Bata Mirković otvoreno o svemu: Više puta sam želeo da odem, Jokan me nagovarao da dođem u Partizan! Mesija bih trenirao, ali ne i čuvao na terenu!
Trener crno-belih u novogodišnjem intervju otkriva neke nepoznate detalje iz prvih meseci na klupi kluba iz Humske, svoje unutrašnje borbe, dileme, zašto se iznova i iznova vraćao fudbalu
Kamen sa srca je pao čelnicima Partizana kada je Zoran Bata Mirković, posle nekoliko dana razmišljanja, odlučio da ipak ostane na klupi prvog tima, jer klub iz Humske ima već dovoljno drugih problema, pa mu nije bila potrebna i muka sa trenerom.
Mirkovića su, priznao je to i sam u novogodišnjem intervjuu domaćim medijima, nepravde dovodile u dilemu da li uopšte ima svrhe nastavljati posao u ligi u kojoj se sve već unapred zna, gde ni znanje, niti ono što prikazuješ na terenu nisu garant da ćeš imati uspeh.
Preporučujemo
Saigrač oteo loptu Mitroviću, pa promašio penal: Srbin posle svađe na terenu dao gospodsku izjavu!
Mitrović doneo pobedu Fulamu u 91. minutu, kakav horor Totenhema (VIDEO)
Kako se radi o izuzetno poštenom čoveku i velikom sportisti, teško se mirio sa novonastalim okolnostima, sa tranzicijom u kojoj crno-beli više nemaju poštovanje ni fudbalske krovne, niti sudijske organizacije, već služe kao “moneta za potkusurivanje” onima koji su preko noći evoluirali na političkom talasu.
I JOKANOVIĆ UTICAO DA PRIHVATIM POSAO
Bata Mirković je kao igrač, pa i sada kao trener, važio i važi za velikog i beskompromisnog borca, nekoga ko ne okreće glavu pred izazovom, koliko god se on nekada činio kao borba sa vetrenjačama.
Letos je prihvatio poziv Partizana u nevreme, kada su svi okretali glavu od Humske 1, a pet meseci kasnije, uverava i sam, dodatno je očvrsnuo u teškim momentima i nema nameru da odustane. Pre nego što se četvrti put vratio u Humsku, pozvao ga je i Slaviša Jokanović, rekavši mu da neko ko želi da postane trener mora da prođe stres koji nosi Partizan.
- Istina je, pričao sam pre prihvatanja poziva Partizana i sa Slavišom Jokanovićem i sa Ljubišom Tumbakovićem, možda najviše sa Gordanom Petrićem, koji mi i dan danas mnogo pomaže, uz mene je u timu – uz osmeh otkriva Zoran Mirković.
Upitan da li sada, kada je deo sistema Partizana, jasnije uviđa situaciju, u odnosu na period kada je pratio dešavanja “sa strane” kaže:
- Velika je čast biti trener Partizana. Kada sam počeo da se bavim ovim poslom i negde, na toj edukaciji kada smo predstavljali neke svoje planove, imao sam u glavi da mi je jedan od ciljeva da budem trener Partizana. Sigurno da me to čini ponosnim. Sa poslovne strane, Partizan je veliki sistem, veliki klub, dosta komplikovan. Možda u ovom momentu ne funkcioniše najbolje, kako bi trebalo, ali vidi se na svakom koraku njegova veličina. Zato je sve ovo za mene veliki zadatak i za ceo tim, jer Partizan mora da dođe na mesto koje mu pripada. Da ne ulazim u detalje, no, svi to negde moramo da imamo u planovima u narednih šest meseci – jasan je Zoran Bata Mirković.
Miroslav Đukić je jedan od retkih trenera koji je u Partizan došao u pravom momentu. Vas ta sreća nije pogledala, pa bismo voleli da znamo da li ste sebe zamišljali u klubu baš u tako teškom trenutku?
- Neke stvari u životu ne mogu da se biraju. Svi bismo mi voleli da je momenat bolji ili najbolji i pitanje je uopšte da li postoji idealan momenat da se preuzme veliki klub. Situacija je od početka bila teška, ne bih ni da se vraćam u taj period, jer je prošao tek nedavno. Nekako sam i sebe možda osposobio u tim situacijama da mogu da funkcionišem i da vladam trenutkom.
