Da li ste znali da španski kralj ne navija za „kraljevski klub“ nego za najljućeg rivala?

Derbi između dva madridska fudbalska kluba, Reala i Atletika, spada u red najljućih i najpoznatijih na svetu, kao i najkvalitetnijih budući da je jedini igran u finalu Lige šampiona, i to dva puta, oba tokom ove decenije (iz kojih je Real izašao kao pobednik).

Ovo rivalstvo predstavlja nešto više od fudbala pošto dve strane imaju dva sudbinski suprotstavljena identiteta i potpuno različite vrednosti, zato što između njihovih navijača postoji mentalitetski i društveni jaz. Realova baza je na severu španske prestonice, u bogatom kvartu Čamartin gde se ponosito uzdiže „Santjago Bernabeu“, možda najlepši stadion na svetu, i spolja i iznutra; dok je Atletikova baza u južnom kvartu Argansuela, radničkom kraju gde se nekada nalazio njihov legendarni „Visente Kalderon“.

Zato je Real uvek doživljavan kao klub vladajuće klase, a Atletiko — običnog, potlačenog naroda. „Gladan sitom ne veruje“, kaže srpska poslovica, pa tako ni „atletikovac“ ne veruje „realovcu“. Ali ova podela je u mnogome odredila njihovu sudbinu, jer se Real, zahvaljujući tome što je bio mezimac Frankovog režima, uzdigao na svetski vrh, dok je Atletiko ostao u senci, poput Barselone koja je takođe grcala u to vreme. Real je dominirao osam decenija, Atletiko se za to vreme mučio, čime se klasna podela između dve grupe navijača reflektovala na teren.

Foto: Tanjug/AP

Doduše, početkom četrdesetih godina, nedugo nakon Frankove pobede u Španskom građanskom ratu, Atletiko je bio mezimac, ali čim su frankisti shvatili propagandni potencijal sporta to se promenilo. Otada Atletiko Madrid sa sobom nosi izvestan „osećaj pobune“ (šp. sentimiento de rebeldía) i navijati za njega više je od navijanja, to je već za pravdu, za slobodu, protiv diktature i režima.

Mnogi kažu da Atletiko ima prave i verne navijače, običan svet koji će biti uz njega bez obzira na sve, uspeh ili neuspeh. Dok Real, sa druge strane, velikom broju ljudi miriše na turizam i nešto veštačko, što se protekle sezone možda videlo na polupraznim tribinama, opustošenim odlaskom Kristijana Ronalda i katastrofalnim rezultatima u domaćem prvenstvu i Ligi šampiona.

Stoga smo bili iznenađeni otkrićem da španski kralj Felipe VI ne navija za „kraljevski klub“ već upravo za arhirivala — za Atletiko Madrid, čiji je počasni predsednik povodom proslave stogodišnjice kluba postao 2003. godine, dok je još bio princ Asturije, odnosno prestolonaslednik.

Ljubav Njegovog Veličanstva prema „jorgandžijama“ začeta je 26. juna 1976. godine (o, ironije) na „Bernabeuu“, na kojem se igralo finale Kupa generalisima, kako se zvao Kup kralja (šest meseci ranije preminuo je generalisimo Franko, i već za narednu sezonu turnir je preimenovan). Bio je tada samo osmogodišnji dečak kojeg je njegov otac, kralj Huan Karlos, poveo da gleda dvoboj Atletika i Saragose. Madridski „pobunjenici“ su pobedili 1-0 i ukrali mu srce. Romansa i dalje traje, i ni malo ne utiče na Atletikov „sentimiento de rebeldía“.

(P. L.)