Bobanova sećanja na "maksimirsko ludilo": Posle napada na milicajca ušao sam u svlačionicu Zvezde

Priča dobro poznata, detalj koji je ušao u istorijske almanahe o hrvatskoj državi - fudbaler Dinama Zvonimir Boban se zaleće i udara milicajca za vreme prekinute utakmice sa Zvezdom. Ostalo je istorija...

Boban i mnogi akteri te utakmice, tog vremena, fudbaleri, političari, navijači, mnogo puta iz mnogo uglova dosad su evocirali uspomene na taj sudbonosni dan u predvečerje raspada stare države.

Danas se svi mahom kaju što je sve to moralo tako da se završi, rat je sve upropastio...

Upravo je Boban još jednom pričao o tome vremenu, o sebi, o svom odrastanju u porodici koja je, kako kaže, bila ponosna Hrvatska. Izneo je i neke nove dosad nepoznate detalje tokom "maksimirskog ludila".

- Imao sam predivno detinjstvo u malom mestu. Stalno smo bili na ulici, igrali fudbal, bavili se sportom... I tako smo živeli u Jugoslaviji. Tada se ne pitaš u kakvoj državi živiš jer si dete. Kasnije su se pojavila određena pitanja, posebno o slobodi i slobodi izražavanja. Zašto ne mogu reći ono što mislim? Zašto mi to neko brani? Ali, s druge strane je bilo i pozitivnih stvari - rekao je Boban, prenosi Večernji list.

Šta se nije moglo u Jugoslaviji?

- Biti Hrvat i nadati se da ćemo jednog dana imati slobodnu Hrvatsku. Moramo znati da je u Jugoslaviji bilo mnogo dobrih stvari, režim je ulagao u sport i obrazovanje. Ali, normalno je da želiš da budeš ono što jesi. Moja porodica je sanjala o slobodnoj Hrvatskoj i to smo želeli. Ili barem mogućnost da se izrazimo kao ljudska bića - rekao je Boban pa se osvrnuo na današnje stanje:

- Proces socijalizacije i razumevanja između južnoslovenskih država ide sve bolje.

Foto: MN Press

Kako se osećao dok je nosio dres Jugoslavije?

- Igrao sam za Jugoslaviju sa svom snagom i ponosom. To je bila moja reprezentacija. Zlato u Čileu jedan je od najboljih trenutaka u mojoj karijeri. To je bilo više od sna, nešto neverovatno... Ostali smo prijatelji, bez obzira na političke okolnosti, istorijske tragedije, rat i sve ostalo. Bili smo saigrači, oni su bili Srbi, ja sam Hrvat, neki ljudi su se osećali kao Jugosloveni... Bili smo kao jedno i nije bilo problema.

Osvrnuo se na čuvenu utakmicu Dinama i Crvene zvezde 1990. godine, udaranje milicajca, svih prizora nasilja tog dana...

- Ne želim da dajem istorijski sud zašto se Jugoslavija raspala, ali jedan od razloga je sigurno ekonomski. Režim nije hteo da prihvati nove ideje i to je bio problem. Celog života sam pokušavao da izbegnem temu o tom 13. maju. Bio sam jedan od hiljadu koji su napravili nešto za ideale. To je bio hrabar potez protiv režima i tako smo to osećali. I ništa više. Video sam što se događa na stadionu, bila je to velika nepravda i reagovao sam. Nakon sukoba s policajcem sam ušao u svlačionicu Zvezde, oni su svi bili moji prijatelji. Rekao sam im da se ne brinu i da će normalno doći kući. Uvek sam pokušavao da napravim stvari kao čovek, ali imam svoje ideale i ideje. Domoljubne hrvatske ideje deo su mene celog života. Ne smatram Hrvate boljima od drugih nego ih samo smatram svojima. I ništa više.

Policajac kojeg je Boban udario (Refik Ahmetović) nije bio Srbin, podsetio je novinar.

- To nije bio potez protiv Srbije nego protiv režima. Srbija nije imala veze s tim - odgovorio je Boban.

U kakvom je odnosu bio s igračima iz Srbije?

- Izbegavali smo tu temu i ostali u dobrim odnosima, prijatelji kao što smo i bili. Mi smo ljudska bića i normalni ljudi. To što je moja država imala političke ideale i ideje mi ne dozvoljava da ne budem prijatelj s onima s druge strane. I nikad nisam osetio da me mrze zbog toga što sam Hrvat.

Foto: MN Press

Srećom, strasti su danas daleko od uzavrelih, naprotiv, Hrvati i Srbi ponovo masovno idu jedni kod drugih.

- Situacija je danas normalna. Mnogo Srba dolazi na hrvatsku obalu da radi, a naši mladi odlaze na provod u Beograd. Ponekad se pojave problemi u višim političkim sferama, ali ljudi žive normalno. Ne možemo i ne smemo zaboraviti šta se dogodilo jer će se to u suprtonom ponoviti. Važno je da znamo što se dogodilo i izvučemo pouke. Ali, mi smo bliski, govorimo više-manje isti jezik i svi se trudimo da imamo dobar odnos. Dolazim u razne delove bivše Jugoslavije i svi ljudi žele normalan život. Ožiljci ostaju, no oni ne smeju da budu otvorene rane.

Na pitanje da li je deo hrvatske istorije, Boban kaže:

- Da, jesam i ne mogu da negiram to. O tome piše i u udžbenicima za osnovnu školu, ali nisam to uradio kako bih bio heroj. To je bio samo čin pobune.

Žao mu je Jugoslovena, prijatelja koji su se tako osećali.

- Moramo razumeti da su izgubili svoju državu i žao mi je zbog toga. No, srećan sam što imamo svoju državu. Tu se radi o poštovanju i mislim da to možemo pokazati. U hrvatskoj reprezentaciji je bilo nekoliko igrača iz mešanih brakova kao što je Robert Prosinečki i oni su odlučili da igraju za Hrvatsku. Njegova majka je Srpkinja, predivna žena, ali je odlučio da igra za državu svojeg oca. I kasnije je bio srećan što je tako odlučio.

Mnogi se pitaju šta bi reprezentacija Jugoslavije napravila da je država ostala na okupu.

- Bilo bi dobro videti što bismo napravili, ali nisam razmišljao u tom smeru. Hteo sam samo da idem dalje. Po talentima smo u tom trenutku bili možda i najbolji na svetu. Jugoslavija je mogla da uradi sve u fudbalskom smislu, ali sam jako srećan što je Hrvatska napravila više.

Boban je na kraju zaključio:

- Ne želim da izbrišem dobre stvari iz mog detinjstva. U jugoslovenskoj ligi sam igrao do 22. godine. Otišao sam iz Jugoslavije u Milano i imam puno prijatelja. Bilo je mnogo pozitivnih stvari, ali ne možemo da negiramo da je na vlasti bio režim i to je ključno. I zbog toga je puno ljudi sanjalo o demokratiji. Na kraju smo prošli kroz krvavi rat što je šteta za sve. Imam puno lepih sećanja, ali i onih loših. Ali, moramo da idemo dalje u miru i uvažavanju.

(Telegraf.rs/Večernji.hr)