Ekskluzivno: Superstar Leri Vils otvorio dušu za Telegraf - o rekordima, teškom odrastanju, Srbiji

Pre samo 13 godina, na majušnom karipskom ostrvu San Marten, živeo je jedan mršavi dečak, sa mamom u kućici na plaži. Nije govorio francuski, pa nije mogao da ide u državnu školu. Nije imao novca, pa nije mogao da ide u skupu englesku privatnu školu u koju su išla deca bogatih roditelja. Nije imao ni drugove, zbog jezičke barijere. Jednog dana, uzeo je dršku od metle, i na dva njena kraja fiksirao je betonske blokove. Digao je ovako napravljeni teg jednom, dvaput, triput...

Danas, 13 godina posle, ovaj dečak je jedan od najjačih ljudi na svetu. Njegovo ime se u svim teretanama sveta poštuje, izgovara sa divljenjem. Na svetu ne postoji sportista kao što je Leri Vils (Larry Wheels). Ovaj 27-godišnji momak, iako još uvek mlad, po svakom merilu, već je legenda powerliftinga, a bio je i više nego uspešan bodibilder (što je, svako ko se imalo razume u ove stvari, podvig bez presedana). Ne samo to, Leri sada gradi karijeru u sasvim novom sportu - strongman takmičenju, a četvrti sport u kojem spada u sam svetski vrh je obaranje ruku (armwrestling). 

Leri je, osim što je vrhunski sportista, i "dobri duh" sportova snage: na Instagramu (3,6 miliona pratilaca) i Youtubeu (2,3 miliona pratilaca) njegove treninge, ali i druženja sa drugim sportistima snage, prate bez daha mladi i stari ljubitelji teretane širom sveta. Leri, osim svojih treninga i razmišljanja o sportovima kojima se bavi, često u svojim snimcima snima druženja sa drugim legendama, kao što su Haftor Bjernson, nekada strongman, a sada bokser, svetski slavan po ulozi "Planine" iz serije Game of Thrones, Edi Hol, još jedna legenda strongman takmičenja, Devon Larat, jedan od najboljih obarača ruku u istoriji ovog sporta, i Levan Saginašvili, "monstrum" iz Gruzije, neprikosnoveni šampion u "armwrestlingu".

O svemu ovome imali smo sreće da pričamo sa Lerijem, koji je već neko vreme u poseti Srbiji. Za ovo imamo da zahvalimo njegovoj devojci Šejli Đakovac, prelepoj Novopazarki koja je osvojila srce momka kojeg ćemo, budite uvereni, uskoro gledati i u holivudskim blokbasterima. Šejla nas je i povezala sa Lerijem, koji je veoma ljubazno pristao da za čitaoce i gledaoce Telegrafa progovori o svojim sportovima, životu, motivima, uzorima...

Ali prvo samo par osnovnih informacije o Leriju Vilsu. Rođen je u Bronksu, u Njujorku, 1994. godine. Život ga, kao što se to obično kaže, nije mazio: kao dečak je bio oduzet od majke, i smešten u hraniteljsku porodicu u Njujorku. Zatim je odatle premešten u drugu. Pa u još jednu. Kako sam kaže, "šetali" su ga od porodice do porodice, a u 12. godini Leri je odlučio da mu je dosta ovoga, i potražio je svoju majku, koja je živela na ostrvu Sen Marten u Karibima. Tamo je i živeo sledeće tri godine.

Počeo je sa metlom i blokovima, jer nije mogao da se učlani u teretanu, pošto je granica za to bila 16 godina. Godinu dana je "radio" sa ovim "tegom", a sa 15 je odlučio da se vrati u SAD, u Bronks, zajedno sa mamom. Čim je stigao, ulazi u pravu teretanu i od tog momenta iz nje nije izašao. Vežbao je kao manijak, postajao je sve jači i jači, i otkrio je da ga najviše zanima powerlifting.

