Lipi ga nazvao azijski Ibrahimović, Realu dao 3 gola: Počeo je iz Srbije i postao legenda Koreje!

Život nije samo imati dobre karte, već i dobro odigrati čak i kad su loše! Izreka koja se ''povezuje sa američkim književnikom Džekom Londonom i te kako može da se poistoveti sa životom srpskog fudbalera Dejana Damjanovića!

Napadača koji je hodajuća legenda južnokorejskog fudbala i koji je u svakom smislu rekorder te zemlje, a koji je svojevremeno golovima protiv Mančester junajteda i Reala iz Madrida skrenuo pažnju svetskih medija.

Popularni Boske (38) je fudbaler kog život definitivno nije mazio! Izbegao je iz Mostara pod naletima rata, u Srbiji je živeo život izbeglice i podstanara, a posle jedne partije malog fudbala se obreo u Južnoj Koreji gde je postao najbolji stranac u istoriji takmičenja. Kako je sam rekao - čovek nekada mora i da ima sreće!

Igrajući za Seul dobio je od Marćela Lipija nadimak ''azijski Ibrahimović'', Englezima je svojevremeno spakovao dva komada, Aleks Ferguson je hteo da ga dovede na Old Traford, dok je u jednom trenutku bio i ''najbolji jaran'' sa predsednikom Reala Florentinom Perezom.

Sada je na pragu potpisa za Daegu iz Koreje, tako da i sa 38 godina ne planira da "okači kopačke o klin". O svojoj bogatoj karijeri u Aziji, kao i vremenu provedenom u Srbiji, Damjanović je pričao u intervjuu za Telegraf. Objasnio nam je i kako je uzdrmao Koreju transferom u rangu toga da je iz Zvezde prešao direktno u Partizan ili obrnuto.

Nedavno je stigao u Beograd da odmori posle isteka ugovora sa Suvonom, ljutim rivalom Seula čija je legenda postao.

- Trenutno odmaram. Istekao mi je ugovor sa Suvonom, nešto će u međuvremenu da iskrsne. Dugo sam bio tamo, trenutno ne forsiram ništa. U godinama sam gde i ne moram nešto previše da jurcam. Ja bih da igram još godinu dana. Spreman sam. Ako ne, onda je možda vreme i za tu penziju koja je neminovno blizu. Voleo bih da u Južnoj Koreji završim karijeru. Najbolji preiod karijere sam proveo tamo. Toliko dobrih rezultata, rekorda, lepih trenutaka, tako bih voleo da završim tamo ako je moguće. Ali, ponavljam, neću da forsiram. Imam mesec dana odmora, te imam vremena da sačekam i razmislim.

Već na početku razgovora sa Damjanovićem, u njegovim očima se video žal što kraj karijere neće dočekati u Seulu.

- To je bila moja želja, to sam planirao i posle Kine. Izričit sam bio da se vratim u Seul i ispunila mi se želja. Imao sam dve godine ugovora i mislio sam da ću tu završiti karijeru. Ali, eto. Nije mi se dalo. Neki splet okolnosti, promena trenera, sve je neplanski bilo. Morao sam da odem iz Seula, ugovor mi je istekao. I moram da priznam da će vrlo teško završiti u klubu koji mi je pružio sve, kom sam ja dao sve. Zbog tog kluba sam proglašen legendom Koreje i cele Azije. Baš mi je krivo što neću imati oproštaj kakav sam zaslužio.

Kralj pozajmica - 150 mečeva u nižim ligama, krpio se za gorivo, delio premiju od 50 evra, igrao sa Džonijem Mijailovićem u Sremčici

S obzirom na to da je još aktivan igrač - skratili smo priču o penziji! Došlo je vreme da nam Damjanović objasni kako je za 20 i kusur godina u fudbalu uspeo da postane legenda.

- U Sinđeliću sam prošao školu fudbala i sa nekih 16, 17 godina sam bio priključen prvom timu. Mi omladinci nismo igrali profesionalnu, već tu neku prvu omladinsku ligu koliko se sećam. Na polusezoni smo bili prvi ili drugi sa Zvezdom II, a ja sam dao negde oko 40 golova. Jeste da liga nije bila profesionalna, ali ipak dati 40 golova nije mala stvar - prisetio se svog početka Damjanović:

- I tako sam ja završio u prvom timu Sinđelića u srpskoj ligi. Uz dužno poštovanje sadašnjih klubova, neću ni da poredim fudbal tada i sada. Samo da treniraš bila ti je čast. Sećam se špica Ivšića, bio već na zalasku karijere. Takvog špica Srbija sad nema. Bio je jak, šutirao glavom kao nogom. Čudo! Ja sam kao njemu bio zamena, a s druge srane srećan sam da treniram s njim. Jednom sam mu, kao u šali, dobacio: ''Ivša, da mi daš devetku''? A onda me je isterao iz svlačionice, umalo da me prebije. Ljutnja? Ma kakva ljutnja. Kažeš izvini i hvala i opet ideš za njim. Gde god on tu i ja.

- Igrao sam šest meseci, odnosno pokušavao da pomognem ekipi. Tu su oni mene videli kao budućnost, ali me posle šest meseci prodaše u Železnik. Ja nisam ni znao, samo su mi rekli da idem tamo. A Železnik Prva liga, ekspanzija... Aca Bulić imao viziju i dobru ideju. I tako sam ja sa nepunih 18 otišao da probam da se borim za šansu u Prvoj ligi. Tada su u timu bili Bobi Popović, Saša Marković se vratio iz Štutgarta, Majstorović iz Bosne je tada bio tu. Čudo špic! Znao sam ja da tu moram da čekam red ma koliko su mi ljudi govorili da sam dobar.

