Kako je Zvezda izgubila bisera sa Banjice i zašto se neće vratiti na Marakanu, niti preći u Partizan: Upoznajte jednog od najtalentovanijih napadača Srbije (VIDEO)

Foto: Vladimir Milovanović

Čim je se pojavio na seniorskoj fudbalskoj pozornici Srbije, Aleksandar Lutovac je postigao gol. Bio je to njegov fudbalski debi među ''odraslima'' i odmah debitantski gol. Na neki način, to je postao i jedan od njegovih prepoznatljivih znakova, svojevrstan fudbalski potpis. Da postiže gol na svakom debiju.

Preporučujemo

To ga prati ga i danas, a poslednji put je to uradio u debiju za mladu reprezentaciju Srbije u meču protiv Austrije pre manje od mesec dana.

Zaslužio je poziv među Orliće posle dobrih igara u Radu, gde redovno trese mreže, oberučke ga je prihvatio i iskoristio poverenje selektora Gorana Đorovića.

Ubrzo nakon toga zaigrao je i protiv Zvezde na Marakani, gde je postigao gol u situaciji kada je Rad imao igrača manje. To je bilo dovoljno da postane poznatiji i široj publici, iako u Radu briljira već duže vreme.

Foto: Marko Metlas/MN Press

U Srbiji je takva situacija, dok se ne pokažeš u protiv Zvezde ili Partizana i u dresu reprezentacije, malo ko zna za to. Lutovac je uspeo u tome i to je bio povod da ga pozovemo u goste i bliže se upoznamo s njim i njegovom fudbalskom karijerom.

Počeli smo priču od najaktuelnije teme, a to je gol protiv Zvezde, za koju je i nastupao u mlađim kategorijama, kada ga je primetio i na Marakanu doveo legendarni trener Toma Milićević, što je otkrio u intervjuu za Telegraf.

Jedan od najtalentovanijih napadača Srbije nam je otkrio i zašto je napustio Marakanu, ali i zbog čega je gotovo nemoguće da karijeru posle Rada nastavi u nekom od večitih rivala.

Takođe, pošto je napravio penal protiv Zvezde, nakon koga je isključen njegov saigrač, otkrio nam je i šta je tačno Ajković rekao sudiji Piperu u toj situaciji.

- Ovo mi je bio prvi gol protiv Zvezde. Bilo je na prethodnim utakmicama i nekih asistencija protiv njih, ali naravno da svaki gol prija, to je za svakog napadača neki cilj, da postigne što više golova i da ima što više asistencija, pogotovo na mojoj poziciji krilnog napadača.

- Drago mi je što sam dao gol protiv Zvezde, na meni je samo da nastavim tako. Zvezda ima stvarno dobru ekipu, iako naš gol nije doprineo mnogo našem rezultatu, drago mi je što sam nastavio seriju koju sam počeo u mladoj reprezentaciji i nadam se da ću da nastavim tako.

Njegove dobre igre u Radu nisu prošle nezapaženo i dobio je poziv selektora mlade reprezentacije Gorana Đorovića i to iskoristio na sjajan način - sa dva gola na dve utakmice, protiv Austrije i Jermenije, kojima je pomogao Srbiji da zadrži maksimalan učinak od 5 pobeda iz isto toliko duela.

- Neizmerno sam zahvalan selektoru Đorđoviću što mi je dao šansu, čekao sam to i mislim da sam je iskoristio na pravi način, pokazao sam da može da računa na mene u svakom trenutku i drago mi je što sam pomogao svojoj zemlji da ostvari dobre rezultate.

To je donekle nastavak te generacije sa Novog Zelanda, možete li da ponovite tako nešto i na Evropskom prvenstvu?

- Imamo sigurno kvalitet i daćemo sve od sebe da tako i bude. To će zavisiti od mnogo stvari, ima još mnogo da se igra i do EP, a i posle na samom prvenstvu. Drago mi je što sam u društvu takvih igrača koji su bili na vrhu sveta, ja sam se tada radovao, iako nisam bio s njima, to su sve moji drugari, nadam se da ćemo uspeti da ponovimo tako nešto.

