Odjeci Partizanovog poraza u Mančesteru: Dva smo sveta različita

Da biste ostvarili dobar rezultat protiv Mančester junajteda na "Teatru snova", bez obzira na to u kakvoj se formi i istorijskom trenutku nalazio engleski velikan, potrebno je da se "slože sve kockice" u pripremi tima i utakmice, svakog igrača ponaosob, svake linije tima, potrebno je, štaviše – neophodno je da vas sreća pogleda i da rivalima nije dan. Na žalost crno-belih, ako izuzmemo golmana Vladimira Stojkovića, koji je jedini bio na nivou velike utakmice, u svakom od navedenih segmenata je bilo propusta i visok poraz od “crvenih đavola” naprosto je bio neizbežan.

ŠTA BI BILO – KAD BI BILO?

Sve evropske utakmice do sada Partizan je igrao u veoma ofanzivnoj formaciji, pa je blago pretumbavanje u manevru možda unelo i malu konfuziju u tim. Izostanak Zorana Tošića, odnosno pozicioniranje Sejbube Sume na bok, te pojačavanje bloka Aleksandrom Šćekićem (uz Sašu Zdjelara) – nije se pokazalo kao najsrećnije rešenje.

Jer Suma naprosto nije bočni igrač, nema urođene odgovornosti krila i malo je nedostajalo da zbog takvih "ideja" u bliskoj prošlosti u Partizanu bude označen kao promašaj veka, iako se radi o igraču koji fudbal ima u malom prstu.

U takvom opredeljenju, Partizan je bio ranjiv u defanzivi, jer ni dva klasična zadnja vezna, sa evidentnim nedostatkom brzine u odnosu na rivala, nisu uspevala da zatvore “rupe”, pasove između linija igrača Junajteda koji su “osetili krv” i maksimalno koristili ono što im se pruža.

Sa druge strane, tim iz Humske je znatno trpeo u kreaciji na protivnikovoj polovini, jer se pod naletima i pritiskom igrača Junajteda više vodilo računa o sopstvenom golu nego o ofanzivi. A Natho, Suma, Asano i Sadik su postali lak plen za motivisane ”đavole”, koji su lako postigli dva gola i mogli su još toliko da nije bilo pomenutog Stojkovića.

Tek kada je posle trećeg gola Milošević u tim uvrstio Tošića (umesto Natha, koji nije bio na svom nivou), odnosno vratio Sumu u centralni deo terena, crno-beli su koliko-toliko prodisali, povećali posed lopte i pomerili linije za dvadesetak metara unapred, ali je već bilo kasno. Više nije bilo ni snage, ni mogućnosti čak ni da se spase čast počasnim golom.

Dakle, možda je moglo bez pokušaja iznenađenja, pomeranja, ali niko ne garantuje da bi i po oprobanom receptu sa Nathom i Sumom u centralnom delu, odnosno Asanom i Tošićem bo bokovima bilo bolje, jer Junajted je ipak - Junajted. Druga dimenzija...

ODBRANA POTPUNO ZAKAZALA

Uz sve navedeno, crno-beli, za razliku od protivnika, nisu imali ni svoj dan na “Old Trafordu”. Za razliku od beogradskog duela, gde je Partizan prvih dvadesetak minuta proćerdao respektujući rivala, a zatim počeo da igra, u Engleskoj je bilo obrnuto. Miloševićev tim je u uvodu delovao čvrsto, postojano, da bi potom jedan propust cele odbrane i gol Grinvuda odveli utakmicu u sasvim drugom smeru.

Taj propust je zapravo bio samo uvod u seriju kardinalnih grešaka, što cele poslednje linije tima, što individualno, koje su dovele do toga da navijači Partizana strepe za krajnji ishod. Postavljanje, kašnjenje prilikom postavljanja (prvi gol), prenosni pas, iznošenje lopte i greške u istom (drugi gol), čitanje situacija, nepraćenje igrača (treći gol, gde se Miletić bez pomoći saigrača sam našao između Janga i usamljenog Rašforda)... i još mnogo toga rezultiralo je porazom, koji je Stojković učinio čak pristojnim, šta je sve moglo da se dogodi.

Impresija stadionom, rivalom, ambijentom, pa i značajem meča, koji je nedeljama prožimao svaku priču vezanu za Partizan, verovatno je učinila svoje i donekle uticala i na struku i na fudbalere crno-belih da u prelepom fudbalskom ambijentu “Teatra snova” ne pokažu pun potencijal. Možda je samo trebalo da se opuste i igraju fudbal, jer još posle žreba je isticano da crno-beli svoju šansu za evropsko proleće traže pored AZ Alkmara i Astane. A Mančester junajted?

To je neka druga priča, druga fudbalska galaksija. Dva smo sveta različita.

(Z. Ivković)