Uskoro, u ranim dvadesetima, oborio je svetski rekord u ovom sportu: 395 kg u čučnju, 282 u benču i 387 u mrtvom dizanju - ukupno 1054 kg. Tri meseca posle ovog rekorda, "skida" 15-ak kilograma i prijavljuje se na bodibilding takmičenje - NPC Gold Coast Muscle Classic u Kaliforniji. Osvaja prvo mesto - što nijedan powerlifter pre ili posle njega nije uradio.

Na jednom događaju "zaljubljuje" se u obaranje ruku, i od tada ga često vidimo kako sa velikanima ovog sporta iskušava snagu, a u poslednje vreme fanatično se posvetio strongman takmičenjima, u kojima će kasnije ove godine debitovati, kao početnik, ali početnik koji će odmah mnogima pomrsiti konce.

Inače, koliko je veliki i kao čovek, pokazao je baš u susretu sa jednim Srbinom, mladim Ivanom Ćukom, čiji neobični poduhvat snage je posmatrao sa puno divljenja, i nimalo zavisti, pokazavši pravu strast prema sportu i bratsku podršku svakome kome je ona potrebna.

• Leri, velika je čast što si ovde s nama. Dobrodošao u Srbiju. Dobrodošao u Telegraf. Koliko si već ovde u Srbiji, i zašto si ovde?

- Pre svega, hvala što ste me pozvali. Ovo je moj poslednji dan u Srbiji. Letim nazad za Dubai sutra. A ovde sam zbog moje divne partnerke, Šejle. Imali smo par venčanja na koje je trebalo da odemo ovog meseca. Udavala se njena sestra, na jednom, a na drugom bliska drugarica. Oprostićete mi, moj izgovor srpskog nije baš najbolji... Ali mislim da sam bio u De-spo-to-vak?

• Despotovac.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 A post shared by Larry (@larrywheels)

Tačno. Tamo je bilo venčanje. Veoma bliska prijateljica.

• Kako ste se vas dvoje upoznali, ti i Šejla?

- Pa... "Uvukao" sam joj se u direktne poruke... Imao sam sreće da ih je videla i odgovorila.

• Znači to funkcioniše.

- Da, to zaista funkcioniše. Da. Znaš kako kažu, "promašićeš sve šuteve koje ne uputiš ka košu".

• Ako imaš 150 kg mišića, imaš šanse kod svakoga. Bio si na tradicionalnom balkanskom venčanju ovde u Srbiji. Kako ti se svidelo? Kako si se osećao tamo? Kao stranac, ili si uspeo da osetiš atmosferu?

- Na prvom venčanju, na kojem smo bili pre par nedelja, desila se tragedija, pre tog venčanja. Tako da nije bilo muzike ni pića. I možeš i da zamisliš, zbog toga, atmosfera je bila blaga. Drugo venčanje, međutim, bilo je potpuno drugačije. Svi su pili, svi su igrali. Video sam tradicionalne plesove, hteo sam da učestvujem, ali sam se uplašio da se ne povredim. Jer sad trenutno sam jako "tvrd" od svih povreda i treninga. Tako da sam gledao sa udaljenosti, i bilo je baš zabavno.

• Ti si, kao što je poznato, jedinstven sportista. Verovatno si jedini čovek koji je u isto vreme svetska klasa u powerliftingu, u Strongman takmičenjima, u bodibildingu i u obaranju ruku. Koliko je teško da se održiš u vrhu u svim tim disciplinama? U sve četiri discipline? Retko koji powerlifter je građen poput tebe, očigledno. Oni su uvek mnogo veći. A vrlo malo bodibildera može da obara ruke sa ljudima kao što su Devon Larat ili Levan Saginašvili. Dakle, kako to uspevaš? Koliko je teško biti u vrhu u sve četiri discipline?