Kako porodica reaguje na sve što vas je zadesilo, stresa je ipak previše?
- Gledam da posao kojim se bavim ostavim na kapiji sportskog centra. Nekada to nije moguće, jer nešto ponesete, pa makar i u onom “zadnjem džepu”. Relaksiram se sa suprugom i kćerkama, punim tako baterije za ono što me čeka.
KAO IGRAČ BRINEŠ O SEBI, KAO TRENER O SVIMA
Niste selektirali postojeći tim, a priča se da niste baš ni zadovoljni aktuelnim kadrom. Kakvi su vam planovi za zimski prelazni rok?
- Svi zajedno – klub, stručni štab i moja malenkost ćemo napraviti analizu minule polusezone i igračkog kadra i to će biti dostavljeno i Upravnom odboru i sportskom direktoru. Pokušaćemo u zajedničkom radu da vidimo koje su to pozicije koje bi trebalo pojačati.
Posle koje utakmice ste bili najsrećniji, a koja vam je najteže pala u minula četiri meseca na klupi Partizana?
- Najteže... Svaka koja se nije završila pobedom Partizana bila mi je jako teška. Nije derbi, ako to mislite, pre bih rekao duel sa Napretkom, na našem stadionu.
Uspeli ste da iskontrolišete temperament koji vas je krasio kao igrača. Kako?
- Kada si igrač imaš samo protivnika ispred sebe i imaš energije na pretek, samo si na njega usredsređen. Kao trener brineš o 11 svojih i 11 rivalskih igrača, brineš o “ljudima u crnom”, moraš da budeš odgovoran. Sve te stvari, ta kombinatorika ti pomalo oduzimaju energiju. Ima momenata kada “kulja vatra” u meni, ali sve je to ljudski.
Nasledili ste letos tim, koncepciju, ideju nekog drugog. Hoćete li posle zimskog prelaznog roka imati jasniju sliku i uvid u mogućnosti ekipe, kao objektivno rasuđivanje o dometima?
- Naravno. Imaćemo pet nedelja priprema, pet sedmica u kojima ćemo se baviti idejom, igrom i detaljima, jer smo se u minulom periodu samo adaptirali na trenutnu situaciju. Na početku smo, ako se setite Proletera i Bačke bežali od igre. Kako je vreme prolazilo to se gubi, ali ima još mnogo stvari koje moraju da se poprave.
Postoje li u minula četiri meseca neke odluke koje ste doneli, a koje biste sada rado promenili i da li je predstojeća zima zapravo početak koji niste imali letos zbog teškog momenta u kome ste stigli u klub?
- Ne vidim nijednu odluku koju bih sada menjao ili uradio nešto drugačije... Kad ste u zaostatku u odnosu na rivala, nerealno je da pričamo o tituli, iako se, naravno, ne odričemo trofeja dok postoji i promil šanse. Narednih šest meseci treba da se iskoriste kako bi se “udarili temelji” Partizana za narednu sezonu.
NEKOLIKO PUTA SAM ŽELEO DA ODEM
Da li je u minula četiri meseca bilo trenutaka kada ste rekli sebi: “Šta mi je sve ovo trebalo?”
- Više puta!
Šta vas poguralo unapred?
- Činjenica da je fudbal moj život. U Partizan sam i igrao, ovo je četvrti put da sam deo kluba. Pomogla mi je i grupa sa kojom radim, saradnici koji su uz mene. To je vetar u leđa. Mislio sam da radimo pravu stvar. Kako god išlo, kako god izgledalo ili izgleda, smatram da radimo pravu stvar, pošto i cela grupa, igrači su stekli poverenje u ono što smo im ponudili kao stručni štab, a opet i mi smo stekli poverenje u njih, jer su u većem delu sezone pokazali da su pravi.
Jeste li nekada kod igrača osetili nekakav otpor, s obzirom na činjenicu da vam je prvi veliki posao baš u Partizanu?
