Ispovest poslednje ''desetke'' srpskog fudbala: Dva puta sam bio pred dolaskom u Zvezdu! Još se sećam Terzićevog proročanstva za Baneta Ivanovića!

Nedelja ujutru! U desnoj ruci najveća šolja za kafu koju posedujem, u levoj primerak nekadašnjeg sportskog nedeljnika ''Tempo''... Primerak star 20 i kusur godina.

Listajući novine koje su ne tako davno uveseljavale ljubitelje sporta u regionu, negde pri sredini dolazim do međunarodnog fudbala i priče koja je verovatno bila i ''noseća'' za taj broj - priče o brazilskom vezisti Raiju, onoj pravoj ''desetki'' koja je devedesetih godina prošlog veka uveseljavala navijače Pari Sen Žermena.

Sam naslov je bio i te kako dovoljan da se zapitam gde su nestale te prave ''desetke'' u ovom modernom fudbalu, istovremeno se pitajući i to ko je poslednji u srpskom fudbalu s pravom nosio taj magični broj na leđima.

Nije mi dugo trebalo da shvatim da je nekadašnji vezista Čukaričkog Igor Matić, sada direktor omladinske škole Brđana, ta '' desetka'' zbog kojih je ''raja'' svojevremeno dolazila na stadione.

I dok se pomenuta kafa polako hladila (bogami i nestajala iz šolje), ja sam bio sve više i više zagrejan da uradim intervju sa čovekom koji definitivno ima šta da kaže. Čovekom koji je, na primer, dva puta bio na pragu Crvene zvezde. Malo ko zna da Matić zbog Slavoljuba Muslina nije prešao na Marakanu 2003. godine, ali i to da je 2015. imao poziv Zvezdana Terzića i Miodraga Grofa Božovića.

Zatim čovekom koji je igrao finale EP sa mladom reprezentacijom, bio na Olimpijskim igrama, postao legenda Zemuna i Čuke, ali bio i kreator igre ekipe OFK Beograda koja je igrala ono čuveno polufinale Intertoto Kupa protiv Atletiko Madrida. Jednostavno - čovekom koji je obeležio jednu epohu srpskog fudbala!

Sada je direktor omladinske škole Čukaričkog i ovo je njegova priča:

- Računaj da ti je to sređeno - uz osmeh mi je Matić odgovorio na pitanje da li može da mi ''sredi'' intervju.

Slučajno ili ne, ali njegov odgovor me je podsetio na čuvenog Čengu (Goran Sultanović) iz serije ''Složna braća'' i trenutak kada za svaki problem kaže: ''Imam ja jarana u Bugojnu, on će nam to sve srediti.''

Kažem ''slučajno ili ne'' iz razloga što je Matić rođen upravo u Bugojnu, gradu u Bosni i Hercegovini koji je zbog ovog prokletog rata morao da napusti.

ZEMUN KAO PRVA LJUBAV - ULAZAK U PRVI TIM SA MILIJAŠEM I DEBI NA MESTU LEVOG BEKA

- Bilo je to 1992. godine. Stigli smo u Inđiju gde smo imali neku rodbinu. Bilo je to klasično bežanje, kao i svi ostali što su bežali. Živeli smo kako smo živeli, stanovali smo privatno... Teška vremena - priseća se Matić i već na početku razgovora napominje veliku ulogu koju su, u tom trenutku, imali njegovi roditelji.

Rastrzani između gubitka svega u Bugojnu i talenta koji njihov sin ima, odlučili su da mu daju punu podršku u najvažnijem trenutku za Matićevu karijeru. Na njenom samom početku.

- Imao sam veliku podršku roditelja, iako je vladala neimaština. Tamo nam je izgorela kuća, ovde smo se snalazili na raznorazne načine, ali su oni od prvog dana bili uz mene i pomagali su mi u svemu šta su mogli. Sve je počelo 1993. godine. Bio je neki turnir u fudbalu, gde su došli klubovi kao što su Zemun i Partizan. Igrao sam za školu i, ako me sećanje dobro služi, bio sam najbolji igrač. To je primetio tadašnji trener Zemuna Dragan Lacmanović i pozvali su me da počnem da treniram kod njih. S jedne strane kriza i ratovi, s druge samo moja ljubav prema fudbalu. Još sam išao u osnovnu školu i putovao sam tri, četiri puta nedeljno na treninge - počeo je Matić svoju ispovest za Telegraf.

- Zemun je bio moja prva ljubav. Pet godina sam bio u omladinskoj školi, gde mi je trener bio Zvonko Živković. Svi znamo njegovu karijeru i šta je uradio u dresu Partizana i reprezentacije. On mi je mnogo pomogao u karijeri, verovao je u mene i bio je siguran da ću jednog dana postati fudbaler. I stvarno mu se negde zahvaljujem na tome.  Mnogo stvari sam naučio od njega. Uostalom, on me je i preporučio za prvi tim.

- Zemun je tada bio sjajno organizovan klub. Na čelu su bili Vladimir Bulatović, sada direktor zajednice Super lige, i Dušan Čelar. Zemun se ozbiljno bavio prodajom igrača, fudbaleri su odlazili u Španiju. Željko Kalajdžić je potpisao za Viljareal, Vanja Popović za Saragosu, Ilija Stolica je, takođe, otišao u Španiju, Nenad Džodić je u Monpelje i tamo je napravio vrhunsku karijeru... Jednostavno, klub je u tom trenutku bio respektabilan i idealno mesto za razvoj mladih igrača.

Kao da je bilo juče, Matić se prisetio svog ulaska u prvi tim Zemuna. Ali i debija u ''žuto-zelenom'' dresu, i to na poziciji levog beka.

- Nenad Milijaš i ja smo ušli zajedno u prvi tim kao mladi igrači. Mile Tomić je tada bio trener, a mi klinci koji samo treba da se priključe timu. Ja sam odmah na tim pripremama, u prvom meču, dao dva gola na prijateljskom meču protiv Budućnosti iz Valjeva. Ušao sam kao rezerva u drugom poluvremenu i odmah sam nekako skrenuo pažnju na sebe. Mile Tomić je tada odlučio da me ostavi u prvom timu bez obzira što se pre toga pominjalo da idem na pozajmicu ili neku dvojnu registraciju - rekao je Matić i nastavio:

- To je bila zima 1998. godine i već na proleće 1999. sam debitovao za prvi tim protiv Vojvodine na mestu levog beka. Bila je to neka formacija 3-5-2 gde nije imao ko da igra, a ja sam kao klinac bi željan igre. U tim godinam se i ne pita šta da igraš. Tvoje je samo da trčiš. Izgubili smo sa 2:1, ali taj debi se nikada ne zaboravlja.

Kao što nije zaboravio svoj debi, Matić takođe nije zaboravio ni nekadašnje saigrače u dresu Zemuna. Imao je potrebu da ih pomene, jer je s njima delio neke lepe trenutke u svlačionici.

- Za Zemun su tada igrali Milijaš, Mladenović, Milan Milijaš, Ilija Stolica, Željko Kalajdžić, Nikola Jolović, Željko Milošević, Vanja Popović... Jao, taj Popović je bio jedan od boljih špiceva u ligi. Imao je brzinu, eksplozivnost i snagu. Tipa Nemanje Radonjića danas, samo što je bio izrazit špic. Nije napravio karijeru kao što je trebalo, ali zbog nekih drugih stvari - priseća se Matić saigrača, ali i trenera koji su ga ''učili'' u Gornjoj Varoši:

- Tu su Miroljub Ostojić i Miki Ivanović kod kog smo, u jednom periodu, igrali dosta dobar fudbal. Doduše, imali smo i dobre igrače u timu. Svi su posle napravili ozbiljne karijere i bili su mladi i A reprezentativci. Zatim je tu bio i Ivan Čabrinović, svojevremeno pomoćnik Ivice Osima. Dosta problema sam imao kod njega. Ja sam bio klinac koji je do njegovog dolaska igrao dosta utakmica, ali on jednostavno nije voleo mlade igrače. Sećam se njegovih reči: ''Mali, dobro igraš i dobro treniraš, ali te trener ne voli.'' A on je bio trener. I onda mi kaže: ''Mali, Bog si mi za ove slobodnjake, ali nećeš da mi igraš''. To su neke stvari koje se zauvek pamte i, eto, posle toliko godina su postale i anegdote.