S kim se najviše družiš u mladoj reprezentaciji, s kim si cimer i da li se družite i van utakmica i okupljanja?

- Cimer sam sa Denićem. Sa njim sam cimer i u klubu, imamo odličan odnos i na terenu i van njega. Drago mi je što je tu pored mene, on to i zaslužuje svojim igrama u klubu. Inače se družimo, imamo dobru hemiju u ekipi, stvarno je reprezentacija sastavljena od 23 odlična igrača, ali svi su dobri ljudi i sa svima komuniciram kako treba, sa svakim mogu da popričam i da se družim.

- Viđamo se, uglavnom su to igrači koji igraju u inostranstvu, ali kada se okupimo za reprezentaciju, viđamo se i ovako, nevezano za fudbal.

Ti si napravio penal protiv Zvezde, koji je izazvao mnogo bure u srpskoj javnosti, kako bi to prokomentarisao?

- Nema šta, snimak postoji, taj snimak je odgledan veliki broj puta i svi su videli da tu penala nije bilo. Ali šta da radim, sudija je tako video.

Čak su i iz Zvezde prokomentarisali da je takvo suđenje nepotrebno na njihovim utakmicama?

- Kao što sam rekao, Zvezda zaista ima dobar tim, mislim da je nepotrebno da se tako sudi. To nije pomoć... Već u 18. minutu je utakmica bila rešena. Mi ostajemo bez igrača, penal, tu je već 2:0 i meč je rešen maltene. Ali drago mi je što smo i u takvoj situaciji uspeli da napadnemo Zvezdu u nekoliko puta, čak smo i postigli gol sa igračem manje na Marakani, to nije mala stvar. Nismo se povukli na Marakani kao mnogi, samo da primimo što manje golova, igrali smo otvoreni fudbal i šta je tu je.

Foto: Vladimir Milovanović

Bio si u blizini kod tog crvenog kartona, šta je tačno rekao Piperu?

- Bilo je pitanje ''Možeš li da mi objasniš samo šta si svirao?''. Sigurno nije bilo nijedne psovke ili ružne reči. On je Crnogorac pa je to verovatno drugačije zvučalo (smeh), ali to je bilo pitanje. Meni je to bilo smešno, samo sam se udaljio, jer i taj penal je sviran pre nego što je izveden korner, a i već mi je bilo jasno sve, sudija se već držao za džep čim su krenuli da mu prilaze igrači i samo je bilo pitanje kome će da da karton.

Svedoci smo bili skandaloznog suđenja na skoro svakoj utakmici, nema čega nije bilo, kako se vi osećate kada vas tako sudija upropasti?

- Dešava se u fudbalu da ne znaš da li sudija greši namerno ili slučajno i teško je da na takvim pokažeš kvalitet ili odneseš pobedu. Ne mogu da kažem da smo se navikli na to, a ni ne želim. Možemo samo da se trudimo, da damo sve od sebe i probamo da osvojimo što veći broj bodova.

JEDINI CRVENI KARTON U KARIJERI DAO MU JE MILORAD MAŽIĆ, I TO ZBOG PROSLAVE GOLA ZA OPSTANAK RADA U SUPERLIGI

Milorad Mažić u razgovoru sa Aleksandrom Lutovcem; Foto: Marko Jovanović

Jesi li ti nekada dobio tako crveni karton zbog prigovora?

- Dobio sam jedan crveni karton i to mi je jedan jedini u seniorskom fudbalu, Mažić mi je dao crveni. Igrala se utakmica protiv OFK Beograda na Banjici, maltene je bilo za opstanak, ko pobedi - opstaje. Ja sam postigao prvi gol, dobio sam žuti karton za neki start, opravdano skroz. Kada sam dao drugi gol, radovao sam se i prebacio sam dres preko glave, nisam ni znao da se za prebacivanje dresa preko glave dobija žuti karton i to je bilo potpuno neiskusno i nepotrebno sa moje strane.

- Mažić je sačekao samo da se izradujem i poslao me u svlačionicu. Sreća, pobedili smo tu utakmicu, bilo je 2:1, bio je 80. minut kad smo poveli sa 2:0 i ja dobio crveni karton. Primili smo jedan gol do kraja i ja sam molio Boga da ostane tako, ostalo je, i sve se lepo završilo.