- Jesu to sve bile pozajmice u to vreme, ali nisam se bunio. Gde god je trebao špic, ja sam išao da zakrpim tamo. Svi treneri su mene hteli. Sremčica u trećoj ligi, ja najbolji strelac i igrač ekipe. Nikola Džoni Mijailović i Branimir Subašić su tada bili sa mnom u Sremčici. Bili smo prvi, ubijali.

Iz Dejanovih reči definitivno mogu da se izvuku i te kako jake pouke. Pogotovo za mlade fudbalere koji u današnjem fudbalu beže od pozajmica, za razliku od njega koji je iste oberučke prihvatao.

- Sad je lako ''soliti pamet'' sa 38 godina, ali meni tada pozajmica nije predstavljala problem. Ja sam hteo samo da igram. Ja ne mogu da razumem decu koja sede na klupi samo da bi imali ugovor. Možda će oni bolje proći nego ja što sam prošao, ali to je moje mišljenje. Ti sa 18, 19, 20 godina treba da igraš, da imaš konstantno 90 minuta utakmice da bi se tvoj organizam razvio, da bi dobio kapacitet u nogama, plućima, glavi, fizici... Onda je tu i iskustvo koje dobijaš. Neko će te prebiti, nekog ćeš i ti udariti, pa će te neko iznervirati. To je sve iskustvo koje možeš da stekneš samo kroz utakmice, nikako drugačije.

- Ja sam te pozajmice olako prihvatao. Moguće da nisam nešto puno ni razmišljao. Samo sam hteo da igram fudbal. Ideš u Lučane, u Srem, Dorćol, Radnički Novi Beograd - ma sve može! Ništa nije bio problem, samo da igram. A igrao sam stalno, i to dobro. Pritom se nisam povređivao. Para, s druge strane, nikad nije bilo. Krpi se za gorivo, neku premiju ako dobiješ počastiš društvo, delili smo bukvalno 50 evra. Sad su mi neki od tih drugara i kumovi. Ali je činjenica da do neke 24, 25 godine nije bilo nikkavih para. Uvek neka borba. Te kupiš golfa, te ga prodaš jer nemaš dinara.

- Tek kad sam došao u Radnički, kada je Aca Bulić napravio ekipicu i ušli iz Druge u Prvu ligu - tu je već bilo malo ozbiljnije. Bilo je i para. Odlaskom u Bežaniju je onda krenulo stvarno ozbiljnije. A do 24. godine je bila šala i zabava i uživanje s drugarima. Možda nisam tako trebao da gledam, ali sam ja na kraju imao nekih 150 odigranih utakmica što ne može da ti zameni nijedan ugovor i nijedan trening.

Dolazak u Bežaniju, pozajmica u Saudijskoj Arabiji: Noću trenirali, danju išli na plažu!

Prisetio se Damjanović i kako je završio u Bežaniji koja je tada imala sjajnu ekipu i igrala ozbiljno dobar fudbal.

- Aca Bulić je imao dobar odnos sa pokojnim Mijatovićem i kad se pravila ekipa njih dvojica su se dogovorili na neki svoj način. Nisam ja nešto puno ni pitao, mene je trener Bežanije hteo. Tamo je bilo super. Bila je dobra ekipa, jurila se Super liga. Žarko Lazetić, Antonio Rukavina, Mario Đurovski, Vanić, Milošević, Srđa Knežević, Milovan Milović, Borko Veselinović, golman Božović. Ozbiljna ekipa za taj rang, pritom smo i legli jedni drugima.

- Sad kad pogledam, mislim da sma tu najviše i odrastao i sazreo. Jer, drugačiji mentalitet ljudi je vodio Bežaniju. Bili su mnogo nezgodniji, mnogo ozbljniji i mnogo su više, da ne uvredim nikog, cenili pare koje ti daju. Nisi mogao danas da izgubiš, pa da kažeš nema veze. Osetili smo šta znači čvrstina i pritisak. Mnogo nas je uspelo da napravi fine karijere, na kraju smo zaradili i neke pare.

- S nama u Bežaniji je bio jedan mali Mihajlović za kog mi je toliko krivo što nije napravio karijeru. Leva noga, stigao iz OFK Beograda. Garantujem za njega da je mogao da bude bolji od dosta levih krila iz Evrope. Neverovatnu fiziku je imao.

Damjanović se 2006. godine po prvi put obreo u inostranstvu. Usledila je pozajmica u Al Ahli gde je proveo jednu polusezonu i na 10 mečeva dao je osam golova.

- Pokojni Nebojša Vučković, nek mu je laka zemlja, je bio meni trener jedno vreme u Bežaniji. Toliko je bio dobar čovek, toliko nas je pazio i čuvao, uživali smo s njim. Ali se vratio u Saudijsku Arabiju gde je imao dobru trenersku karijeru. I posle nekog kratkog perioda on je zvao da dođem tamo. Pomogao je on i Bežaniji, klub je dobio nešto novca za pozajmicu, i meni je neki dinar napokon stavio u džep. Do neba mu hvala na tome.

- Meni prvi odlazak u inostranstvo, ali mu verujem. Tamo kompletan naš stručni štab. Čak sam ih i znao. I tamo sam odigrao dobro. Lepo iskustvo. Igrali smo i finale Kupa, izgubili smo od Al Hilala koji je najveći klub u celoj Aziji. Na njihovom terenu, jedna utakmica, oni pet puta bolji od nas. Mi izgubili 1:0, ja sam to shvatio kao da smo pobedili. Pun stadion, gori, nikad toliko ljudi nisam video. Međutim, bili su malo nerealni, loše su i finanskijski stajali i nisu hteli da produže saradnju sa mnom.

Otkrio nam je popularni Boske i kakav je život fudbalera pre 13 godina bio u Saudijskoj Arabiji.