- To me negde i ojačalo. Dosta stvari sam istrpeo u tom periodu, iako sam bio mlad igrač. Ali sam imao taj pobednički karakter. Na terenu sam uvek hteo da budem najbolji, dok sam van njega i te kako poštovao starije igrače. Možda je to, gledajući s ove tačke gledišta, bilo i planski. Ja sam bio mlad, Zemunu je trebala pomoć iskusnijih igrača zbog rezultata...

- U jednom periodu mi je trener bio Nebojša Miličić koji je radio u Španiji, u B timu Reala nekoliko godina. Od njega sam naučio mnogo. Pre Reala je bio i u Atletiku sa Radomirom Antićem. Radio je i individualno sa velikim zvezdama i jednostavno je bio čovek od kog si dosta mogao da naučiš. I na terenu i kroz razgovor.

- U Zemunu sam postao i mladi reprezentativac, a u jednom trenutku i jedini iz kluba. Mislim da sam mu se odužio na terenu svojim igrama i ponašanjem. Mnogo utakmica sam odigrao, mnogo golova i asistencija upisao...Mnoge utakmice sam rešio. Sećam se gola protiv Partizana (1:1) kada smo vodili do 85. minuta, a onda je Zvonimir Vukić izjednačio. Bila je to, možda, jedna od mojih najboljih partija u dresu Zemuna. I to protiv Partizana koji je sa Lazovićem, Delibašićem, Trobokom, Ilićem i ostalim bio jako dominantan. Proglašen sam za igrača utakmice, a isečke iz novina čuvam i dan-danas.

- Sećam se i meča protiv Zvezde. Mislim da je bila 2001. godina. Ušao sam na poluvremenu i odigrali smo 1:1 sa Zvezdom koja je osvojila titulu. Ta utakmica mi je ostala u lepom sećanju i svežem pamćenju. Zvezda i Partizan su u tom trenutku bili mnogo dominantni. Čast i zadovoljstvo je bilo igrati protiv njih. Realno, rezultatski smo uvek loše prolazili protiv njih.

PRUŽIO JE RUKU DŽAJIĆU, VIĐEN JE U ZVEZDI, ALI JE MUSLIN IMAO DRUGAČIJE PLANOVE

Matić je u Zemunu odradio ugovor do poslednjeg dana, ali malo je falilo da se upravo pomenute 2001. godine otisne put Azije. Tačnije - u Kinu!

- Imao sam ugovor sa Zemunom na pet sezona, odnosno do 2003. godine, i čini mi se 2001. trebalo je da zaigram za Šangaj. Otišao sam tamo, klubovi su se dogovorili... Ekspanzija kineskog fudbala taman što je počela. Ja sam bio klinac i pomalo skeptičan vezano za tu priču, priznajem. Ali, 'ajde! Rekao sam sebi da im dam šansu i odem da vidim kakva je situacija. Kada sam ušao u grad i klub, oduševio sam se. Sve je bilo vrhunski organizovano. Kinez je bio glavni trener, pomoćni Srbin Kokotović - rekao je Matić i nastavio:

- Stigao sam na potpis ugovora, ali vidim za dan-dva svašta nešto se izdešavalo. Da je počelo nešto da se komplikuje. I, umesto mene, Kinezi u poslednjem trenutku dovedu Dejana Ramba Petkovića, koji je bio velika zvezda u Brazilu. Tako sam ja ostao bez finansijski dobrog ugovora, ali s druge strane možda Kina i nije bila za mene u tom trenutku. Čak je tada i selektor Vladimir Petrović Pižon izjavio da mene i Laneta Jovanovića (otišao u Šahtjor) neće više zvati, jer smo mu daleko od očiju. Eto, ja sam se vratio u Zemun i bio sam selektoru pred očima.

Nije samo Kina bila tada opcija za Matića. Signali sa Marakane često su stizali, ali se Matiću nikako nije dalo da pređe u voljeni klub.

- Zvezda se nekoliko puta pominjala tokom moje karijere. Prvi put od 2001. do 2003. godine. Ja nemam šta da krijem, zvezdaš sam od malih nogu. Otac mi je veliki navijač Zvezde i gledao je dosta utakmica. Znaš kako je kod nas u Bosni. Procentualno sigurno 70 odsto ljudi navija za Zvezdu... Elem, tada se ja ništa nisam pitao. Imao sam ugovor sa Zemunom i ne znam do koje faze su pregovori tada odmakli. Crveno-beli su me pratili jedno vreme. Ja sam tada bio i reprezentativac i svaki prelazni rok sam bio povezivan sa Zvezdom. Sa mnom nije niko pričao i sve je ostalo u domenu interesovanja - priznaje Matić.

Tu nije bio kraj Matićeve priče sa Zvezdom. Dve godine kasnije sve je dogovorio sa najtrofejnijim srpskim klubom, ali kod transfera se ''isprečio'' Slavoljub Muslin.

- Dve godine kasnije, meni je istekao ugovor sa Zemunom. Došlo je do promene u klubu. Stigli su ljudi koji nisu bilo toliko fudalski potkovani. I ja sam, s jedne strane, očekivao malo bolji tretman. da se barem razgovara sa mnom oko novog ugovora. Ipak sam bio dete Zemuna i nosio sam taj dres pet godina. Nekako u tom periodu meni je jednog dana zazvonio telefon. S duge strane žice bio je legendarni Dragan Džajić. Meni je drhtao glas. Zove te takav čovek, legenda jugoslovenskog fudbala. Pitao me je da li bih došao u Zvezdu. Ja kao zvezdaš nisam imao nikakvu dilemu. Napravili smo jedan usmeni dogovor četiri meseca pre isteka mog ugovora - priznaje nekadašnja ''desetka'' Zemuna i nastavlja:

- Vreme je prolazilo. Došao je jun i ja sam igrao utakmicu sa mladom reprezentacijom u Azerbejdžanu. Andrija Delibašić i ja smo dali golove za pobedu od 2:0 i po povratku u Srbiju trebalo je da idem odmah na Marakanu na potpis ugovora sa Zvezdom. Međutim, u tom trenutku dolazi do promene trenera u Zvezdi. Zorana Filipovića zamenio je Slavoljub Muslin. Neke stvari su vro brzo počele da se komplikuju. Muslin je u novinama izjavio ''Meni Matić nije prioritet, hoću da dovedem neke druge igrače.''

- Zvali su me čak i navijači da pitaju zašto neću da se preselim u Zvezdu. Ja kažem: ''Ljudi, nije do mene! Promenio se trener, Muslin me neće.'' Posle dva ili tri dana ponovo mi zvoni telefon: Dobar dan, ovde trener Zvezde Slavoljub Muslin. Da li bi mogao da dođeš kod mene na razgovor?'' Stigao sam kod njega i odmah mi je rekao: ''Igore, ja tebe ne poznajem. Nisam bio u našem fudbalu jedno vreme. Da li mogu da te vidim na probi?''

- Odgovorio sam: ''Veliko poštovanje za vas i za sve što ste uradili u karijeri, ali jedini način na koji mogu da dođem u Zvezdu jeste onaj na koji sam trebao da dođem.'' Ja sam u tom periodu imao neki pedigre, bio sam mladi reprezentativac, i nije priličilo da idem na probu i na taj način dolazim u Zvezdu. Da se razumemo, ja i dalje poštujem Muslina i sve što je uradio u svojoj karijeri. Imam visoko mišljenje o njemu, posle smo se i upoznali. Nije mi se ni tada dalo da zaigram u Zvezdi i otišao sam u OFK Beograd.

ODLAZAK U OFK BEOGRAD I TERZIĆEVO PROROČANSTVO VEZANO ZA BANETA IVANOVIĆA

Ispostavilo se na kraju da je Matić napravio odličan potez odlaskom u OFK Beograd koji je s uspehom, kao funkcioner, vodio Zvezdan Terzić.

