Ivan Ergić otvorio dušu: Fudbalski svet danas vređa osnovne moralne postulate i inteligenciju

Ivana Ergića (38) teško da možete svrstati u kategoriju "sportiste" jer on to, u klasičnom smislu termina i nije. Mnogima je tokom fudbalske karijere parao uši stavovima koje je ponosno iznosio svuda i pred svakim.  Nije se uklapao ni u jedan sistem jer je oduvek, kako voli da ističe, razmišljao svojom glavom, prateći geslo iz čuvenog filma "Sjećaš li se, Doli Bel" - "svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem".

Zato su ga po klubovima nazivali filozofom i pričalicom, što ga i nije previše uznemiravalo. Znao je da će u odnosu na najmanje 90 odsto drugih fudbalera posle te karijere zaploviti nekim drugim vansportskim vodama. Ivan danas puno čita, piše, glasno razmišlja i prati dešavanja kako na Balkanu, tako i u svetu, opominjući sve oko sebe koji žive život zatvorenih očiju da to ne čine.

A KAKO JE SVE POČELO?

- Moji su bili klasična radnička porodica, ne građanska (iako je tad službeno naravno postojala samo jedna klasa), tako da sam imao manji kulturni kapital, ali ipak dovoljan da ti usade neke vrednosti, socijalne, estetske, etičke itd. Međutim, kao kod svakog na ovom podneblju, to je bilo odrastanje u nenormalnim uslovima, detinjstvo prekinuto ratom i nemaštinom. U jednom momentu sedeo sam pred kućom s loptom i samo mi je rečeno da imam deset minuta da se spakujemo i odemo, jer će nam srušiti ili zapaliti kuću. Uspeo sam samo da uzmem jednu fotografiju i to je to.

Imao sam dovoljno roditeljske ljubavi i pažnje, što je ključno u bilo kojim okolnostima. Do svoje desete godine, to jest do rata, živeo sam na selu, to mi je dragoceno iskustvo, i imam sve sentimentalniji odnos prema tome. Često sam sa dedom, pošto je u našem selu bila kozarska kultura, znao da idem na ispašu koza i da provedemo ceo dan u šumi. Meni je bila zanimljiva ta laička inteligencija, naročito tih starijih ljudi u selu, i tu se već stiču neki vrednosni orijentiri u životu. I dan danas kad odem u selo, koje je delimično obnovljeno, volim da provodim vreme s tim likovima, koji su neiskvareni, čestiti, doduše patrijarhalni i konzervativni, ali i felinijevski komični. Pored toga, mislim da je pedagoška kultura, dakle škola i prosvetni radnici, bila kvalitetna, i mislim da u obrazovnom i moralnom smislu nije nimalo zaostajala za najrazvijenim zemljama. Uostalom, uvek sam bio radoznao i ljubopitljiv (ova predivna reč postoji samo u našem jeziku!), a otac mi je bio prilično svestran, tako da me je on upućivao na neke vrednosne uzore i pogled na svet. Krivo mi je što sam kroz život prolazio, specifičnošću mog posla, prilično samouko, i nisam imao od koga da učim, jer je taj svet prilično površan. A opet, s druge strane, to je i krajnje privilegovano i jedinstveno iskustvo. Mislim da je ključno to, što su mi od malena urezivane neke kulturne potrebe, koje su postale nagonski deo moje prirode. Smatram da je detinjstvo ključno životna doba, i zato mislim da je pedagogija najveća nauka. Danas se divim roditeljima koji mogu da podignu normalno dete.

Još u ranoj mladosti spoznao si da ti fudbal neće predstavljati jedinu satisfakciju. A opet, već si imao iza sebe traumatično detinjstvo, porušenu kuću, nakon koje je jedan deo tebe, kako si govorio, zauvek "amputiran". Posle svih ovih godina, pokazao si da ne mrziš nikoga niti si osvetoljubiv. A imao si možda razloga i da postaneš takav.

