Bibras Natho - začin koji je nedostajao Partizanu!

Ceo jedan tim potencijalnih “naslednika” Saše Ilića je Partizan “obrnuo” u protekloj dekadi, u svakoj generaciji, što iz Omladinske škole, što kroz pojačanja, pokušavao da pronađe fudbalera nalik legendarnom kapitenu, koji će ga odmeniti u poznim igračkim godinama i nastaviti posle njega, ali – nije uspelo. Kada je nada polako počela da jenjava crno-belih su, sticajem srećnih okolnosti, dobili Bibrasa Natha i, čini se, rešili problem u organizaciji igre na duže staze.

Nije Partizan u poslednjih 25 godina imao puno igrača sličnih karakteristika, onih pravih “desetki” koji igru drže u malom prstu, sposobnih da potezom reše utakmicu, pronađu pukotinu i u najčvršćoj odbrani, ali i pokrenu ceo tim.

Preporučujemo

Nije da klub iz Humske nije pokušavao da iz nađe, štaviše, no, samo su neki od njih bili istinski lideri nalik Izraelcu, ostavili trag i nasleđe onima koji su želeli i pokušavali da ih naslede.

Pomenuti Ilić bio je samo “nastavak loze” Partizanove škole, koja je u prošlosti negovala igrače plemenitog kova. Zapravo, bio je legitimni naslednik Dragana Ćirića, fudbalskog virtuoza, kome se i sam klanjao, često ističući da je to najbolji igrač sa kojim je delio teren i svlačionicu.

Natho na meču protiv Proletera Foto: partizan.rs

Kada je Ćirić napustio crno-bele 1997. godine i prešao u Barselonu - Saša Ilić je već bio spreman da nastavi istim putem i Partizan nije trpeo, jer je u njemu takođe dobio lidera koji će sve do leta 2005. godine držati konce igre u svojim rukama.

Problem je nastao zbog toga što u tom periodu klub iz Humske nije uspeo da “proizvede” vezistu sličnih karakteristika u svojoj školi, a pojačanja poput, recimo, Branimira Petrovića, bez obzira na znanje i kvalitet, nisu uspevala da se nose sa pritiskom velikog kluba.

ADEM LJAJIĆ JE BIO TAJ, ALI....

Ljajić svojevremeno u dresu Partizana Foto: MN Press

Pokušavalo se sa Nebojšom Marinkovićem u “klasi `86”, sa Stefanom Babovićem iz generacije rođene 1987. godine, godinu kasnije i sa Milošem Bosančićem – bez uspeha... Kada nije prošlo iz Omladinske škole, ni sa prostora Balkana, pokušalo se pojačanjima iz inostranstva i završavalo veoma loše, pa i fijaskom sa, recimo, Bugarinom Asenom Nikolovim, koji se i dan danas prepričava.

Anomaliju je, kao sportski direktor, uočio Ivan Tomić i rešio da dvogodišnje tumaranje (od odlaska Ilića u Galatasaraj) prekine tako što će angažovati “desetku” iz inostranstva. Izbor je pao na Almamija Moreiru i bio je to pogodak u metu.

Vezista iz Gvineje Bisao je bio taj “začin koji nedostaje” i, pored toga što je što je crno-belima mnogo doneo i na igračkom i na rezultatskom planu, praktično je premostio period u kome je stasavao Adem Ljajić, odnosno vreme do povratka Saše Ilića u matični klub.

Ilićev poslednji meč za Partizan Foto: Marko Jovanović

Da egzistencija Partizana ne zavisi samo od prodaje fudbalera, Lajić bi, po kvalitetu, sigurno bio dugoročno rešenje na poziciji organizatora igre i legitimni naslednik Ilića. Ali, pošto crno-beli žive samo od transfera, Novopazarac je u Humskoj “sastavio” tek dve sezone, napustio klub u milionskom poslu i praktično je ostao nedorečen.

U međuvremenu, Ilić je u godinama koje su usledile nastavio da “vozi valjak”, a iza kulisa se u svakoj novoj generaciji tražio fudbaler koji će ga odmeniti, pa i naslediti kada reši da prekine karijeru.

NINKOVIĆ NAJBLIŽI SAŠI ILIĆU

Od Ninkovića se više očekivalo Foto: Marko Todorović

Humskom je prodefilovalo “more talenata”, sve oči su prvo bile uprte u Darka Brašanca i Miloša Jojića, koji ipak nisu bili to za čim Partizan traga, a potom je na scenu stupio i supertalentovani Nikola Ninković. Po igračkim karakteristikama možda i najbliži Iliću, ali bez konstantnosti i bez “živaca” da od vragolastog momka sa vicom u nogama postane istinski lider Partizana.

Nasuprot njemu, u generaciji momaka rođenoj 1996. godine, Danilo Pantić je imao i kvalitet, ali i karakter lidera još u mlađim selekcijama. Previđana mu je velika karijera, jer se bez problema adaptirao i na profesionalni fudbal, sa mnogo starijima i iskusnijima, praveći u tim prvim mesecima razliku na terenu kao da igra sa vršnjacima.

Ipak, nekoliko pogrešnih poteza i odluka u karijeri, koštale su ga dugih pauza bez igranja, takmičenja, sazrevanja i iskustava koja se stiču samo ako se ne preskaču “razredi”. Jer u fudbalu se takvi propusti skupo plaćaju, pa i Pantić nije dosegao ono što mu je predviđano, iako je imao sve preduslove.

STEVANOVIĆ I PAVLOVIĆ DA UČE OD IZRAELCA

Stevanović je velika nada crno-belih Foto: Marko Jovanović

Na sreću po Partizan, Omladinska škola je iznedrila dva nova bisera, pre kojima je blistava budućnost, ali samo ukoliko se budu razvijali na pravi način. Lazar Pavlović (18) i Filip Stevanović (17) su ti “neki novi klinci” koji će u periodu koji sledi biti pod lupom javnosti, ali će morati da uče i dokazuju se dok ne stupe na veliku scenu.

Imaju i od koga, jer je Bibras Natho upravo fudbaler kakav je nedostajao Partizanu minulih nekoliko sezona kada je Saša Ilić ušao u pozne igračke godine i kada je više bio pomoć i podrška kada zagusti.

Možda se to očekivalo i od Sejdube Sume, ali je Gvinejac ipak više individualac, igrač poteza, nego li timski “paker”, dok Izraelac, svedoče minuli mečevi u dresu crno-belih, radi i “vidi” za sve na terenu.

Natho u akciji Partizana Foto: Marko Jovanović

Svaki potez veziste ima smisao, svaka lopta dolazi tamo gde treba i u pravom trenutku – kratak, dug pas, između linija, po dubini preko odbrane. I sve što radi, Natho radi sa nepodnošljivom lakoćom, sa jednim ili dva dodira, ne ostavljajući čuvarima vremena za reakciju.

Nesebičan, u službi tima, “hranio” je loptama saigrače i protiv Proletera, direktno asistirao kod dva i učestvovao kod trećeg gola svog tima u pobedi od 3:0. Može li bolje?!

Ako su do sada u Humskoj patili što nemaju igrača poput komšijskog Marka Marina, mogu odahnu, jer su ga posle dugo vremena pronašli. Svesni su toga valjda svi u klubu, fudbaleri crno-belih pre svih, jer su shvatili kakvog majstora imaju pored sebe i počeli da usvajaju tezu: daj loptu Nathu i samo trči...

(Z. Ivković)