„Remembrance poppy“: Sve što bi trebalo da znate o bulki koju Matić nije hteo da nosi na dresu

Engleski mediji su uglavnom s razumevanjem i bez osude prihvatili odluku Nemanje Matića da proteklog kola, tokom meča njegovog Junajteda sa Bornmutom, ne nosi cvet divljeg maka, odnosno bulku, na svom dresu. Navijači Bornmuta, kao i veliki broj dežurnih mrzitelja na društvenim mrežama nije imao razumevanja i žestoko je napao našeg reprezentativca, mada je bilo i dosta onih koji su ga branili (no negativni su uvek glasniji i vidljiviji).

Kao što do sada verovatno znate, bulka se nosi u znak sećanja na britanske pale borce u Prvom svetskom ratu, mada je poslednjih godina to prošireno na sve vojničke žrtve u svim ratovima koje je Ujedinjeno Kraljevstvo vodilo. Tu je nastao i problem za Matića: da je samo za Veliki rat u kojem smo bili saveznici, spora ne bi ni bilo.

No, kakvo je zapravo poreklo ovog običaja i zašto baš bulka? Sve je počelo 3. maja 1915. godine kada je potpukovnik kanadske vojske Džon Makrej, inače lekar, pesnik i umetnik, prisustvovao sahrani svog prijatelja Aleksisa Helmera koji je poginuo tokom Druge bitke kod Ipra. Nadahnut tim događajem i gubitkom, dok je pomenuta bitka još trajala, napisao je pesmu „U flandrijskim poljima“.

Najveća bitka Prvog svetskog rata, bitka za Somu za posledicu je imala 19.240 ubijenih ili umrlih od posledica ranjavanja tokom prvogdana borbe. Bitka na Somi ostala u stravičnom sećanju jer do danas je ovo dan sa najvećim gubicima u istoriji britanske armije. Foto: Guliver/Matt Cardy/Getty Images

Legenda kaže da je bio nezadovoljan njome i da ju je bacio, a da su je spasili njegovi vojnici. Objavljena je 8. decembra iste godine, a ovom prilikom je prenosimo u celosti:

„U flandrijskim poljima cvetaju makovi,

između krstova, red po red,

što beleže naše mesto; a na nebu

ševe, koje još hrabro pevaju, lete

jedva čujne sred topova ispod.

Mrtvi smo. Pre nekoliko dana

živeli smo, osećali zoru,

gledali zalaska sunca sjaj,

voleli i bili voljeni, a sada ležimo u flandrijskim poljima.

Preuzmi našu zavadu s neprijateljem:

tebi iz naših palih ruku bacamo

baklju; neka tvoje bude da je držiš visoko.

Ako slomiš veru s nama koji umiremo

nećemo spavati, iako će makovi cvetati

u flandrijskim poljima.“

Napisana je iz ugla mrtvog vojnika, i stekla je momentalnu popularnost. Korišćena je čak tokom rata za regrutaciju, zbog onih poslednjih stihova koji pozivaju žive da nastave neposrednu borbu protiv nemačkih dušmana. Ali je važna i zato što je od cveta maka napravila simbol palih boraca, pre svega savezničkih.

„Gasirani“, Džordž Singer Sardžent, 1919. godine. Prikazuje posledica nemačkog napada otrovnim gasom na britanske položaje 21. avgusta 1918. godine. Foto: Wikimedia Commons/Google C

Zapravo je Moina Majkl, američka profesorka i dobrotvorka, prva počela 1919. godine da nosi bulku na reveru, zavetujući se da je nikada neće skinuti. Cvet je dakle, bio njena ideja, ona je i pokrenula kampanju da se to uvede kao simbol. Nacionalna američka legija prva ga je prihvatila naredne godine, a godinu dana kasnije je stigao u Britaniju, pa potom u druge krajeve njihove bivše imperije gde se i danas ističe, mada to nije medijski propraćeno na isti način kao u Engleskoj.

Nedugo potom prihvaćen je od strane Kraljevske britanske legije koja danas promoviše i zvanično prodaje komemorativne bulke (ne postoji fiksna cena već ono dobrotvorno „koliko daš“); sav profit koji se tim putem ostvari koristi se za finansijsku, društvenu, političku, pa i psihijatrijsku pomoć onima koji su služili ili služe u britanskim oružanim snagama. Zapravo pedesetak bivših britanskih ratnih vojnih invalida čitave godine radi u „Fabrici maka“ u londonskom Ričmondu na proizvodnji preko trideset miliona primeraka koji se potom prodaju.

