Analiza Partizanovog samoubistva u Hagu: Kada je ispaljen kobni hitac za najbolniju evropsku lekciju

Poslednjih deset minuta meča sa AZ Alkmarom, vrednog plasmana u evropsko proleće, igrači, struka i navijači Partizana pamtiće doveka. Naravno, po lošem, po tome što je propuštena velika prilika da klub iz Humske potvrdi povratak na fudbalsku mapu Evrope, sve ono dobro što je učinjeno do sada u UEFA takmičenju, u teškim okolnostima, a rasprišilo se kao mehur od sapunice.

Odgovornost je kolektivna, jer je fudbal kolektivni sport, ali i, ruku na srce, individualna, pošto su greške pojedinaca ipak dovele do toga da se od gotovog napravi veresija.

Punih 80 minuta Partizan je u Hagu držao “pokaznu vežbu” modernog fudbala. Mudro, kompaktno, odgovorno, bez srljanja u napadu, požrtvovano na svakom delu terena – takav utisak su crno-beli ostavili u većem delu utakmice, postigli golove na vreme i preostalo je samo da dotuku Holanđane.

Dva puta su vodila ka sreći i potpunom uspehu: da postignu treći gol i potpuno razoružaju već grogiranog domaćina ili da zadrže kompaktnost u defanzivnom bloku i "zaključaju" utakmicu sa dva gola razlike. Nisu krenuli nijednim od navedenih puteva, već stranputicom, koja po vertikali zahvata i stručnu, igračku, kolektivnu i individualnu odgovornost.

Savo preuzeo svoj greh

Gde je pošlo nizbrdo? Trener Milošević je odmah posle utammice, bez ustezanja, svoj greh sa izmenama poneo na plećima. Shvatio je i sam, doduše kasno i na teži način, da ono što je od prvog minuta izveo na teren predstavlja igrački kvalitet Partizana u ovom trenutku.

Izlazak Sejdube Sume, Zorana Tošića, na posletku i Bibrasa Natha (?!) vratili su Partizan za nekoliko minuta na nivo od pre sedam ili osam meseci. Crno-beli su u trenu izgubili mogućnost da zadrže loptu, da razviju kontru, izgubili pas, ideju, moć... Sa druge strane, umesto čvršćeg bloka, bolje defanzive i zatvaranja utakmice - otvorio se krater i AZ Alkmar je dobio “veštačko disanje” koje ga je vratilo u život.

Naravoučenije: timu su pod hitno potrebna pojačanja koja će Miloševiću omogućiti dužu klupu i bezbolnu rotaciju, podići kvalitet, samim tim i dati priliku nosiocima igre da predahnu. U protivnom, kada na terenu nisu Suma, Tošić, Natho, Zdjelar, Sadik (...), Partizan ima ozbiljan problem da nadomesti kvalitet. Ta cena je sinoć skupo plaćena i meri se i u ugledu kluba i u milionima evra.

Šta se dešava sa Stojkovićem?

Rekosmo već da je fudbal kolektivni sport i da po koncu ceo tim mora da bude zaslužan za uspehe i odgovoran za neuspehe. Ipak, nekada i pojedinac može da pogura ekipu na tron, nekada i u “provaliju”, pa ceh plaćaju svi ostali, možda i nezasluženo.

Vladimir Stojković je bez dileme najbolji golman Srbije u poslednjih 20 godina i “milion” puta bio heroj reprezentacije i Partizana, najzaslužniji za osvajanje trofeja, plasmane i uspehe u Evropi, ali ove jeseni kao nešto ne štima, da nije isto kao ranije.

Svakako nije jedini krivac za ispuštenu pobedu nad Holanđanima, jer je u poslednjih deset minuta ceo tim posrnuo (jedan od razloga je u pasusu iznad), ali je svakako “otvorio vrata” panici i remiju slabom reakcijom, odnosno postavljanjem, kod prvog gola domaćina.

Da se ne lažemo, nije prvi put ove jeseni, bilo je kritično protiv Malatijespor, Voždovca, Astane, Čukaričkog, Javora (...), bilo je i mečeva kada je uspeh pokrivao evidentan problem čuvara mreže i kada nije plaćano na mostu, no, jeste na ćupriji. Da li se radi o godinama, zasićenju, nedostatku konkurencije – teško je reći, time bi trebalo da se bave oni koji su plaćeni, a ne mediji.

Gorak ukus svega što se dogodilo dodatno je pojačao svojvrsni performans sa odugovlačenjem u izvođenju lopte tokom cele utakmice, koji je doveo do toga da se ceo stadion okrene protiv čuvara mreže, da i mirini Holanđani posegnu za gađanjem upaljačima, flašicama vode i likuju kasnije pominjući karmu. To naprosto ne ide uz Partizan...

Poljak sudio kao rođeni

Koliko se Partizanu sve otvaralo u Hagu i koliko je propušetana velika prilika, svakako svedoči i činjenica da klub iz Humske u novijoj istoriji nije imao poštenije suđenje na gostujućem terenu nego li što je to bilo protiv AZ Alkmara.

Poljak Danijel Stefanski je od prvog minuta nametnuo neutralan kriterijum, a u nekim momentima, da se ne lažemo, čak je natezao i na stranu crno-belih, pa je, posle Vladimira Stojkovića, postao druga persona non grata na stadionu Den Haga.

I ništa nije moglo da ga izbaci iz koloseka, ni zvižduci, ni negodovanje igrača, trenera i navijača AZ Alkmara, sudio je kao rod rođeni, kao da je Srbin, a ne Poljak i to treba da se napomene, baš kao i što se isticalo kada je Španac Estrada usred Beograda urnisao Miloševićev tim protiv Junajteda.

Nekome čaša polupuna, nekome poluprazna

Dakle, sve se poklapalo, slabašna Astana je savladala “Crvene đavole”, Partizan je vodio sa 2:0 u Hagu i imao igrača više, poljski sudija Stefanski je promenio prezime u “Stefanović” samo ovaj put i nije vredelo, propuštena je velika prilika da se ponovi uspeh iz sezone 2017/2018.

Nekome će posle tog omraženog Haga čaša bili poluprazna, jer je očekivao da se dobije dobijeno i igra proleće u Evropi. Nekome, pak, polupuna, pošto je u aprilu mesecu Partizan bio na aparatima za disanje, bez novca, plana, borio se da uopšte dođe u prilku da se bori za Evropu.

A, onda se pojavio Savo Milošević i podigao lestvicu tako da su se u igračima, klubu i navijačima, posle dve godine tavorenja, ponovo probudile velike ambicije i počeli da kuju planovi.

Zato je pitanje da li je remi u Hagu poraz ili lekcija Partizanu? Ako pitate Miloševića - sigurno ovo drugo...

(Z. Ivković)