Alarm u Partizanu upaljen već na startu prvenstva: Pogrešnog ste dedu oterali!

Partizan je u većem delu prošle sezone igrao brz, atraktivan, moderan fudbal sa mnogo dobrih poteza, golova, sa jasnim konceptom i vizijom u igri, pa i kada se dešavalo da tim kiksne, navijači nisu zamerali, jer su igrači davali sve od sebe i po pravilu uvek nadigravali rivale.

U sezoni koja je tek počela, a u kojoj trener Savo Milošević najavljuje vraćanje šampionskog trofeja, crno-beli posle dva kola izgledaju kao ražalovana vojska, koja nema lidera ni na terenu, ni pored njega, nema karakter, pobednički mentalitet, a što je najstrašnije ili najopasnije po ceo klub, u ovom momentu nema ni ideju kako do svetla na kraju tunela.

Rezigniran onim što je nemoćno i sam posmatrao sa klupe u Kruševcu, Milošević, kao dete kluba iz Humske, najavljuje promene, rezove u timu posle dva takmičarska kola, svestan i sam da nekolicina igrača deluje kao da ne zna gde se nalazi, čiji dres nosi i šta znači biti fudbaler Partizana.

Promena na golu, odbrana kao šupalj sir

Prst javnosti se najpre upire u odbranu i stoji da u pomenutoj liniji tima odavno škripi, s tom razlikom što je problem dobio i drugu dimenziju, jer se javio i među stativama. Uz dužno poštovanje mladosti i talenta Aleksandra Popovića, struka, pre svega, mora da izvrši korekciju na golu, vrati Vladimira Stojkovića (u kakvom god stanju bio) ili pokuša da ubedi Nemanju Stevanovića da ipak promeni odluku i prihvati ponudu o produžetku saradnje.

Jer, nametnuta odluka o promeni čuvara mreže, što zbog besmislenog pravila o “bonus igračima do 21” godine, što zbog nekakvih sugestija i “repova” sa strane (na koje struka nije smela da pristane), dovela je do toga da crno-beli u Kruševcu izgledaju kao da nemaju ni odbranu ni golmana.

Apsurd broj dva - “imamo problem u odbrani, gledaćemo da je zategnemo i rešimo to na najbolji način”. Epilog: dva meča – četiri gola u mreži, od toga tri od desetoplasirane ekipe Prve lige Srbije, koja se u najjačem rangu našla tako što se neko probudio i rešio da požar kritika usled virusa korona gasi tako što će da izvuče zeca iz šešira.

I nije problem samo u poslednjoj četvorici fudbalera, koji jesu često dekoncentrisani, greše, pa požele i da “majstorišu” (što košta ekipu), problem je u odbrani celog tima. U transformaciji kada se izgubi posed, gde još nekolicina igrača nehajno gleda kako ostatak ekipe grca, “krpi rupe” i kasnije snosi posledice, pošto su greške odbrane i najvidljivije.

Napad se svodi na individualce

Ništa bolje u ovom momentu ne izgleda ni ofanzivni deo ekipe, Partizan je u minule dve utakmice “kao” napadao i “kao” stvarao prilike, ali to ne deluje ni blizu ubedljivo kao u prošloj sezoni. Imali su crno-beli i u proteklom takmičenju tri faze – prvu u jesenjem delu sezone, kada su očarali ofanzivnom igrom, delovali ubedljivo na terenu i u Superligi i u Evropi. Drugu - na početku prolećnog dela sezone u kojoj nisu ličili na sebe i treću, posle nastavka takmičenja, usled pandemije virusa, kada su se stabilizovali i počeli da liče na tim koji su navijači uživali da gledaju.

Trenutno sve to izgleda sporo, bezidejno, svedeno na individualni kvalitet Umara Sadika, Bibrasa Natha, Sume ili Stevanovića, pa ako se desi da bar dvojica od pomenutih ustanu na levu nogu (kao u prethodne dve utakmice), Partizan postaje prosečan tim skupo plaćenih igrača. 

Čak i ako se radi o promeni koncepta, koju je Milošević najavio posle poraza u finalu Kupa Srbije od Vojvodine, rekavši da će ekipa igrati manje lepo, ali na rezultat, posle samo dva kola ta priča više ne pije vodu. Jer crno-beli igraju očajno, a i rezultati izostaju.

Sve se poklopilo s odlaskom Milana Đuričića

Donekle se sve to poklapa i sa odlaskom Milana Đuričića, koji, pomalo karakterno “težak”, nije “ležao” nekim kolegama iz stručnog štaba, ali je očito, shodno iskustvu i fudbalskom znanju, imao veliko poverenje igrača, te je u svakom momentu umeo da ih posavetuje, ali i pokrene iz letargije.

Klub bi, zajedno sa Savom Miloševićem, možda trebalo još jednom da preispita tu odluku, dok još nije kasno, jer od “nosača čunjeva” koji su ostali, a kojima Đuričić nije “ležao”, teško da će imati bilo kakve koristi (a i njima ćemo poimence ako bude potrebno).

Da, shodno nevedenom, parafraziramo navijače Lokomotive iz Moskve, koji su, kivni zbog odlaska legendarnog trenera Jurija Sjomina, nedavno poručili Upravi kluba: “Pogrešnog ste dedu oterali”... Bez dileme.

(Z. Ivković)