Bio je član one odlične generacije Romantičara koja je igrala polufinale Intertoto Kupa, ali imala i zapaženu ulogu u srpskom šampionatu.

- OFK Beograd i njihov predsednik Zvezdan Terzić su me zvali i ranije, ali jasam rekao da već imam ponudu Zvezde i da je to jedan veliki iskorak u mojoj karijeri. Izdešavalo se to što se izdešavalo vezano za Zvezdu. Do kraja prelaznog roka je ostalo pet ili deset dana. Prepoznao sam ambicije OFK Beograda koji je bio klub odmah posle Zvezde i Partizana. Imao je stvarno dobar tim. I na kraju sam izabrao Karaburmu, iako je bilo tu ponuda iz Rusije i Bugarske - priseća se Matić:

- U klub smo došli Boris Vasković i ja. Podsetiću da je Vasković bio A reprezentativac, ja sam igrao za mladu selekciju. Sećam se naslova u medijima posle našeg dolaska. Jedan od njih je bio: OFK Beograd konačno puca na titulu! Tamo smo zatekli Damjanca, Sašu Stevanovića, Miloša Kolakovića od starijih grača, Miljan Mrdaković je bio najbolji strelac prvenstva te sezone, štoperi su bili Marko Baša i Đorđe Jokić... Zatim su tu bili Duško Tošić, Aleksaandar Simić, Dragan Stančić, pa onda i Branislav Ivanović. Trener nam je bio Dragoljub Bekvalac, a ja sam došao i na njegovo i na Terzino insistiranje.

- Kad god vidim Terzu, ja mu kažem da je ta ekipa koja je igrala Intertoto Kup najblja ekipa u istoroji OFK Beograda. A mnogo velikih igrača je bilo... Možda sam sada malo i subjektivan, ali definitivno smatram da je to bila jedna od najboljih ekipa u istoriji OFK-e.

Naravno, najveća utakmica te generacije bila je ona protiv Atletika iz Madrida.

- Doveli smo jedan veliki Atletiko na Karaburmu, ali nismo gledali ko je protivnik s druge strane. Bili smo puni samopouzdanja. To je donekle bilo nametnuto i od strane Terze. S razlogom, jer smo imali pet mladih reprezentativaca, zatim Vaskovića koji je bio A reprezentativac. Dovođeni su igrači sa jednim pobedničkim mentalitetom. U tom trenutku u klub je došao i Vladimir Bulatović koji je bio u Zemunu ranije kao sportski direktor. On i Terzić su bili jedan dobar tandem i prenosili su tu pozitivnu energiju na igrače.

- Atletiko je tada bio pun zvezda. Čolo Simeone, Tores, Kontra, Perea, Musampa, Ibagaza, Veljko Paunović... On nam je dao gol u Beogradu. Jesmo izgubili utakmicu, ali smo pružili dostojan otpor. Možda se u početku nismo najbolje snašli. Probali smo da izađemo visoko, ali Španci su to dobro koristili igrom kratkih pasova. Primili smo dva gola za 20 minuta. Vratili smo se golom Simića u drugom poluvremenu, imali i šansu za 2:2, ali nas je Veljko kaznio pred kraj. U Madrid smo otišli na izlet. Jesmo izgubili i tamo, ali smo odigrali dobar meč.

Nastavio je Matić u dahu da se priseća igračkih dana u ''plavo - belom'' dresu.

- Mi smo tu sezonu završili treći na tabeli, odmah iza Zvezde i Partizana. Igrali smo fenomenalan fudbal, a svi ti igrači su na kraju napravili veliku karijeru. Jako dobro smo krenuli. Osam ili devet kola smo bili prvi, ne mogu sad tačno da se setim. I onda je došao meč sa Partizanom koji je igrao Ligu šampiona i koji je celo prvenstvo igrao sa izmenjenim timom, kao sada Zvezda. Međutim, protiv nas su igrali sa punim sastavom...Na toj utakmici smo vodili sa 2:1 do 75. minuta, propustili sijaset šansi. Ivica Kralj je branio, ja sam dao gol iz penala... Ali, izgubili smo u 92. minutu kada je Duško Tošić napravio penal.

Tu je, nekako, bio kraj snova o šampionskoj titulu Romantičara.

- Bili smo mlada ekipa i imali smo samopouzdanja. Verovali smo u jednom trenutku da možemo do titule. Imali smo nekoliko reprezentativaca. Terzić je vodio klub na sjajan način. Marketing, promocija nas igrača... sve je bilo super. Imali smo tu neku ulogu u šampionatu, ali onda se dogodio taj poraz posle kog smo napravili seriju loših rezultata. I Zvezda i Partizan su se odlepili.

Nije Matić mogao, a da se još jednom ne dotakne tadašnjeg predsednika OFK Beograda, a sada generalnog direktora Crvene zvezde, Zvezdana Terzića. Posebno je istakao jedan razgovor vezan za Branislava Ivanovića.

- Terzić je uvek bio jako sposoban čovek, koji se edukuje i radi na sebi. Nije slučajno ovo što je napravio sa Zvezdom. Sad ima i mnogo više iskustva nego u tom periodu iz OFK Beograda. Ono što je bitno jeste da sam baš u tom periodu video njegovu ambicioznost. Poznavao je fudbal, poznavao je finansije... Znao je da promoviše klub i radi na njegovom imidžu.

- Sećam se jedne anegdote vezane za Baneta Ivanovića. On je tek stigao iz Sremske Mitrovice i jako loše je izgledao na terenu, što je bilo i normalno jer je mlad igrač. Slabo je igrao, a bio je problem i kada je igrao s obzirom na to da je igrao jako loše. Trener ga na dosta utakmica nije stavljao u ekipu. Celokupna slika je bila loša, a Terzić mi je tada, kada smo sedeli u kancelariji, rekao: ''Igore, Bane će biti A reprezentativac.''

- ''Terza, ako je to tvoja procena onda svaka čast'' rekao sam mu. I stvarno je bila dobra procena za čoveka koji je, na kraju, napravio jednu vrhunsku karijeru.

Iako je igrao protiv Atletika, Matić je priznao koju utakmicu iz vremena dok je nosio dres OFK Beograda nikada neće zaboraviti.

- Ima jedna utakmica sa Zvezdom, kada se Muslin drugi put vratio. Crveno-beli su imali jednu seriju, preko 20 utakmica su pobedili. Ne mogu tačno broja da se setim. Došli su na Karaburmu, sećam se da je bila subota, a na stadionu magla. Nije se video prst pred okom. U gradu sunce, dolazimo na stadion ništa se ne vidi. Obe ekipe su izašle na zagrevanje, ali se utakmica nije igrala. Odložila se za 24 sata i mi smo pobedili sa 1:0. Gol je dao Miloš Kolaković, ali je to verovatno bila jedna od mojih najboljih utakmica u OFK Beogradu. Imao sam i veliki motiv da Muslinu pokažem da sam igrač za Zvezdu. Za crveno-bele je tada igrao i Nemanja Vidić koji je u 70. ili 75. minutu dobio crveni karton - ističe Matić.

REPREZENTACIJA - VICEŠAMPION EVROPE I DEBAKL NA OLIMPIJSKIM IGRAMA!

Ta prva sezona na Karaburmi samo je učvrstila njegovo mesto u mladoj reprezentaciji Srbije koja je, posle dugo godina, izborila plasman na jedno veliko takmičenje - Evropsko prvenstvo!

Bez obzira na to što su izabranici Vladimira Petrovića Pižona ''stidljivo'' otišli u Nemačku, odatle su se vratili sa titulom vicešampiona.