- Teško je. Apsolutno. A zasluga, zaista, pripada mojoj mami i mom tati. Sve to što sam mršav, tokom cele godine... što imam brz metabolizam, sve je to genetika. I to je nefer prednost koju imam. Neće svako imati genetsku sposobnost da ima telo bodibildera a da u isto vreme radi trening snage, i da mu se telo dramatično ne menja i da to ne utiče na telo. Tako da ne moram da se fokusiram na to onoliko koliko bi neko drugi morao, na primer, stereotipni powerlifter ili strongman, sa mojom ishranom. A ja uspevam da održim veoma vitku i estetski dobru liniju. Dakle, to je moja nefer prednost. Ali od malih nogu znao sam da imam taj talenat.

Siguran sam da je to dar, talenat. I želeo sam da ga iskoristim. Želeo sam da ga koristim do maksimuma, da iskoristim sav potencijal, i zato pokušavam da se testiram u svakom aspektu fitnesa, snage, bodibildinga. Lično, najviše volim izazove koji se tiču snage. Sve što ima veze sa snagom. Kad je reč o bodibildingu, kad sam imao 17 ili 18 godina bio sam veoma zadovoljan svojim telom. I kad je reč o ekstremima u bodibildingu, tu se nikad nisam osećao ugodno, ni toliko motivisano. Ali uvek sam bio veoma strastven kad je reč o treningu snage i svakom njegovom aspektu.

• Kad vidiš ljude kao što je Roni Kolmen, siguran sam da si video kako komentariše tvoje vežbanje... I kako je rekao da si bolji nego što je on bio. Kako dižeš u benču 100 kilograma u 50 ponavljanja, i on kaže "ja nisam mogao ovo kad sam bio najjači"... Kakav je osećaj kad to čuješ? Pošto je Roni Kolmen, jednostavno, sve u svetu bodibildinga.

- Dakle, najviše vremena, Roni Kolmen je bio moja najveća inspiracija. Zato što je imao najbolji balans snage i izgleda, forme. Uvek sam želeo da budem poput njega, ili poput drugog mog idola, Stena Eferdinga, za koga mislim da je brilijantan čovek, veoma dobro obrazovan... On je postao profesionalni bodibilder. Postigao je velike stvari u powerliftingu... A kad pričamo o Roniju Kolmenu, kad on kaže da nije bio jak kao ja, u tim određenim dizanjima, to je samo zato što je on bio bodibilder. On nikad nije pokušao da bude powerlifter, tako da je powerlifting za njega uvek bio samo drugi prioritet. Dakle, to mu nije bio prioritet, kao što je to bio bodibilding.

Da je on odlučio da izađe iz bodibildinga i da je posvetio život powerliftingu, kao što ga je posvetio bodibildingu, mislim, zamisli za šta bi sve bio sposoban, je l tako? U mom slučaju, moj prioritet je uvek bio trening snage, a bodibilding je uvek bio drugi na listi prioriteta. Dakle, da ja želim da posvetim svoj život bodibildingu i da ne brinem o tome gde mi je snaga ili nekom drugom aspektu treninga snage, imao bih sasvim drugačije telo od ovog koje imam sada.

• A kad je reč o bodibildingu, ko je za tebe ikona, Roni Kolmen ili Arnold Švarceneger?

Roni Kolmen. Da, sigurno. 100 odsto. On je bio neverovatno jak. Mislim da je on zaista vrhunac muškog bodibildinga svih vremena, do sada.

• Imam neke tvoje powerlifting rekorde zapisane ovde... Da li je to još 870 funti u čučnju (395 kg), 645 funti u benču (292 kg) i 855 u mrtvom dizanju (387 kg)?

Da. Aha.

• Jesi li uopšte blizu tih težina sada, koliko tvoj strongman trening utiče na sposobnost da dižeš ovakve težine?

- U to vreme, kad sam se spremao za ta tri dizanja, bio sam fokusiran samo na čučanj, benč i mrtvo dizanje. Mislim da, sa mnogo discipline, kako bi uspeo da dođeš do vrha, ili uspeo da vidiš šta je tvoj puni potencijal, moraš biti veoma usmeren, kad je reč o treningu. Tada nisam radio bilo kakav drugi trening, osim toga. Nikakav trening za bodibilding, nikakav strongman trening, ili trening za obaranje ruke.

