Juventus pobeđuje, zašto onda navijači zvižde sopstvenim igračima?

Gol Juventusa obično prati oduševljenje i proslava na stadionu „Alianz“. Ali, ovo su čudna vremena u Torinu, piše goal.com.

Nakon što je postigao prelep gol iz slobodngo udarca kojim je Juventus poveo protiv Breše (na kraju je pobedio 2:0), Paulo Dibala je više razmišljao o isterivanju pravde nego o proslavi svoje majstorije. Nakon uobičajene maske gladijatora prilikom proslave gola, Dibala je desnom rukom imitirao zvužduk, a potom je pokazao u pravcu navijača.

Poruka je bila jasna: dosta više sa zviždanjem!

Juventus se nalazi na čelu Serije A, nadomak finala Kupa Italije i veliki je favoriti za prolazak u četvrtfinale Lige šampiona. Zašto onda navijači zvižde sopstvenim fudbalerima?

Jednostavan odgovor bio bi da Juve ne igra dobro. Međutim, situacija je malo složenija od toga. Na kraju krajeva, ovo je klub koji dugo živieo pod mantrom Đanpjera Bonipertija: „Pobeda nije bitna: ona je jedino što se računa". Međutim, ova poruka više ne važi u Torinu. Makar ne za sve.

Slično kao vlasnik Čelsija Roman Abramovič 12 meseci pre njega, predsednik Juventusa Andrea Anjeli angažovao je Maurisija Sarija prošlog leta, jer više nije želeo samo da pobeđuje - želeo je da pobeđuje sa stilom. U Napoliju, Sari je napravio ekipu koja je bila možda i najlepša za gledanje u čitavoj Evropi, i to sa relativno malim budžetom.

To ga je učinilo miljenikom zaljubljenika u fudbal, a ujedno i jednim od najtraženijih trenera.

Anjeli je video dovoljno da postane ubeđen da je Sari čovek koji bi mogao da nasledi daleko pragmatičnijeg Masimilijana Alegrija. To, međutim, nikada nije laka tranzicija. Sari je želeo mnogo igrača; bilo je potrebno vremena da se njegov plan sprovede. Taktika igranja na posed lopte zahteva visoko postavljenu zadnju liniju, 90-minutni presing i brzi protok lopte; problemi u prilagođavanju bili su neizbežni.

Gvardiola, šta ćeš učiniti?

Međutim, osnovni razlog za nezadovoljstvo u Torinu je taj što i posle sedam meseci, igrači ne da nisu u stanju da sprovedu Sarijeve zamisli, već izgledaju kao da ih i dalje ni ne razumeju. Zbog toga i nije neko iznenađenje što su isti oni novinari koji su se letos nadali da bi Pep Gvardiola mogao da dođe u Torino, danas veoma uzbuđeni zbog dešavanja u Sitiju.

„Siti je izbačen! Šta ćeš ti učiniti, Pep?", pitala je „Gazzetta dello Sport“ prošlog petka.

Takođe je objavljeno da je Anjeli nezadovoljan Juventusovim nastupima, i iako se govori da Gvardiola namerava da ostane na „Etihadu“ i posle leta, Sari je nesumnjivo čovek pod sve većim pritiskom. On je priznao posle Juventusovog srećnog remija u Kupu Italije protiv Milana prošle nedelje da njegova ekipa stagnira. Međutim, moglo bi se bez problema konstatovati da ona zapravo ide unazad.

Posle ohrabrujućeg početka sezone u svim takmičenjima, Juve je od 7. decembra izgubio četiri puta - od toga dva puta od Lacija. Opet, i to bi bilo prihvatljivo - posebno imajući u vidu da je „Stara dama“ i dalje na dobrom putu ka trofejima, kada bi navijači videli neke naznake bolje igre svojih fudbalera, i razumevanje onoga što Sari želi da implementira. Umesto toga, Juventusova igra je predvidiva i bolno spora. Ovo je tim koji još uvek traga za svojim identitetom, tako da nije iznenađujuće to što toliko igrača deluje nesigurno u sebe.

Pjanić kao ogledalo ekipe

Ove nedelje je nekadašnji predsednik kluba Đovani Koboli Đili uporedio Miralema Pjanića sa mocarelom, zbog svoje mekanosti. Ovo sigurno neće doprineti samopouzdanju bosanskog fudbalera. Ipak, ovaj plejmejker je možda i paradigma Juventusovog posrtanja pod vođstvom Sarija.

U početku je uspevao da se snađe u ulozi koju ima Žoržinjo, ali sada je potpuno izgubio samopouzdanje, baš kao i ceo Juventusov tim koji se oslanja na ubitačnu završnicu Kristijana Ronalda. Ovo je nesumnjivo tim koji se specijalizovao za demonstriranje individualnog kvaliteta, a ne za pokazivanje timske igre.

To je verovatno i najvažniji problem u Juventusu, jer raste sumnja da je primarni problem igrača „Stare dame“ - mentalni. Ključevi Juventusovih uspeha u prethodnih osam godina bili su timski duh i požrtvovanje. U timovima Antonija Kontea i Alegrija bilo je mnogo talenta, ali pokretalo ih je njihovo zajedništvo. Sarijeva ekipa to još uvek ne poseduje. Povratak Đorđa Kjelinija nesumnjivo će pomoći u tom pogledu. Jedno je imati svog kapitena kao navijača sa strane, a sasvim drugo imati ga na terenu.

Sari mora da reaguje

Uoči utakmice sa Lionom, kao i pred duel sa Interom, Sari je navodno odlučio da odustane od formacije 4-3-1-2 - pre svega zbog nedostatka funkcionalnog plejmejkera ​, i vratiće se na 4-3-3, s tim da će Ronaldu biti priključeni Huan Kuadrado i Dibala.

Sari je, na kraju krajeva, navijačima pokazao prst dok je bio trener Napolija, pre utakmice sa Juventusom u aprilu 2018. U Torinu, izgleda, sećanje opstaje, dok strpljenja sve više nedostaje. I očigledno da pobeda više nije jedino što se računa. Pozitivni rezultati ne mogu nadoknaditi negativnu atmosferu, što je i Ernesto Valverde saznao u Barseloni.

Ukratko, Sari je pozvaniji, mnogo više od Dibale, da zvižduke pretvori u usklike, što je pre moguće.

(G.S.)