- Mislim da jednostavno nemam taj "čip", u tom nekom karakternom smislu, a pored toga, tako sam i vaspitan, jer ta priča seže unazad par generacija, i istorija hrvatskih Srba je u tom smislu specifična. Ako lično stradalništvo, ne pretvoriš u saosećanje za bilo kog stradalnika, ako ga ne podigneš na univerzalan nivo, onda ćeš da tavoriš u ljudskoj osrednjosti i stalnoj frustraciji. Par puta sam imao priliku, jer su neke televizije sa zapada htele da naprave priču, da ispolitizujem tu svoju priču, ali sam je umesto toga, iskoristio da ih dovedem u Beograd i ispričam nešto o našoj kulturi. Zato mi je neverovatno kad danas kada pogledam neke klince, kakav stav imaju prema drugima, i to oni koji nisu videli rata, ili nisu mrdnuli iz Beograda, a daju ocene o ratu u Hrvatskoj ili apsolutizuju taj odnos u nekakvo arhi-neprijateljstvo. Pritom su najčešće deklarisani vernici gde praštanje predstavlja jedan od stubova vere. Istovremeno, javnost je i dalje krajnje zapaljiva kad se radi o srpsko-hrvatskom odnosu, kao ovo na primer nedavno u Splitu s vaterpolistima. Čitava optika je medijski sužena na "mi i oni", a u realnosti, to je samo koska za obične ljude, kojima nemaš šta drugo da ponudiš, pa se oni jedino na nekom internet forumu, u krajnje jalovim raspravama, mogu osetiti superiorno prema tom "drugom". Međutim, u realnosti, profiterska elita, koja je trgovala već za vreme rata, politika, tajkuni, sveštenstvo, pa i sami klupski funkcioneri, itekako dobro sarađuju jedno s drugima, i privatno se druže, i gledaju odozgo podsmevajući se tom dole običnom svetu, čiji je život ta ista elita prethodno obezvredila. Isto je sa igračima, koji se međusobno druže i uvažavaju - jedni slušaju Tompsona, drugi Baju Malog Knindžu - a istovremeno, kao ova gore pomenuta kvazilelita, navijačima i javnosti već tradicionalno prosipaju patriotske izjave. U suštini, samo još jedna u nizu podvala narodu i javnosti. Koliko pratim, u samoj Hrvatskoj, polako sazreva svest, da postoji samo jedna karijersitička i kleptokratska političko-ekonomska klika, koja se zaodeva u navodno patriotsku odeću, i koja nije samo proterala Srbe, nego proteruje sve više Hrvata iz zemlje, i da se dešava depopulacija, dakle ne samo ekonomska nego posledično i demografska katastrofa, i u tom smislu, doće do spoznaje da je stvar klasna, a ne nacionalna. U svakom slučaju ja sam razvio pomalo ciničan odnos prema svemu, verovatno kao trezvenjački odbrambeni mehanizam, s tim da sam dovoljno iskusan i obučen da mi se više ne može prodati priča svedena na "mi i oni". Jedino što mi je krivo u tom nekom smislu elementarne pravičnosti, jeste činjenica, da od svih većih zločina na području bivše Jugoslavije, progon hrvatskih Srba, a tu mislim i na Srbe i iz urbanih sredina na koje se često zaboravlja, je jedini zločin koji je ostao nekažnjen. Malo je poznato da je čak i Nušić, naš najveći komediograf, kao patriota i kao učesnik u ratu pisao kasnije anti-ratne tekstove. Nisam malograđanski pacifista, ratnička kultura treba da se neguje kao deo slobodarske kulture naroda, ali ne kao cilj sam po sebi.

U RATU IZGUBIO SVE, U AUSTRALIJI PAO U DEPRESIJU

U Australiji si sazreo kao igrač, a da li i kao čovek? Kako je jedan emotivno ranjeni Balkanac u tim trenucima doživeo odlazak na najdalji kontinent? Bilo ti je tad potrebno mnogo unutrašnje snage da prevaziđeš bol, nostalgiju...