- Te 2006. je za nas bio šok. Totalan šok. To je vrlo zatvorena i konzervativna zemlja što se tiče stranaca. Tu su i muslimanska pravila i zakoni. Ja došao iz Beograda i idem u Džedu. Da se razumemo, to jeste najbolji grad u Saudijskoj Arabiji. I taj moj klub je imao dobru istoriju. Pet trenera i ja, mi smo bili zajedno. Tako da nisam osetio da je nešto teško koliko bi sad stranac osetio da ode tamo, a da mu je trener Brazilac na primer.

- Svaki dan se družili i igrali karte. Noću smo trenirali, danju smo spavali i išli na plažu. Meni je najteže pala temperatura. To je nemoguće, gori zemlja. Nema vazduha, ne možeš da treniraš. Pojma nemam kako su ovi domaći izdržavali. Ti nemaš vazduha, ne možeš da ga udahneš jer on reže. Meni je trebalo 20 dana da dođem sebi. Još ja došao sa nekog poluodmora direktno u sezonu. Osetio sam odmah da slabije malo prate igru, šunjao sam se malo... Odradim ja svoje, dam gol, pa malo hodam.

- Kaskao sam mesec dana dok se nisam uhodao, posle navikneš. Život je bio noću, preko dana ništa. Samo spavaj. Tako i oni rade. Niko ne legne do pet ili šest ujutru, onda spavaju do 16 - 17 popodne. Kada sam se vratio u Srbiju, bio sam preplanuo. Kako da ne pocrnim kada je svaki dan 40 stepeni bilo. Sad da odem sam, a da mi se zakači neko ko nije naš, ne znam kako bih izdržao. Verovatno bih celi dan spavao.

Igrao turnir u malom fudbalu kada je stigao poziv iz Koreje, zbog 50.000 evra mu ''gorelo pod nogama''

Iako je negde logično možda bilo da su ga te partije u Al Ahliju preporučile emisarima u Južnoj Koreji, nije bilo tako. U zemlji gde je postao hodajuća legenda završio je sasvim slučajno - posle turnira u malom fudbalu!

- Kako ljudi kažu - u fudbalu moraš da imaš debele sreće! Ja to prvi kažem, džabe ti je sve ako nemaš sreće. Bez obzira kakav si fudbaler. Elem, vratio sam se iz Arabije, potom mi istekao ugovor sa Bežanijom. Sad bih ja da idem, ali kako i gde? Nemam ništa. Ja sam igrao dobro, obećano mi je kao nešto bude iskrslo da ću ići. Dođe zima, decembar, nema ništa, završila se Nova godina - nema ništa! Ja sam hoću iz Bežanije kako bih nešto i zaradio. Imam punih 26 godina, daj nešto da se zaradi.

- I, pazi! Turnir u Banajluci, mali fudbal. Ja sam igrao turnire za pare i od toga sam živeo. Sa svim ovim reprezentativcima sam igrao. Perić, Rajić, gde god je trebalo Drinčić i ja, igrači velikog fudbala, idemo s njima. Svi koji me znaju, znaju i da obožavam mali fudbal. Mi dobili polufinale i vraćamo se za Beograd. Finale je za dva dana.

- Meni u ponoć zvoni telefon, pitaju me hoću li u Koreju. Hoću, rekao sam. Bokser Fahrija Šekularac je radio sa Inčonom godinama i dosta igrača je tamo odveo. Ja u avion, 24 sata leta, oni na ostrvu Guam na pripremama. Ja nisam znao gde udaram, vremenska razlika 10 sati, pojma nemam gde je to, samo presedam na aerodromima. Najgore od svega što to nije bio potpis ugovora, nego proba. Sedam dana jurnjave s njima, oni lete. Napolju 30 stepeni, ja došao sa minus 10. Utakmice sa nekim Japancima, dobro ih nagazim i posle potpišem ugovor.

Prisetio se Damjanović tih ''sedam dana pakla'' koje je morao da prođe kako bi se izborio za ugovor.

 - Prva dva, tri dana ne možeš da spavaš. Onda treba jesti. Oni jednu samo rižu, ja tražim barem neka jaja. Ne znam gde sam, gde udaram. Ludnica. Treći dan trčiš testove, četvti dan igraš utakmicu, peti dan treninga dva, šesti opet utakmica... U sedam dana sam istrčao 100 kilometara i odigrao tri utakmice po 90 minuta. Verujte, mnogo ozbiljnije ekipe bi me kupile kako sam odradio. Ne znam kako, tako se valjda namesti. Kad hoće, onda te hoće. Moraš da imaš sreće. Na kraju su ti Japanci hteli da me kupe, čini mi se da je bio Kobe. Ja ih tri puta u sedam dana ''ubijem'', oni hteli odmah da me uzmu kad su čuli da sam na probi. I Inčon odmah faks i dobijem ugovor.

Prisetio se Damjanović i jedne anegdote prilikom potpisa ugovora. Možda sada izgleda simpatično, ali je tada za novog napadača Inčona bilo goruće pitanje.

- Potpis ugovora nikad neću zaboraviti. Ja sam tada samo hteo da kupim neki stan, da ne plaćam rentu. U Saudijskoj Arabiji sam zaradio 50.000 dolara i kupio sam stan u sivoj gradnji. Međutim, dao sam pola para samo. Toliko sam imao. A pola ću dati do kraja januara 2007. godine.

- Ostalo mi još 50.000 da dam, a nemam. Odakle? Ako im ne dam, sve propada. Onih 50 mi neće vratiti. I ja šta ću? Zvala je Vojvodina posle onog haosa u Bežaniji, zove Aca Bulić. Ja mu kažem - ''Aco, ja tebe volim i poštujem. Daj mi 50.000 da platim stan i ne treba mi ništa više. Gde god me pošalješ, ja ću igrati. Samo da mi ne ode stan, propašće mi sve''. Vidim ja da nema od toga ništa i odlučim da nigde ne potpisujem ako nema para. Tad su mi pare stvarno trebale.

