U Zvezdi sam pobedio smrt i pokorio Evropu, voleo bih da sin zaigra na Marakani: Ispovest Refika Šabanadžovića za Telegraf (VIDEO)
Ime Refika Šabanadžovića izazvalo je poseban odjek i grmljavinu na Marakani uoči utakmice Crvena zvezda - Napoli.
Preporučujemo
Pavkov letos nuđen za 500.000 evra, ali su ga klubovi odbili: Menadžer otkrio koliko sada košta napadač Zvezde!
Delije razgalile Šabanadžovića ovacijama: Refik se zahvalio na dočeku, pa otkrio koliko su Napolitanci bili nadmeni!
Iako se obično za Iliju Najdoskog govorilo kako je išao glavom gde niko neće nogom, upravo je Refik bio taj koji je mogao glavom da skupo plati svoju požrtvovanost, i da sve bude gore, to mu se desilo na utakmici Željezničar - Crvena zvezda, na prvom meču za crveno-bele protiv svog kluba.
Pregrmeo je žestok udarac i dane u komi, vratio se još jači, postao važan šraf defanzive i ostalo je istorija. Osvojio je evropsku titulu sa crveno-belima, ispisao istoriju grčkog fudbala sa AEK-om, potom i Olimpijakosom, najopuštenije igrao u Americi, a sada uživa u fudbalskoj penziji kao gledalac.
Dočekao nas je u Sarajevu ispred jednog tržnog centra, a na putu do lokala u kom je usledilo ćaskanje o legendarnim danima i bogatoj karijeri, teško je bilo i izbrojati zaustavljanja za pozdrave sa poznanicima, prijateljima ili navijačima Želje, za koji njegov sin Anel igra.
Nije ni telefon mirovao, ređali su se pozivi jer je na pomolu bio Anelov transfer u AEK iz Želje za rekordnih milion evra, u čemu je Refik zastupao sina kao bivši igrač Grka i u skladu sa svojim iskustvima, jer je i sam nekada pregovarao bez menadžera.
Ponosno nam potom pokazuje i Anelovu fotografiju u dresu Želje kao pozadinu telefona, uz malo izvinjenje ostalim članovima porodice - ipak je sin krenuo njegovim karijernim stopama, a nada se da će jednog dana obući i dres Crvene zvezde.
Posle tih reči, došlo je vreme za diktafon i večiti osmeh čoveka koji zna da uživa i širi pozitivnu energiju... Vrlo brzo će i vama uz ovaj intervju biti jasno zašto su ga svi obožavali, a prvo smo se dotakli Napolija i gromoglasnog dočeka 50.000 navijača.
- Kad smo izlazili na teren, bilo je i po 100.000 ljudi. A sada kad vidite opet punu Marakanu, imate osećaj kao da ponovo imate tih 100.000 ljudi... Bio je to lep osećaj, lepo druženje, mnoge godinama nisam video, svako je na svojoj strani. Par igrača, Prosinečkog, Savićevića i Stojanovića sam gledao, Mazu sam video jednom, ali Binića i Momčilovića nisam dugo, ni Stošića... Bila je to prilika da priča svako o svome, šta radi, ali je glavna tema bila Zvezda, nekada i sad, ko je u fudbalu i ko nije...
Intervju je rađen nedelju dana uoči Liverpula, kada je vladala neverovatna potražnja za ulaznicama, pa je i Refik bio među onima koji su morali dobro da se pomuče kako bi ih nabavili, za najbliže.
- Pratimo Zvezdu često, sa sinom je gledam, razgovaramo, stariji sin je baš želeo da ode na Liverpul da gleda, ja sam mu pričao kakav je ambijent i želi sa društvom da ode na tu utakmicu, ići će, a ja ću protiv Pari Sen Žermena.
- Pratim, veoma je teška grupa, ali i ovo što su postigli, to je takav uspeh da ljudi nisu svesni. Izbačen je Salcburg koji ulaže toliko novca, imaju budžet da ne kažem kakav za klubove sa ovih prostora. Čestitke imam samo za Terzića i gospodina Milojevića, Mrkelu i igrače, kapa dole!
Da li je neko od igrača iz aktuelnog kadra posebno pobrao vaše simpatije?