- Meni su se stvari dešavale po inerciji i okolnostima koje nisam mogao da kontrolišem. Tako je bilo sa ratom i sa odlaskom u Australiju. U ratu smo sve izgubili, bili smo izbeglice i potucali smo se, i morali smo da stvorimo život ex-nihilo, čak smo se zadužili da bi mogli da kupimo karte za Australiju. Meni se nije išlo za Australiju, jer sam već imao drugare u Srbiji, kako školske tako fudbalske, iako smo bili siromašni. Međutim, znao sam da se moji pate i da jedva uspevaju meni i sestri da pruže nekakav dostojanstven život. Ali stvari su se brzo dešavale, dobio sam stipendiju Australijskog Instituta za Sport. Posle toga već dolazi prvi ugovor i posle prve sezone i ponuda Juventusa i Bazela. Mislim da je moje igračko sazrevanje počelo već ovde, a da sam tamo dobio i infrastrukturu, ali što je još važnije i mnogo normalniji put za odlazak u neki veći klub, nego što je to moguće u našoj sredini. Naravno, da je sve to bilo stresno, za jednog mladića u pubertetu, a to doba je, i bez svih tih okolnosti već dovoljno stresno. Poenta je, da ta priča, nije ništa drugačija od onog što većina fudbalera prolazi, jer i dalje velika većina njih dolazi iz krajnje defavorizovanih slojeva, najnižeg socijalnog statusa. Nažalost, u početku sam se loše snalazio, slabo sam znao jezik, i od "vukovca" sam došao do toga da sam često izostajao i bežao iz škole, i mislim da sam tad već osetio neke prve epizode depresije. Međutim, stipendija koju sam dobio od Australijskog Instituta za Sport, me je "spasila" i ponovo lansirala, pošto se radi o jedninstvenoj instituciji, koja obučava profesionalne sportiste. Naravno, ne kajem se što sam odabrao Srbiju, ali ostaje pomalo gorak ukus, što nisam mogao da se odužim Australiji, međutim to je realnost fudbala, kao što sam već pominjao, samo u ratu i u sportu čovek odabira isključive strane. Toliko o tome koliko sport spaja.

Ne postoji igrač na planeti kojem odlazak u veliki, moćni Juventus ne bi prestavljao potpuni šok za sistem. Šta ti se u to vreme motalo po glavi i da li si i tad čvrsto stajao na zemlji? Sigurno si dobijao puno saveta, da ne pričam o momentu kada si odjednom preusmeren ka Bazelu. Još tada ti je karijera krenula neobičnom putanjom.

- Bio sam, kao i svaki klinac impresioniran velikim imenom, i u međuvremenu veliki klubovi to koriste kada trebaju da zavedu, a ta granica dovođenja klinaca, se vremenom pomerila na sve mlađe, gotovo decu. Nažalost, u to vreme, radilo se o ljudima koji su, pokazalo se na kraju, radili malverzacije, koje su kulminirali famoznom aferom "Kalčopoli". Još sam tada ukazivao na neke stvari, i istupao, ali nisam imao nikakve šanse, i na kraju krajeva ko sam ja tad bio da istupam protiv tako zvučnih imena, i to u okruženju gde nemaš sagovornika, a kamoli saborca. Imao sam sreću da sam imao Bazel iza sebe, u svemu tome, koji je bio realnija priča, a i igrački primerenija, jer teško je bilo za očekivati da sa 19 godina mogu da igram za Juventus. U svakom slučaju, tada su se dešavale stvari koje nisu dostojno tako velikog kluba, i pošto mi često ovde mislimo da smo najgori, pokazuje da na korupciju u stvari niko nije imun, naročito tamo gde je mnogo novca. Svakako da ta iskustva relativizuju stvari i prodrmaju nekakav vrednosni poredak i predubeđenja, a danas prosečan klinac, protiv jedne industrije koja vredi milijarde i koja ga ubeđuje da je to sve toliko "seksi", i treba da ga impresionira još dok nema nijedan odbrambeni kritički mehanizam, nema apsolutno nikakve šanse. Tako da ne samo da se nisam uobrazio, već zbog toga svega danas ima daleko više poštovanja prema gore pomenutim ljudima iz svog sela, nego prema bilo kome iz fudbalskog sveta, jer ogromna većina ljudi u njemu ne samo da vređa neke osnovne moralne postulate nego i samu inteligenciju.

BALKANCIMA NE LEŽI ŠVAJCARSKA

Svakom Balkancu u Švajcarskoj je na početku jako teško. Na deset "nas" u tako strogoj ali i pravičnoj zemlji, samo 1-2 osobe uspeju. Ostali se u blagoj apatiji i depresiji, pomalo i besu vraćaju kući zbog nemogućnosti asimilacije u društvo. Ti si se i tu snašao sjajno. 