- Mi smo na EP otišli posle dužeg perioda. Znajući kako smo otišli tamo, nije ni bilo čudo što nas nisu toliko ozbiljno shvatali u medijima. Vratio bih se prvo na te kvalifikacije. Imali smo u grupi Italiju, Vels, Azerbejdžan, Finsku...Jako mnogo utakmica. Dobili smo Italijane u Srbiji sa 1:0, gde nam je negde bilo i presudno. Kao i u Velsu, gde smo pobedili mojim golom. U baražu smo igrali sa Norveškom i na Marakani smo dobili sa 5:1. Tad je iz A tima vraćen Nemanja Vidić da nam pomogne i upravo je on dao prvi gol - počeo je Matić razgovor na temu nacionalnog tima:

- Otišli smo tamo misleći da je sve gotovo i da će biti lagano. Međutim, oni su u 48. minutu vodilis a 3:0. I onda je bilo ''spašavaj se ko može.'' Ali, zasluženo smo otišli na EP. Imali smo jako dobru hemiju i atmosferu. Zanimljivo mi smo na to EP otišli sa samo tri igrača u timu koji su bili u inostranstvu. Delibašić je igrao za Majorku, Mijailović za Vislu i Danko Lazović u Fejenordu.

Prva utakmica protiv Hrvata za infarkt - vođstvo od 2:0, zatim spašavanje na 2:2, ali i gol Baneta Ivanovića za veliki trijumf.

- Bio je veliki pritisak i pre meča. Igrali smo u Oberhauzenu. Hrvati su imali dobre igrače, Srna, Kranjčar, Eduardo...Upravo je on na 2:2 imao nekoliko šansi za Hrvate da dođu do trećeg gola. Onda je u igru ušao Bane Ivanović i doneo nam pobedu. Ja kažem, Bane je uvek imao odličan osećaj za gol. Njemu je to bila prekretnica u karijeri. Sećam se, posle meča, ulazimo u svlačionicu, a Bane će: ''Šta je ovo Matke, svi me zovu.''

- Posle toga smo igrali protiv Italijana, izgubili smo 2:1. Međutim, odigrali smo jedan dobar meč protiv ekipe koju su činili Paolo Kanavaro, Bonera, Đilardino, De Rosi, Borijelo, Barzalji, Amelija je branio...Protiv Belorusije je bilo presudno. Igrali su odličan fudbal, ali je naša sreća bila što je Aleksandar Hleb dobio crveni karton. Gubili smo 1:0 i posle smo okrenuli na 3:1.

Pobeda protiv Belorusa automatski je značila plasman u polufinale. A tamo je usledila drama sa Šveđanima.

- Gubili smo sa 1:0, a onda je Marić u nadoknadi doneo produžetke. Dobili smo ih na penale i ušli smo u finale što je bio ogroman uspeh. Pogotovo u tom trenutku kada smo imali i problema sa A timom. Trebala je jedna prekretnica. Mislim da je to finale i bilo. Doduše, izgubili smo ga. Mijailović je dobio crveni karton i protiv Italijana se nije moglo parirati sa 10 igrača - rekao je Matić koji je nekoliko ''redova'' ostavio i za tadašnjeg selektora:

- Moram ovom prilikom da pomenem i Vladimira Petrovića Pižona. Mnogo sam naučio od njega. Mnogo nas je sve naučio. On je fenomenalan trener. Jedom sam mu rekao: ''Selektore, vi ste strašan trener za mlade igrače. A on će: Pa, nisam ja Matke samo za mlade nego i za starije.''

- S njim je bilo dosta anegdota. Pižon je uvek otkrivao tim dva, tri dana pred utakmicu. Tu je bila gomila novinara, menadžeri, raznorazni ostali...Mi se izmešamo na treningu, radimo, a onda pred meč okrene tablu i tamo totalno drugi tim. Bio je u teoriji zavere i prvi put je tako nešto radio na EP. Tokom kvalifikacija smo znali tim tri ili četiri dana unapred.

- Sećam se i za Nikolu Mijailovića. Sklonio ga za prvi meč protiv Hrvata, jer se plašio zato što je Džoni bio malo agresivan.''Moram da ga sklonim, ne smem protiv Hrvata da ga stavim'', objašnjavao je Pižon.

Nije Matić igrao samo na EP. Našao se i na Pižonovom spisku za Olimpijske igre. Iako je tadašnja Srbija i Crna Gora doživela fijakso u Atini, popularni Matke nikada neće zaboraviti taj turnir.

- Olimpijske igre su san svakog sportiste. Bila mi je čast što sam učestvovao na takvom takmičenju. Video sam gomilu vrhunskih sportista na jednom mestu. I tek sam tada video kakav je to događaj i shvatio da, ako hoćeš nešto da uradiš, moraš dobro da se pripremiš. Mi kao da smo otišli na seoski turnir. To je u neku ruku bilo pogubno za tu generaciju, jer je ona posle toga počela da se gubi.

- Otišli smo na OI bez tri starija igrača. Imali smo pravo pred EP da prijavimo tri starija igrača, ali nismo. Eto koliko smo ''mislili'' da ćemo napraviti nešto. Argentinci su imali Ajalu, Kilija Gonzalesa i Hajncea. Zatim su imali Maskerana, Teveza, Delgada...Sjajna ekipa. Maltene su oni našu A selekciju 2006. godine pobedili na SP. Oni su osvojili su OI bez primljenog gola, mi smo totalno nepripremljenji otišli tamo. Ja sam bukvalno prešao iz aviona u avion, jer sam igrao sa OFK Beogradom protiv Atletika u Intertoto Kupu. Argentinci su se za takmičenje pripremali 45 dana. Da se ne lažemo, mi bismo od Argentine svakako izgubili, jer su oni u tom trenutku bili ''drim tim'', ali činjenica je da su OI olako shvaćene.

- Taj kalendar takmičenja je bio jalo nezgodan. Mislim da klubovi nisu bili u obavezi da puste igrače. Zvezda je tada igrala sa PSV-om u LŠ i nisu pustili igrače, Partizan takođe. Mi smo na prvoj utakmici protiv Argentine imali dve rezerve. Golmna Petrović i Miloš Krasić su bili na klupi. Nismo imali alternativu ako se neko povredi. Posle 6:0 od Argentine, izgubili smo i 5:1 od Australije. Prošli smo onako kako smo shvatili OI.

Prisetio se Matić i jedne anegdote sa Pižonom posle debakla od Argentine.

- Ušli smo u svlačionicu, sedimo ognute glave i čekamo selektora da dođe misleći šta će sada da bude. Pižon ulazi i prva njegova rečenica bila je: ''Strašna ova Argentina''. Zatim, Par dana posle utakmice stojimo na bazenu pored Ronalda, Kvarežme i Bruna Alveša. Znaš kakvi su oni, preplanuli i mišićavi. Pižon prolazi pored nas i viče: ''Ulazite tamo u vodu da vas niko ne vidi'' - kroz smeh se Matić priseća.

Uprkos debaklu, Matić smatra da su OI, a pogotovo EP ranije, doneli neke pozitivne stvari.

- Smatram da smo mi ''otvorili vrata'' ostalim i od nas su počeli da se prave rezultati u mlađim kategorijama. Posle toga su 2007. igrali finale EP. Prethodno je bilo i polufinale EP. Onda u Litvaniji 2013. godine, pa Novozelanđani...Posle tih partija naše generacije na EP nekako smo se stavili u izlog. Počeli su da se dešavaju transferi u srpskom fudbalu. Pre toga je jako teško bilo otići iz OFK Beograda ili Zete. Partizan je igrao Ligu šampiona, pa je Delibašić otišao u Majorku.

- Doduše, i vremena su se promenila. danas mladi igrači odigraju jedan dobar meč i odmah idu u inostranstvo. U moje vreme si morao da igraš nekolio sezona i budeš reprezentativac da bi otišao ''preko.''

ODLAZAK U FRANCUSKU - SVE JE BILO SPREMNO ZA SLAVLJE, A ONDA SMO ISPALI IZ LIGE

A Matić je ''preko'' otišao u januaru 2005. godine. Usledio je transfer u Francusku - u Kaen!