TOMA MILIĆEVIĆ GA DOVEO U ZVEZDU KAD JE IMAO 11 GODINA, ODLIČNO JE POČEO, ALI JE KASNIJE ODLUČIO DA NAPUSTI MARAKANU

Foto: Vladimir Milovanović

Već sa 5-6 godina se zaljubio u fudbalsku loptu kada je video klince kako igraju fudbal u školskom dvorištu i shvatio da želi da trenira. Prvi klub bio mu je Petlić, gde je dominirao u najmlađim kategorijama.

-  Počeo sam sa nekih 5-6 godina u lokalnoj školi fudbala koji je kasnije postao i fudbalski klub - Petlić. Došao sam u školsko dvorište sa tatom, video sam neke momke kako igraju fudbal i rekao sam ''to je to'', hoću da treniram fudbal. Pre toga sam sa tatom gledao utakmice i samo šutirao loptu po kući, verovatno su komšije molile Boga da me što pre upišu na neki sport, pošto sam u stanu napravio mini teren. Tako sam sa nekih 6 godina počeo, bio sam najmlađi od svih, pošto nije postijala moja generacija tada, počeo sam da igram sa starijima. Tada je onda krenula mini maksi liga, više puta sam bio nagrađivan za najboljeg strelca i najboljeg igrača lige i tu sam bio sigurno do desete, jedanaeste godine.

Usledio je poziv Zvezde i legendarnog Tome Milićevića koji je odmah prihvatio, ali je nakon odlične godine ubrzo ipak napustio Marakanu...

- Onda me iz Zvezde pozvao Toma Milićević, legendarni trener. On me je pozvao da dođem u Zvezdu, ja sam prihvaio taj poziv i počeo sam da igram tamo. U početku, prvih godinu dana sam bio starter, sve je bilo kako treba, posle toga sam malo pao psihički i ispao sam iz te neke forme i postave i sve je malo krenulo nizbrdo. Nije mi prijala atmosfera tamo i bilo je vreme da odem.

Jesi li imao neki sukob sa trenerom?

- Ne, ne. Toma Milićević je odličan trener i odličan čovek. Zahvalan sam mu na svemu i mnogo me je naučio. U jednom trenutku je on prestao da nam bude trener, došao je drugi trener. Nakon toga sam prestao da igram, ispao sam iz forme i jednostavno sam i tako mali osetio da mi je potrebna promena.

- Prvo sam se vratio u matični klub na godinu dana, i tu sam eksplodirao. Oni su tada igrali beogradsku ligu, tada sam imao 12 godina, na dvadesetak utakmica sam dao oko 60 golova i to me je podiglo iz mrtvih što se kaže. Posle toga sam dobio poziv Rada i otišao sam tamo.

Printskrin: Youtube/Fudbalski klub Rad

Ti si faktički dete Rada, prošao si čitavu omladinsku školu kluba i dogurao do prvog tima, gde si jedan od glavnih igrača...

- Tu sam prošao celu omladinsku školu, 7 godina sam već tamo, tu sam naučio sve što znam danas. Bilo je drugačije nego u Zvezdi - imao sam drugačiji i bliži kontakt sa saigračima i sa trenerima, manja je sredina i svi su nekako držali zajedno, prijala mi je ta atmosfera. Imao sam prilike da učim i radim na različitim segmentima. Tu sam našao neko svoje mesto i napredovao sam svake godine. Većinom sam igrao sa starijom generacijom, 96. Neko kada me pita koje sam godište, svi misle da sam 96, jer sam igrao sa njima bukvalno celu Radovu školu.

- Trener Milija Žižić mi je mnogo pomogao, on je vrhunski stručnjak, naučio me mnogim stvarima, i on je najzaslužniji za moj fudbalski razvoj u tim godinama. Kasnije je sve išlo svojim tokom. Igrao sam u omladincima, bio sam dve-tri godine najbolji strelac Rada u omladincima i došao je poziv prvog tima, Švaba Milanović je tada bio trener i njemu sam takođe zahvalan što mi je pružio šansu. Nisam počeo pripreme sa prvim timom, nego sam se priključio od 5-6 kola. Počeo sam sa omadincima, dao sam na nekih 9 utakmica, 14-15 golova i prebacili su me u prvi tim. Dobio sam odmah šansu, ubacio me u 80. minutu i na tom debiju sam dao gol protiv Vojvodine.

