Legenda o 7 sestara Serije A i najlepšem fudbalu ikada: Zašto smo toliko voleli Kalčo 90-ih?
Simbolično, ovu priču vam donosimo u nedelju baš od 15 časova u čuvenom terminu za italijanski fudbal
Za svakoga od nas bio je to idealan završetak prethodne sedmice. Ili lep početak nove. Kako hoćete. Nedelja u 3 popodne se najčešće provodila uz obavezni ručak s porodicom i multiprenos Serije A na tadašnjem trećem kanalu.
Nekoliko godina pre toga zadovoljavali smo se pregledom kalča koji je TV Beograd 2 nedeljom uveče preuzimao od RTCG i čuvenim glasom Milorada Đurkovića, ali je pravo uživanje u Seriji A počelo sa direktnim prenosima na ovdašnjim televizijama.
Bilo je to u čuvenoj "Eri sedam sestara" kako je iz milošte zovu, periodu od sredine 90-ih pa sve do čuvenog Kalčopoli skandala sa nameštanjima utakmica iz 2006. godine kada su italijanski klubovi dominirali.
Juventus, Milan i Inter, Roma i Lacio, Parma i Fiorentina, borili su se svake godine za Skudeto i izlazak u Evropu. Stadioni su bili puni, a timovi "nakrcani" najboljim svetskim igračima.
U periodu kada su Italijani organizovali Svetsko prvesntvo 1990. godine, imali su svako pravo da svoju zemlju smatraju epicentrom fudbalskog univerzuma. Najbolji fudbaleri na svetu - Maradona u Napoliju, Van Basten u Milanu, Mateus u Interu i Bađo u Fiorentini - osvetlili su Seriju A. Bili su plaćeni bolje nego ostali igrači. Njihovi životi su bili glmurozniji od života nekih drugih. Desetine stadiona je rekonstruisano i renovirano za Mundijal i izgledali su glamurozno.
Bilo je to u uzbudljivim 90-im kada je Kalčo bio Don. Kao Don Korleone. Najbolji napadači na svetu - Ronaldo, Batistuta, Vea, Krespo, Vijeri, Del Pijero i Salas igrali su svkog vikenda protiv najboljih defanzivaca na svetu - Barezija, Neste, Maldinija, Bergomija, Tirama i Kanavara. Umetnici na sredini kao Rui Kosta, Veron ili Zidan bili su zaduženi za kreaciju.
Kao što je danas želja svakog top fudbalera da se okuša u španskoj La Ligi, a pre toga u Premijer ligi, tada je bilo logično da se kao najbolji fudbaler na svetu oprobate u Seriji A. Od svih koji su osvajali Zlatnu loptu u periodu 1980. do 2007. godine samo dvojica - Majkl Oven i Igor Belanov - nisu igrali fudbal u Italiji.
Serija A je bila najkompetitivnija (najtakmičarskija) liga koju je svet ikada video. U dve decenije između 1983. i 2003. godine, italijanski klubovi su čak 13 puta igrali finala Lige i Kupa šampiona. Šest puta su osvajali čuveni "ušati pehar", sedam puta su gubili finala. U deceniji između 1989. i 1999. njihov predstavnik samo jednom nije stigao do finala UEFA kupa (četiri puta se igralo italijansko finale), a čak osam trofeja je završilo na Apeninima.
Bilo je to u vreme kada nismo imali ni Fejsbuk, ni Tviter, ni You Tube. Samo TV ekrane i poneku kladionicu. Ovo je priča o tim vremenima i sećanje na zlatno doba Serije A.
Parma 1997/99
Sezonu 1994/95. Parma je završila sa deset bodova iza Juventusa Marčela Lipija u Seriji A, ali je i tukla Staru damu u finalu UEFA kupa koje se u ono vreme igralo dve utakmice. Dino Bađo je bio strelac u oba duela za Mlekadžije koje su slavile ukupnim skorom od 2:1 i sitgle do prvog velikog trofeja u istoriji (ako izuzmemo Kup kupova iz '93. koji više ne postoji).
