Pažljivi osvrt na istoriju Liverpula i Reala pokazao nam je ko ima mnogo veće šanse u finalu! (VIDEO)

Finale UEFA-ine Lige šampiona kruna je svake fudbalske sezone u Evropi, a pošto je naš Stari kontinent fudbalski centar planete — kruna je to i svake fudbalske sezone na svetu. Nijedna druga klupska utakmica ne privlači toliku globalnu pažnju kao to finale, u kojem će ove godine snage odmeriti madridski Real i Liverpul.

Dve su to fudbalske institucije koja spadaju u red najvećih na svetu; Real Madrid je, voleli ga ili ne, bez sumnje najveći, ali ni Liverpul nije daleko i definitivno se može svrstati u top pet. Oba kluba imaju iza sebe golemu armiju navijača: Real je najpopularniji klub u Španiji, dok je Liverpul (verovali ili ne) najpopularniji klub u Engleskoj; i jedan i drugi imaju stotine miliona navijača širom sveta, pa su i tom pogledu u samom vrhu.

Čest je to slučaj u finalima Lige šampiona (pre toga Kupa evropskih šampiona), jer teško je uvek bilo autsajderima da dođu do tog poslednjeg koraka, a posebno im je teško danas. Ipak, kao da ovaj meč koji nam dolazi ima neku posebnu težinu, ili se to nama samo čini, upravo zbog globalne omiljenosti ovih klubova i zbog činjenice da oni zajedno imaju 22 finala i 17 pobeda u njima, što je zbir kakav nije zabeležen u istoriji. Najbliže tome bili su Milan i (opet) Liverpul kada su 2007. godine ušli u taj meč sa 16 finala i 11 titula.

Stoga, hajde da rekapituliramo njihova dosadašnja učešća u ovom ultimativnom meču, i da utvrdimo šta tradicija kaže, ko će da pobedi. Prvo finale Kupa evropskih šampiona igralo se na pariskom Parku prinčeva 1956. godine. Pred 38.239 gledalaca, Real Madrid je pobedio francuski Rems rezultatom 4-3. Isti klub je naredne sezone odbranio titulu protiv Fiorentine i to na svom stadionu, pobedom od 2-0.

Naredne godine su na Hejselu pobedili Milan 3-2, pa potom ponovo Rems 1959. godine sa 2-0 na štutgartskom Nekar-stadionu, danas Mercedes-Benc Areni. Petu uzastopnu titulu (taj rekord i dalje nije oboren) Real Madrid je osvojio pobedom nad ekipom Ajntrahta iz Frankfurta; u Glazgovu, pred 127.621 gledaocem, Madriđani su slavili rezultatom 7-3.

Rekordni je to broj golova za finale ovog takmičenja, mada umalo nije oboren dve godine docnije kada se Real ponovo obreo u tom meču, ovoga puta protiv Benfike, od koje je izgubio 5-3. Ponovo dve godine kasnije, 1964, Real je sa 3-1 izgubio od Internacionalea, koji je tom prilikom osvojio svoju prvu titulu, koju će naredne godine odbraniti. 1966. odigrala se ona čuvena i nikada prežaljena utakmica između našeg Partizana i Reala na Hejselu, koju je „kraljevski klub“ dobio preokretom i rezultatom 2-1, pred 46.745 ljudi.

Svoje deseto finale Real Madrid je igrao tek 1998. godine, protiv Juventusa, na stadionu „Amsterdam Arena“, i rešio ga u svoju korist pobedom od 1-0. Gol je tada postigao naš Predrag Mijatović, inače, o ironije, bivši igrač beogradskih crno-belih. Svoju tradiciju igranja finala na svake dve godine, uspostavljenu šezdesetih, nastavili su tada Madriđani pa su tako 2000. dobili Valensiju 3-0 na Stadionu „Francuska“, pa potom 2002. Bajer iz Leverkuzena 2-1 u Glazgovu.