- I kad se sve desilo to sa Inčonom, oni me pitaju - ''Dejane, šta bi ti od ugovora''? Ja im kažem da ne potpisujem ništa ako mi ne daju 50.000. Oni u šoku. Ja treba da šaljem pare ljudima već i lepo im kažem: ''Vi ćete meni da date 50.000 na ruke da kupim stan''. Oni ne veruju, pitaju se šta pričam. Oni su to sve delili na mesečne plate, jer su kod njih firme plaćale. Nema gazde pa daje pare. Ali to sam tek posle saznao. Ja im opet kažem da ne može - ''Dajte mi 50.000 sad, a šta god mi date kasnije ja ću prihvatiti''! Samo da mi ne propadne stan! I oni meni na kraju daju te pare koje nikom nikad ne daju tako. Dali su mi pritom i finu platu i ja sam im samo rekao - vaš sam!

- Tad su tu bili i Dragan Mladenović i Dženan Radončić. I nas trojica smo počeli 2007. godini. Krenula sezona, prvih šest, sedam kola - ja dam šest, sedam golova! Oni meni daju novi ugovor - ''Ništa ne pitaj, samo potpisuj''! Posle saznam da sam prethodno potpisao neku pozajmicu. Ja te godine dam 20 golova i kupio me onda Seul.

Početak u Seulu, ostao je šokiran kada je čuo psovke na srpskom i da se interesuju za Sašu Ilića

Bio je to, ispostaviće se na kraju, istorijski potpis! Damjanović je u Seulu igrao u dva navrata, prvi put je ugovor potpisao početkom decembra 20017. godine. Gledajući individualne nagrade, pokupio je sve što je moglo da se pokupi. Istovremeno je osvojio pregršt trofeja sa klubom.

- Tamo sam proveo osam godina. Znaš kako je teško biti tamo dugo u jednom klubu. Najpre moraš dobro da igraš, a onda i oni da te prihvate i da te vole. Oni mene nisu hteli da menjaju, samo sam produžavao ugovor. Nisu me 2012. pustili u Kinu, dali mi bolji ugovor. Kad sam potpisao za Seul, sadašnji selektor Turske Guneš mi je bio trener. Težak za saradnju, ali fenomenalan lik. On je tad počeo da pravi ekipu koja je reprezentacija Koreje. Ki su Jong iz Njukasla, Li Ću koji je igrao u Boltonu, par reprezentativaca koji su igrali 2002. i 2006. godine. Plus dobri stranci.

- Ja sam imao Brazilce, Tad je u klubu bio Adilson, ovaj što je igrao u Zvezdi. On priča naš jezik. Ja došao prvi put, on psuje na srpskom. Okrenem se na drugu stranu, a tamo Korejanac Kim Điju psuje me na našem. A on igrao levog beka u Partizanu. Šta je ovo, ja u šoku? Posle dve ili tri godine dođe Molina što je, takođe igrao u Zvezdi. I on na našem psuje. Dobri momci su bili.

Otkrio je Damjanović i njihova sećanja na Srbiju i vreme provedeno u Zvezdi i Partizanu.

- Svi su rekli da pare nisu bile redovne, a ja sam pokušao da im objasnim da je to kod nas normalno. Uvek neka besparica, uvek neko kašnjenje. Ali svi su hvalili život u Srbiji, kako su ljudi dobro. Pričali su i o derbiju. ''Uh, kakvi navijači! Samo se deru, što su besni svi i hoće da se tuku.'' U Koreji nema tuče, pobiju se dvojica i obojica završe u zatvoru. Ne znaju posle šta ih je snašlo. Oni jesu vatreni navijači i hoće da bodre klub, ali nema tu vatrenih tenzija i sukoba. Vrlo, vrlo malo... Điju hvali Sašu Ilića na sva usta. Samo Saša, Saša, Saša... Njega je Ilić vodio svuda, pazio ga kao svoje dete. On pita: ''Gde je Saša''? Ja mu kažem da još igra. On ne veruje.

Elem, vratio se Damjanović na vreme u Seulu i šta je sve postigao.

- Te 2008. se napravila dobra ekipa ljudi i igrača. Onda se posle samo malo nadograđivalo. Te godine smo igrali finale LŠ i izgubimo. Onda smo 2009. igrali jedinu lošu sezonu sa tako dobrom ekipom. Imali smo neki period gde nismo mogli da pobedimo, pa onda pet zaredom dobijemo. U plej-ofu izgubimo na penale od ekipe koju smo u sezoni tri puta dobili. Ja sam igrao dobro, ali nismo napravili rezultat koji se očekivao od nas.

- I onda 2010. prvaci, zatim sam krenuo da osvajam sve individualne nagrade. I što se tiče kluba i K Lige. Odavno sam stranac sa najviše datih golova. Prestigao sam Sašu Drakulića koji je tamo uradio neverovatne stvari. On je bio pet ili šest puta prvak, uzeo je i LŠ, dao je preko 10 golova. E, ja sam uspeo njega da oborim samo zato što sam stalno igrao. Uvek sam imao dobar odnos sa korejskim igračima, navijačima, upravom. O strancima neću ni da pičam, uvek smo bili zajedno. Sve je bilo perfektno.

Legendarni Marćelo Lipi mu je dao nadimak azijski Ibrahimović, Junajtedu spakovao dva gola, Ferguson ga hteo na Old Trafordu

Dok je igrao za Seul, Damjanović je dobio nadimak ''azijski Ibrahimović''. I to od legendarnog stručnjaka Marćela Lipija.