Nekada je cvet nošen samo na Dan sećanja 11. novembra (kod nas je to državni praznik pod nazivom: Dan primirja u Prvom svetskom ratu), ali se sada uglavnom nosi nekoliko sedmica pred taj praznik, zaključno sa njim. Može se videti svuda: na bilbordima i autobusima, na vozovima podzemne železnice, na dresovima fudbalera, ragbista, tokom sportskih priredbi, i tako dalje. 2011. godine avion iz Drugog svetskog rata bacio je na gradić Jeovil u Somersetu tovar od čak šest hiljada bulki, a tri godine kasnije isušeni rov oko londonskog Tauera ispunjen je sa 888.246 keramičkih primeraka ovog cveta: po jedan za svakog britanskog vojnika koji je izgubio život u Velikom ratu.

Nemanja Matić usred polja maka. Foto: Tanjug/AP/Mark Kerton

To je sve divno, i da je ostalo na tome — ostalo bi divno, ali nažalost nije ostalo na tome. Problem sada postoji zato što je cvet maka prerastao u simbol svih britanskih palih boraca u svim sukobima ikada. I to nije sve, samim je tim je prerastao u simbol podrške britanskim vojnim pohodima koji su još uvek u toku, što je neprihvatljivo velikom broju ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu. Treći problem leži u „moranju“: javne ličnosti su dovedene do toga da moraju da nose cvet maka na reveru, inače se suočavaju sa osudama i verbalnim napadima.

Tamošnje istaknute javne ličnosti govore o „fašizmu bulke“, ukazuje se na to da se televizijski voditelji i političari utrkuju ko će prvi da stavi mak na garderobu, a odsustvo cveta interpretira se kao nemar prema palim borcima, pa čak i kao nerodoljubivi čin izdaje. Nositi bulku — to je sada stvar političke korektnosti, praktično „simbol vere“.

Logično, Irci imaju problem sa tim čak i bez tog širenja simbolike i značenja van Prvog svetskog rata, jer su britanski vojnici tokom njega 1916. godine ugušili Uskršnji ustanak, kom prilikom je stradalo nekoliko stotina civila; odmah nakon Velikog rata usledio je Irski rat za nezavisnost koji je odneo još više žrtava (u dve i po godine rata stradalo je zapravo mnogo manje ljudi nego što bi neko na prvu loptu pretpostavio: dve hiljade ukupno, od toga sedamsto pedeset civila).

"Čežnja za otadžbinom", Vasa Pomorišac, 1918. Foto: Wikipedia/Creative Commons/Mihailo Grbić

Tiražni dablinski dnevnik „Ajriš independent“ je 14. novembra 2007. godine u tekstu pod naslovom „Da ne bismo zaboravili kome odaju poštu“ ustvrdio da se „značajni iznosi“ novca prihodovanog prodajom bulki izdvajaju „za gradnju spomenika ludim ili nesposobnim generalima ili za gradnju klubova za stare momke ratne elite“. Iz istih razloga cvet je problem i navijačima škotskog Seltika, jer je taj klub nastao u irskim doseljeničkim krugovima u Glazgovu.

Da sumiramo: engleska javnost nedvosmisleno podržava nošenje bulki, koja je opšte zastupljena, i premda postoje oni koji se toj praksi protive zbog ratova vođenih poslednjih decenija i zbog posledične imperijalističke konotacije, teško da se može reći da su oko ovog pitanja podeljeni. Oni i ne moraju da budu, jer iz njihove perspektive problem ne postoji i spora uopšte nema.

Kao što iz naše perspektive nema spora oko Natalijine ramonde, cveta koji je simbol naše borbe i našeg stradanja u Velikom ratu; spor kod nas dobrim delom ne postoji zato, što mi ogromnom većinom ni ne znamo da nam je to simbol. Ali kada bismo umeli da ga iskoristimo i u sopstvenom okruženju s pravom promovišemo kao znamenje NAŠIH palih boraca, što definitivno ne umemo, i kada bi se našao neko da protiv toga protestuje iz svojih nacionalnih razloga, da li bismo reagovali drugačije od Engleza?

(P. L.)