Međutim, uprkos velikom potencijalu koji su dostigli i zahvaljujući lokalnoj mlekari Parmalat, koja je izdašno sponzorisala klub, Krstaši nikada nisu mogli da osvoje šampionsku titulu. U sezoni 1995/96. imali su napadače kao što su Đanfranko Zola ili Faustino Asprilja, ali su bili tek šesti na tabeli.
Zatim je stigao Karlo Anćeloti, mladom Đanluiđiju Bufonu pred golom pridružili su se Lilijan Tiram, Ernan Krespo i Enriko Kijeza koji su dugo držali Parmu u trci za Skudeto od koga ih je na kraju delilo samodva boda. Opet je šampion bio Juventus.
Nastavili su da troše obilno na stadionu "Enio Tardini" i uskoro su plavo-žuti dres obukli i Argentinci Huan Sebastijan Veron i Arijel Ortega. To je rezultarialo drugim osvojenim UEFA kupom u istoriji 1999. koji je usledio posle 6:0 protiv Brodoa u četvrtfinalu i nakon impresivnog trijumfa od 3:0 protiv Marselja Robera Piresa u finalu. Bila je to potvrda velikog talenta ovog tima koji je u međuvremenu demolirao i snažni Milan sa 4:0, ali se potom raspao.
Početkom novog veka počeo je veliki egzodus iz Parme. U samo nekoliko godina Parma je ostala bez Bufona, Kanavara, Tirama, Krespa, Bađa, Ortege i Verona. Vrhunac se desio 2004. kada je mlekara Parmalat bankrotirala zbog finansijskih malverzacija Kalista Tancija, pa su od tog trenutka i slavni dani Parme ostali samo sećanje.
Milan 2003-2007
Malo posle njegovog imenovanja u novembru 2001. godine Karlo Anćeloti je odveo Milan u finale Lige šampiona 2003. gde su pobedili Juventus na penale na Old Trafordu i došli do šeste evropske titule u istoriji kluba. Stigli su i do finala 2005. kada su u Istanbulu ispustili tri gola prednosti protiv Liverpula i izgubili na penale. Ipak, osvetili su se Crvenima dve godine kasnije u Atini zahvaljujući golovima Pipa Inzagija.
Rosoneri su osvojili i Skudeto 2004. godine, ali su daleko veću slavu ostavarili u evropskim takmičenjima i Ligi šampiona. Bio je to tim izgrađen na iskustvu i defanzivnoj perfekciji. Bilo je minimalnih promena pa su Dida, Nesta, Maldini, Pirlo, Sedorf i Gatuzo bili starteri u sva tri pomenuta finala.
Svaka promena u timu donosila je kvalitet više Milanu i činila ga boljim. Kaka - brazilski čarobnjak koji je osvojio Zlatnu loptu 2007. godine - došao je u pravom trenutku kao naslednik Ruija Koste i Rivalda. Ernan Krespo koji je doveden da pojača špic dao je šest golova u pohodu na istanbuslko finale, a posebno lep bio je onaj koji je dao protiv Liverpula.
Ali to je bilo nekada. Milan je poslednja od sedam sestra koja je pala, a simbolično trenutno su sedmi i u Seriji A, bez bitnijeg uticaja u evropskom fudbalu u proteklih pola decenije.
Juventus 1995-2000
Ako je Milan bio poslednja od sedam sestara koja je pala, onda je Juventus bio prva koja se oporavila. Pod Antoniom Konteom i Maksom Alegrijem vezali su osam uzastopnih titula u Seriji A od 2012. do danas, a igrali su i dva finala Lige šampiona 2015. i 2017. i oba izgubili, prvo od Barselone u Berlinu, potom i od Reala u Kardifu.
Ali, vrhunac moći čuvene Stare dame bio je u drugoj polovini 90-ih kada su demonstirali silu sa tri uzastopna plasmana u finale Lige šampiona. Pobedili su Ajaks na penale i osvojili trofej 1996, a potom izgubili od Borusije Dortmund 1997. i Reala 1998. kada im je Mijatović dao onaj čuveni gol u finalu u Amsterdamu.
