Šokantna ispovest Luke Jovića: Moja sestra je pobedila leukemiju, zbog nje hoću da budem najbolji!

Novi napadač Reala, Luka Jović, napisao je zanimljiv blog za "The Players Tribune".

Bilo je reči o počecima, porodici, bitkama za sestrin život, ali i izvođenje na pravi karijerni put. Nećemo previše dužiti, Luka Jović se poprilično raspisao i otkrio mnogo toga što do sada nije:

- Ponekad mislim da sam se rodio sa time. Svako u životu ima neki talenat, moj je da dajem golove...

After a breakthrough season at @Eintracht, Luka Jovic has the confidence (and goals) to start a new chapter at @realmadrid.

This is his story so far: https://t.co/GOqKto0Rla@adidasfootball #RememberTheName pic.twitter.com/bLqCLJDWey

— Players' Tribune Global (@TPT_Global) July 15, 2019

Ne znam kako se završilo sa time da igram kao napadač, ali koliko mogu da se setim, bio sam uvek opsednut golovima. Kada sam bio mali, imao sam dve VHS kasete sa svim golovima sa svih Sveskih prvenstava do 2006. godine, čini mi se. Bio sam fasciniran Rožeom Milom iz Kameruna iz 1990, i Ronaldom, originalnim Ronaldom. Bio sam opsednut njegovim step over driblingoim preko golmana. Sećam se da je bio brz, kao trik mađioničara, probao sam da ponavljam njegove trikove kod kuće. Ronaldo je igrao fudbal sa takvom lakoćom, kad je bio na 30 posto, delovao je neverovatno. Njegov stil i samopouzdanje su ostavili najjači uticaj na mene.

Foto: Tanjug/Tanja Valič

Pretpostavljam da su moji treneri videli taj instinkt u meni, davali su mi da budem napadač od prvih koraka u fudbalu. Tata me je upisao u FK Omladinac u Loznici, u Srbiji, sećam se da je sve bilo plavo. Ograda oko terena, hotel, osećao sam veliko strahopoštovanje. Ali ako vidite fotografiju iz tog perioda, smejaćete se, to je mali teren, ali moj prvi boravak na pravom fudbalskom terenu. Svaki fudbaler će osetiti isto kad se seti toga, čak i kad je mlad.

Mislio sam da je svaki fudbalski teren prekriven plavim kad sam bio mlad, ao onda su došli skauti Crvene zvezde i primetili me. Tada sam shvatio da će biti drugih boja u mom fudbalskom svetu. Imao sam osam godina i nisam imao ideju gde će me fudbalska mesta odvesti.

Odrastao sam u mestu zvanom Batar. Ne očekujem da ga znate, ne brinite. To je malo mesto sa samo 105 kuća u selu. Ali za mene je posebno. Sećam se da je jedan čovek iz ovog sela rekao da je ono lepše od Pariza. Tako se i ja osećam. Svi se skoro bave poljoprivredom, i ako ih pitate u šta veruju, reći će vam ovo: Naporan rad i velike snove. Svi u selu štede novac da pomognu deci koja idu na fakultet ili veći grad da rade.

Foto: Tanjug/Dragan Stanković

Tako je bilo i za mene. Roditelji su radili vredno kako bih našao put u životu. Kada sam odrasao, tata je imao supermarket, ali ako bi imao lošu godinu, morao je da ide u banku da traži kredit kako bi mogao da me vodi na treninge svakog dana. Ujak mi je radio u Rusiji, ali ako bi čuo da imamo finansijskih problema, kupio bi mi kopačke i trenerke, slao je novac tati kada god je trebalo. Srpske porodice su takve, čini mi se, veoma bliske, moralo je tako da bude.

Ne govorim mnogo o ovome, ali kada sam imao 9 ili 10 godina, starija sesta je bila ozbiljno bolesna, to je bio momenat koji je obeležio naše živote. Doktori su otkrili da ima leukemiju, bila je jako dugo u bolnici. Mama je prestala da se bavi vođenjem marketa kako bi brinula o njoj. Tokom cele godine, porodica je bila razdvojena, živeo sam sa tatom i dedom, išao u Zvezdu, dok je mama bila uz sestru.

Bilo je to teško vreme, ali ono čega se najviše sećam je osećaj odlaska kući u Batar posle utakmica sa Zvezdom. Jednog dana, dok me je tata vozio kući sa trennga, stao je i pokupio ujaka i rođaka. Nisam znao šta se dešava, ali onda sam shvatio da imamo veliko slavlje. Otišli smo kući i sestra je imala papirnu kapu koja je ličila na rođendansku. Rekli su joj da je izlečena i taj nestvaran osećaj se teško može opisati, kad znaš da je sve u redu, jer smo svi bili prestravljeni jako dugo.

Foto: youtube.com

Kada je moja sestra pobedila bolest, to mi je dalo želju za uspehom, hteo sam da pobedim kao ona. San mi je bio isti kao kod sve dece u Bataru, da igram za Zvezdu i da dam gol Partizanu u večitom derbiju. Ljudi van Srbije možda neće razumeti, Zvezda je nešto što je teško adekvatno opisati. Da li možda znate za klub zbog našeg tunela? Kada dođu da igraju protiv Zvezde, kažu da izgleda ukleto. Ima grafita, jako je mračno, mnogi se plaše, ali za mene je to normalno. Išao sam kroz taj tunel sa 8-9 godina, kada smo mi bili maskote kao mladi igrači. Kad osetiš atmosferu, ne možeš da veruješ.

U Zvezdi se sve vrti oko pobeda, ako ne pobediš, to je neuspeh. Postoji priča od pre nekoliko godina, tim se mučio, bilo je finansijskih problema. Neki igrači su napisali pismo fanovima: Gledajte, situacija je teška, klub nema ni za šampone. Sledećeg dana, navijači su razbili njihove automobile i ubacili flaše sa šamponom.