- Treba imati na umu, da kao fudbaler, naročito ako si uspešan, imaš daleko veće privilegije i naklonost nego običan čovek, tako da se moje iskustvo teško da porediti sa nekim ko se bavi nekim konvencionalnijim poslom. Pored toga, potrudio sam se da naučim jezik i da budem otvoren prema kulturi. Nemački jezik mi je otvorio put ne samo ka švajcarskoj kulturi, već i ka filozofiji, koja je oduvek bila moja strast, i smatram nemački jezik najsavršenijim, i upravo zbog toga što se sam srpski, zbog Vuka i uticajnih filoloških krugova, najviše gramatički oslanja na nemački, mislim da i mi imamo jako bogat jezik. Problem naših ljudi, i generalno stranaca u Švajcarskoj je i ekonomske i socijalne, i kulturološke prirode, i priča je dosta složena. Često, priroda njihovog posla, a to je najteži i nekvalifikovan rad, donekle dovodi do njihove samoizolacije, a pogotovo kod starije populacije, kulturne navike se teško menjaju. Međutim, u Švajcarskoj, postoji i dalje donekle, vertikalna pomerljivost, i već druga generacija pokazuje sposobnost napredovanja i integracije u društvu (treba razlikovati integraciju i asimilaciju), i zauzima često respektabilne poslove, baš zato što Švajcarska vapi za radnom snagom. Problem Švajcarske, kao i svih manjih naroda, uostalom i Srbije, jeste demografsko nestajanje, i zbog toga je političko pitanje broj jedan upravo pitanje identiteta. Postoji velika divergencija, između ekonomije i demografije, odnosno između potrebe za mlađom, radno sposobnom populacijom, koja treba da se uveze, i potrebe da se ne izgubi identitet. Na tome često profitira desnica, koja zloubotrebljava taj problem, koji je realan, ali se ukazuje na pogrešne uzroke. Uostalom, klasna svest je dosta niža od identitetske, i tu je zakazala i levica. Ja lično, izborio sam se za neki status, nadam se na autentičan način, i to sam koristio kao platfromu za promociju naše kulture i nasleđa, pa i donekle da pričam u ime naših ljudi tamo. Ali naravno, mediji uvek prenesu, samo ono što je senzacionalističko, kao kad sam krenuo da sam obračunavam sa menadžerima, ali ne kada smo se na primer angažovali i potpisivali peticiju protiv ukidanja Slavistike na Univerzitetu u Bazelu.

PLAVI DRES ŽELEO SAM IZ EMOTIVNIH RAZLOGA

Mogao si da nastupaš za "kengure", izabrao si "plave". Bio si svestan kakav je ovde mentalitet, kako bi te gledali u reprezentaciji (dolaziš sa Zapada), i opet nisi odstupio duboko u sebi od odluke. Ko te je pozvao i kako si se osećao kad si prihvatio poziv pred Mundijal u Nemačkoj 2006?

- Ja sam imao sreću da sam se nekako probio zaobilaznim putem, jer nisam nikad imao menadžera, niti nikakve lobiste, lihvare, agente, iz principa, a kod nas je nemoguće da se uspe ako se sa nekim takvim "ne posade tikve". Karijera mi je zbog ranog odlaska iz zemlje, imala malo drugačiju putanju. Oduvek sam intimno gajio osećanje pripadnosti i bila mi je velika dečačka želja da obučem plavi dres. Moja odluka je bila sentimentalne i kulturne prirode, odrastao sam u jugoslovenskom duhu, i čak iako sam najmanje do tada živeo u Srbiji, nju sam doživljavao pijemontski, i Beograd kao stožerni topos južnoslovenskih naroda. Bez obzira na mentalitet, i na činjenicu da sam trebao igrati za Australiju, koja je toliko uložila u mene, mislio sam, kako u vremenu hiperkomercijalizacije fudbala, barem nacionalni dres mora da ima neko intimnije i dublje značenje, iako se u međuvremenu i to komercijalizovalo i relativizovalo. Ako ne računam mladu reprezentaciju, poziv je kasnije stigao od Ilije Petkovića i od Gorana Stevanovića Mislim da je "Plavi" taj koji je najviše uticao, jer me je pratio još od mlade reprezentacije. Naravno da se nimalo ne kajem zbog toga. U samom timu se nisam najbolje snašao, ali iskreno, od saigrača, kako u mladoj, tako i u seniorskoj reprezentaciji, nisam osetio nikakvu podozirvost. Možda samo određenu rezervisanost.