Uprokos tim porazima u finalima Stara dama je bila supersila. Milan su 1997. tukli na San Siru sa 6:1, godinu dana ranije Mančester junajtedu Ser Aleksa Ferugusona u polufinalu očitali pravu fudbalsku lekciju pod dirigentskom palicom Zinedina Zidana koji je stigao iz Bordoa. Pod vođstvom Marčela Lipija Stara dama je osvajala titule u jakoj Seriji A 1995, 1997 i 1998. a posle nekoliko godina posta vratili su se još jači i sa Bufonom, Trezegeom, Nedvedom i Tiramom osvojili još dve titule 2002. i 2003.
Ime Alesandra Del Pijera je sinom za Bjankonere, čoveka koji je odigrao preko 700 utakmica i postigao 289 golova. Bio je toliko dobar da je naterao klupske čelnike da prodaju Roberta Bađa (koji je dao 115 golova na 200 utakmica) 1996. godine. Del Pjero je osvojio 8 šampionskih itula, po jednu Ligu šampiona i Kup Italije, kao i titulu u Seriji B (2007) u kojoj je Juventus završio posle afere Kalčiopoli 2006. godine.
Fiorentina 1995-2000
Dijego Maradona je jednom tvrdio da je Gabrijel Batistuta najbolji napadač koji je ikada hodao ovom planetom. Teško da postoji veća pohvala za čoveka poznatog pod nadimkom "Batigol" čija je umetnost postizanja golova u ljubičastom dresuFiorentine bila prosto grandiozna.
Kada je 1991. godine stigao iz redova Boke Juniors niko u Italiji nije imao ideju koliki će uticaj Batistuta imati na razvoj Kalča. Za devet godina u Firenci poprimio je kultni status među navijačima, gotovo da je postao religija. Sećate se i scene iz "Kengura" kada Baron prepričava svoj susret sa Batistutom u Firenci gde je "šanirao". To je to...
Batistuta je i dalje u vrhu top 10 na listi najboljih strelaca u Seriji A sa 168 pogodaka na 269 utakmica za Fiorentinu. Iako je kasnije napustio ovaj klub u Firenci je osvojio Seriju B, Kup Italije i nacionalni Superkup. Najbliži Skudetu bili su u sezoni 1998/99. kada se činilo da će uspeti, ali se Batigol povredio u finišu sezone pa je Milan ugrabio titulu.
Fiorentina je u to vreme bila jedan od velikana Serije A. Tokom 90-ih imala je nekoliko top fudbalera pored Batistute, poput Brajana Laudrupa, Stefana Efenberga ili nadarenog Portuglca Rui Koste. Osvojili su Kup Italije 1995. i 2001. godine, ali teško su izlazili na kraj sa rivalima u Seriji A, iako su bili treći 1999. i izborili plasman u kvalifikacije za Ligu šampiona.
Na kraju sezone 2001/02. Fiorentina je bankortirala. Gradonačelnik je otkrio brojne finansijske malverzacije kontorverznog medijskog magnata i predsednika Vitorija Čeki Gorija, klub nije dobio licencu nu za Seriju B, pa se ugasio. Nastavila je da živi kao Florencija Viola i iz četvrte lige krenula ka Seriji A u koju se vratila u leto 2004. (mal uz pomoć administeacije). U svakom slučaju, Viola nikada do danas nije obnovila veličinu kao u vreme Batigola.
Lacio 1998-2001
Od svih "sedam sestara" spisak igrača koji su igali za Lacio na papiru deluje najimpresivnije. Nema klinca koji na Čempionšip menadžeru 2000. bar jednom nije vodio Nebeskoplave, pogotovo kada posle prve sezone dovedete Aleksa Mostovoja za džabe iz Selte.