- Lipi mi je dao nadimak. Bila su to ona sretna vremena kada je Seul napravljen  da osvaja titule. Mi smo sveke godine u Koreji mogli da budemo prvaci da nam klub nije rekao da jurimo Ligu šampiona. Mi smo bili gotova ekipa, spremni za to. Ali taj Lipi i Gvangžu su imali toliko para i toliko dobru ekipu - reprezentacija Kine plus tri stranca koji su zarađivali po pet, šest i deset miliona. Tada, kada su ugovori bili 500-600 hiljada do milion. Neverovatno, ne znamo šta se dešava. Mi smo možda bili i bolji u te dve utakmice, ali smo ih se uplašili.

- A još pre polufinala Lipi je davao neke izjave i s obzirom na to da su sve redom lagano pobeđivali, novinari su već pričali o finalu. Pitali su ga u vezi finala, šta misli ko će im biti rival. On je rekao: ''Ja mislim da će to biti Seul, oni imaju azijskog Ibrahimovića.'' I to odmah izađe u svim novinama, naravno dođe i do Koreje. Toliko dobrih stvari je rekao, da sam ja bio najčitanija vest u Koreji. Ma kakva politika, Seevrna i Južna Koreja, ja sam bio najčitaniji. To je to. Kraj! Hvala mu na tome.

- I ne samo njemu, tu je bio i Sven Goran Erikosn koji je hteo da me dovede svojevremeno u Gvangžu. I mi se posle četiri godine vidimo na terenu, a on mi kaže: ''Dejane, pa ti još igraš''? A ja njemu: ''Vi ste još tu''? A on iz Gvangžua prešao u Šangaj SIPG, još više para, još bolja ekipa. Bilo je to 2015. kada sam i ja bio u Kini. Tamo ti je običaj da ideš ranije na meč i dan ranije treniraš na stadionu rivala. I tako smo se mimoišli, kad sam ja sišao dole da se pozdravim sa nekim ljudima koje sam znao. Veliki gospodin. Opuštena priča, zašto ne bi i bila?

- I sa njim i sa Lipijem sam imao dobar odnos. Dosta lepih stvari sam uradio u toj Aziji, a ono što je najbitnije jeste to da sam otvorio vrata našim ljudima. Gde god da odem, sada imam prijatelje. I novinare, i kolege, i van fudbala...

Ostaće upamćeno da je u dresu Seula postigao dva gola protiv Mančester junjateda. Celi svet je tada čuo za njega, ali je malo poznato da je oduševio Aleksa Fergusona koji se, kako u Srbiji žargonski kažu, ''raspitivao za Dejanovo zdravlje''.

- Bila je to fenomenalna ekipa, mi smo te 2009. igrali s njima. Bila je to turneja, Parki Đi Sung još bio tamo. Svi došli, sem Vidića. Mi ih nagazimo. Pun gas na obe strane. Oni su verovatno mislili da će to biti malo prijateljski, dve nedelje im pred prvenstvo, bile su im generalke ovde. Ja im dam dva gola, oni počnu da nas biju. Na stadionu 65.000 ljudi, nikad toliko nije bilo. Mi vodimo 2:1, oni nervozni. Haos. Igramo kao iz bajke, a ideja je bila samo da se ne obrukamo. Izgubili smo na kraju sa 3:2, jer smo na pola sata do kraja svi izašli. Ušao je drugi tim. A Ferguson promenio samo sedmoricu - prisetio se Damjanović meča iz 2009. godine:

- Nema veze, izgubili pa šta? Lepo iskustvo. Ja zamenio dres sa Berbatovom, ja ga obožavam. Ispunjen mi san... I dođe konefrncija za medije, a novinari pitaju Fergusona šta misli o igračima Seula. Ima tu reprezentativaca Koreje, koga bi možda videli u Mančesteru? A Ferguson će - broj 11! To sam ja. Novinari zatim opet krenuše: ''Znate, on je stranac. Neki domaći igrač...'' Nisu ni završili misao, Ferguson ih je prekinuo i samo rekao: ''Broj 11, sledeće pitanje''!

- Uh, kako me je pogurao. Toliko mi se stvari dobrih desilo posle te utakmice. Igrao sam dobro, dobio novi ugovor. To je bilo neverovatno. Ali opet kažem, pored kvaliteta moraš da imaš i sreće. Meni se baš tada nameštalo sve, mimoilazile su me povrede tokom cele karijere. U 15 godina nisam imao nijednu povredu.

Istina o Južnoj i Severnoj Koreji

Otkrio nam je Boske i kakav je Seul kao grad, kakav je život tamo.

- Da svima poželim da vide Seul. Nema čega nema, šta god hoćeš to ima. Oni imaju neke fenomenalne supice koje svi jedu. Ko god dođe, jede te supe. Toliko je ukusna i jestiva da svi jedu. Razne kuhinje, milioni restorana. Njihova korejska je malo ljutkasta. Ja je nisam voleo na početku, ali posle šest meseci mi je bilo muka. Riba, piletina, biftek, špagete i pica. I samo to se vrti u krug. Smuči ti se sve, tako sam i probao njihovu kuhinju.

- Što se tiče noćnog života, to čovek treba da doživi. Ne može to da se opiše. Marija Đurovskog, mog mlađeg ''brata'', sam stalno zvao da dođe ko mene. Njemu iz Tajlanda nije trebala viza, meni jeste. Da dođe i vidi šta je grad. Dnevne varijate, šoping, šetnja pored reke koja ide kroz celi grad. Ima 32 mosta, svaki svetli, vodopadi... S jedne strane izlasci, s druge restorani. Palate u centru od onih njihovih kraljeva. Prava svetska metropola. Taj grad mi je druga kuća.

Interesovalo nas je i kakvi su odnosi između Južne i Severne Koreje. Da to čujemo iz ''prve ruke'', kao i da li je bilo fudbalskih transfera iz jedne u drugu zemlju.

