„Bolji Aca nego Meaca“: Kako je SK Jugoslavija u Beogradu 1937. tukla milanski Inter

Prvi tim Internacionalea pozira nepoznatom fotografu 1910. godine, dve nakon otcepljenja od Milana zbog razmimoilaženja oko pitanja angažovanja stranih fudbalera. Foto: Wikimedia Commons/equiposdefutbol2.blogspot.com.ar

„Ova predivna noć daruje nam boje našeg grba: crnu i azurnu na zlatnoj pozadini zvezda. Zvaće se Internacionale, jer mi smo braća sveta“ — Đorđo Muđani (1887—1938), osnivač FK Internacionale Milano, 9. marta 1908. godine

Preporučujemo

FK Internacionale Milano osnovan je nakon raskola u AC Milan zbog spora oko dovođenja inostranih igrača, a na kojoj je strani bila ekipa oko Muđanija jasno je iz samog imena kluba. To se ime nije dopadalo fašistima zato što u njemu, ne da nije bilo ničega fašističkog, već čak nečega duboko antifašističkog. Zato su primorali upravu da promeni naziv i da postane Sportsko društvo „Ambrozijana“ (ital. Società Sportiva Ambrosiana), a potom 1929. Sportska asocijacija „Ambrozijana“ (ital. Associazione Sportiva Ambrosiana). Ali pod pritiskom navijača koji su svoj klub i dalje nazivali Interom, već 1931. došlo je do svojevrsnog kompromisa sa Musolinijevim režimom i klub je postao Sportska asocijacija „Ambrozijana-Inter“ (ital. Associazione Sportiva Ambrosiana-Inter).

Pod tim imenom stigla je Ambrozijana tokom prve polovine juna 1937. godine u Beograd, da odigra dva meča protiv SK „Jugoslavija“. Maltene tačno tri meseca pre početka nove sezone (u prvom kolo će 12. septembra u gostima Lukezeu odigrati 3-3) u kojoj će osvojiti četvrtu titulu prvaka Italije, drugu u okviru nama prepoznatljivog formata Serije A (koja je počela da se igra u sezoni 1929—30, sa Ambrozijanom, to jest Interom, kao prvim šampionom), velikan sa San Sira doputovao je u najjačem sastavu.

„Veoma topao dan. Od teške omorine jedva se diše. Svet je pretpostavio Savu utakmici Jugoslavija—Ambrozijana. Naročito je stajanje proređeno. Pet sati je a na igralištu nema više od 5.000 gledalaca. Pouk za priređivanje velikih utakmica: ne treba igrati dve utakmice. Naš svet je pored toga postao i nepoverljiv. Ko veli: ’da vidimo kako će Italijani proći na prvoj utakmici. Druga nam ne gine’. Možda su i dosta skupe ulaznice zadržale mnoge za nedelju. Teško je svakom odvojiti trideset dinara. Onima na stajanju nije dubok džep. Ipak, svet nestrpljivo očekuje pojavu Meace, Feraria, Frosia, Ferarisa i ostalih čuvenih asova Ambrozijane. Naročito veliko interesovanje vlada za Meacu, idola italijanskih sportskih masa.“

Đuzepe Meaca u dresu Intera istrčava na teren sa protivničkim kapitetom. Foto: giuseppemeazza.it

Tim rečima su reporteri D. Petković i B. K. sa prve od dve prijateljske utakmice 11. juna počeli svoj izveštaj (razume se, utakmica se igrala dan ranije). Zvuči nestvarno da je samo pet hiljada došlo da vidi Meacu, ali nekima će još čudnije biti to što su uopšte i znali da treba da dođu da ga vide. A znali su! Vidimo da „nestrpljivo očekuju“ njegovo istrčavanje na teren. Kako su u ono vreme bez interneta i televizije ljudi znali da je Meaca mađioničar? Preko radija, očigledno. Slušali su radijske prenose i u svojim glavama zamišljali šta to ovaj čini na travnatim terenima; čitali su novinske članke u kojima je hvaljen na sav glas; slušali su stvarne ili izmišljene priče putnika koji su ga gledali uživo na terenima Serije A ili tokom Svetskih prvenstava.