- Bilo je tu intereosvanja klubova, između ostalog i Partizana. Međutim, Terzić je tada prodavao igrače samo u inostranstvo. Mene su, eto Francuzi pratili jedno vreme i usledio je transfer na zimu 2005. godine. Iznosio je oko milion evra. Klub je bio zadovoljan, a i za mene je finansijski bio dobar ugovor. I Rusi i Holanđani su se interesovali za mene, ali sam smatrao da je Francuska pravi izbor - počeo je Matić:

- Došao sam u jedan klub koji je već igrao prvenstvo, dok sam ja izašao iz pauze u šampionatu. Odmah sam imao problema, jer je mene doveo sportski direktor, a ne trener. U startu sam video odbojnost trenera Patrika Remija prema meni. Doduše, debitovao sam posle šest ili sedam dana protiv Lila za koji su tada igrali Milivoje Vitakić i Milenko Aćimović. Mi smo se borili za opstanak, oni su bili u vrhu tabele. Utakmica je završena rezultatom 0:0, a ja sam dobro odigrao svih 90 minuta. Podsetiću i to da su sa  mnom u ekipi tada bili i Zoran Jovičić i Ljubiša Ranković. Mnogo su mi pomogli kada sam došao u Francusku...

Priznaje sadašnji direktor Brđana da mu nije bilo lako u zemlji ''galskih petlova.''

- Cela ta sezona je bila teška za nas, borili smo se za opstanak u ligi koja je bila dosta zahtevna. Verovatno nije ni bila za mene, odnosno za moje igračke karakteristike. Klub se tada više branio, nego što je igrao fudbal...Elem, četiri kola pre kraja smenjen je Patrik Remi i na njegovo mesto je došao sportski direktor Frank Duma koji je insistirao na mom dolasku u klub. Odmah me je stavio da igram.

- Do kraju su ostale četiri utakmice i mi sve moramo da dobijemo kako bi ostali u ligi. Prvu smo igrali portiv Marselja na Velodromu. Njima za LŠ, nama za opstanak. Pobedili smo u 93. minutu sa 3:2 i vratili nadu da možemo da ostanemo u ligi. Posle toga smo pobedili Sent Etjen kod kuće sa 2:0 i u pretposlednjem kolu otišli u Tuluz na gostovanje. Gubili smo 2:0 na poluvremenu, ali smo okrenuli utakmicu i ponovo slavili sa 3:2.

I kada se činilo da Matić i ekipa ostaju u ligi, usledio je šok!

- Ostala nam je poslednja utakmiva kod kuće protiv Istra koji je već ispao iz lige. Dejan Ilić i Niša Saveljić, sećam se, igrali su za njih. Pola ekipe je bilo već na plaži, jer su odavno izgubili statuš prvoligaša. Mi smo nekako svečano došli da igramo taj meč. Ja sam imao neku povredu i trener mi je rekao da mogu da se odmorim i posle da krenem da se spremam za novo prvenstvo. Na mesto trenera je trebalo da dođe Mehmed Baždarević, sve je već bilo dogovoreno...Ipak, mi smo tu utakmicu izgubili i ispali iz lige.

- Tu negde kreću moji problemi, pogotovo što sam bio stranac koji je plaćen. Imao sam veliki ugovor koji je automatski smanjen za 20 odsto, jer smo ispali iz lige. Tako je bilo po zakonu. Doduše, ja nisam ni gledao finansije preterano koliko svoju fudbalsku karijeru. Ostao sam u klubu, na kraju, iako je postojalo interesovanje i Sent Etjena. Ostao sam i zbog toga što se trener nije menjao. Duma je imao i funckiju trenera i funkciju direktora.

- Francuska druga liga se dosta razlikuje od prve. Mnogo je teža i zahtevnija. nema mnogo fudbala, samo duge lopte. Nažalost, te godine se nismo vratili u ligu. Tri ekipe su ulazile, a mi smo zbog lošije gol razlike izgubili trku sa Lorijenom. Ostao sam još jednu sezonu, ali su tada problemi bili stvarno veliki.

Interesovalo nas je i kakva je francuska liga bila tada.

- Lion je bio na nekom nivou PSŽ-a danas. Igrali su polufinale LŠ. Imali su strašnu ekipu. Kupe, Žuninjo, Fred, Esjen, Maluda, Abidal i ostali. Igrali su ozbiljan fudbal. Bili su jako dominantni. Osvajali su prvenstvo sa 20, 25 bodova više. Sećam se da sam igrao dva meča protiv njih. Kod kuće smo odigrali 0:0, dok smo u Lionu izgubili 4:0. Doduše, taj meč sam bio na klupi.

- PSŽ je sada dominantan zbog velikih ulaganja. Znamo da su Arapi u klubu i da se daje veliki novac. za igrače. Lion, s druge strane, nije toliko kupovao i trošio. Imali su najbolju omladinsku školu i ozbiljan skauting. Oni su dovodili igrače iz Brazila, kupovali su najbolje iz Francuske...Zatim su za velike pare prodavali ostalim evropskim klubovima. Lion je stvarao pare, PSŽ kupuje gotov proizvod. Eto, imali su i bolje rezultate u Evropi. Dva puta su igrali polufinale LŠ. Sveci nisu.

KAZAHSTAN I CRNA GORA KAO SUDBINA

Elem, Matić se posle epizode u Francuskoj uputio ka Kazahstanu. Prethodno je pauzirao polusezonu, i priznaje da je možda napravio loš potez.

- Kad bih mogao da vratim vreme, verovatno bih otišao u Švajcarsku. Imao sam tada ponudu Grashopersa. Bio sam mlad, pogrešio sam i nisam prihvatio. Video sam da mogu da igram na visokom nivou, ali sam u neku ''ruku'' malo i izgubio igranjem u drugoj ligi. Neke kockice se, jednostavno, tada nisu složile. Raskinuo sam sa Kaenom, a prelazni rok je već bio prošao. Nisam tada imao klub šest meseci. Faktički, četiri meseca.

- Ponavljam, s ove tačke gledišta sam pogrešio što nisam otišao u Švajcarsku. Ipak je to zapad. Međutim, u životu se ne treba stalno vraćati unazad. Dobio sam ponudu Astane i prihvatio sam je. Tada se zvala Lokomotiva Astana i kazahstanski fudbal je generalno u tom periodu bio u ekspanziji. Ja sam im bio primamljiv, jer sam igrao u Francuskoj i bio sam nekadašnji reprezentativac. U klub su, zajedno sa mnom, stigli ruski igrači Totov i Tihonov. Oni su tamo bili kao Dejo i Piksi kod nas. Bili su na zalasku karijere, ali i velike zvezde. Uzeli su ozbiljne pare, promovisali fudbal u Kazahstanu...Dolazilo je dosta dobrih igrača, iako su struktura i organizacija bili loši. Nije bilo neko igračko iskustvo, ali jeste jedno životno. Upoznao sam za tih godinu dana jednu drugačiju kulturu.

Usledio je, potom, zanimljiv transfer, transfer u Crnu Goru. Mogren je bio sledeća destinacija, tada već, iskusnog veziste.

- Iz Kazahstana sam došao u Mogren gde sam osvojio svoj prvi trofej - titulu! U klubu su bili Ilija Rađenović i Nenad Maslovar. Što se tiče same lige, tu je bilo jako dosta dobrih igrača. Ilija Stolica i Fatos Bećiraj su igrali za Budućnost, na primer. Peđa Ranđelović i Radoslav Batak su bili u Mogrenu, kao i Ardijan Đokaji Ajazdih Nuhi. Onda Petar Grbić koji je posle igrao u Partizanu. Ulagalo se tada dosta u fudbal, ali je infrastruktura bila veliki problem. I dan danas je. Imaju dosta talentovanih igrača na tom podneblju, ali su tereni bili jako loši.

Nije Matiću smetalo to što je ''nedavno'' igrao na Parku prinčeva i ostalim modernim stadionima u Francuskoj, a onda morao da se ponovo dokazuje na ''crnogorskim livadama.''

- Sve je to život, a čovek u životu ima i uspona i padova. U početku nije bilo lako, ali sam se fokusirao i ''namestio'' glavu da se vratim na neki prepoznatljivi nivo. Imao sam 28 godina i pokušao sam da se vratim moždai na onaj reprezentativni nivo. Bio je to jako lep period za mene. Uvek se igra da se osvoji nešto, gde god da se nalaziš, a mi smo na kraju uzeli titulu. Kup smo izgubili u finalu od Rudara iz Pljevalja. Zanimljivo, baš sam ja promašio penal u seriji. Iskupio sam se sledeć meč kada sam dao Mornaru gol kod kuće i kada smo uzeli titulu - ističe Matić.