Imena Siniše Mihajovića (majstora za slobodnjake), Alesandra Neste, Marsela Salasa i Pavela Nedveda, pod vođstvom Šveđanina Svena Gorana Eriksona, omogućila su Laciju Skudeto i Kup Italije u sezoni 1999/2000. kada je italijansk fudbal bio možda i na vrhuncu moći. Rimski klub je osvojio još dva Kupa Italije 1998. i 2004. kao i poslednji Kup kupova 1999. godine.
Bili su i vicešampion 1995, treći 1996. i četvrti 1997, da bi 1999. izgubili titulu za bod iza Milana. Gazda Lacija Serđo Kranjoti brutalno je investirao u pojačanja tih sezona, ali je njegov tim svaki put ostajao zamalo kratak u borbi za trofeje. U leto 1999. uprava Lacija je napravila šampionske transfere. Bobo Vijeri je prodat posle samo godinu dana od dolaska iz Atletika Interu za 30 miliona evra i Dijega Simeonea.
Veznom redu je pridodat još jedan Argentinac Huan Sebastijan Veron koji je stigao iz Parme na zahtev Eriksona (trenirao ga u Sampdoriji) i idealno se uklopio u vezni red koji su činili Nedved, Deki Stanković, Almeida i Seržo Konseisao. Lacio je u poslednje kolo ušao sa dva boda manje od Juventusa, pobedio je Ređinu na Olimpiku sa 3:0, a nakon što je Peruđa posle dugog prekida i pljuskova savladala Staru damu sa 1:0, rimski klub se okitio drugim Skudetom u istoriji kluba u jednoj od najspektakluranijih završnica sezone u Seriji A.
Kranjoti je posle titule nastavio da obara rekorde kupovinom igrača kao što je Ernan Krespo iz Parme za 40 miliona evra, ali je ubrzo idili došao kraj. Trener Erikson je preuzeo Englesku 2001, kapite Alesandro Nesta otišao u Milan, Veron u Mančester junajted, a Pavel Nedved pojačao Juventus.
Ostatak šampionskog tima koji su činili Mihajlović, Fernando Kouto, Marselo Salas, i Dijego Simeone prošao je zenit i Lacio je u godinama koje dolaze sišao sa zvezdane staze uspeha. Ipak, ostaće upamćeno da je tih godina i veliki deo naših ljudi zavoleo ovaj klub zbog Mihe i Dekija. Čak i najbolji teniser sveta Novak Đokovič ne krije da je simpatizer rimskih Nebeskoplavih.
Inter 1995-2000
Dok su ostali rivali oko njih prosto procvetali, devedesete godine donele su mnoga raziočaranja za navijače Intera, barem na domaćem planu. Uprkos dolasku velikog broja zvezda od trenutka kada je 1995. Maismo Morati preuzeo klub, nisu uspeli da osvoje nijedan Skudeto sve do 2006. kada su ga dobili za "zelenim stolom" posle afere Kalčopoli.
Dva puta su obarali svetske transfer rekorde - prvo dovođenjem Ronalda iz Barselone 1997, potom i Kristijana Vijerija iz Lacija dve godine kasnije, ali bezuspešno. Jedino što su osvojili bio je UEFA kup 1998. godine.
Neroazuri su u periodu zlatne ere Serije A doživeli najveći broj blamaža u klupskoj istoriji. U preliminarnoj rundi Lige šampiona izbacio ih je švedski prvak Helsingborg nakon što je Rekoba promašio ključni penal, a pretrpeli su i katatrfofu u gradskom derbiju protiv Milana kada je bilo 6:0 za Rosonere.
Teško je poverovatni kako Inter nije mogao bolje pogotovo ako imamo u vidu imena asova koji su igrali za ovaj tim u pomenutom periodu. Ali, u fudbalu nije sve ni u imenima ni u novcu, ima nešto i u sreći koja je dugo zaobilazila stadion "Đuzepe Meaca" u širokom luku.