Elem, gosti su na teren istrčali tačno u 5.25 časova. Pomenuli smo najjači sastav. Novinar nabraja: „Degani, Buokore, Balero, Gidini, Vila, Antona, Frosi, Koli, Meaca, Ferari i Feraris“. Mi dopunjujemo i ispravljamo: Valentino Degani, Karmelo Buonokore (a ne Buokore), Đuzepe Balerio (a ne Balero), Feručo Gidini, Karlo Vila, Pjero Antona, Anibale Frozi (pre nego Frosi), Pjero Koli (koji je po svemu sudeći baš u Beogradu debitovao za prvi tim Intera, u koji upravo prešao iz Viđevana; te je sezone odigrao svega pet mečeva za „neroazure“ i postigao nula golova pa je već narednog leta napustio klub), Đuzepe Meaca, Đovani Ferari i Pjetro Feraris. Čini se da se Armando Kastelaci odlučio za formaciju 3-3-4.

Lagana pobeda nad Noričem u 1. kolu pa osvajanje Superkupa Evrope protiv Čelsija na penale. Liverpulu je sve potaman, a kvota da će danas od 16.00 slaviti na gostovanju Sautemptonu je 1,50. Pogledajte sve kvote kladionice MOZZART za Sautempton - Liverpul.

Što se „Jugoslavije“ tiče (da ne bi bilo zabune zbog naziva kluba koji se zvao isto kao i država, i nadalje ćemo pisati njen naziv pod navodnicima, osim kada citiramo tekst iz „Vremena“ u kome ih nema), oni su istrčali u sledećem sastavu: Spasić, Stokić, Dimitrijević, Domorocki, Lojančić (kojem su pred početak meča navijači na maloj svečanosti predali na poklon zlatan sat), Đokić, Savić, Šijačić, A. Petrović, Perlić, Zečević.

Meč — koji je sudio g. Vasa Stefanović — počeo je opštom ofanzivom domaćina. „Crveni igraju odlično. Nisko po zemlji, sa dugačkim kombinacijama. Takva igra izaziva oduševljenje gledalaca, koji dugim pljeskanjem pozdravljaju nalete crvenih. Ali posle pet minuta crvenog pritiska, Italijani, koji igraju u crno-plavim dresovima, dolaze u posetu Spasiću. Meaca proigrava loptu primljenu od Ferarisa i Koli okida, ali tu se našao Đokić i gol je spasen.“

„Golman Ambroziane, Degani, branio je juče fenomenalno. Na slici se vidi jedna od njegovih bravuroznih odbrana.“ Tako glasi autentični potpis ove slike nastale tokom prve utakmice između SK Jugoslavija i milanskog Intera, koji se tada zvao Ambrozijana. Mečevi su se igrali sredinom juna 1937. u Beogradu. Foto: Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“/Dnevni list „Vreme“

Sledi novi nalet navale „Jugoslavije“ koji se završava bombom Šijačića sa deset metara, na pas Petrovića, koji italijanski golman uspeva da uhvati paradom. Potom šut glavom Petrovića (čiji je nadimak bio „Pikavac“) na centaršut Savića, koji Degani u skoku boksuje u korner.

„U 15. m. jedna sjajna parada crvene navale. Lopta je krenula od Domorockog, obišla celu navalu crvenih, došla do Savića koji je centrirao. Loptu je primio u volej Petrović i silovito tukao u prečku. Samo minut docnije sličan se napad ponovio. Petrović je predriblovao levog beka, izbio pred gol i šutirao u levi ugao po zemlji. 1:0 za Jugoslaviju. Publika besni. Tribine grme. Kad se stišala vika i pljeskanje, čuo se komentar jednog navijača:

— Bolji Aca nego Meaca.“

No, naši time nisu bili zadovoljni nego su nastavili da grizu, da kidišu na gol slavnog gosta. „U 20. m. Aca Petrović je opet ispao sam pred gol. Desni bek padom u noge uspeo je da ga spreči, da ga obori. Ali je i on pao. Zečević, koji je bio u blizini, uzeo je loptu, došao do samog golmana i tukao špicem u desnu stranu mreže. 2:0 za Jugoslaviju.

