Sećam se prokletog 17. marta, u školi me je vest sačekala, nismo znali gde ćemo: Životna ispovest fudbalskog "junaka sa Kosova", 15 godina posle albanskog pogroma (FOTO)

Njegovo detinjstvo prekinuo je strašni pogrom Srba na Kosovu, ali iz svega je izašao jači i ponosniji; Foto: Marko Jovanović, Privatna arhiva, Printskrin: Youtube/Eparhija Rasko-prizrenska

Teško je biti dobar fudbaler, ali mnogo teže biti dobar čovek. Nemanja R. Miletić, igrač Partizana i reprezentativac Srbije, pomenuta dva epiteta je objedinio sa neverovatnom lakoćom, jer je odmalena u porodici učen samo pravim vrednostima. Rođen i odrastao na vekovima trusnom tlu, Kosovu – tačnije u selu Lešak, u opštini Leposavić, bio je "od pelena" prinuđen na borbu za egzistenciju, ognjište, uspeh u sportu koji je voleo i koji je njegovoj porodici i njemu garantovao neki bolji život.

Preporučujemo

"OJ KOSOVO, KOSOVO, ZEMLJO MOJA JEDINA"

Porodica Miletić, kao i mnoge druge na Kosovu, svedočila je nemilim događajima, višedecenijskim provokacijama okupatora sa juga Balkana, uz podršku NATO krajem prošlog veka, te pogromu u režiji albanske "čizme", koja je na današnji dan 2004. godine proterivala i ubijala srpsko stanovništvo, palila svetinje, kulturne spomenike.

Kako je sve to video tada, a kako sudi i rasuđuje danas, 15 godina kasnije, Nemanja Miletić otkriva u razgovoru za Telegraf.

- Pitaju me nekada u šali šta je karakteristično za fudbalere sa Kosova i uvek imam spreman odgovor. Sa Kosova dolaze samo odbrambeni igrači, i tu mislim na Milana Bivševca, zatim na Miroslava Vulićevića i moju malenkost. Valjda smo mi "od dole" takav narod vekovima, stalno nešto branimo i borimo se za svoja ognjišta. Jedino je Miloš Krasić izuzetak, jer je bio napadač, i to vrhunski - počinje svoju životnu priču Nemanja R. Miletić.

Prelazak u Partizan bio je pravi izbor uprkos lošoj sezoni sa crno-belima Foto: MN Press

Na pomen Kosova lice mu u trenutku ozari osmeh...

- Dovoljno je da samo pomislim na moje Kosovo, moj Lešak, i odmah mi se popravi raspoloženje. Teško da mogu i da vam dočaram taj osećaj, volim da odem tamo, makar i na dva sata, jer me ispuni pozitivna energija. Isto kao kada odem u crkvu ili manastir, osećam blaženstvo i mir i dugo posle toga ništa ne može da me izbaci iz životne ravnoteže. Verujte, poseban osećaj...

"IMAO SAM TEŠKO DETINJSTVO"

Detinjstva se seća veoma dobro i kaže da je bilo veoma teško.

- Kao i većini stanovništva u tom kraju, bilo nam je teško, krpili smo kraj s krajem, mučili se za svaki dinar. Detinjstvo zato pamtim kao teško, ali se nikada nisam predavao, kao ni moja porodica. Majka Ljiljana je radila i još uvek radi u bolnici u Kosovskoj Mitrovici, otac Radosav je pevač, pritisli su nas bili dugovi. Na sve muke, mama je imala tešku saobraćajnu nesreću. Mesecima je bila u "gipsanom koritu", jedva je preživela. Da ne pričam dalje, to je deo prošlosti koga se ne sećam baš rado. Sestra Tamara, koja je sada uspešan student, i ja smo bili mali, ali smo sve shvatali. Pamtim to vreme kao nešto što me pokrenulo da uspem, da zbrinem najbliže.

Nemanja u bašti svoje kuće kao sasvim mali dečak Foto: Telegraf

Svaki dan je za Nemanju bio odricanje. Ustajanje u cik zore, putovanje, škola, treninzi.

- Prva četiri razreda osnovne škole sam završio u Lešku, a od petog sam morao da putujem u Kosovsku Mitrovicu. Ustajao sam svaki dan u pet ujutru, odem u školu, pa opet nazad autobusom, samo ostavim ranac i uzmem torbu za trening, pa put pod noge u Rašku. I onda se uveče vratim kući, samo legnem prespavam i sutradan sve iznova. Trenirao sam nekoliko sportova - košaku, karate, fudbal, tražio sam sebe kao i svako dete. Na kraju sam se opredelio za fudbal, ali je i to zahtevalo odricanje. Jer su u mom kraju dobre školice fudbala, međutim, ako hoćeš nešto ozbiljnije i da napreduješ, moraš da ideš dalje. Tako je sve i počelo u ekipi Bane iz Raške, tu sam napravio prve ozbiljnije korake.