- Ne, od prvog momenta sam imao poštovanje od fudbalera i od svih ljudi u klubu. Da li je možda bilo skepse na samom početku, sa jedne ili druge strane – sigurno jeste. Postojala je neka distanca prvog dana kada sam se pojavio, ali to danas više gotovo ne postoji, one su manje.
Zbog čega ste vi bili skeptični prilikom dolaska u Partizan?
- Kada dolazite u neku sredinu, čujete razne priče sa strane. Prirodno, imate neku zadršku, ali kada uđete u sistem, to polako nestaje.
Možete li da povučete paralelu paralelu između Partizana u kome ste u dva mandata igrali, zatim bili funkcioner i današnje situacije, kada ste trener na klupi?
- Najlepše mi je bilo kada sam bio igrač i najbezbrižnije. Tada nisam primećivao ništa drugo, bavio sam se treningom terenom i fudbalom. Kao funkcioner gledaš iz drugog ugla, a kao trener sam u trećoj poziciji.
IGRAČI NALIK MENI I DANAS SU POTREBNI
Šta bi Zoran Mirković trener mislio o Zoranu Mirkoviću igraču?
- Volim igrače kakav sam ja bio. Ali što se karaktera tiče, nekih ispada koje sam pravio – to ne bi prošlo.
Koja je razlika u karakteru igrača iz vašeg vremena i danas? Da li bi neko kao vi danas mogao da egzistira u ekipi bez posledica?
- Zavisi gde, u kom klubu, u kojoj ligi, ko vam sudi... Kod nas su takvi igrači dobro došli svakom treneru.
Tražite li takav profil igrača među pojačanjima i ima li Partizan danas u svojim redovima nekog sličnog vama po temperamentu?
- U ekipi mora da postoji balans. Kada biste imali više fudbalera takvog profila, onda bi se to pretvorilo u nešto drugo, možda u neki drugi sport. A, fudbal treba da bude plemenit.
OSTAVLJAO SAM FUDBAL, ALI NIJE IŠLO
Iako kaže da mu je fudbal život, posle vojske je razmišljao da batali najlepšu igru i pridruži se rođenom bratu Zvezdanu u inostranstvu. Zašto je odustao?
- Uh, ostavljao sam ja fudbal u svojoj glavi više puta. A to što hteo, pa nisam svedoči o tome koliko zapravo volim fudbal. Hteo sam da dignem ruke i 2003, 2004, pa sam izgurao do 2006. Posle sam počeo da radim u Fudbalskom savezu Srbije i po odlasku sam rekao: ko me vidi sledeći put bilo gde, neka uradi šta hoće i opet se vratim! Pa, treći, četvrti put i sve vreme sam gurao fudbal od sebe i – tu sam opet sa vama. Sad ga više ne guram od sebe.
Upućeniji u gradska dešavanja znaju da je Zoran Mirković podjednako dobro igrao i veliki, ali i mali fudbal, zbog koga je svojevremeno dolazio iz Italije u Beograd. Kaže da je omiljeni hobi skrajnuo zbog obaveza.
- Ne igram više mali fudbal, jer nemam vremena zbog posla, a i izdaje me snaga.
Da li ste kao igrač bili žešči na velikom ili malom terenu?
- Neko bi možda rekao na malom, jer je manji prostor i nekako je “gušće” na terenu. Ali kada se to “podeli” na veliki teren-dođe mu isto.
Ko je najbolji igrač velikog fudbala na malom terenu sa kojim ste igrali?
- Mislim Nebojša Vignjević.
TEK SADA SHVATAM ŠTA ZNAČI JUVENTUS
Juventus u kome je igrao Zoran Mirković imao je u svojim redovima najveće asove svetskog fudbala: Zinedina Zidana, Alesandra Del Pjera, Edgara Davidsa, Van Der Sara, Montera, Inzagija, Tudora, Feraru, Kontea, Zambrotu... To je vreme koje ne može da zaboravi...
- To su veliki igrači, ljudi pre svega... Pitanje je da li sam tada i bio svestan gde sam se našao i s kim sam u timu. Tek kasnije, kako su godine prolazile, uviđao sam i gde sam bio i šta sam radio. Lider tog tima, iako nije nosio traku je bio Paolo Montero. Bio je srce i duša tog tima. Sa svima sam u kontaktu i dan danas, imamo i neka svoja okupljanja, igramo i mečeve veterana Juventusa.