U 22. m. Spasić uzbuđuje gledaoce, jer loptu tučenu sa slobodnog udarca šakom odbija Ferarisu na nogu koji iskosa promašuje gol. U 30. m. Đokić je napravio grešku koja je donela prvi gol za Ambrozijanu. On je loptu, koju je već imao u nogama, hteo driblingom da izvuče i da pređe Frosia. Ali u tome je pretrpeo neuspeh. Loptu je Frosi zgrabio i dobacio je Meaci, koji je iz neposredne blizine tukao špicem u prečku. Odbijenu loptu Koli je glavom ubacio u prazan gol, pošto je Spasić napustio svoje mesto, idući u susret Meaci.“

 Mnogo problema je Real Madrid imao tokom priprema, i biće zanimljivo videti kako će odigrati ekipa Zinedina Zidana na gostovanju Selti (17.00). Kvota na dvojku je 1,70. Pogledajte sve kvote kladionice MOZZART za Selta - Real Madrid.

„Aca Petrović-’Pikavac’ vodio je juče navalu crvenih u neodoljivoj formi. On je bio i veoma borben. Ovde ga vidimo uhvaćenog u ’makaze’ od strane bekova Ambroziane.“ Tako glasi autentični potpis ove fotografije nastale tokom prve utakmice između SK Jugoslavija i milanskog Intera, koji se tada zvao Ambrozijana. Mečevi su se igrali sredinom juna 1937. u Beogradu. Foto: Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“/Dnevni list „Vreme“

Pet minuta pre odlaska na odmor Zečević je imao izglednu priliku da ponovo vrati „Jugoslaviji“ dva gola prednosti, nakon što se probio kroz redove Interove odbrane, ali se nesrećno sapleo na loptu i pao osam metara ispred Deganija. Valjda željan iskupljenja i poništavanja te bruke (reporter ništa ne kaže ali nema sumnje da je publika smehom propratila tu situaciju), skinuo je loptu Petroviću i „tukao iz okreta, ali pored samog direka“ (tj. stative).

Vremena u prvoj deonici je bilo sve manje, ali „crveni“ kao ekipa, a posebno Zečević i Petrović, nisu odustajali: „Zečević, koji igra u sjajnoj formi, pronosi krilom loptu i centrira Petroviću, koju ovaj šutuje i sa 6 metara tuče oštro levom nogom u desni ugao... Ovde se videlo šta vredi golman Ambrozijane Degani. On je sjajnim padom uspeo da Petrovićevu loptu izbije u korner.“

Rezime prvog poluvremena prenećemo u celosti, što zbog njegove informativnosti što zbog rečnika, koji je daleko bogatiji i raznovrsniji od onoga na koji smo navikli, ne samo u sportskom novinarstvu nego nažalost i generalno.

„Igra u prvom poluvremenu bila je neobično lepa i puna uzbudljivih faza. Crveni su dali izvanredno dobru igru i oduševili gledaoce. Dva gola, koja su dali na veoma ushitljiv način, prema jednom primljenom, ni izdaleka ne odgovaraju lepoti igre i nadmoćnosti crvenih. Što, međutim, rezultat ipak nije jače izražen, ima se zahvaliti fenomenalnoj igri golmana Ambrozijane, koji je, takoreći, sigurne golove bravurozno zadržavao.