- Ne, to ne može. Ali mi Srbi smo mogli da idemo u Severnu Koreju. Nisam išao, jer nisam imao kod koga. Da jesam, sigurno bih išao. Mi nemamo problema tamo... Nedavno su Južna i Severna Koreja igrali meč, meni je bilo neverovatno da se igra u Severnoj Koreji. To je bilo nepojmljivo, iako su oni meni isti narod. Eto, posle toliko godina su uspeli malo da se približe, zajedno su igrali rukomet, hoće da organizuju i neko takmičenje. Ali malo se stvara problem gde da se igra. Ali ide u dobrom pravcu.

- Za mene je pobeda bila to što se utakmica uopšte igrala. Nebitno što nije bilo TV prenosa ni publike. Ja sam posle gledao tajno snimljen snimak od čoveka koji je bio tamo. Ono je nemoguće. Samo ovi iz vrha Severne Koreje i to je to. Ja mislim da tu niko nije smeo da pobedi. Hvala Bogu da je to malo krenulo da se ''pegla'', mislim da bi zajedno bili još bolji. A to novine što pišu to je glupost. Prodavanje tiraža. Stalno su me zvali moji. Kum, majka, otac... Pitaju hoće li rat... Ma neće, ne brinite, ne može opet valjda da me zakači i da hoću.

Vreme u reprezentaciji Crne Gore, mečevi protiv Engleske i Zlatana Ibrahimovića

Nekako u to vreme kada je prešao u Seul, Damjanović je zaigrao i za reprezentaciju Crne Gore. Njegov početak u dresu Sokolova datira od 2008. godine, a za to vreme uspeo je da postigne i dva gola Engleskoj - jedan u Podgorici, drugi na Vembliju.

Otkrio je i kako je zaigrao za Crnu Goru, iako je rođen u Bosni i Hercegovini, a odrastao je u Srbiji.

- Mene moji prijatelji zovu bosanski lonac. Rođen sam u BiH, živim u Srbiji igram za Crnu Goru. Otac mi je poreklom Crnogorac iz Bijelog Polja. Celo jedno selo su Damjanovići. Dosta familije imam tamo. Žao mi što nemam vremena da obiđem sve, ali dugo sam u Aziji i uvek sam knap sa vremenom. Ja jesam imao mogućnost da biram za koga ću igrati, ali sam poziv iz Crne Gore odmah prihvatio tako da BiH i Srbija nisu bile opcija.

- Te 2008. kada se pravila reprezentacija, svaki dobar igrač je bio dobrodošao. Ja sam selektora Filipovića znao još iz Srbije, ali trebalo je doći do njega. Da mu skreneš pažnju da si tu, da postojiš. Ne može selektor svakog da pohvata. Došao sam do njega. Poslao mu jedan cd čisto da vidi kako sam ja tu prvu godinu u Koreji odradio. Dao sam 20 golova u ekipi koja se borila za opstanak. Pogledao je, rekao da dođem da vidimo kako ide i tako je sve krenulo - rekao je Damjanović, pa dodao šta je Crnoj Gori falilo za iskorak na neko veliko takmičenje:

- Falilo nam je sreće. Non-stop smo bili povređeni. Ne ja, ali jesu ostali. Nismo odigrali tri utakmice u četiri kvalifikaciona ciklusa u punom sastavu sa zdravim Bašom, Vučinićem, Jovetićem i Savićem. Izbaci sada BiH Džeku i Pjanića, pa da vidimo kako će igrati i dobiti nekog. Mi smo imali top reprezentaciju samo da smo bili zdravi. Garantujem da bi Crna Gora slavila nas da smo barem jedan ciklus bili zdravi, ali kao da nas je Bog prokleo. Ja sam bio džoker Vučiniću i Jovetiću, ali to je bilo realno da ja pored takvih igrača budem rezerva. Čak bih voleo da uđem kada oni sve odrade. Jesam ja imao dosta dorbih utakmica i davao sam golove, ali bih više voleo da smo svi zajedno imali veliki broj mečeva.

- Protiv Engleske kući smo igrali 1:1 kad smo bili u punom sastavu. Ubili smo ih. I Vučinić, i Jovetić i Delibašić i ja. Ne možeš svaku utakmicu da igraš kao tad, ali imaš utakmica kada ti svi zdravi trebaju kako bi izvukao maksimum.

- Ja nisam ni odigrao toliko mečeva za Crnu Goru koliko sam vremenski bio tu samo zato što su se reprezentativni termini preklapali sa onima u Koreji. Nemoguće je bilo doći na prijateljske mečeve. Trebalo mi je dan da dođem, dva da se oporavim, a oni već igraju. Ja sam stvarno toliko uživao u Crnoj Gori. Jedva sam čekao okupljanja. Kad se vrati film, dosta sam i igrao.

Zanimljivo, igrao je Damjanović i protiv Ibrahimovića dva puta.

- Ogroman je, kao da je košarkaš. Na našem jeziku ništa nije pričao, ćutao je. Ovi mu dobacuju sa tribina. Stadion Pod Goricom nema atletsku, sve je blizu i sve se čuje. Ja čujem sve, čuje i on. Ne progovara. Samo na švedskom priča. Završi se utakmica, on se pozdravi, sve profi. Što se tiče fudbalskih kvaliteta, u dve utakmice nam je pokazao zašto je velika klasa. Zašto toliko zarađuje i zašto je napravio toliku karijeru. U jednoj nas je, doduše, prevario, dok nam se u drugoj ''naklatio na leđa''.

Odlazak u Kinu, druženje sa NBA zvezdama, tri gola Realu, zagrljaj Florentina Pereza i poziv najmoćnijeg agenta sveta

Iako mu je u Seulu bilo sjajno, Damjanović se 2014. otisnuo put Kine. Jednostavno, bilo je vreme. A i tamo je ostavio sjajan utisak, postigao je pregršt golova.