Drugi velikan čije ste boje branili – Fenerbahče je u krizi, u zoni ispadanja u Turskoj?
- To je nenormalno za klub kakav je Fenerbahče, mogu samo da pretpostavljam kakav je situacija tamo trenutno. Došao je novi predsednik, sa puno ambicija i novca, ali neke stvari u životu i fudbalu ne mogu da se reše finansijama.
REPREZENTACIJA JE IZNAD SVEGA
Kada biste Mirkovića upitali šta je predstavljalo veće zadovoljstvo igrati pred navijačima Partizana ili za nacionallni tim, odgovor je neočekivano iskren i izenađujuć.
- Iskreno, više sam uživao u nacionalnom timu. Jednostavno, kada znaš da igraš za svoju zemlju, da si jedan od 18 ili 11 na terenu najboljih u svojoj državi igraš protiv neke druge selekcije i igrača koji su takođe odabrani, onda je to vrhunac za svakog igrača.
Ostali ste upamćeni baš u nacionalnom dresu tada Jugoslavije i to zbog incidenta sa Robertom Jarnijem na “Maksimiru”. Da li ste se ga ikada videli i čuli posle toga?
- Ne, nikada se više nismo ni videli ni čuli.
A, pre meča ste bili u dobim odnosima?
- U korektnim. Pokušavam da zaboravim sve ove godine, a vi me podsećate. Danas bih svog igrača kaznio da uradi nešto slično.
ŽELIM ZDRAVLJE U 2019. I DA TRENIRAM MESIJA
Kada biste imali pravo na jednu želju, da poželite fudbalera koga biste voleli da trenirate, ko bi to bio i zašto?
- Ako može samo jedan, neka bude onaj ko je najbolji na svetu u tom momentu. Verovatno bi to bili neki Mesi ili Ronaldo, to su igrači koji donose razliku. Ako pravite aluziju na mene, bio sam radnik na terenu. Radnik može da se nađe iza svakog ćoška, a majstor – teško.
Protiv koga biste više uživali kao igrač na terenu, protiv Mesija ili Ronalda?
- Ljudi, tu nema uživanja! Meni su manje odgovarali ti niži, hitri igrači sa niskim težištem. Tako da ako bih birao koga ne bih za rivala, to je Mesi.
Šta priželjkujete da vam se ostvari u 2019. godini, privatno i poslovno?
- Poželeo bih zdravlje mojoj porodici, meni i svim ljudima ovoga sveta. Jer kada si zdrav – možaš sve. Što se posla tiče posla, voleo bih da napredujem, da napreduje ekipa, samim tim i klub – zaključio je Zoran Mirković.
VIDEO: Ovako je počeo Mirkovićev angažman u Partizanu
(Z. Ivković)
Povezane vesti
Saznajemo! Slađan Šćepović mentor Smiljaniću u omladinskoj selekciji Partizana
Savo posle kiksa Partizana igrače odveo na posebno mesto, gospodski postupak Miloševića privukao pažnju
Još jedan rastanak u Humskoj: Rade Zalad više nije skaut Partizana
<% post.title %>
Partizan renovira svlačionice na stadionu: Bibars Natho želi da donira deo novca za radove
Video: Panter ulepšao veče klincima posle pobede nad Partizanom
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Dule
Gospodin Zoran Bata Mirković....!!!
Podelite komentar
Cigs
Kako zvezdas kazem da sam zbog posla radio nesto kod Bate kuci.Pravi gospodin i dasa.Pozdrav za majstora
Podelite komentar
ljuba
Kao prvo nije dovoljno biti bivši igrač Partizana, voletu klub, i doći za trenera. Kao drugo, ni novi trener M Junajteda nije selektirao klub pa odmah napravi seriju pobeda. Kao treće trener Partizana mora da ima dug trenerski staž, iskustvo, dokazane rezultate i titule... da bi seo na klupu. Sve najbolje Bati i Partizanu u Novoj godini, kao i redakciji Telegrafa.
Podelite komentar