Nema osobe koja je pratila Mundijal u Nemačkoj odavde, nepristrasne, koja nije bila ogorčena tretmanom koji si imao u reprezentaciji i što ti je nekako uskraćeno da igraš važniju ulogu na terenu? Tada si bio u punoj snazi i fantastičnoj formi. Kako si se osećao?

- Ma dobro, ja nisam dao reprezentaciji ni pola koliko sam mogao, ali verujem da nisam jedini, jednostavno takva je atmosfera i klima, i radi se o sinergiji svih činilaca u okruženju, koje doprinose tome. Kada se ne može dati sve od sebe, onda se ne može biti ni relevantan igrač, i onda je najpoštenije skloniti se. Imao sam nekoliko trenera u reprezentaciji, koji su smatrali da mogu da budem značajan igrač, i koji su me ubeđivali da trebam da igram, ali jednostavno nije išlo. Pored toga, Zdravko Kuzmanović, kojem sam bio jedna vrsta mentora u Bazelu je taman stasavao, bio je mlađi i perspektivniji, a igrali smo na istom mestu, što je takođe doprinelo odluci da se pomerim. Generalno, smatram da se tu ne radi ni o meni, ni o pojedinim igračima, ili čak trenerima i ciklusima, već o jednom sistemskom odnosu i politici prema tome. I naravno, da sve ovo gore što se pomenuli, sve te patologije, igraju ulogu, i nemoguće je da u drugim institucijama u državi to postoji, a da je nekim čudom Savez i naš fudbal izolovan od toga.

Da li si bio povređen posle odluke Torstena Finka da ti se u Bazelu zahvali na svemu, iako si godinama bio ljubimac navijača i jedan od najboljih fudbalera u Švajcarskoj? Kako te je turska Bursa tada "pronašla"? Ista ona kojoj si odmah doneo titulu prvaka države.

- Bazel nije produžio sa mnom ugovor, mislim da je bilo i igračkih i neigračkih razloga. Ali je malo duža priča. U svakom slučaju, mislim da je posle devet godina Bazela došlo do međusobnog zasićenja. Ja nisam hteo da napuštam Bazel svih tih godina, zbog toga što je klub stajao iza mene kada je bilo najteže, a to mislim na dve godina odustvovanja s terena zbog bolesti. Retko koji klub bi to uradio. Najteže u svemu tome je bilo naći novi klub, i već sam računao da ću se sa 28 godina penzionisati. Jako je teško naći klub bez menadžera ili nekog posrednika, a pored toga, već sam imao imidž "filozofa", a u konformističkom svetu fudbala to nije baš poželjno.

Turska mi se desila slučajno, tako što je trener Saglam, gledao jednog drugog igrača na kaseti i primetio mene. Nećete verovati, ali tamo sam otišao na upoznavanje sa jednim prijateljem Turčinom, iz Bazela, koji mi je bio prevodilac. Međutim, desila se ljubav na prvi pogled, uprkos tome što je trener znao da sam političan, i to uprkos činjenici što je on poprilčno religiozan. Nije imao problem da me čak povremeno pusti na političke tribine i konferencije uglavnom levičarskog profila. U fudbalskom smislu, tamo su se stvari na tako neverovatan način posložile, da je Bursaspor, koji je u svojoj istoriji najviše stigao do četvrtog mesta, postao prvak! Meni je to bilo neverovatno iskustvo. Turski mentalitet je sličan našem - ako imaš uspeh onda si car, a ako se ne ispune očekivanja, onda zna da bude nezgodno. Za moj ukus, to je više nego preterano, ali koliki je to uspeh za Bursu, govori možda najviše činjenica da su nama igračima napravili spomenik. Mislim da smo jednostavno imali odličan tim, i nije se desilo slučajno, jer smo u direktnim susretima sa Fenerom, Galatasarajem, Bešiktašom i Trabzonom, koji je po meni te godine igrao najbolji fudbal, uglavnom pobeđivali. Pored toga, ono što je meni jako važno je da smo osvojili i tzv. "Fer plej" nagradu, kao tim sa najmanje kartona, isključenih igrača, i generalno odnos prema utakmicama i igri.