Kakav je bio osećaj dati gol na debiju u seniorskom fudbalu?

- Ne mogu da uporedim ni sa čim drugim. Ništa u životu mi se nije desilo tako lepo da mogu da uporedim taj osećaj.

I na debiju za mladu reprezentaciju si dao gol takođe...

- Na svakom debiju sam do sada dao gol i to me prati i sviđa mi se što je tako. Stvarno sam dugo čekao, to je dečački san da zaigraš u seniorskom fudbalu, fantastično je i samo što sam ušao na teren. Ali kada dođete u takvu situaciju, već tada morate da razmišljate kako da pomognete svom klubu na terenu, da nije dovoljno samo što ste tu. Drago mi je što sam tada postigao pobedonosni gol na Karađorđu za 2:1 i posle toga je sve krenulo lepo. Kada tako počne, mora lepo da se nastavi.

Rad ima odličnu omladinsku školu, izbacuje nekad i više talentovanih igrača od Zvezde i Partizana, u čemu je tajna?

- Ima jedan podatak, mislim da smo u top 10 u Evropi po tom parametru. To je ta neka hemija i okruženje tamo. Svi smo zajedno, ta baraka u kojoj je omladinska škola, kako je zovemo, nije ni najlepša ni najbolja, ali kada uđeš tamo osećaš se kao kod kuće i svi jedva čekaju da dođu na trening, treneri takođe, svako daje sve od sebe da ti pomogne, da napraviš nešto od sebe. Stvarno je porodična atmosfera i iz toga proizilaze rezultati. Dosta mojih drugara koji su igrali sa mnom su nastavili karijeru u Evropi ili ovde, mnogo im je značilo što su prošli Radovu omladinsku školu, toliko su naučili od trenera u Radu. Rad je pokazao da ima odličnu omladinsku školu, izbacio je gomilu igrača i već sada je to postao zaštitni znak kluba.

TEŠKO JE DA PREĐEM U ZVEZDU ILI PARTIZAN JER JE TAKVA POLITIKA KLUBA DA NE PRODAJE IGRAČE VEČITIMA

Foto: Marko Jovanović

Želja mladih igrača je da karijeru nastave u većem klubu, uz družno poštovanje Radu. Da li si imao ponude Zvezde i Partizana i da li bi ti želeo da pređeš u neki od ta dva kluba?

- Rad ima takvu politiku da ne prodaje igrače Zvezdi i Partizanu i ja to poštujem. Do mene nikada nije zvanično došlo da se neko interesuje od ta dva kluba. Nova uprava ima tu politiku i mislim da je jako teško da dođe do takvog transfera, što na neki način meni i odgovara. Verujem da je želja svakog mladog igrača koji se okusio i u reprezentaciji da nastavi karijeru u nekom većem klubu u inostranstvu.

Jesi li već imao neki ponudu iz inostranstva?

- Imao sam, ne znam tačno informacije, ali znam da je bilo interesovanje Osasune, Makabija iz Tel Aviva, bila je jedna zvanična ponuda i ona je odbijena. Bilo je još klubova koji su zvali i interesovali se, iz različitih razloga nije došlo do transfera. Na meni je da nastavim da radim, da čekam ponudu, da pokažem to znanje u inostranstvu i sigurno da kada ta prilika stigne da ću je prihvatiti oberučke.

Možeš li da nam kažeš šta radiš privatno, imaš li ambicije kada je školovanje u pitanju?

ŽELIM DA ZAVRŠIM FAKULTET, IDOLI SU MI BRAZILCI - RONALDINJO I RONALDO

Foto: Vladimir Milovanović

- Završavam Drugu ekononomsku, morao sam da se prebacim na vanredno, i trebalo bi to ove godine da završim. Ambicije su mi da upišem fakultet, a u zavisnosti od vremena pokušaću to da završim. Sigurno da ću probati jer, iako mi se dve sestre profesionalno bave rukometom, visoko su obrazovane, tako da shvatam značaj obrazovanja i verujem da se sve može kad se hoće. Tako da mi je to neka dugoročna ambicija - da završim fakultet, pre svega zbog sebe.

