Ko je kriv što Srbija ni posle 20 godina ne ide na Evropsko prvenstvo u fudbalu?

Možda je bol veća nego posle običnog poraza, ali je činjenica da su penali neka vrsta lutrije i da ekipi, u ovom slučaju fudbalskoj reprezentaciji Srbije, teško može nešto da se zameri kada sa bele tačke izgube utakmicu.

Za dobro izvođenje penala potrebni su najpre veština i psiholiška stabilnost igrača u datom trenutku, a ukoliko oni to poseduju onda nema govora ni o kakvoj lutriji. Tu veštinu i stabilnost u četvrtak veče, nažalost, imala je Škotska i posle 5:4 u penal seriji protiv Orlova otišli su na Evropsko prvenstvo.

Jeste Aleksandar Mitrović tragičar u smislu da je jedini bio neprecizan, ali bez njega Srbija verovatno ne bi ni imala priliku da se nadmeće sa Škotima. Tragičar - da, krivac - ne, jer je krivac za očajnu partiju "te novembarske kišne noći" ovoga puta kompletan tim.

Kažu da "riba od glave smrdi", i to se najčešće i ispostavi tačno. Ne samo u sportu, nego i u životu. Međutim, ovoga puta "rep" je taj koji je zakazao u najbitnijem momentu za srpski fudbal u novijoj istoriji.

Nije Srbija potcenila Škote, u to smo sigurni. Nisu ni Škoti iznenadili Orlove, što je odmah posle meča potvrdio i selektor Ljubiša Tumbaković, ali od prvog sudijskog zvižduka Antonija Lahoza videlo se da "dole u rupu" nešto ne štima - da to nije ona Srbija koju su svi očekivali. Svi, pa i sam Tumbaković.

- Igrači nisu uspeli da odgovore zadacima. Postoji više razloga. Kada uradimo analizu, znaćemo. Kada se na sve namesti da ništa od onog što je trebalo nije realizovano u planu igre, angažovanja, borbenosti, onda ovaj rezultat dobije negativnu konotaciju. U septembru smo nagovestili mogućnosti, u oktobru potvrdili, a kada je trebalo potvrdu da tražimo na ovom stepeniku, nismo ništa napravili - rekao je Tumbaković psole meča i tako indirektno potvrdio da igrači snose možda i najveću krivicu.

Ima tu krivice i selektora, da se ne lažemo. Pogrešio je sa izborom startnih 11, odnosno guranjem Nemanje Gudelja na mesto štopera i idejom da Filip Kostić krene od početka - iako je donedavno bio povređen.

Gudelj je na terenu bio jedan od najgorih sve do onog trenutka kada se ponovo vratio u vezni red. U prvom produžetku umalo nije pogodio za 2:1 i upravo je to ono što je vezista Sevilje trebalo da radi tokom celog meča. Da kreira napad, pronalazi prava rešenja, koristi mokar teren da zapreti razornim šutem, da ne igra u grču hoće li pogrešiti...

Ima Gudelj iskustva na poziciji štopera, igra to i u Sevilji s vremena na vreme. Ali, ideja da iz poslednje linije iznosi loptu protiv Škotske nije prošla možda i zbog važnosti utakmice. Jer, Gudelj je kao štoper više bio opterećen da ne pogreši. Ovde se zato i postavlja pitanje: Šta će Srbiji toliko štopera na klupi kada Gudelj mora da krpi to mesto?

Grešku je, na kraju, napravio Kostić - koji je Škote praktično častio kod gola u 52. minutu. Ali taj isti Kostić nije smeo ni da počne utakmicu. Najpre zbog toga što je u mesec i po dana igrao samo četiri minuta prethodnog vikenda, kao i zbog toga štro je Filip Mladenović u odličnoj formi ove jeseni u dresu Legije.

Uostalom, nekadašnji fudbaler Borca iz Čačlka i Crvene zvezde je to dokazao otkako je ušpao umesto Kostića u 59. minutu. Namestio je gol Luki Joviću, bio možda i najbolji u taboru Orlova kada se sve sagleda.

- Kostić nije pružio ono što smo očekivali od njega, ali nije jedan igrač kriv. Kompletna ekipa nije odgovorila zadacima koji su postavljeni pred njih. Mladenović je odigrao jako dobro, bio ga je pun teren, pa ako je to bila moja greška, ja je prihvatam - jasan je Tumbaković.

To su "gresi" s kojima će Tumbaković morati da živi, sve ostalo ide na dušu samih fudbalera. Dosta je više onih floskula da je važnost meča ukočila noge, jer Srbija ima sastav koji je pre meča morao da razmišlja samo o tome koji će krajnji rezultat biti u korist Orlova.

Da guraju loptu napred, sve do gola i mreže Maršala koji je u prvom poluvremenu morao da se zagreva ispred gola s obzirom na to koliko je bio uposlen. Prvi put kada su Orlovi odlučili da naprave "kršetu akciju" i krenu ka gore, Lukić umalo nije pogodio vođstvo.

Međutim, srpski reprezentativci kao da su se takmičili ko će više puta vratiti loptu unazad. Da je bilo publike, verovatno bi već u 20. minutu bili počašćeni zvižducima. Ipak, za svaki iole solidan potez dobijali su aplauz podrške iz lože u cilju ohrabrenja da se oslobode i zaigraju fudbal.

I čelnici FSS, koji su u četvrtak veče bili u toj pomenutoj loži, moraće da zasuku rukave u narednom periodu. Jer, činjenica je da su određeni rezovi potrebni. Potrebni u smislu konačnog kreiranja plana i sistema koji možda u ovom trenutku i nedostaje.  Ne računajući prethodnu grupu u Ligi nacija, gde je naš tim bio izraziti favorit, Srbija je od odlaska Slavoljuba Muslina samo protiv Kostarike i Norveške ličila na tim. Uz Uz određene etape protiv Nemačke (prijateljska), Portugalije (u gostima) i Rusije (prvo poluvreme u Moskvi). Malo za kalibar kakav imamo...

A što se tiče igre protiv Škota, ona je do nekog 70. minuta tekla ovako: Mitrović je bio odsečen, Tadić i Sergej kao da nisu bili na utakmici, Lazović je više čuvao Robertsona nego što je trebalo da ga napada, dok Lukić i Maksimović nisu bili u stanju da kreiraju igru.

Živnuli su Orlovi ulaskom Mladenovića, Jovića i Kataija, kao i prelaskom Gudelja u vezni red. Živnuli, dali srećan gol za produžetak nade da mogu na EP, napokon zaigrali fudbal u produžecima, ali je to očigledno bilo kasno.

Nisu smeli da dozvole da meč ode u penale, pogotovo što su Škoti u Beograd i došli sa idejom da sa bele tačke traže prolaz na EURO. Morali su Orlovi to pitanje pobednika da reše posle 90 minuta. Zašto nisu - to samo oni znaju. A tek će saznati, u godinama koje su pred njima, kakvu priliku su propustili tog 12. novembra 2020. godine.

(Telegraf.rs)