Đuzepe Meaca u dresu Intera. Foto: giuseppemeazza.it

U timu crvenih svi su igrali odlično, ali ipak iznad svih treba istaći Zečevića, juče neodoljivog u naletima. Lojančića, koji je u ulozi centarhalfa dao učiteljstvujušći futbal, prodornog i opasnog Petrovića i retko prisebnog Savića. I ostali igrači zadovoljili su potpuno. Da nije Đokić napravio onako početničku grešku, crveni bi zasluženo vodili sa 2:0. Ambrozijana je igrala mirno i bez onog temperamenta tako svojstvenog italijanskim futbalerima. Do odmora naročito su pali uoči golman, kakvog odavno nismo videli u Beogradu, levo krilo Feraris i centarhalf Vila. Meaca je igrao kao svaka velika zvezda, ležerno. Kada su igrači pošli na odmor, oduševljena publika burno je pozdravila oba tima, čime je manifestovala svoje veliko zadovoljstvo prema lepoj igri.“

„Jugoslavija“ je iz nekog razloga posle poluvremena istrčala na teren u belim dresovima, i odmah povisila na 3:1. To se desilo tako što je „Perlić sproveo Zečeviću na levo krilo, koji iz trka puca oštro levom nogom u suprotni ugao“ a „Degani se uzaludno baca“. Ali odmah potom Degani istom tom Perliću skidu loptu sa noge, nakon što ovaj „zadocnjava na jednu Petrovićevu loptu“. A Perlić nije bio spor igrač: naredni deo reportaže nosi međunaslov „Perlić brži od lopte“, i to s punim pravom: „U 10. m. Perlić je bio brži od lopte: na jedan pas Petrovića on je tako oštro sprintovao da je pretrčao loptu.“

Nakon snažne inicijative „Jugoslavije“ — tokom koje „opet navala crvenih čini čuda pred Deganijevim golom. I Petrović, i Perlić, i Šijačić i Savić vrte bekove Ambrozijane, ali u otsudnom momentu odbrana Italijana sprečava ih u šutu“ — dolazi 13-ti minut kada Inter napokon kreće napred preko Meace koji dodaje Anibaleu Froziju koji centrira Ferariju, ali golman Savić skokom skida loptu s glave Italijana. Potom sledi nova greška Đokića, koji umesto da ispuca loptu sa peterca, greškom je daje Meaci u noge; ali Meaca (koji je izgleda još uvek bio „na plaži“) promašuje.

Već u 18-om minutu nastavka dolazi do nove i poslednje promene rezultata, nakon što su Zečević i Perlić zamenili mesta, pa je Perlić „otišao na levo krilo, odakle je centrirao. Zečević je ovaj centar šut primio i tukao u sami levi direk. Degani se bacio, ali je u padu udario glavom u direk, a lopta je ušla u gol. 4:1 za ’Jugoslaviju’. Povreda Degania od pada i udarca izgleda da je bila teška, jer ušao je nov golman Ambroziane Smercio“.

Đuzepe Meaca u trenucima razonode. Foto: giuseppemeazza.it

Ne znamo šta se tačno desilo niti koliko je povreda bila ozbiljna, ali Degani nije igrao u revanšu tri dana docnije. Čak, nekoliko meseci kasnije odigrao je svoj poslednji meč za Inter protiv Rome u Kopa Italija (te sezone uspešno ga je zamenio do tada rezervni golman Đuzepe Peruketi, a Inter je u Seriji A primio svega 19 golova). Degani je narednog leta napustio klub u kojem je ponikao, posle 13 seniorskih sezona provedenih u crno-azurnom dresu (od toga 12 uzastopnih), i prešao u niželigaški Bjeleze da završi karijeru. Premda ovaj izveštaj sugeriše da je bio u top-formi, jedna lasta ipak ne čini proleće i sumnjamo da je ova povreda mogla biti uzrok svemu tome; sa druge strane, Degani je tada imao 32 i bio u najboljim golmanskim godinama, pa nam pada na pamet nesrećni Karijus kome se zbog jednog lakta u glavu tokom finala Lige šampiona cela karijera srozala nizbrdo.