Sledeće finale su čekali dvanaest godina: na La Lužu u Lisabonu 2014. pobedili su svoje madridske komšije, Atletiko, posle produžetaka, sa 4-1. Dve godine kasnije (ponovo dve godine!) na San Siru pobedili su isti klub nakon boljeg izvođenja penala (u regularnom toku meča i nakon produžetaka bilo je 1-1, posle penala 5-3). Naredne godine uspeli su ono što u istoriji Lige šampiona (od 1993. godine) nikome do tada nije bilo pošlo za rukom: odbranili su titulu u Kardifu, pobedom nad nesrećnim Juventusom rezultatom 4-1.

FK Liverpul je počeo svoje „finalovanje“ na Olimpijskom stadionu u Rimu 1977. godine. Što se kaže, prvo pa muško: pobedili su tada Borusiju iz Menhengladbaha rezultatom 3-1, pred 52.078 gledalaca. Naredne su sezone pred 92.500 ljudi na Vembliju tukli Briž sa 1-0 i odbranili titulu.

Svoje četvrto finale Liverpul je igrao 1984. godine protiv Rome, koju je ove sezone izbacio u verovatno najboljem polufinalnom dvomeču u istoriji takmičenja. Meč se tada pred 69.693 gledaoca igrao ponovo na Olimpijskom stadionu u Rimu, dakle, Roma je igrala na domaćem terenu, a rezultat je nakon regularnog toka bio 1-1; produžeci ništa nisu promenili pa se pristupilo izvođenju jedanaesteraca nakon kojih je Liverpul slavio sa 4-2.

U sezoni koja je usledila, Liverpul je branio titulu i ponovo stigao do finala koje se opet igralo na legendarnom Hejselu, ali je pred 58.000 gledalaca slavio njihov protivnik Juventus sa 1-0. Tada se odigrala druga od dve najveće fudbalske tragedije, poznatija kao „Hejselska tragedija“, kada je zbog pritiska engleskih huligana poginulo 39 navijača torinske Stare dame, a preko 600 bilo povređeno, nakon čega je usledilo izbacivanje svih engleskih klubova iz svih evropskih takmičenja na neodređeno vreme (rampa je podignuta za sezonu 1990/1991, ali je Liverpulu produžena kazna za još godinu dana); najveća katastrofa je bila na Hilsborou u Šefildu četiri godine nakon Hejsela, kada je pod gotovo identičnim okolnostima u polufinalu FA kupa između Liverpula i Notingem Foresta poginulo 96 ljudi a 766 bilo povređeno.

Uglavnom, tek je 20 godina nakon krvavog Hejsela Liverpul ponovo došao do te poslednje utakmice najelitnijeg evropskog klupskog takmičenja (interesantno je to, što je Liverpul poslednju titulu prvaka Engleske osvojio u poslednjoj sezoni evropske zabrane za engleske klubove, kao da je ta dodatna godina njihove kazne bila presudna da posrnu posle fomiranja Premijer lige). Utakmica se te 2005. godine igrala u Istanbulu, a protivnik je bio Milan koji je na poluvremenu vodio 3-0. Ipak, Crveni su u drugom poluvremenu postigli tri brzopotezna šokantna gola između 54. i 60. minuta, i na kraju preko penala tukli demoralisane i šokirane Milaneze rezultatom 3-2. Ta je utakmica postala poznata kao „Istanbulsko čudo“.Milanezi su se opasuljili i dve godine kasnije na Olimpijskom stadionu „Spiros Luis“ u Atini uzvratili udarac pobedom nad Liverpulom od 2-1. Bilo je to poslednje Liverpulovo finale, do ovog sada.

Pažljivi čitalac je primetio da nešto nedostaje. Zapravo, da dve stvari nedostaju: deveto Realovo i treće Liverpulovo finale. A nedostaju zato što je u pitanju ista utakmica, ona koju su ova dva kluba odigrala na Parku prinčevu pred 48.360 gledalaca, dana 27. maja godine 1981.

Liverpul je na teren istrčao u sledećem sastavu: na golu (1) Rej Klemens, u odbrani (3) Alan Kenedi, (6) Alan Hansen, (4) Fil Tompson i (2) Fil Nil, u veznom redu (5) Rej Kenedi (dobio žuti u 29. minutu), (11) Grejem Sunes, (10) Teri Mekdermot i (8) Semi Li, a u navali (9) Dejvid Džonson i (7) Keni Dalgliš (zamenio ga Džimi Kejs u 85. minutu).