Imaš li nekog idola među fudbalerima?

- Ovaj moderan fudbal, ima dosta dobrih igrača, perfektnih, ali meni je u sećanju ostalo ono starije vreme, neka 2003. godina, Ronaldinjo, Ronaldo i ta neka generacija. Gledao sam ih i bio sam zaljubljen u to što su radili. Po mom mišljenju, njih ne može niko da nadmaši, kakav god da se pojavi.

Foto: Tanjug/AP

Ni Mesi i Kristijano Ronaldo?

- Nema šanse, oni su za mene bili doktori fudbala i niko ne može da ih nadmaši, u mojoj glavi je tako.

Koliko stižeš da pratiš Ligu šampiona, utakmice Zvezde i Partizana u Ligi Evrope i ostale evropske lige?

- Ne propuštam utakmice naših timova u Evropi, može da se desi da nekada propustim neku zbog treninga ili neke naše utakmice. Volim da gledam Ligu šampiona i Premijer ligu. Premijer liga mi je najbolja liga, 7 timova se bori za titulu i svako svakog može da dobije, uživam to da gledam, to je po meni perfektna liga. Voleo bih tamo da zaigram tokom karijere. I vremenske prilike mi odgovaraju, obožavam da igram po kiši. Nekako mi sve deluje brže, lopta ide brže, veća je želja. Dosta ljudi ne voli kišu, samo bi sedeli kući, a ja kada vidim kišu nekako mi odmah bude lepo.

Imaš li omiljenog trenera od nekih stranih stručnjaka?

- Sviđa mi se Klop kao trener, njegov temperament. Dosta je napravio sa Dortmundom, sada i sa Liverpulom i njega nekako njaviše poštujem. Deluje mi kao osoba da se izdvaja od svih.

Omiljeni strani klub?

- To se menja iz sezone u sezonu, mnogi klubovi promene dosta igrača, a ja se vezujem za njih najčešće. Nekako mi je Čelsi priprastao srcu još dok sam bio dete. Uvek navijam kada igraju oni.

JEDAN OD NAJVEĆIH CILJEVA MI JE DA JEDNOM ZAIGRAM NA MUNDIJALU, SRBIJA IMA ŠANSE U RUSIJI 2018. GODINE

Foto: Vladimir Milovanović

Šta misliš o Srbiji na Mundijalu, da li s u budućnosti nadaš pozivu u A tim? Verovatno je jedna od želja da i ti zaigraš na Mundijalu, iako si tek debitovao za mladu reprezentaciju.

- Tek sam debitovao za mladu reprezentaciju i sigurno je Mundijal daleko za mene. Po mom mišljenju to najveće moguće priznajnje za jednog igrača, da nastupa za svoju zemlju na Mundijalu. To mi je sigurno jedan od sledećih ciljeva u budućnosti, jedna od glavnih želja. Nadam se da će Srbija u Rusiji da ostvari neki rezultat. Imaju kvalitet i mislim da sledeće godine možemo da napravimo nešto, ubeđen sam da će tako biti. Konačno je dobra atmosfera, napravljena je hemija u ekipi, i ako sve bude kako treba, mislim da će ostvariti neki veći trag.

Kako vama igračima deluje kad se smeni trener, imali smo sada primer i sa Muslinom?

- To nikada nije do nas, treneri dolaze i odlaze, neki ti više odgovara, neki manje, ali svi imate isti cilj, da ekipa u datom momentu na terenu igra najbolje što može, i bez obzira ko dolazi, ti moraš da namestiš glavu za period koji je pred tobom.

Čuješ li navijače na utakmicama kada ti nešto dobacuju?

- Čujem sve i svašta, ali meni je to smešno. Dešavalo se da mi poomoćni treneri dobacuju kako ću da igram u drugoj ligi, ali ne mogu to da doživim kao provokaciju, ne dozvoljavam nikome da me poremeti. Kad me navijač opsuje, ja se samo nasmejem, ''super, hvala''. Ne obazirem se na to.