- Iskreno, nisam hteo da idem u Kinu. A na kraju se ispostavilo najlepše dve godine karijere van Koreje.  To je neverovatno kolio je dobro bilo. Ali ja nisam hteo da idem, tražio sam da ostanem u Seulu. Međutim, mi smo to finale LŠ 2013. izgubili na gol u gostima što je tuga i jad. Onda sam im rekao da mi daju novi ugovor da ne idem nigde i da probamo da osvojimo tu Ligu šampiona. Ali, razumem i klub. Oni su mi rekli da moram da idem, mnogo para je u opticaju i klub može da zaradi. Doduše, između redova mi je rečeno. Razumeo sam to.

- Đangsu Suning me je tada kupovao i ja sam bio najveći transfer u istoriji Koreje. A tamo sam ostao samo pola godine. Imao sam trenera Kineza, nismo se razumeli. Nismo se mi svađali. Ono što je on meni pričao ja nisam razumeo, ono što sam ja njemu objašnjavao on nije želeo da razume. Nismo imali nikakvu komunikaciju i ja sam rekao menadžerima da je bolje da idem posle pola godine da ne bih napravio neku lošu sliku o sebi bez razloga. I onda sam na polusezoni prešao u Peking i za ti šest meseci umalo da budem prvak. Pritom sam dobio nominaciju za najboljeg igrača sezone - prisetio se popularni Boske vremena provedenog u Kini, a zatim je nastavio:

- A Peking? Fenomenalan grad. Dođe Toni Parker, potpisao ugovor sa patikama ''Pik'', bude u kampovima s nama. Izađe u grad. Stalno smo se družili sa Stefonom Marberijem, on je igrao košarku tamo. A Peking kao grad ima samo jedan fudbalski klub, svi navijaju za njega. U dresovima i trenerkama kluba idu na posao, to im je normalno. Tamo je sve nekako spontano. Preporučio bih taj grad svima. Mada mi drugari kažu da Peking nije za svakoga isti. Ja moram da se opravdam i kažem da sam bio fudbaler kluba koji prati ceo grad. Mi imali dobre rezultate, pobeđivali, umalo prvaci da budemo...

Dok je igrao u Pekingu, Damjanović je na sebe skrenuo pažnju svoj svetskih medija - dao je tri gola Realu, doduše njegoovm drugom timu! Prisetio se za Telegraf Boske vremena kada je oduševio čak i Florentina Pereza, i to na debiju tadašnjeg čuda od deteta Martina Odegarda.

- Da, tačno je, taj mali Odegard debitovao. Baš sam sa Darkom Matićem, koji je bio tada sa mnom u ekipi, komentarisao kako mi se mali ne sviđa. Ima dobru levu, ali mi ovde takvih imamo koliko hoćete. Desna ništa, duel ništa... A sad ga gledam u Sosijedadu, dobre stvari radi. Meni je tada za oko zapao Marijano Dijaz. On je nas preskakao, on je bukvalno preskakao moje Kineze. Ja pitam ko je ovaj, oni kažu - Marijano Dijaz! E, on će da napravi karijeru. On posle ode u Lion, da preko 20 golova, vratio se u Real u višemilionskom transferu.

- Što se tiče same utakmice, to je bila Kastilja. Trener bio Zidan, a mi hteli samo njega da vidimo. Da se fotkamo za uspomenu. Daj samo Zidana, kakav fudbal. A igrali smo zato što su Florentino Perez i prvi čovek Pekinga kućni prijatelji. Mi došli na poziv Pereza na nekoliko dana, igrali smo i protiv Barselone B koja je bila druga liga. Osim našeg malog Halilovića, ostali su bili ništa. Samo Halilović je ''motao''. S druge strane, Kastilja je imala nekoliko opasnih igrača. A mi otišli na teren i čekamo samo Zidana. A Zidan ne dođe na utakmicu. Samo je javio da ne dolazi. Utakmica sjajna za mene, dao sam tri gola.

Nastavio je Damjanović da priča u dahu:

- Posle toga imamo večeru i gledamo Real - Sevilja. Mesto do terena. Nakon meča idemo da se upoznamo sa Perezom. On ulazi na vrata i viče: ''Gde je taj mali, misleći na mene, što je ubio ove moje''? A ja kakav mali, stariji od svih. Svi me gledaju, ja se javio. Dolazi, grli me. Pita: ''Kako si, šta radiš, kako ti je u Kini''? Ja i on nikad bolji (smeh). Odveli nas u sobu sa trofejima, sve je smešno u odnosu na Real. Mi se ne bavimo istim sportom. Onda - dresovi! Ja hoću Benzema da mi se potpiše. Kakav Ronaldo, daj mi Benzemu. Posle deset dana u Peking stiže dres ''devetke'' i posveta za Dejana.

Ispričao je Dejan i jedan zanimljiv detalj koji se dogodio odmah posle meča sa Realom.

- Sledeće nedelje mi stiže mejl od poznatog agenta Žorža Mendeša. Od njegove agencije. Kažu: ''Dejane, čuli smo sve o tebi. Da li si zainteresovan da igraš negde u Evropi''? Ja nisam mogao da verujem. Zahvalio sam se na mejlu, rekao sam da sam već u godinama i da bih voleo da ostanem ovde zato što mi se sviđa. Tada sam već imao 33 godine. Sad da se vraćam po Evropi, ljudi me i ne znaju. U Aziji sam opet imao ime, nisam hteo sve ispočetka.

Povratak u Seul i prelazak u redove najljućeg rivala: Ta dva kluba su kao Zvezda i Partizan!

A u Aziji život ga je opet spojio sa njegovim klubom - Seulom!