- Ja preferiram domaće igrače, volim temperament i borbu Srnića i Savića, Jovičić mi se svideo. Ima dosta igrača, Borjan je po meni prvo ime ekipe na svim utakmicama. Degenek je dobar, Boaći je skoro došao i treba mu vremena, ako ćemo realno, Borjan je prvo ime do sada u timu.
Uz malu želju da jednom vidi i sina u Zvezdi, Refik je otkrio i trenutnu situaciju sa Anelom, na kog je posebno ponosan, jer sa 19 godina već ima 40 seniorskih utakmica u nogama i privukao je pažnju inostranih klubova.
- Sa 18 je potpisao za Želju, na nama je da razgovaramo za uslove. Nemam ništa protiv da zaigra za Zvezdu, iskreno da kažem, ali prvo da pređe AEK. Sigurno, moja preporuka su samo rad, upornost, sportski život i sve će doći na svoje. Igra se nedelja sreda i ako se ne posvetite, nećete uspeti.
A nekada... Šabanadžović je oči u oči ugovarao transfer, bez posrednika, menadžera i velike pompe.
- Ja sam tada pregovarao direktno sa Džajićem, igrao sam u Želji i reprezentaciji Jugoslavije, meni je prvo bila čast uopšte što me je Zvezda zvala, bio je Željezničar tada dobar tim, igrali smo Kup UEFA i imalo jednog od najboljih trenera na ovim prostorima, Ivicu Osima. Ali kad zove Zvezda, ne odbija se! Čast je igrati u tako velikom klubu kao je što Zvezda, a kako je stigao poziv, ja sam sve ostalo stavio po strani. Prihvatio sam, dogovorili smo se, potpisao sam na četiri godine i išlo je kako je išlo, svojim tokom.
Inače, Šabanadžović je rođeni Podgoričanin čiji je otac Halil bio hajdukovac, ali kada mu je Refik ispričao da je prvo razgovarao sa Džajićem i da je prvo dao reč da će sigurno doći u Zvezdu, dobio je sledeću poruku: Sine, drži se te reči, bez obzira šta ti nudi. Ako čujem da si reč pogazio, odreći ću te se preko novina, ni kući mi više ne dolazi!
- Dao sam reč ocu, nažalost nije više među nama, ali dao sam mu reč i gotovo! Bilo je kontakata sa svima iz velike četvorke, zvali su Dinamo sa Ćirom, Hajduk, Partizan, međutim, dogovorio sam se sa Zvezdom i održao obećanje.
A u Zvezdi, svako je uživao veliku popularnost i kultna su bila druženja sa poznatim pevačima, spremnima da ispune svaku želju...
- U to vreme, gledaj, dolazio je ovde Halid Bešlić, pa u Beogradu sam upoznao mnogo pevača, družio se sa Zoranom Kalezićem, bilo je tu još njih... Zna se kako je bilo u to vreme, Zvezda je bila broj 1 po popularnosti, igrama, kvalitetu, bila je magnet za pevače i političare, svi su hteli da se druže sa fudbalerima.
- Kad se pobedi, izlazili smo od Taša do drugih mesta, davali smo sebi oduška. Kad se igra nedelja - sreda, onda se izduva čovek da bi se spremio za sledeće napore...
Pretpostavimo da je Robi tu bio glavni?
- Haha, Robi je bio pojam, ali vidim da je sada kao trener mnogo ozbiljniji, mnogo radi i drugačiji je. Ali Robi i Bina, pogotovo Bina je bio kralj tu, što se tiče ekipe i boemskog života. Pozdrav i za njega i Mazu, drago mi je što sam ih sad video protiv Napolija, družili smo se i Bina je bio top što se tiče provoda, izlazaka i cura, kralj. Bili smo dobra ekipa i zato smo napravili to što smo napravili, nije bitno samo to na terenu, bitna je i ta dobra atmosfera u svlačionici, imale su i druge ekipe strašne igrače, ali nisu nešto napravili, mi smo imali i kvalitet i to što treba da te dovede na vrh Evrope.
Kada su u pitanju pripreme za vrh Evrope, ekipa je bila u nezapamćenom karantinu pred okršaj sa Olimpikom...
- Verujte mi, mi smo otišli sedam ili osam dana ranije i nama je bilo dosadno, ubili smo se od dosade, a jedva čekamo utakmicu, sedimo u onom zamku, sve puno obezbeđenja i ne možemo da izađemo. Jedno veče, Ljupko i Džaja sazvali sastanak, valjda se nešto duže ostalo, i onda oni reše da uzdrmaju ekipu jer su videli da su se svi uspavali, samo jedeš, spavaš, ležiš, a mi jedva čekamo meč.