POVRATAK U SRBIJU - NAJPRE NAPREDAK, A ONDA I ČUKARIČKI!

Konačno je došlo vreme i za ''povratak kući'', u Srbiju. Prav destinacija bio je Napredak, u tom trenutku drugoligaš.

- Dobio sam poziv Napretka. U klub je ušao Marko Mišković kao finansijer, Vladimir Matijašević kao sportski direktor. Zvali su me ''dole'', hteli su da naprave ozbiljnu ekipu. Malo mi je sve to bilo skeptično. Druga liga, Napredak se borio za opstanak...Međutim, negde mi je cilj i bio da se vratim u Srbiju, pogotovo što mi je porodica bila u Beogradu. Došao sam u Napredak koji je imao jako dobar tim i organizaciju. Ozbiljna sredstva su uložena. Prepoznao sam njihove ambicije i pokušao sam da im pomognem. Malo je bilo nerealno da se odmah uđe u Super ligu - istakao je Matić i dodao:

- Mnogo lepo iskustvo i imam samo reči hvale za Napredak. Nismo ušli te godine u ligu. Mi smo u jednom trenutku i bili blizu ulaska. Maltene smo morai celu polusezonu da pobeđujemo kako bi ušli u viši rang. Sezonu smo završili kao treći na tabeli, a presudna utakmica je bila u Nišu. Presudna da probamo da uhvatimo priključak još jednom. Izgubili smo sa 2:0, nismo ušli u ligu.

Ko bi tada rekao da će Matić nekoliko godina kasnije postati legenda kluba sa Banovog brda. Odigrao je 152 meča za Brđane i bio je kapiten tima koji je osvojio istorijski Kup.

A sve je počelo na leto 2012. godine...

- Ugovor s Napretkom mi je isticao. Svi smo tada potpisali na šest meseci. mene je zvao vlasnik kluba Dragan Obradović da dođem na Banovo brdo. Znajući Čuku iz nekog prethodnog perioda, na kakvom nivou je bila, kakva je bila organizacija, problemi koji su postojali...Sve to mi je davalo za pravo da budem skeptičan u tom trenutku. Sve dok nisam seo sa Obradovićem za sto. Bio je to razgovor od dva minuta. Prepoznao sam njegove želje i ambicije. Rekao mi je gde me vidi, koja je moja pozicija u svemu tome, kako da probamo da vratimo Čuku u sam vrh srpskog fudbala, da pomognem mlađim igračima...Bio sam neka produžena ruka renera na terenu. On je čovek direktan i konkretan. Ono što ti kaže, sa svih strana ispuni. Pružili smo jedan drugom ruku.  Za mene je to bilo idealno i zbog činjenice da si je porodica bila u Beogradu i da su deca bila još mala.

Usledilo je i ''upoznavanje'' sa trenerom Vladanom Milojevićem.

- Već pri prvom razgovoru sa Milojevićem video sam da je Vladan jako inteligentan i ambiciozan trener. Nismo se pre toga lično poznavali. Video sam da želi da napravi velike stvari sa klubom. Doduše, nama te prve sezone i nije bila ambicija da se vratimo u Super ligu. To leto su došla braća Srnić... Imali smo tu neku hemiju i jako dobro smo krenuli. Na zimu smo videli da bi možda i mogli da uđemo u Super ligu. Bili smo drugi na polusezoni. Ja sam verovao da možemo da uđemo u Super ligu, pogotovo posle ranijeg razgovora sa Galetom Obradovićem gde sam video tu njegovu ambiciju da od Čukaričkog napravi moderan klub i klub sa jakom omladinskom školom - rekao je Matić, a zatim nastavio:

- Na zimu su stigli Stojiljković i Žule Stojković i podigli smo nivo tima. Igrali su Deni Pavlović, Risto Lakić i te godine smo mu uz Napredak ušli u Super ligu. Sećam se te prve utakmice, kada su oni došli, protiv Voždovca na Banovom brdu. Mi smo bili drugi, oni treći Pobedili smo 2:0, a Žule Stojković je dao evrogol. I danas ga zezam da mu je lopta prešla preko noge i da je zbog toga postigao gol. Tu mu je negde i počela karijera da se razvija na pravi način.

Usledile su i renesansne godine na Brdu.

- Ušli smo u Super ligu, selekcija je dodatno dopunjena. Došli su Bojan Ostojić i Pjasentin na mesto štopera,kasnije i Rendulić na polusezoni kada smo uzeli Kup, Rajko Brežančić na poziciji levog beka, golmani su bili Borivoje Ristić i Nemanja Stevanović, u sredini Ivan Todorović...Uz starosedeoce braću Srnić, Stoiljkovića, Stojkovića i mene, Čuka je polako počela da raste. Na zimu su stigli i Bojić i Mirosavljević i sezonu smo završili u vrhu tabele.

EVROPA, A ZATIM I ISTORIJSKI TROFEJ U KUPU: BILI SMO UBEĐENI DA POBEĐUJEMO PARTIZAN!

Ni kriva ni dužna, Čuka je 2014. izborila plasman u Evropu zbog kazne koju je UEFA izrekla Crvenoj zvezdi.

- Spekulisalo se već duće vreme da će Zvezdu izbaciti, ali mi smo računali kao da ne igramo Evropu. Sećam se da sam bio na moru kada je stigla ta vest. Nenad Mirosavljević i ja smo baš bili sa porodicama u Grčkoj kada je javljeno iz kluba  da moramo ranije na pripreme zbog evropskog takmičenja. Porodici nije bilo baš svejedno, ali to su neke normalne stvari u profesionalnoj karijeri.

- Nismo imali jedan duži vremenski period za pripreme. Samo 15-ak dana na Zlatiboru. Prvo kolo smo igrali sa timom iz Andore. Pobedili smo u Beogradu sa 4:0, tamo je bilo 0:0.Posle toga je došao Grodig gde smo na Brdu izgubili sa 4:0. Bio je to splet nesrećnih okolnosti. Lukaš je dobio crveni na početku utakmice, gubili sa 1:0, da bi zbog te fizičke nepripremljenosti i nedostatka priprema pali u finišu i dobili još tri u našoj mreži. U poslednjih 10, 15 minuta čini mi se. Jednostavno, ta utakmica nije bila realan odraz snaga.

- Usledio je revanš, gde smo pobedili sa 2:1. Čak smo na 2:1 imali nekoliko situacija za treći gol. Nije sviran ni penal nad Srnićem. Austrijancima je, žargonski rečeno, bila ''voda u ušima'' i tad sam video da je u rezultat iz Beograda bio totalno nerealan.

- Iz Evrope smo tada ispali, dok smo u prvenstvu imali ozbiljne ambicije. U klub su stigli Andrija Pavlović i Obeng Regan i imali smo tim koji je te sezone igrao verovatno i najlepši fudbal u Srbiji. Da smo bili Zvezda i Partizan, da smo imali odršku navijača i nekih drugih stvari, ubeđen sam da bismo bili šampioni. Te sezone smo imali bolji skor od Zvezde i Partizana, ali smo bezveze gubili bodove na malim utakmicama.

Titula možda nije osvojena, ali Kup jeste. Zasluženo, reklo bi se.

- Toliko smo sigurni bili u osvajanje Kupa. Partizan u javnosti jeste bio favorit, ali naša ekipa je bila ubeđena da ćemo uzeti trofej. Neverovatno je kakvu smo imali energiju i hemiju u timu tada. Atmosfera u klubu, oko kluba...Jednostavno, nije se dovodilo u pitanje da nećemo uzeti trofej. Svaki igrač može to da potvrdi. Ja sam u medijima davao izjave da su šanse 50:50. Veliki respekt imam prema Partizanu, imao sam i tada, ali smo igrali dva meča protiv njih i znali smo da nisu bolji od nas - s ponosom se Matić priseća tih dana:

- Bili smo u Pazovi tri ili četiri dana. Stručni štab nam je prenosio veliku energiju. Kao i čelnici kluba. Svi smo verovali i kada u nešto veruješ to ti se i ostvari. Bez respekta smo izašli na Marakanu. Nije bila lepa utakmica za oko, ali smo golom Srnića zasluženo prigrlili trofej. Opet je usledila Evropa. Ekipa se malo i promenila. Stojiljković je otišao u Bragu, Srnić u Zvezdu, Brežančić u AZ Alkmar...Bilo je i okupljanje mlade reprezentacije. Nismo imali dovoljno vremena za pripreme i ispali smo od Gabale koja je ušla te sezone u Ligu Evrope.