Reprezentativac Srbije kaže da je mnogo teško za decu da se bave sportom na Kosovu. Objašnjava i zašto.

- Ako pričamo o fudbalu, sve je dobro do kadetske, pa i omladinske selekcije. Ima dosta škola fudbala, deca mogu da se zainteresuju, počnu i nauče te neke prve korake. Ali dalje napredovanje, u fudbalu i ostali sportovima, zahteva promenu sredine. Tako sam i sam išao korak po korak. Prvo Bane iz Raške, pa Sloga iz Kraljeva, zatim Borac iz Čačka, Vojvodina, belgijski Vesterlo i sada Partizan. Nisam jedini, mnogo sportista iz mog rodnog kraja je prošlo i prolazi isti put. Teži i duži od puta dece koja se rode u većim gradovima i razvijenijim sredinama. Imao sam možda sreće da je Milan Biševac moj komšija, kuća mu je 500 metara udaljena od moje, i verovatno je on zaslužan što sam gurao napred. Već je bio stekao ime u Crvenoj zvezdi i bili smo zaista i srećni i ponosni kada dođe u Lešak. Drago ti je kada tvoj sugrađanin uradi nešto za ponos i još dođe na školski teren da igra fudbal, kao sasvim normalan momak.

POTRESI POČELI 1999. GODINE, MAJKA ODLUČILA DA SE NE IDE NIGDE

Politička previranja na Kosovu samo su otežavala odrastanje i sportski razvoj fudbalera Partizana. Prvo što pamti je bombardovanje 1999. godine.

- Imao sam osam godina kada je zemlju bombardovao NATO, ali dosta dobro pamtim te mučne događaje. Sećam se da smo morali da se sklonimo u susedno selo, gde su mi živeli baba i deda, jer je postalo suviše opasno. Gledali smo iz Leška kako svakoga dana bacaju bombe na mostove na Jarinju. Često je nestajala struja, voda, nismo znali šta nas čeka, jer su svakodnevno dolazile različite vesti, uglavnom loše. Sklonili smo se, ali Kosovo ni tada nismo napuštali.

Miletić sa porodicom ispred manastira Gračanica: otac Radosav, majka Ljiljana i sestra Tamara Foto: Telegraf

Miletić kaže da se selidba u njegovoj porodici gotovo nije ni razmatrala, čak ni u najtežim momentima.

- Možda je upravo te 1999. godine i bilo reči, makar jednom, da odemo, da više ne živimo u tom stresu. Ali je majka sve "presekla" rekavši da nema nameru ide i napušta svoju kuću i kraj u kome se rodila, odrasla i stekla porodicu. Naše selo je prvo posle granice i naseljeno je samo Srbima, ali kada stalno slušate o ružnim događajima – nije prijatno. Na Kosovu je uvek napeto, tamo se bukvalno živi od danas do sutra i nikada ne znate šta može da se dogodi. Međutim, ništa nas nije pokolebalo, ojačali smo u tim okolnostima, ostali smo na svom ognjištu i nemamo nameru da mrdamo. Sa druge strane, kako sam stariji, sve više se brinem za moje najbliže i zato sam kupio stan u Beogradu. Zlu ne trebalo....

TAJ PROKLETI 17. MART 2004. GODINE

Na današnji dan 2004. godine, albanski ekstremisti su izvršili pogrom nad srpskim življem na Kosovu. Nemanju je mučni događaj zatekao u školi.

- Sećam se tog prokletog 17. marta kao da je juče bilo. Kamo sreće da ga nikada nisam ni doživeo, kao ni naš narod na Kosovu. Bili smo u školi, oglasile su se sirene i počeo je opšti haos. Napustili smo nastavu i otišli na most u Kosovskoj Mitrovici, u opštem metežu se nije znalo ko gde ide i šta radi. Oči i usta su mi bili puni suzavca, ali to nije ništa šta su preživeli ljudi koje su Albanci proterali. Palili su kuće, naše svetinje – crkve i manastire – proterivali, ubijali... Sećam se da smo se dosta plašili za majčinu bezbednost, jer je bolnica baš bila na udaru. A mene je otac sačekivao i vodio kući nekim alternativnim putevima.. Ali, čovek kada je pritisnut nepravdom i nevoljom, spreman je da se suoči sa svakim problemom. Zato uvek kažem da je srpski narod na Kosovu izrazito hrabar, to mu je sigurno najveća vrlina. Ne damo na sebe, na svoja ognjišta. I dokle god bude “sveća gorela” - niko nas neće oterati i proterati sa naših ognjišta. Nisam političar, niti je ovo politički govor za mase, ovo su činjenice i tako, siguran sam, razmišlja svaki Srbin na Kosovu!

