Partizanu se nije isplatilo kockanje sa sudbinom, iako je Stanojević učinio sve što je mogao

Činjenica da u narednoj sezoni neće biti deo fudbalske Evrope, stajaće dugo “kao kost u grlu” fudbalera, stručnog štaba, čelnika i navijača Partizana, jer su crno-beli u četvrtak uveče bili bolji rival od favorizovanog Šarlroa, tokom većeg dela utakmice, imali zrelije prilike, ali nisu uspeli. U istorijskim almanasima pisaće se poraz i eliminacija, a za nekoliko godina niko se više neće sećati ko je bio bolji tim, ko je propustio šanse i to je fakat.

Belgijanci idu dalje, dok klub iz Humske mora da pravi strategiju preživljavanja bez grupne faze i to tako da ne naudi ni timu, kako bi ostao konkurentan u domaćem fudbalskom blatu, niti treneru Aleksandriu Stanojeviću, koji je tek došao i počeo da gradi nešto.

A da je Stanojević na dobrom putu videlo se i u meču sa Belgijancima, jer način na koji do detalja je pripremio meč sa favoritom svojstven je samo njemu. Iako je sa ekipom tek nekoliko sedmica, uspeo je za kratko vreme da prikrije sve njene mane, da “zategne” odbranu koja je još od letnjih priprema i na početku sezone pokazivala znake poroznosti, da navede igrače na veću borbenost i pripadnost timu, na posletku i da istakne vrline koje su nesporne i gušile su ih potpuno sekundarne stvari.

Partizan je kao gost sveo fizički dominantni Šarlroa na igru bez smisla, stihijske napade bez ideje i završnice, isključujući presingom kreatore Belgijanaca, koji nijednim segmentom nisu opravdali ni prednost domaćeg terena, niti lidersku poziciju u tamošnjem šampionatu.

Crno-beli su u većem delu meča stajali visoko na polovini rivala, onemogućavali defanzivcima da započnu napad i unesu loptu u igru, a kada bi i razmenili više od dva ili tri pasa, blok u srednjoj zoni i odbrana Partizana je bila spremna i “nameštena”.

Problem se, pak, javljao u poslednjoj trećini terena, pogotovo u prvom poluvremenu, jer je izostajao završni pas, tim pre što je Lazar Marković bio prilično zatvoren, dok Bibras Natho, svidelo se to nekome ili ne, naprosto nije igrač iz prošle sezone (isto važi i za Filipa Stevanovića).

Ulaskom Sejdube Sume, igra Partizana je dobila brzinu, smisao, ideju i šanse za gol, koje su u prvih 45 minuta izostale i možda će neko reći da je Gvinejac morao da počne meč, ali je isto tako pitanje koliko bi Partizan dobio sa Markovićem na krilu u trenutnom fizičkom stanju ili, pak, Stevanovićem u trenutnoj formi.

Prekidi ozbiljan problem Partizana

Takođe, defanzivni prekidi su bili slabija tačka crno-belih u Belgiji, jer su na taj način primili oba gola, a u nekoliko situacija su u tom segmentu slabije branili svoj gol i to je nešto na čemu će struka svakako morati da poradi u budućnosti.

Isto važi i za ofanzivni prekid, koji je u prvom mandatu Stanojevića bio jedno od glavnih oružja crno-belih, a sada je prilično limitiran, jer, recimo, centralni napadač sa 192 centimetra visine ne zna da skoči i udari loptu glavom, pa se sve svodi na eventualne pokušaje dva štopera.

Pojačanja pod obavezno

Ono što je i dalje evidentno, a čime i struka i čelnici kluba najpre moraju da se pozabave (drugopomenuti i da izvuku pouke) je proširenje igračkog kadra, jer Partizan i dalje ima 12 ili 13 fudbalera koji su sposobni da nose igru, budu starteri, dok je klupa i dalje “tanka”.

Rotacija naprosto mora da bude šira, jer je na ovaj način predvidiva i sužava mogućnost izenađenja, promene ritma, a teško možete da očekujete doprinos sa klupe igrača koji ili uveliko “gaze” četvrtu deceniju života ili se nisu pošteno ni obrijali.

Možda je zato trebalo odreagovati ranije, kao proteklog leta, ako je već promenjen trener i kompletna situacija je bila tenzična, bilo bi mu svakako lakše da je u Belgiji mogao da računa na širi izbor od desnog beka koga je sam angažovao.

Ovako, kockanje sa sopstvenom sudbinom se ovoga puta nije isplatilo i sigurno će ceo klub osetiti posledice, pre svega u kasi (jer Evropa ne donosi samo novac već promociju i transfere igrača), a biće i dovoljno vremena - dobrih deset meseci - da se izvuku pouke i napravi bolja strategija za sledeće leto. Do tada, što kaže naš narod - “ko živ, ko mrtav...”

(Z. Ivković)