- Ja sam sada hteo da ostanem u Kini, u Pekingu, ali to je takav biznis tamo. Oni stalno rotiraju. Bilo je ponuda i drugih klubova iz Kine, ali ja sam odlučio da se vratim u Seul. Potpišem na dve godine, a Seul prethodno dve godine ništa nije uradio. Mnogo loša sezona. Ali već prve sezone kada sam se vratio, mi postanemo prvaci. U međuvremenu taj moj trener ode u Kinu za velike pare. Dođe ovaj drugi - kakva greška kluba!

- To je najlošiji trener u istoriji Seula. A čovek jedan od najboljih napadača u istoriji Južne Koreje - Hvang Sun! Igrao u Leverkuzenu, na dva SP, čudo od igrača. I on kao špic dođe da radi sa mnom. A tokom cele trenerske kariejre pričao kako bi voleo da ima samo mene. Međutim, nije mogao da vodi većeg od sebe. On nije mogao da podnese da u ekipi ima tri igrača koji su veći od njega. Ja sam njemu samo smetao. On je hteo sve da promeni i napravi vojsku gde bi on bio Bog, kao što je radio u manjim ekipama. I tad je krenulo sve loše za Seul. Ja imao dobru sezonu, ali klub lošu. i zato nismo mogli zajedno da nastavimo.

- Ja prešao u Suvon, njega su posle četiri meseca oterali. Meni posle bilo žao. Nismo mogli zajedno da radimo, a klub je podržao njega pre nego mene. Mene su prosto pustili da pređem u Suvon.

- To je takav problem bio u Koreji, jer su ta dva kluba teški rivali kao Zvezda i Partizan. Doduše, problematično što se tiče medija, nisu oni agresivni ovako. Navijači su bili besni. Nisam ja to uradio da bih njima napakostio. Ja nisam hteo da idem iz Koreje zbog njih, to sam i medijima rekao: ''Došao sam ovde da završim karijeru, ovde sam dao 200 golova, ja biram šta je najboje za mene i moju porodicu''. Tad je Suvon imao dobru ekipu, igrali su LŠ i to je jedini trofej u Aziji koji nisam osvojio. Tako da mi je bio dobar izazov da probam da osvojim LŠ. Umalo se nije i desilo. Igrali smo polufinale i tako smo nesrećno ispali. Ja sam odlično odigrao, dao sam 11 golova i tad sam postao najbolji strelac u istoriji takmičenja.

- Mislim da sam izabrao dobro, iako su navijači Seula pritisli klub. Nekoliko puta im je sajt padao, ovi iz Suvona likuju, a ja ne mogu ništa da kažem. Koliko god imao problema sa jednim čovekom ili dvojicom, ja nikad neću ništa loše reći protiv kluba. Neke stvari nisam mogao ni da kažem da sebe malo opravdam, jer su svi mislili da sma ja to namerno uradio da bih napakostio Seulu. Onda su me i navijači zamrzeli, slali poruke.... Sve je to smešno u odnosu na Srbiju gde su veći problemi bili i mogli biti. Tamo je samo medijski bila veća ludnica. Baš mi je krivo što se sve tako izdešavalo, jer ljudi nisu bili upućeni. Ali prođoše dve godibne, sad mi opet šalju poruke da se vratim u Seul.

- Ipak, kako sada stvari stoje - neću završiti karijeru u Seulu. žao mi je što neću imati oproštaj kakav sam zaslužio, jer ono što sma ja uradio nekom će trebati barem 20 godina da dobaci blizu mene. Biznis je drugačiji sada. Odigraš sezonu, dve dobro i odmah ideš u inostranstvo. Ne možeš da vežeš 10 godina u Koreji i da daješ konstantno golove kao što sam ja radio. Ne kažem ja to zato što sam bolji od njih, nego što niko toliko neće ostati u Koreji.

Zvali su i Zvezda i Partizan

Kada je već pomenuo Zvezdu i Partizan, pitali smo ga da li je imao nekada ponude večitih.

- Bilo je nešto, postojao je taj kontakt. Najviše u prvih godinu dve gada sam došao u Koreju. Kad sam bio u Srbiji, imao sam poziv Partizana. Kada sam došao u Koreju, u opticaju je bila Zvezda. Ali sam bio bliži Partizanu, jer se Zvezda interesovala u trenutku kada sam ja imao ugovor na četiri godine. A Zvezda je tada imala finjansijskih problema, gledala je samo igraće bez ugovora i sa čistim papirima. Bilo je nerealno tada, jer me klub svakako ne bi pustio. Tek su me uzeli i dali ugovor na četiri godine. Zahvalio sam se Zvezdi na interesovanju i tu se sve završilo.

- Partizan je bio opcija kada sam bio u Bežaniji. Tada je postojala priča da će nas nekoliko završiti u Partizanu. Neki su i otišli. Rukavina, Božović, Lazetić... Ja sam u tom renutku imao ugovor sa Bežanijom. da je bilo godinu ili dve ranije, možda bi i bilo izvodljivo. Ili da se nije desilo to što se desilo u Bežaniji, možda bih i završio u Partizanu. Tad su bili Jovetić, Moreira, Žuka... Da sam došao, siguarn sam da bi sa Jovetićem napravio dobru stvar. Majstor fudbala koji i sad može sve s loptom. Bilo je uživanje samo trenirati s njim, a kamoli igrati.

Za kraj, Damjanović je priznao zašto ne bi voloe da bude trener (barem za sada), ali je i istovremeno istakao da se u budućnosti ponovo vidi u Seulu.

- Sad se ne vidim u ulozi trenera. Dosta sam živac i temperamentan sam. Kad sam na terenu, ne znam da bih mogao da podnesem da mi na treningu rola kao Mesi, a da se na utakmici vuče. Više sebe vidim kao skauta, uvek sam govorio da bih voleo da budem sportski direktor Seula jer sam video dosta stvari koje bi klub mogao da unapredi. Možda se i desi to jednog dana - jasan je bio Damjanović.

(Mario Marić)