POZIV SRBIJE I MAJČINE SUZE RADOSNICE

Sudbina je tako odredila, prvi poziv u reprezentaciju Srbije Nemanju je zatekao u kući roditelja u Lešku.

- Nikada neću zaboraviti taj dan. Nije to sudbina, to je Božja volja. Nisam pre toga išao kući tri ili četiri meseca, bilo je dosta obaveza, utakmica. U pauzi u prvenstvu se spakujem i krenem, poveo sam i devojku Nedu da je upoznam sa porodicom, da vidi gde sam odrastao. Tek što smo ručali, zovu iz kluba i kažu mi da sam pozvan u reprezentaciju Srbije. Majka je prvo mislila da se šalim s njom, ali kada je shvatila da nema šale, kaže mi da ne zna da li da se smeje ili plače od sreće. Taj osećaj ne mogu da vam opišem, srce je htelo da mi iskoči iz grudi. Da su rekli da moram pešice da se vratim u Beograd, istog trenutka bih krenuo, i to u papučama! Eto, nas četvorica - Biševac, Krasić, Vulićević i moja malenkost – sa Kosova – postigli smo nešto u fudbalu i sva četvorica smo stigli do nacionalnog tima. Nije mala stvar, priznaćete.

Miletić na treningu reprezentacije Srbije sa Jagošem Vukovićem Foto: Telegraf

Miletić je ipak ponosan što ga uspeh u sportu nije promenio.

- Moja majka Ljiljana je moj “kontrolor”. Pričamo nedavno i pita me: "Nemanja, osećaš li da utiče na tebe to što si uspeo u sportu i što te ljudi sada znaju i prepoznaju?" Odgovorio sam da me ni za jotu nije promenilo, jer se i dalje družim i sedim sa istim ljudima, iz detinjstva. Odem u svoje selo i osećam se srećno. Trudim se i da pomognem kada god mogu, jer ne zaboravljam odakle sam i kako sam živeo. To je valjda ljudska vrednost, a materijalno je prolazno.

Sa devojkom Nedom ispred manastira Gračanica Foto: Telegraf

"VERA ME VUČE U VISOKE DEČANE"

Kao vernik, Miletić ne propušta priliku da poseti i svetinje u svom kraju. Ima i jednu veliku želju, koju će, nada se, uskoro ispuniti.

- Vera je za mene pokretač svega. Kada god sam u Lešku, odem i u Crkvu Uspenja Presvete Bogorodice, a često i u manastir Gračanica. Velika mi je želja i ispuniću je sigurno, iako baš i nije bezbedno, da posetim manastir Visoke Dečane. Svetinja je oko sto kilometara udaljena od moje kuće i taj deo teritorije na Kosovu nosi i određeni rizik. Ipak, već sam posegao za pomoći prijatelja, nosili smo već neke poklone i obilazili škole u tom kraju i verujem da će mi, uz Božju pomoć, želja biti i ispunjena.

Prijatelji sa Kosova su prisutni i na utakmicama Partizana, što ga veoma raduje.

- Na svakoj utakmici, ako ste primetili, na ogradi je zastava “Grobari Štrpce”. To su moji prijatelji iz Štrpca, koji su odana moja i klupska podrška. Srećan sam što su uz mene, pomažemo jedni drugima koliko god je to moguće.

"NISAM ZABORAVIO MOG DUKIJA"

Pre nekoliko meseci, Miletić je bio u žiži javnosti zbog tragične sudbine dečaka Dušana Todorovića, koji je nažalost izgubio bitku sa opakom bolešću. Zbog neverovatne povezanosti fudbalera Partizana sa detetom u najtežim momentima, i humanih gestova, Nemanja je postao miljenik nacije.

-  Teško mi je da pričam o tome... Ne mogu da opišem koliko mi je sve to teško palo. Bio sam danima utučen, van sebe. Naravno, nisam prekinuo kontakt sa porodicom Todorović, niti ću, nedavno sam se baš čuo sam Aleksandrom, Dukijevim ocem. Dogovorili smo se da idemo na ručak on, Zoran Bambi Tošić, Vladimir Stojković i ja. Uspomenu na njega ne smemo da zaboravimo, iskreno se nadam da je na nekom boljem mestu - zaključuje Nemanja Miletić, koji je u subotu odigrao svoj jubilarni 100. meč za Partizan.

VIDEO - Besni Miletić bacao kopačku zbog povrede

(Zoran Ivković)