga ponovio. "Aleksandre, izvini, može izjava?". Okrenuo se, mrko me pogledao i upitao "Je l' tebi nešto nije jasno?!".

Istog momenta mi je sve bilo jasno. Da ne ulazimo u ljudske kvalitete, ali bar za (ne)profesionalne obaveze.

Razočaranje je bilo ogromno, ne zbog odbijanja za izjavu, već zbog neprimerenog načina na koji je to izvedeno. Nepoštovanja tuđe profesije i tuđe ličnosti.

Pre toga su tadašnji Branislav Ivanović i svi ostali reprezentativci koje sam pitao za izjavu, bez ikakvih problema dali izjavu i odgovarali na sva pitanja.

Ovaj događaj mnogo toga mi je pomogao u tumačenju narednih događaja u reprezentaciji. Branislav Ivanović je bio dugogodišnji kapiten Srbije, lider tima koji je reprezentaciju odveo na Svetsko prvenstvo. Bio je pravi lider tima, koji je u kvalifikacijama bio najbolji strelac ekipe, iako je defanzivac, koji je nebrojeno puta izvukao Srbiju iz teške situacije, ginuo za dres i nikada nije imao ozbiljan gaf.

Čak i kada mu je na sramotan način oduzeta kapitenska traka, i data Aleksandru Kolarovu, najboljem prijatelju u reprezentaciji, podneo je to muški, iako ponižen od strane selektora i FSS-a, dostojanstveno je nastavio da igra za Srbiju kada god je posle dobio poziv. Ni tada nije rekao "ne" reprezentaciji! Iako mu niko u Srbiji ne bi zamerio na tome i da je to uradio.

Oborio je i rekord po broju odigranih utakmica za reprezentaciju, i onda je trajno sklonjen iz nacionalnog tima.

Kolarov se ni malo nije bunio što je dobio traku i zamenio svog, do tada, najboljeg prijatelja u reprezentaciji. Ubrzo su njihovi odnosi i zahladili i bilo je jasno, da u timu može biti samo jedan, Kolarov je bio izabran.

Od tada je počeo i da komunicira sa medijima u Srbiji, sa kojima pre toga nije imao nikakav odnos, ali putem zvaničnih konferencija za novinare i u izjavama nakon mečeva u miks zoni.

Mnogim navijačima u Srbiji je ipak uloga Kolarova kao kapitena bila pod znakom pitanja i radije bi tu ulogu dodelili Nemanji Matiću, koji se u međuvremenu povukao iz reprezentacije Srbije.

Sada, nakon što je Kolarov odbio da igra za Srbiju u najvažnijem meču za naš tim u protekloj deceniji, kada je kao kapiten imao priliku da donese Evropsko prvenstvo posle 20 godina.

Mogao je da se proslavi, ali umesto toga je izabrao da se povinuje odluci kluba, koji mu je zabranio da igra. Kapiten se bez pogovora povinovao odluci, tri sata pre meča srušio je sva taktička uigravanja Ljubiše Tumbakovića koji ga je planirao u startnoj postavi na mestu levog štopera. Sigurno je i ostalim saigračima ubio moral, jer ako se kapiten ovako ponaša, kakav primer ostali mogu da slede.

"Kada brod tone, uvek prvo pale miševi, a kapetani iskusni, na druge će misliti..." kaže poznata pesma Beogradskog sindikata. Kolarov se ovde nije poneo kao kapetan i kao vođa tima, već je prvi pobegao sa broda koji tone.

Ni ostalim saigračima nije bilo svejedno, otkriveno je da je Dušan Tadić telefonom pozvao Kolarova nakon Škotske i da mu je poručio "Kapitenu, izdao si nas". To je poruka koja sve govori.

(D. Uštević)