- I onda krene priča da hoće da vrate Belodedića za Beograd, da bi se atmosfera malo zakuvala i to je bio dobar potez, još par igrača ostalo duže... Nije da su izmislili, ali je bilo nešto oko prekršaja klupskog, odmah se ekipa naelektrisala, "hajde kad smo došli do ovoga, da izguramo kako treba". Na kraju, u finalu koje nije bilo lepo za oko, najbitniji je taj trofej.
Usledili su rat i nemili događaji, koji su sprečili tim da ostvari još nešto više. Zvezda je igrajući u inostranstvu kao domaćin bila na korak do novog finala 1992, ali ga je igrala Sampdorija protiv Barselone i izgubila.
- Meni je žao što nismo ostali na okupu, ali i kad smo ispali od Milana, zbog magle, imali smo 1:0 i posle svega što se desilo, Milan dobije Steauu komotno u finalu, mi da smo mogli tad da budemo prvaci Evrope, a ne posle Barija... Mogli bismo još jednom ili eventualno dva puta da budemo prvaci Evrope. Ekipa je tad bila i finansijski jaka, moćna, uz jednog i dva igrača, uz onaj kostur tima bi se popeo još jednom na krov Evrope.
Put do evropske titule bio je popločan i veoma teškim danima. U prvoj utakmici za Zvezdu protiv Želje na Grbavici, Refik je dobio udarac laktom u slepoočnicu i usledililli su dani kome, kada je i Zvezda odmah htela da ga prebaci helikopterom za Beograd.
Ipak, ostao je u Sarajevu, a kada je došao sebi, prebačen je u Beograd i mesec dana je proveo u bolnici, a šest van terena. Klub mu je isplatio kompletan ugovor jer se nije znalo da li će Refik opet zaigrati. Sve to je zapravo Šabanadžovića učinilo još boljim fudbalerom.
- Ja sam iz Želje prešao u Zvezdu, i posle tri ili četiri meseca gostujemo ovde, bili smo u sarajevskom Holidej Inu u karantinu, i ja sam pre stanovao u delu grada Hrasnica. Išao sam tamo, po kafićima, zezao se, do pre tri-četiri meseca sam igrao sa njima u Želji, i prva utakmica, došli, nisam ni razmišljao o utakmici, družio sam se...
- I onda peh, nisam ni gledao taj snimak 10-15 godina. Dobio sam udarac u glavu, pao, bio sam u komi tri dana i nisam igrao šest meseci. Jedna ružna stvar, mnogi su predviđali da se neću baviti sportom, jedva sam ostao živ, ali voleo sam fudbal i voleo sam sport i pobedio sve. Posle toga sam postigao najbolje u karijeri, igrao na Olimpijskim igrama, bio prvi strelac reprezentacije u Seulu kao defanzivac.
- Igrao sam Svetsko sa Jugoslavijom i čuvao Maradonu, sa Zvezdom bio prvak Evrope. Prešao u AEK i bio najbolji igrač, pet godina prvak Grčke. Nije malo. I na kraju, meni je bilo najbolje igrati u Americi. Ja sam dve godine igrao, nema stresa, pritiska, tu sam uživao. U Zvezdi pritisak, Želji pritisak, u Grčkoj pun stadion i kad izgubiš, nema spavanja. Izgubiš u Americi, "next time", to mi je bilo baš za uživanje i da obiđem celu Ameriku, tamo mi se rodio i sin.
Ostaje mali mundijalski žal zbog Jugoslavije koja je 1990. mogla mnogo više protiv Argentine, predvođene Maradonom.
- Izbacili smo Španiju kao favorita, Piksi je odigrao meč života i možda smo sa Argentincima u meč ušli kao favoriti. Međutim, ja sam dobio dva žuta, čuvao sam Maradonu i verujte... Uvek imate to favorizovanje velikih ekipa na velikim takmičenjima, a Jugoslavija je tada bila turbulentna.
- To je 1990, gde god ideš, ne čeka te dobra atmosfera i niko nije voleo da mi prođemo, a Argentina igra sam Maradonom koji je u Napulju... A opet smo ih imali na penalima, Ivković odbrani Maradoni, onda Piksi, Brna, Hadžibegić... Na kraju smo izgubili, ali mislim da bismo bili svetski prvaci da smo prošli.