Negde tada se u javnosti stekao utisak da je Čukarički potcenio Gabalu posle dominacije u prvom meču.

- Nismo mi potcenili Gabalu. Imali smo takve ljude i klubu i takav stručni štab koji to nije dozvoljavao. Vidite sada kako Miloejvić radi u Zvezdi. Svakog protivnika respektuje. Znali smo mi da je Gabala skup igrača koji su imali ozbiljne karijere i koji su došli tamo da zarade novac. Imali smo i mali peh, jer sam ja imao problema sa povredom. A u tom trenutku sam pružao jedne od najboljih partija u karijeri. dan pred utakmicu u Beogradu povredio sam primicač i isam igrao. U tom trenutku je igra Čuke dosta zavisila i od mene. Koncepcija tima se promenila...Pobedili smo sa 1:0, ali trebalo je 3:0. Tamo smo izgubili sa 2:0, iako smo imali gomilu šansi. Ni za taj meč nisam bio spreman. Ušao sam u poslednjih 20 minuta i odmah sam osetio bol. Šteta što u tom trenutu nismo napravili nešto više u Evropi. Gabala je, ni kriva ni dužna, ušla u Ligu Evrope. Izbacili su posle Apolon i Panatinaikos. Ko zna, možda smo i mi mogli - rekao je tadašnji kapiten Čuke i dodao:

- To je bio jedan od najboljih perioda u mojoj igračkoj karijeri, kada ovako sveže pogledam. Čuka je igrala ozbiljan fudbal za neke naše uslove. Ako govorim o nekom svom učinku, imao sam 15 golova i 15 asistencija kao vezni igrač. Te godine sam proglašen za najboljeg igrača u Srbiji. To je velika čast, kakva god da nam je liga bila. A nije bila loša.

- Kompletan tim je igrao dobro i jednostavno sam uživao u svemu. Posle toga je usledio jedna turbulentan period. jesmo ponovo izašli u Evropu, ali smo u međuvremenu izgubili tu prepoznatljivost. Svašta je na to uticalo. Milojević je otišao posle četiri godine, zasitio se. Takođe, i igrači su odlazili. Pavlović u Kopenhagen, Ostojić u Partizan...Nismo pogodili i sa pojačanjima onako kako smo očekivali. Opet, dobra stvar je to što je Čukarički počeo da prodaje igrače u inostranstvo za neki ozbiljniji novac.

ZVEZDA JE PONOVO ZVALA, OVOGA PUTA TERZIĆ I GROF: NE KRIJEM, ZVEZDAŠ SAM OD MALIH NOGU...

Malo je falilo da Matić odmah posle osvajanja Kupa završi u Crvenoj zvezdi. Sve je bilo otvoreno, ponuda je bila na stolu, ali...

- Nemam ja šta da krijem. Posle osvajanja Kupa sa Čukom zvao me je Zvezdan Terzić s kojim sam imao sjajnu saradnju u OFK Beogradu. Iskren da budem, bila je to jedna velika dilema. I sada kad pričam o tome, izlaze emocije iz mene. Ipak sam zvezdaš od malih nogu... Da sam bio u neko drugom klubu, sigurno bih prihvatio poziv Zvezde. Ovako, napravio sam velike stvari sa Čukom, na dnevnom nivou sam razgovarao sa predsednikom Obradovićem. Predočio mi je šta sa mnom planira posle igračke karijere. Što se, evo, polako i ostvaruje. U životu se nikada nisam kajao, neću ni sada - priznao je Matić i dodao:

- U tom trenutku sam doneo odluku da ostanem u Čukaričkom. Emotivno jeste bilo jako, jako, teško. Bio sam na zalasku karijere, imao sa 34 godine, ali sam mogao Zvezdi nešto da dam u tom trenutku. Pogotovo što sam igrao dobar fudbal. Bio je to i iskren poziv Terzića i trenera Božovića. Prepoznao sam u njima da me žele i da veruju da mogu da im pomognem. Velike nedoumice su bile u mojoj glavi, ali sam posle razgovora sa Galetom odlučio da ostanem u Čuki. I vidim da nisam pogrešio. Iako je posle toga usledio jedan turbulentan period gde sam se zapitao da li je trebalo da odem, sada kada vratim vreme mogu da kažem da se ne kajem i da sam napravio pravi potez. Ovo je moj klub i osećam ga. Osećam ga kao svoj, pored Zemuna koji je bio prva ljubav i gde sam proveo 10 godina.

Iz tog perioda u Čukaričkom izrodilo se i Matićevo prijateljstvo sa Vladanom Milojevićem, sadašnjim trenerom Zvezde.

- Vlada i ja smo ostali prijatelji i posle naše saradnje u Čuki. Dosta od njega mogu da naučim, često komuniciramo. Bio sam siguran da će uspeti kada je došao u Zvezdu. Čak sam i Terziću poslao poruku da je pogodio sa izborom trenera. Milojević je neko ko veruje u svoj rad. Zna da napravi atmosferu unutar i oko kluba. Naravno, ima i podršku Terzića koji je godinama na funkciji. Tu je i Mitar Mrkela. Takođe, Milojević ima i dobar stručni štab. Vredni su, radni, imaju svoj pravac i sjajno guraju - istakao je Matić i dodao:

- Kada čovek veruje u ono što radi, on na kraju i ostvari šta želi. Ja sam to video kod Milojevića i ovde kada je bio u Čuki. Veruje u stvari za koje svi misle da su nemoguće i na kraju to ostvari. On je verovao da će Čuka ući u Ligu Evrope. Nismo ušli, ali ja sam u njemu video da veruje u to. Kao što je verovao i da će Zvezda ući u LŠ. Sadi svi govore da je to sreća. Jeste, imala je Zvezda i sreće ali je treba i zaslužiti. Kada veruješ, kada si vredan i radan, onda ti se želja ostvari. A Miloje je čovek koji je 0-24 u fudbalu. I drago mi je zbog njega.

- Drago mi je i zbog same Zvezde. Ponovo se negde vratila vera u srpski fudbal.Igra se LŠ, Zvezda je dovela velike evropske klubove u Beograd. Voleo bih samo da se Zvezda malo više takmiči, da igra fudbal, da se nadmeće...To sam rekao i Milojeviću. Siguran sam da će on to sve analizirati i da će Zvezda ostaviti bolji utisak na terenu u ovom drugom delu LŠ.

Kada već pominjemo Zvezdu po ko zna koji put, dotakli smo se i priče francuskog L'ekipa da je navodno jedan funkcioner crveno-belih namestio meč protiv PSŽ-a.

- Iskreno, ja ne verujem u te stvari. Nepojmljivo mi je. Bio sam igrač, znam kako to funkcioniše. Ti natpisi su gluposti. Pazite, piše negde tamo da je Žule Stojković pustio Nejmara. PSŽ je mnogo kvalitetniji od Zvezde, namestila se takva utakmica. Ne bi možda bilo nezasluženo i da je više bilo. Loše je to za imidž Zvezde i našeg fudbala što se to provlači po novinama. Ali, da sačekamo kraj te istrage da vidimo šta će biti. Mada mislim da neće biti ništa. Ponavljam, nepojmljivo mi je da je tu neko uplaćivao milionske sume. Ako pričamo iskreno, bilo je realno da PSŽ dobije utakmicu tri, četiri razlike - jasan je Matić.

Kao neko ko je igrao fudbal i ko radi u njemu, Matić je govorio i o trenutnoj situaciji u fudbalskoj reprezentaciji Srbije.