NIKO NIJE IMBECIL DA NE MOŽE SHVATITI KAKO SVET FUNKCIONIŠE

Tokom čitavog fudbalskog perioda života, konstantno si "hranio" svoju umetničku i analitičku stranu duha. Zašto nisi krenuo poput drugih, trenerskim ili komentatorskim vodama, već si uplovio u kulturu i filozofiju?

- Od malena sam gajio potrebe i interesovanja. Kada se priča o fudblerima, o tome koliko su glupi itd, mislim da se pre radi o senzibilitetu, a ne o inteligenciji. Niko nije toliki imbecil, da ne može da shvati način na koji svet funkcioniše, već se radi o tome kakva su ti interesovanja i opšta kultura, da li imaš senzibilizirane vidike i pogled na svet. To je ono što fudbaleri nemaju. Ja sam uglavnom bio samouk, jedno vreme sam dosta čitao, a i družio se sa ljudima van fudbala, s kojima sam imao mentorski odnos. Kritikom sam se bavio još dok sam igrao, što ima svoje posledice, a bilo bi licemerno da sam se njome bavio tek po završetku karijere. Nažalost, to je svet u kojem teško nađeš sagovornika a kamoli saborca. Fudbaleri su od malena odgajani na takmičarskim vrednostima, apolitičnim, da ne razmišljaju previše, jer su kao takvi su idealni za ekonomsku propagandu, a previše samosvestan i politički osvešćen sportista, može samo da smeta. Zbog toga imate situaciju da niko od sportista se ne odvaži da kaže neke istine o toj industriji, i igrač je buntovan samo kada se radi o njegovom ličnom interesu, kada se nađe u nemilosti trenera ili slično. Igrač je zavistan od sistema, a to se nastavlja i posle karijere, jer je fudbal jedino što zna, i tako je prinuđen da ostane u njemu, na nekoj poziciji, da li kao trener, funkcioner, agent, i tu se onda zatvara krug strukturalne potkupljivosti, tako da ni tad ne može da kaže neke istine.

Važan deo tvog života bio je i period ličnog "posrtanja" i depresije. Nekoliko puta si isticao da se mnogo toga prevalilo na tvoja pleća i da si jako dugo nosio teret. Šta te je u tim momentima držalo na površini? Kada si video svetlo, izlaz iz datog momenta života? 

- Za mene je to bilo najposebnije, i najdragocenije iskustvo u životu. To je ono, o čemu su egzistencijalisti pisali, o graničnim situacijama, kada si protresen do dubine svog bića, i kada si prinuđen da pogledaš sebe do najogoljenijeg detalja. Dosta sam govorio o tome, i pomalo već dosađujem, ali vidim da to iznova dopire do ljudi kojima treba pomoć i onda koristim sve što mogu da uputim i sugerišem. Jedini cilj mi je ohrabrenje (još jedna neverovatna reč, koja pokazuje da je hrabrost socijalna stvar i da delimično zavisi od dobronamernog okruženja), i da se skloni stigma sa psihičkih oboljenja. Jako često mi se jave ljudi koji mi kažu da, dok se njim samima nije desilo da su mislili da je to izmišljeno, da je to samo za slabiće, ili za one koji to koriste kao izgovor za svoju nesposobnost. Mislim da će biti sve lošije stanje, jer čovek nije biološki dizajniran za ova iskušenja koja danas prolazi, on je odavno prešao svoju prirodnu granicu, i zbog toga je na razne načine kompenzuje koliko god može. I opet, zaključak ne može biti drugačiji, nego to da u otuđenom svetu i prilikama gde se čovek satire svaki dan, mora stvoriti humaniji sistem i zajednica. Međutim, to se neće pročitati u apelima svetskih zdravstvenih institucija, koje su inače dobre u prikazivanju dijagnoza i problema, ali kao što vidimo, ne bave se uzrocima u širem smislu, odnosno zapitanosti nad samom suštinom življenja i međuljudskih odnosa, i na kraju samog sistema koji ih proizvodi.

O tome da li za nečim Ivan na kraju karijere žali, pogledajte u poslednjem video snimku.

(Ilija Đukić/idjukic@telegraf.rs)