Elem, rezultat se do kraja utakmice nije menjao. Narednih dvadesetak minuta Inter je napadao svim silama, a u tome im je pomoglo i sunce koje je zašlo. Meaca, Frozi, Feraris, Ferari, smenjivali su se u opasnim šutevima ali ostali su na jednom golu. „Crveni“ su imali još jednu priliku, mada je bilo očigledno da su smanjili gas, umorni od dotadašnjeg „oštrog tempa“; „Zečević beži sa sredine igrališta. Desni bek ga vija, pada pred njega. Zečević šutira, ali Smerci u padu hvata“, pišu reporteri. Pet minuta pre kraja utakmice Zečević je morao da izađe zbog povrede, nakon starta protivničkog igrača.

Opet, smatramo da bi sumiranje nastavka trebalo u celosti preneti: „I u drugom poluvremenu crveni su igrali odlično. Sve linije su savršeno funkcionisale i svaki igrač, pojedinačno, zalagao se punom snagom. Crveni su, za divno čudo, znatno nadvisili goste ne samo u elanu nego i u tehnici, kojom su svoju poletnu igru ushitljivo protkali.

Od Spasića do Zečevića svi zaslužuju pohvalu, ma da su veliki junaci dana bili Zečević, koga odavno ovakvog, kao juče, nismo videli. To je bio Zeka iz najboljih dana, koga je publika na rukama nosila. Pored Zečevića veliku partiju dao je Lojančić, čija je igra na centar halfu bila u svakom pogledu prvoklasna. I svi ostali zaslužuju punu pohvalu na njihovoj trudoljubivoj i lepoj igri. Kod Ambrozijane nije sve funkcionisale besprekorno. Odbrana je sa mukom izlazila na kraj sa raspoloženom navalom crvenih, dok je napad, nešto spor u akcijama, imao nesavladljive prepreke u odbrani Jugoslavije. Pobeda Jugoslavije sasvim je zaslužena. Ona je oduševila oko 5000 gledalaca, koji neće propustiti da vide nedeljnu reprizu, u kojoj će Ambrozijana pokušati da se rehabilituje za pretrpljeni poraz.“

Detalj sa druge utakmice između SK Jugoslavija i milanskog Intera, koji se tada zvao Ambrozijana. Mečevi su se igrali sredinom juna 1937. u Beogradu. Foto: Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“/Dnevni list „Vreme“

Vredi za kraj ovog izveštaja preneti i izjave gostiju nakon utakmice, posebno Interovog trenera g. Kastelacija, koji je rekao: „Jugoslavija je igrala vrlo dobro. Jednostavno ali korisno. Najbolji njeni igrači bili su Lojančić, Zečević, u prvom poluvremenu, a Savić u drugom. Naš tim je bio vrlo umoran. Uložio je sve, ali ipak nije mogao da uspe. Nadamo se ćemo u nedelju pokazati pravi italijanski futbal. Pobeda je zaslužena.“

„Čuvena leva spojka, Ferari“, ovo je imao da kaže: „Teren je veoma rđav, ako bi Jugoslavija igrala u Italiji ona bi od nas isto izgubila kao i mi od nje.“ Nema sumnje da su njegove reči bile tačne; naši tereni su i danas poslovično užasni. Ali, šta je imao da kaže Meaca, tada verovatno najveća zvezda evropskog i svetskog fudbala? Ništa! „Meaca je bio vrlo ljut“, piše jedan reporter, “i umolio me da ga ostavim na miru. Nije hteo da kaže ni reči.“ Nekako osećamo da je „umolio“ eufemizam. Vaffanculo!

Već je tog dana bilo najavljeno da je uprava „Jugoslavije“ odlučila da zbog toga što je „odziv gledalaca bio dosta veliki“ (što odstupa od ocene reportera), snizi cene karata za revanš. Pre će biti da su shvatili da su preterali, pa su sada „popularnim cenama“ hteli da nadoknade štetu, ali ni to nije pomoglo jer je 13. juna poseta bila istovetna (doduše, istovremeno je BSK dočekao rumunski K.A.O. i pobedio sa 3:1, izašavši sa drugim ili trećim timom, pa je i to možda uticalo na broj gledalaca).