- Gomila negativne energije se stvorilo oko reprezentacije. Ponovo nemamo dobar imidž. Mi Srbi smo jednostavno majstori da sami sebi napravimo problem. Otišli smo na SP i sami sebi napravili problem unutar reprezentacije. Možemo mi svi sada da pričamo po medijima ''ovako ili onako'', ali znamo šta se dešavalo tamo. Da nije bila dobra hemija...

- Opet kažem - ako stavimo nekoga za selektora, onda daj da mu svi pružimo podršku jedan ciklus od tri ili četiri godine. Velika stvar je bila i što smo otišli na SP. Ja ne znam šta smo očekivali na SP. Brazil je prejaka selekcija, Švajcarci imaju jedan sistem i ozbiljna su reprezentacija. Igraju ozbiljan fudbal i definitivno su jači od nas. Baš sam ih nedavno gledao protiv Begije i jasno se videlo koliko su ozbiljni.

- Sad smo podmladili reprezentaciju. Ima dosta dobrih stvari, dosta potencijala. Mislim da ćemo imati jednu respektabilnu reprezentaciju u budućem periodu. Ali moramod a joj damo podršku. I ja koji radim u fudbalu, i vi novinari koji sve pratite...Da napravimo jedan dobar imidž koji je preduslov za rezultat. Bilo bi jako dobro da odemo na EP, da damo podršku i napravimo atmosferu.

DA LI JE '' DESETKA'' STVARNO MRTVA?

Za kraj intervjua sa Matićem, namerno smo ostavili razgovor o temi zbog koje smo se i sastali - razgovor o ''desetki'' i konstataciji da je ona nekako ''umrla.''

- Kao neko ko je ostao u klubu i ko radi u omladinskoj školi, vidim u mlađim kategorijama mnogo tih igrača - tih ''desetki''. Šta je razlog, zašto se gube u međuvremenu? Imam neko objašnjenje. Moguće da je sistem u pitanju. Treba da se bavimo razvojem igrača. Imamo jako talentovane i kreativne igrače, a prva i osnovna stvar omladinske škole treba da bude smisao za igru. Mi smo negde to izgubili u međuvremenu - započeo je Matić svoje objašnjenje:

- Nismo vrednovali te igrače koje smo imali ranije. Kada uđu u prvi tim, treneri mnogo jure rezultat i nemaju vremena da čekaju mlade igrače. Ako procenimo da ima neka ''desetka'', neki dobar igrač, onda hajde da stanemo iza tog igrača. Ja sam spreman da stanem iza tog igrača i siguran sam da mi u omladinskoj školi imamo takve igrače. Da se figurativno izrazim - nekog novog Matića. I siguran sam da i u drugim klubovima ima isto tako talentovanih igrača.

- I treneri, kada klinci dođu u prvi tim, moraju da ih trpe i ne smeju da im ubijaju kreativnost. Mi u Čuki sada imamo Mitra Ergelaša koji je 2002. godište i Darija Grgića koji je godinu dana mlađi. Ja sam siguran da su oni tipične, autentične desetke. Mogu da igraju i dve ili tri pozicije, ali ne smemo da im ubijamo tu kreativnost. Ovaj fudbal danas što se igra u Super ligi jako loše izgleda. Verovatno se i treneri malo boje, jer je danas sve preživljavanje, pa jure samo rezultat. Nema više lepote u fudbalu. Samo rezultat, rezultat, rezultat...Nema čoveka poteza.Doći će rezultat kasnije, kao posledica kvalitetnog rada sa mladim igračem.

- I toj deci treba objasniti zašto da igraju fudbal. Da najpre imaju strast za fudbalom i da ga sa uživanjem igraju, a novac će doći kao posledica svih stvari. Ušli smo u jedan sistem gde su menadžeri i roditelji otišli u neku drugu krajnost. Ok, to je i refleksija kompletnog našeg društva. Fudbal treba da bude strast i zabava. A iz te zabave stiže nešto veliko. Tu ja negde i trošim energiju govoreći im o tome. Ali ja volim fudbal i pokušavam da im objasnim da moraju da vole posao kojim se bave. Jedino na taj način će napraviti rezultate u poslu kojim se bave.

- Razvijajmo i smisao za igru. To je prvi preduslov za dobre rezultate u budućnosti. I fudbal se, doduše, dosta pormenio, malo se drugačije igra. Možda te igrače treba rasteretiti malo na terenu. da manje igraju u defanzivi. Pazi, Grizman je neko ko je kreativan i može da igra ''desetku''. Nejmar, takođe, može da igra na toj poziciji. Opet, jasno je da oni nisu te ''desetke'' o kojima pričamo.

NIŠTA NE BI BILO OD OVOGA DA NISAM IMAO PODRŠKU PORODICE

Nekad ''desetka'', a sada funkcioner kluba, Matić je povukao paralelu između igračke i funkcionerske karijere.

- Sve je to slična materija, ali dok si igrač onda samo razmišljaš o sebi. Ovo moje mesto sada je veoma odgovorno. Mnogo trenera, mnogo igrača i svima treba da im pomognem da bi i oni bili bolji. Statistički gledano, kažu da igrači po odlaksu u penziju još četiri godine negde provedu na terenu. Ja sam posle šest meseci isto imao dilemu šta da budem. Pronašao sam se kasnije ovde. Pokušao sam da radim na sebi. Upisao sam trenersku licencu da raširim vidike. Završio sam jednu edukaciju - neurolingvističko programiranje! Prevedeno značenje - nauka ličnog prosperiteta (NLP).

- Jedan segment ove škole su završili i Murinjo i Klop i Gvardiola. Znam da su to kod nas završili Dejan Tomašević i Ilija Stolica koji mi je ovo i preporučio. NLP mi je po prestanku karijere pomogao da spoznam sebe i svoje mogućnosti šta zaista želim. To je metodologija koja proučava način na koji ljudi ostižu rezultate u različitim oblastima. Kako u sportu, tako i u drugim sferama. To mi pomoglo da spoznam svoju strast o fudbalu na koji način da ostanem u njemu i gradim novo poglavlje nakon završene igračke karijere.

- Konkretno se bavi komunikacijom i psihologijom ljudi. Meni je cilj bo da pokušam da povežem ljude. Pogotovo što je ovo kolektiv. Nisam ja jedini ovde. Treba videti kako i drugi razmišljaju. Treba popraviti ljudske odnose, približiti ljude da komuniciraju da ima više fudbalske sugestije. Toga sada ima i rezultati su produkt toga. Pogledajte omladinsku školu i prvi tim i videćete da se Čukarički vraća na jedan nivo na kom je bio. Video sam novu energiju u trenerima i siguran sam da će sve dobro biti ako svako od nas napravi barem ''jedan korak napred'' da pomognemo. Prezadovoljan sam na koji način rade. I zadovoljstvo mi je ako sam ja u tome uspeo da pomognem. Zato mi je taj kurs mnogo pomogao, jer se prvenstveno bavi komunikacijom - završio je Matić intervju za Telegraf.

Završio i s ponosom dodao.

- Eto, vidiš! Svega ovoga ne bi bilo da nisam imao veliku podršku porodice. Najpre roditelja i sestre na početku, kasnije i supruge Ane i ćerkica Une i Nine. Oni su mi bili najveća snaga u određenim trenucima.

Nedugo pošto je razgovor priveden kraju, Matić je odmah ''uskočio'' u automobil kako bi stigao da odgleda svoju kadetsku selekciju koja je bila i više nego ubedljiva.

A potvrda njegovih reči, tamo gde je govorio o ''desetki'' i klincima koje Čuka ima, stigla je na terenu nekoliko trenutaka kasnije. Baš u vidu partije pomenutog Ergelaša.

Ko zna, možda je ovaj nedostatak prave ''desetke'' samo privremen i možda će upravo Matić, zajedno sa svojim saradnicima, proizvesti igrača koji je potreban srpskom fudbalu.

Vreme će pokazati...

VIDEO: Šaćiri se pravi lud. Tvrdi da se niko u Srbiji niko nije potresao zbog "orla"

VIDEO: Degenek: Oba penala nisu postojala

(Mario Marić)