Da li je možda bilo kobno što se nije menjao čuvar na Maradoni? Argentinci su to radili na Piksiju i zaradili tri kartona, pa su izbegli isključenje?
- Jeste, ali teško je sada pričati o tome, naročito jer je Osim bio trener. Doneo je odluku kakvu je doneo, bio sam u živom zidu i mene izvuče i da mi karton zato što je znao da ja čuvan Maradonu, nisu mi bila baš čista posla. A ostane gorak ukus... Maradona nije bio prgav, ali je bio čudo od igrača, u Italiji si samo njegove slike mogao svuda da vidiš, samo se o njemu pričalo.
- Bio sam najmlađi i palo je zezanje u hotelu, šta ćemo sa Maradonom, hoćeš li da igraš, nećeš.. Izađe sam da se zagreva, a sa strane ostali Argentinci, a bilo je sjajnih igrača, Kaniđa, Buručaga...
Maksimir zauzima posebno mesto u sećanju - bilo, ne ponovilo se.
- Igrao sam ja na Maksimiru i čuvao sam Bobana, kada je udario policajca, nama je na klupi sedeo Arkan, Šekularac, potpuni je haos bio, trk u svlačionicu, pa na avion... Ja se nadam da će ići bolja vremena i da se tako nešto više ne dešava. Kad vidite to, ne osećate se prijatno, ulaze navijači i policija i ne volim da se sećam toga, idemo napred, da se družimo i da živimo, sportski, da decu odgajamo i toga se ja držim!
Večita fama i dalje muči mnoge: Da li je bolje što je Piksi otišao iz kluba, jer su drugi igrači dobili krila?
- Piksi je bio top kad je igrao u Zvezdi, ali i kad je otišao, tu su bili Dejo, Robi, došao je Miha, Juga... Ali ne moraju se samo oni potencirati, i igrači kao Mare, koji su vodu nosili, ginuli, bez njih ne možeš napraviti ekipu. Stošič, Dika, bila je to generacija koja je imala od 16 do 20 top igrača. Svi su bili velike zvezde.
Sada ste imali posebnu situaciju u Beogradu. Pravite krug na atletskoj stazi, prolazite pored Napolitanaca kojima dominira barjak sa likom Maradone, a njihov klub čak ni sa Dijegom nije uspeo da osvoji evropsku titulu. Kako ste to doživeli?
- Sigurno, mi u to vreme kada smo postali prvaci Evrope, nismo bili svesni, mladi i talentovani momci... Pobeđivali smo velike ekipe, možda smo tek posle nekoliko godina postali svesni. Niko sada ne može tome da se primakne, sa ove distance. Sumnjam da će ikad na ovim prostorima neko uspeti da napravi ovakvu generaciju.
- Ja sam otišao pre Tokija, potpisao ugovor u Grčkoj, eto, nisam bio tu, ali mi je ovo draži pehar jer je došao iz mnogo utakmica, Tokio je jedan meč. Vredniji je taj pehar Lige šampiona.
Bari ili Bajern? Bari je bio kruna, ali meč sa Bajernom je nešto neverovatno...
- Ona atmosfera protiv Bajerna... to se treba doživeti. Puna Marakana, rasprodata pre prve utakmice, ludnica u Beogradu, Jugoslaviji... To je bila takva potražnja, imam osećaj da je nekoliko hiljada ljudi ostalo ispred Marakane. Za infarkt, jednom se dešava, Bog nas je pogledao. Vratilo nam se za milansku maglu, takav je bio osećaj jer smo igrali na svom terenu, pred svojima. Jednom se to u karijeri desi ili ne desi.
Kako biste opisali saradnju sa trenerima koji su obeležili Vašu karijeru?
- Iskren da budem, svi su vrhunski, jedan Vasović koji je kapiten Ajaksa, Stanković, reprezentativac Jugoslavije, Šekularac. Šeki je harizma, jedan od najvećih svih vremena, to se jednom rađa. Zatim Ljupko koji je postigao najveći uspeh, Osima sam imao u Želji, za mene je on najbolji svih vremena, trenirao me i Duško Bajević, imao sam sreće u karijeri.