Foto: Vladimir Milovanović

Da li te neko već prepoznaje u javnosti po gradu?

- Desilo mi se da sam ušao u taksi, prepoznao me taksista, odvezao do mesta gde je trebalo da idem i nije hteo da mi naplati vožnju. Onda je došlo do svađe jer sam ja hteo da mu platim (smeh), ali nisam uspeo, čovek je insistirao, izašao je iz kola i nije hteo da ide dalje, morao sam da uslišim tu njegovu želju. Hteo sam da mu ostavim dres, dao sam mu broj, ali nije se posle javio. Tako neke sitnice lepo deluju na mene, prija mi kada vidim neku povratnu reakciju ljudi oko sebe.

Koliko podrška porodice znači jednom mladom fudbaleru i koliko je bitna za njegov uspeh?

- Dosta toga dugujem prorodici i ljudima koji su oko mene. Oni su ceo život uz mene, šta god da se dešavalo na terenu, uvek sam imao podršku kod kuće i mislim da je to jedna od bitnijih stavki u razvoju jednog fudbalera. Da kada se sve zavši, kada dođeš kući mrtav umoran, da osetiš to razumevanje i podršku od ljudi koji su oko tebe. Desi se loša utakmica, promašeni golovi i ziceri, crveni kartoni... desi se da igrač dosta psihički padne. Ali kada znaš da je oko tebe armija ljudi, tvoja porodica koja te voli i podržava bez obzira na sve, sve se lakše prolazi i lakše se izlazi iz te neke depresije, da tako kažem.

Tvoja majka je jedna od najvatrenijih navijačica koliko smo upoznati?

- I majka i otac, bukvalno se ne sećam kada su propustili utakmicu. Mama neki put ode i na gostovanje, kada je neko bliže, recimo Novi Sad, ili kad igramo za reprezentaciju u Novom Sadu ili Nišu. Mama ima specifičan zvižduk kad god ja dam gol. Dok smo bili klinci moje sestre i ja, ona nas je tako dozivala u parku ispred kuće, samo zvizne i mi dolazimo kući. Tako i sada kada god dam gol, ona uvek tako zvizne, i to je postao neki naš zaštitni znak. Pored nje i otac gleda, on ne zna da zviždi, ali i on pruža podršku.

Foto: Vladimir Milovanović

Imaš li menadžera i kako je počeo kontakt između vas?

- Imam tu sreću da su moji menadžeri naši klućni prijatelji. Znam ih ceo život i stvarno je to neka porodična priča. Počeo sam s njima da sarađujem dok sam još imao 13 godina, oni su deo moje porodice, to ne može da se izuzme. Kada kažem imam podršku porodice, to znači da imam i njihovu podršku, jer su oni sa mnom svaki dan. Slave sa mnom golove, delimo i sreću i tugu i jako sam zahvalan što, bez obzira na sve, imaju razumevanje i podržavaju me u svemu.

- Počelo je tako što su mi kućni prijatelji, došli smo na ideju da me zastupaju, pošto je to tim ljudi, njih trojica. Meni je uvek bolje da mi menadžer bude neko u koga imam poverenja, kome verujem 100% i koji meni veruje 100%, samo tako može da se napravi nešto. Ako prebacimo sve to u biznis kao što je danas, tu ima svačega. Drago mi je što imam tu sreću, što te ljude mogu da nazovem članovima porodice.

Da li si doživljavao neke situacije da neko igra zbog menadžera da imaju loša iskustva?

- Čuo sam priče od mnogih igrača da imaju probleme sa menadžerima, da ih pritiskaju. Ja nikada u životu nisam imao nijedan problem sa svojim menadžerima, sa njima mogu da sedim kao sa braćom i to je recept za uspeh. Kad se to prebaci u biznis, tada se više ne razmišlja glavama, žuri se za novcem a ovo je porodična priča i drago mi je zbog toga.

Pogledajte i neke od poteza i golova Aleksandra Lutovca:

(Dušan Uštević)