Roma 2000-2004
Vučica je tokom 90-ih bila uglavnom anonimus po pitanju borbe za Skudeto, a najbolji plasman u poslednjoj deceniji prošlog veka bilo je četvrto mesto u sezoni 1997/98. Ali početkom novog milenijuma sve se promenilo pojavljivanjem Frančeska Totija, "poslednjeg rimskog gladijatora" koji je podigao ovaj klub.
Bez preterivanja Toti je Roma. Oduvek je bio prisutan u klubu još od debija u narandžastom dresu u martu 1993. godine. Odigrao je 740 utakmica za Romu i dao 299 golova uz 186 asistencija. Vodeći je strelac u rimskim derbijima, kao i najstariji strelac u istoriji Lige šampiona.
Iako nije nikada bio napadač već "desetka" i plejmejker, Toti je drugi strelac u istoriji Serije A iza velikog Silvija Piole. Otkako je napunio 30 godina dao je preko 100 golova što je više nego što su dali Roberto Bađo i Pipo Inzagi tokom karijere.
Pod Totijevim vođstvom Roma je bila druga 2002, 2004, 2006, 2007 i 2008, a igrala je finala Kupa Italije 2003, 2005, i 2006. godine. Najupečatljiviji trenutak u istoriji Vučice je definitivno treći Skudeto osovojen u sezoni 2000/01. koji joj je doneo Gabrijel Batistuta.
Samo godinu dana ranije Fabio Kapelo je srušio rekord za igrača starijeg od 30 godina i platio preko 25 miliona maraka za dolazak Batigola iz Fiorentine. Bio je to šlag na šampionskoj torti i kruna tima koji je stvoren, a u kome su pored Batistute i Totija značajnu ulogu imali i Kafu, Zebina, Kandela, Delvekio, Montela...
Bilo je u zlatno vreme Kalča još sjajnih timova - Sampdorija, Breša, Udineze, Peruđa... Međutim, nijedan od njih finansijski i igrački nije mogao da se približi grupi od "sedam sestara" koja je i dan danas uspomena na možda i najlepši period svetskog fudbala.
Video: Deki ispričao kako su na njegov novi posao reagovali Žoze Murinjo i Siniša Mihajlović
(Milan Zdravković)
Video: Fudbaleri Danske odradili poslednji trening pred meč protiv Srbije u Ligi nacija
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Alekkk
Moram da pomenem jednog Darija "Bizona" Hubnera i Pjacencu, bio je najbolji strelac lige u 35-oj, cini mi se. Lece sa Sevantonom i Davorom Vugrinecom, kasnije Mirkom Vucinicem, Bresu sa Badjom na zalasku u kojoj se igrao fudbal, zajedno sa mladim Lukom Tonijem i majstorom Gvardiolom. Bolonju sa velikim Bepeom Sinjorijem, Perudju sa Materacijem, Grkom Zizisom Vrizasom, Milanom Rapajicem i zanimljivim trenerom Serse Kozmijem. A tek Kjevo kad se pojavio? Del Neri na klupi, Eriberto, Korini, Manfredini, Koradi, Maracina, cuda cinise.. Pa u malenom Bariju, samo se pojavi cudo od deteta, Antonio Kasano.. A Atalanta sa "ludim" Donijem.. mnogo se zaboravilo, ali se mnogo i pamti. Ima i sta..
Podelite komentar
Jossi
A BELI MAG DOKTOR FUDBALA FABRICIO RAVANELI!!!!!E KAKVA JE TO LIGA BILA GLEDAS I NE TREPCES SAD AKO NE ODIGRAS TIKET I NE GLEDA TI SE JA DA IGRAJU TIM SVETA PROTIV TIMA SVETA NE BI GLEDAO KOLIKO JE SMOR POSTALO,jedino kad odigras kladzu moze da se gleda ovako ne znam kad bi pogledao celu tekmu
Podelite komentar
fudbalski ne strucnjak
tada su u timu samo 3 stranca mogli da igraju.dok danas ima slucajeva gde je samo 1 igrac domaci a ostali stranci
Podelite komentar