- U Americi sam imao Engleza, radio sam sa vrhunskim trenerima i od svakog sam mogao da naučim i sa njima moraš napredovati. Nekada sa sinom pričam i govorim detalje. Žao mi je što Vasović i Stanković nisu živi, Melić... Ali to je život. Šeki je bio najjači, on kad dođe i počne da žonglira ono njegovo... Gde se on pojavi, prvo idu svi kod njega!
A sada, daleko od svetla reflektora, Refik prati Zvezdu, Želju, pre svega sina.
- Vodim računa o sinu, igra poziciju kao ja i ima 19 godina, a već 40 seniorskih mečeva u ekipi... Vodim restoran u Podgorici, treba još nešto da otvorim.
Možda u Beogradu?
- Ako treba, dolaziću kod Dike, haha! Gledam utakmice, Zvezdu i reprezentaciju, imao sam ponude u Želji da budem direktor ili trener, nisam hteo više pritiska, radim druge stvari i ne ide loše. Idem gde ja hoću, meni je ovako super. Polako deca završavaju fakultete, rade, starija ćerka se udala i dobila dete. Sve ide svojim tokom. Ja kada sam otišao tamo, imao sam 26 godina, on 19 i to je velika razlika.
Tu razliku spreman je da premosti upravoo Refik, koji dobro zna kako je stati lično i pregovarati.
- Nećete verovati, ovo ste u pravu, kada sam došao u Zvezdu, sam sam pregovarao, odem u Grčku, isto sve sam. Kada sam prešao u Olimpijakos, sednem sa gospodinom Kokalisom, tada najbogatijim čovekom Grčke. Mene su zvali na večeru u njegov zamak, bilo je tu obezbeđenje, njegovi telohranitelji, ja sam sam pregovarao i dogovarao. I danas, pored svih menadžera i ljudi koji se bave time, kada je sin u pitanju, ponovo su mene direktno kontaktirali. Valjda to treba tako da se nastavi, ako bude trebalo, vodiću za sina ja to do kraja, bez menadžera.
- Eto, tako je bilo kada su mog sina zvali u AEK, klub u kom sam ja igrao i koji sada ima jaku ekipu, igra Ligu šampiona, ima armiju navijača. Oni su takvi fanatici da ga već bombarduju fotografijama, montažama u dresu... Ja bih da ga rasteretim toga, rano je.
- Stavili su mene levo iz perioda dok sam igrao u AEK-u, a njega desno montirali u novoj opremi, kao da je već igrač kluba. Za navijače je to već gotov posao, oni su tu ludaci. Kad sam ja dolazio, 6-7.000 ljudi je čekalo. Išao sam sa ujakom koji je pravnik, čisto da mi pomogne, kad smo došli, ne možemo da izađemo, policija je morala da nas izvede sa aerodroma. Takvi su Grci, još sam ja došao iz aktuelnog prvaka Evrope.
Zov tog prvaka Evrope i dalje je jak, 50.000 ljudi na Napoliju i Liverpulu su dovoljni svedoci. Na Refiku je da bude talija crveno-belima protiv PSŽ-a, kao što je i najavio...
VIDEO - Milan Pavkov proslavio pobedu nad Liverpulom sa drugarima u rodnom Begeču
VIDEO - Husref Musemić o Prosinečkom i Zvezdinom čuvenom porazu u finalu Kupa
(B. Vinulović)
Povezane vesti
Pogledajte kakvim snimkom Delije pozivaju na proslavu Zvezdine jesenje titule
Brat Siniše Mihajlovića prozvao FSS, Delije i Firmaše: Niko se nije setio velikog Mihe na godišnjicu smrti
Vođa pobunjenika Al-Džolani: "Ne želim Siriju da pretvorim u Avganistan. Nismo pretnja svetu"
<% post.title %>
Bez ijedne greške za favorite: Arsenal, Njukasl i Liverpul pobedama prošli dalje u polufinale Liga kupa
Video: Vladan Milojević se obratio novinarima nakon dobijanja nagrade
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Petar
Sabane legendo, hvala puno za sve sto si dao tvojoj i mojoj Crvenoj Zvezdi! Zauvek ce se tvoje ime sa postovanjem izgovati , jer si ti sinonim za parolu severa "srce na teren "!
Podelite komentar
Zoran
Legendo Marakana te nije niti će ikad zaboraviti. Sve najbolje ti želim.
Podelite komentar
Јован
Жив био легендо!
Podelite komentar