Da li vidite šta pričam? To je više od fudbalskog kluba. Odrastanje u ovom okruženju daje ti samopouzdanje da se ne plašiš ničega.

Kada sam imao 16 godina, debitovao sam za 1. tim protiv Vojvodine. Evo i priče za vas... Bio sam u hotelu u Novom Sadu noć pre meča, treba razumeti da kad sam bio sa mladim timom, nema karantina. Sedeo sam sa cimerom, ogladneli smo, pa otišli do prodavnice da uzmemo hranu. Vratili smo se, a naši treneri su sedeli u hotelskom baru i pili piće. Gledali su nas šokirano. Nismo razumeli.

- Da li znaš koliko je sati - pitao me je trener.

Gledali smo na sat, bilo je 23.30.

- Pa trebalo je da budete u krevetu do 23.00 - vikao je na nas (Slaviša Stojanović).

Slaviša Stojanović, trener koji je vodio tim na debiju Jovića Foto: Marko Todorović

Stvano nisam znao, imao sam 16 godina! Bio sam smoren te noći, ali mogu vam reći da sam izašao na teren sledećeg dana, pun samopouzdanja. Za mene, davanje golova je instinkt. Mislim da je to moja najbolja osobina. Bez obzira na sve što se dešava, ako mi kažete da smestim loptu u mrežu, potpuno sam fokusiran.

Onda sam izašao i dao gol tog dana. Sećam se pogleda na naše navijače u gostujućem sektoru, slavili su, bio je to najneverovatniji osećaj. Zvezda je kao porodica, uvek sam želeo da igram za nju, čak i kad su se stvarale šanse da idem u veće klubove, nisam želeo. Faktički, sećam se da sam 2016. rekao mami da ne želim u Benfiku. Sećam se njenih reči: Sine, znamo da voliš Zvezdu više od nas, ali moraš da staviš sebe na prvo mesto.

Mislim da to dovoljno govori o Zvezdi. Moja mama se plaši da više volim klub od nje.

Na kraju, odlučio sam da odem u Benfiku kako bih napredovao u karijeri, ali mislim da su se stvari dešavale prebrzo. Porodica mi je sve, nisam stvarno želeo da ih napustim, sa 18 godina, 3.000 kilmetara dalje, na mestu gde niko ne govori tvoj jezik... To više nije fudbal. Život nije jednostavan. Kada sam prvi put došao u Lisabno, mislio sam o domu i počinjao da plačem bez razloga. Bilo je teško jer sam se osećao usamljeno. Ali, hvala Bogu, sve se promenilo kada sam dobio priliku da odem u Ajntraht.

Foto: Tanjug/AP

Uvek ću voleti i ceniti Ajntraht, to nije klub gde se sve vrti oko novca i skupih igrača. Imaš hemiju i nestvaran osećaj zajedništva, u svlačionici i sa navijačima. Stvarno sam opet počeo da uživam u fudbalu kada sam prešao ovde. Kada smo osvojili Kup 2018, cela atmosfera u klubu i gradu bila je naelektrisana. Osećao sam se kao u Zvezdi dobrim delom, imam mnogo prijatelja za ceo život.

Samo žalim zbog polufinala Lige Evrope protiv Čelsija. To je možda jedini put u karijeri da sam plakao od tuge, nije bilo prijatno posle penala. Kada sam video navijače dok pevaju himnu kluba, dok ja napuštam teren, biilo je suza. Bilo je to drugačije iskustvo, igrao sam za navijače koji te podržavaju i kad gubiš. To je retkost u fudbalu, zato sam tužan što idem iz Frankfurta, klub mi je promenio karijeru.

Zbog odlaska u Nemačku, i zbog igranja fudbala na visokom nivou opet, imao sam šansu da igram na Mundijalu 2018, što je osećaj koji se ne može opisati. Sećam se, pre nego što smo igrali sa Brazilom, zagrevao sam se sa Markom Grujićem iz Herte, mislili smo da će stadion eksplodirati. Kada smo se vratili u svlačionicu, već smo bili potpuno obliveni znojem. Za ceo meč, ne možete da osetite ništa, ukočeni ste. Tek posle, konačno možete da vidite šta ste uradili. Za mene, dete iz malog sela u Srbiji, koje je gledalo Ronalda na kasetama, momenat protiv Brazila bio je poseban.

Foto: AP/Tanjug

Stvari su se meni dešavale veoma brzo. Pre nekoliko godina, samo sam sanjao da igram za Zvezdu. Da igram polufinale Lige Evrope, Svetsko prvenstvo, pa odem u Real, to je već neverovatno. Mislim da je najvažnija stvar za napadača samopouzdanje. Nikad ga nisam preispitivao, uvek sam osećao da imam kvalitet sa kojim sam rođen.

Zabavno je, poslednji put kad sam igrao za Srbiju, jedan od saigrača, Stefan Mitrović, rekao je nešto u stilu "šta bih sve mogao da uradim da imam tvoje samopouzdanje".

Ali za mene, sve ovo ima smisla, kako možeš biti napadač bez samopouzdanja? Za tu poziciju, najvažnija stvar nije početak, već završnica. Tako je za mene, na početku, rodio sam se u selu sa 105 kuća, za koje niste čuli. Gde će me priča odvesti dalje? Šta ću ostvariti? Gde je kraj? Ne znam, ali imam veoma velike snove.

Veoma sam uzbuđen zbog dolaska u Real, još jednom, hvala navijačima iz Frankfurta koji su učinili da se osećam kao kod kuće u poslednje dve godine.

Danke.