Bivši igrač Partizana pobegao od ISIS-a u Srbiju, a tu ga sačekao pakao: Nisam imao za hranu i vodu!

Mohamed El- Munir (27) je dospeo u žižu brojnih svetski medija jer je bio žrtva Zlatana Ibrahimovića u derbiju Los Anđelesa, završenog rezultatom 3:2 u korist "Galaktičara", uz het-trik Šveđanina. Ipak, švedski fudbalski "predator" je pokazao i mračnu stranu, laktom je razbio jagodičnu kost Libijcu, pa ovog sad čeka poseta maksilofacijalnom hirurgu, operacija i duži oporavak.

Pre nesrećog "susreta" sa Zlatanom El-Munir nije bio previše poznat širem auditorijumu, ali ga zato u Srbiji dobro pamte ovdašnji ljubitelji fudbala, a upamtio je Libijac i našu zemlju, ne po dobrom nažalost...

Preporučujemo

Osam godina posle bega iz Libije, i to na nagovor i uz pomoć srpskog trenera Branka Smiljanića (tadašnjeg selektora U20 reprezentacije Libije), El-Munir je u Americi našao mir i stabilnost za sebe i svoju porodicu (ženu i dvoje dece). Nakon izbijanja rata i uspostavljanja strahovlade ISIS-a, El-Munir je jedinim putem koji je tada bio prohodan za izlazak iz zemlje, preko planine Nafuse i Tunisa, stigao do Srbije i Partizana.

Tada počinje pakao po ovog fudbalera: Partizan ga nije hteo, a u Jagodini gde je prosleđen nije igrao duže od godinu dana dok se nije fizički konsolidovao i povratio formu.

- Tih prvih šest meseci, svaki dan sam razmišljao da se vratim kući. Živeo sam sam, nisam radio ništa, nisam čak imao pare da kupim hleb i vodu - priseća se, u razgovoru za britanski Gardijan, teških momenata u tuđini Libijac. Bio je to period prvog boravka u Jagodini.

U Jagodini mu je tih nedelja i meseci bilo toliko loše da mu se na trenutke povratak kući među bombe, ubistva, haos i razaranje činilo kao bolja solucija za život. Shvatio je, ipak, da je u domovini život bio nemoguć.

- Ako se i vratim u Libiju, razmišljao sam šta ću tamo, šta ću raditi? Saigrači su nestali, nema fudbala. Nema ničega. Da li da se vratim tamo da samo se pobrinem za to da moja porodica bude živa? Ili da se vratim i da jednog dana tamo imamo hranu i vodu, a drugi dan da nemamo šta da jedemo? To su bile opcije i zato sam odlučio da ostanem u Srbiji i sačekam svoju šansu.

Šansa je došla u sezoni 2012/2013, kada je El Munir postao startni levi bek Ćurana i odigroa dovoljno dobro da privuče pažnju bogatijih klubova, i to onih iz njegove domovine: Al-Itihad iz Tripolija ga je silno želeo i dobio...

- Bio je to dobar novac, veliki novac. Video sam odlazak tamo kao šansu da promenim život svojoj porodici - prisetio se El-Monir povratka kući, gde je i dalje besneo rat.

El Munir na predstavljanju u Partizanu Foto: FK Partizan

Zvaničan povratak desio se u januaru 2014. godine, ali se u maju građanski rat ponovo razbuktao. U julu, šest nedelja su se vodile žestoke bitke za kontrolu nad aerodromom. Tu, u blizini, na samo nekoliko kilometara, živela je El-Munirova porodica.

- Jedno jutro smo morali da napustimo kuću. Čuli smo jake detonacije i eksplozije. Nije bilo sigurno za nas i morali smo da odemo. Pokušao sam da se vratim, da pokupim dragocentosi iz kuće, međutim prijatelji i komšije sa kojima sam se čuo, rekli su mi da se ne vraćam, jer je većina kuća obijena. Morao sam da čekam nedelju dana da se vratim.

Novi udarac ga je zadesio kada je video u kakvom je stanju zatekao porodični dom posle prinudnog iseljenja.

- Sve su ukrali, kuća je bila u haosu. To je bio trenutak kada sam čvrsto odlučio da ću da odem iz Libije.

Ostatak karijere i života El-Munira, srećom, krenuo je uzlaznom putanjim iako je Jagoina ponovo bila stanica na putu do Los aneđelesa gde je sada. Između je sreću probao u Partizanu (jedna sezona), Dinamo Minsku i Orlandu.

VIDEO: Sadik progovorio srpski na predstavljanju u Partizanu

(Telegraf.rs)