Ovoga puta je pobedio Internacionale, to jest Ambrozijana-Inter, i to rezultatom 2-1 (Frozi je zabio u 5-om minutu, posle ofsajda u 40-om povisio je Antonio Bizigato koji nije igrao u prvom meču, a počasni gol za domaćina dao je Aca Petrović „Pikavac“ glavom sa 14 metara u 35-om minutu). Generalno je „Jugoslavija“ odigrala katastrofalno, „kao drugorazredni klub“ koji nije bio „za prepoznati“, „ni senka onog tima od četvrtka“. Ali nema potrebe da ponovo idemo u sitna crevca što se tiče same utakmice, ne zato što su naši izgubili već zato što ste shvatili suštinu što se tiče ondašnjeg načina izveštavanja; ali ima smisla napomenuti nekoliko interesantnih detalja.

Detalj sa druge utakmice između SK Jugoslavija i milanskog Intera, koji se tada zvao Ambrozijana. Mečevi su se igrali sredinom juna 1937. u Beogradu. Foto: Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“/Dnevni list „Vreme“

Naime, valjda zbog one kritike Ferarija iznete u četvrtak, tek, novinar D. Petković smatrao je za svoju obavezu da odmah na početku reportaže naglasi da je „vreme idealno za igru, teren takođe“. Dalje, sa tribina se skandiralo „tempo, tempo“ i pljeskalo, što, ako samo pomislimo na ono šta se danas može čuti, stvarno zvuči komično nedužno.

Dalje, neprestano se sa radija moglo čuti menjanje rezultata u Đenovi, gde je domaća Đenova igrala sa zagrebačkim Građanskim. „I onako neraspoloženi svet ožalošćuje“ vest da Italijani na poluvremenu vode 2-0. Istovremeno, reakcija na igralištu BSK-a, s druge strane Topčiderskog brda (za one koji ne znaju, igralište „Jugoslavije“ i cela infrastruktura dodeljeno je nakon rata Crvenoj zvezdi, dok su Partizanu pripali igralište i infrastruktura BSK-a) opisana je ovako: „— Jadan Građanski! — uzdahnula je tribina.“

Kada je Mirko Kokotović (inače legenda Građanskog, pravoslavni Srbin i tokom rata kapiten fudbalske reprezentacije Nezavisne Države Hrvatske, o čemu je Telegraf.rs opširno pisao) smanjio na 3-1, ne znamo kako su reagovali na igralištu „Jugoslavije“, ali verovatno isto kao i na BSK-u: s odobravanjem. To nije bilo vreme pre međuetničke mržnje, daleko od toga, ali jeste bilo vreme pre nego što su fudbalski klubovi postali crkve u kojima se molimo da komšiji crkne krava.

No, vrhunac ovog izveštaja svakako je ocena arbitra g. Đoke Živkovića. Naime, ocenjen je „slabo“, i to ne samo zbog nedosuđenog ofsajda pre drugog gola Intera; čitamo u reportaži: „On nije smeo da se upušta u objašnjavanja sa igračima a najmanje da udari nogom rezervnog igrača Ambrozijane, iako je ovaj prekršio sportsku disciplinu upadajući u igralište. Ovaj gest sudije mogao je sasvim da izostane“. Sad, sa ove vremenske distance svakako je smešno to što je sudija šutnuo fudbalera, ali je jednako smešan način na koji je to ovde preneseno. Nije nevažno reći, da je do utrčavanja rezervnih igrača došlo zato što je sudija Đoka opravdano pet minuta pre kraja meča dosudio indirekt za „crvene“, „pošto je golman nosio loptu više od četiri koraka bez bacanja“.

VIDEO: Tada nije bilo gol tehnologije pa je Englezima priznat gol koji nisu postigli

(P. L.)