Za Real Madrid su igrali: na golu (1) Agustin Rodrigez, u odbrani (3) Kamačo, (5) Andres Sabido, (10) Garsija Navahas i (2) Garsija Kortes, u veznom redu (4) Uli Štilike (dobio žuti u 59. minutu), (8) Anhel i (6) Visente del Boske, te u navali (11) Lori Kaningem, (9) Santilana i (7) Huanito.

Na klupi Liverpula sedeo je Bob Pejzli (inače trener tog kluba još od 1974. godine, što znači da je bio doneo Crvenima njihove prve dve titule prvaka Evrope), dok je na klupi madridskog Reala sedeo naš legendarni Vujadin Boškov. Pejzli je nadmudrio Boškova jer je Liverpul pobedio Real. Rezultat je bio tankih ali dovoljnih 1-0, a strelac pobedonosnog gola za engleskog šampiona u 82. minutu bio je levi bek Alan Kenedi.

Tako je Pejzli postao prvi trener u istoriji koji je osvojio tri puta naslov prvaka Evrope. Takođe, bio je to peti uzastopni trijumf nekog engleskog kluba u KEŠ-u; nakon prve dve titule Liverpula sledile su dve titule Notingem Foresta, a niz će biti produžen na šest godina slavljem Aston Vile protiv Bajerna naredne 1982. godine.

Postoje još dva kurioziteta vezana za ovaj meč. Jedan se tiče toga, da je na klupi Liverpula kao rezervni golman sedeo čovek naše gore list, Stiv „Ogi“ Ogrizović, tada 24-godišnjak, koji je u klub došao 1977. a ostao do 1982. godine, i koji za sve to vreme odigrao svega četiri utakmice; on je potom dve sezone igrao za Šruzberi, za koji je mrežu branio 84 puta, nakon čega je prešao u Koventri Siti gde je postao legenda, budući da je ostao u klubu 16 godina, branio na 507 utakmica i postigao jedan gol. Penzionisao se u tek 43. godini života.

Foto: Tanjug/AP

Drugi, mnogo važniji dodatni kuriozitet vezan za finalni meč KEŠ-a 1981. godine između Reala i Liverpula, tiče se činjenice da je to bio jedini put da je Real igrao u finalu protiv engleskog tima, i jedini put da je Liverpul igrao svoje finale protiv španskog tima. To je prosto neverovatno, imajući u vidu broj njihovih finala. Prema tome, Liverpul u finalima KEŠ/LŠ ima stoodstotni pozitivni učinak protiv španskih klubova, dok Real u finalima KEŠ/LŠ ima stoodstotni negativni učinak protiv engleskih klubova.

Ako se ta jedna utakmica može nazvati tradicijom, onda je tradicija na strani institucije sa Enfilda. A ako vam treba pet utakmica, koliko su ova dva kluba ukupno odigrala u evropskim nadmetanjima u čitavoj svojoj istoriji, tradicija je opet na strani Liverpulaca.

Pomenuto finale bio je jedini njihov evropski meč sve do početka 2009. godine, kada je Liverpul u osmini finala Lige šampiona na stadionu „Santjago Bernabeu“ slavio 1-0, pa potom u revanšu tukao Madriđane sa 4-0, čime je povećao ukupni bilans na 3-0 u mečevima. Real je uzvratio krajem 2014. godine kada su u grupnoj fazi pobedili 3-0 na Enfildu pa 1-0 na Bernabeuu. Trenutno je, prema tome, skor 3-2 u korist Crvenih. Nikada do sada nisu odigrali nerešeno. Međutim, tradicija će, kao što znate, postati mrtvo slovo na papiru u trenutku kada Mažić bude dao znak za početak utakmice. Jer tada će početi pisanje nove stranice, a njen sadržaj neće zavisiti od onoga što se desilo pre tačno 37 godina.

(O. Š.)