I zato sam tad postigao najbolje rezultate. A sada, pošto sam bio fokusiran samo na strongman trening, moje mrtvo dizanje je bolje nego ranije, i mislim da je mnogo bolje nego što je bilo u to vreme. Ali moj benč i moj čučanj je pao, jer nisam uopšte radio dizanje iz benča, i nisam uopšte radio čučanj. Osećam malo krivicu jer preskačem dane za vežbanje nogu, ali jesam radio vežbe za noge, kao što su Yoke, farmerski hod, leg press, vertikalni skok. A uopšte nisam radio čučnjeve. Tako da, sigurno je da sam slabiji u te dve discipline.

• Svako ko te prati na društvenim mrežama, a to su milioni ljudi širom sveta, znaju da si veoma, veoma posvećen onom što radiš. Ako se posvetiš potpuno takmičenju strongmena, možeš li da izazoveš ljude kao što je Tom Stoltman, i ostali džinovi? Jer, mnogo si lakši od njih, i dolaziš iz potpuno drugačije discipline. Možeš li da zamisliš da ih pobediš?

- Apsolutno. Ne vidim zašto u ovom trenutku ne bih mogao da budem u najmanju ruku veoma ozbiljan rival svima njima. Vreme će pokazati. Moja karijera strongmena je još mlada, a oni su svi ostvareni. Oni su u tome mnogo duže nego što sam ja, pa moram biti realan, ali mislim da je samo pitanje vremena. Mislim da u narednih nekoliko godina imaću veoma dobru ideju o tome gde sam u stringman takmičenju, ako mogu da savladam pokrete, da ih savladam u nekoliko narednih godina.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 A post shared by Natasa Kandic (@natasa.kandic_ifbb)

Naravno, neće se to desiti brzo, ali bar da se osećam komforno dok ih radim. Samo da se ne povređujem u svakom ciklusu treninga, jer trenutno su mi svi veoma nepoznati. I svakih par meseci, imam neku prepreku, neko cepanje mišića malo... Tako da, kad se jednom dobro upoznam sa svim tim pokretima, onda ću imati bolju meru i moći ću da budem komforan dok radim te stvari, i moći ću da vidim moju trajektoriju, gde ću biti u sledećih par godina. Jer oni su još uvek vrlo mladi, veoma su jaki, i oni su zaista na vrhu. Ali ako mogu da dođem na taj nivo u strongmen takmičenju, biću veoma, veoma srećan.

• Tom Stoltman je mlađi od tebe, je l tako?

- Da. Mislim da je godinu ili dve mlađi. Da, tačno.

• I mnogo veći.

- Da. On je džin. Baš je džin.

• Ali je dobar momak.

- Da, mnogo je dobar. Da. I brat mu je fin. Obojica su veoma dobri momci.

• Provodiš mnogo vremena trenirajući sa ljudima kao što su strongmeni Edi Hol i Tor Bjernson, Planina iz Igre prestola. A takođe sa ljudima kao što su Devon Larat i Levan Saginašvili, šampioni u obaranju ruku. Ovi ljudi su na samom vrhu u onome čime se bave. Koliko si uspeo da naučiš od svakog od njih i uspeo da kombinuješ njihovo znanje i iskoristiš ga za ono što radiš? Na primer, način na koji se pripremaju, način na koji se posvećuju... Šta možeš da naučiš od njih?

- Jedna stvar koja je zajednička za sve njih je to što su opsednuti svojom strašću. Znaš, pokreće ih strast, i ja s tim mogu da se identifikujem. Kad sam bio u ranoj fazi moje powerlifting karijere, moje prve četiri godine, kad sam ušao u to, od 17. do 22. godine - sve o čemu sam mislio bio je powerlifting. Probudim se, powerlifting mi je na umu, zaspim, powerlifting mi je na umu. I svi oni, svima njima je to zajedničko, to je nešto što oni najviše vole u životu, na osnovu onoga što sam ja video. I nema sumnje, znaš, sa Torom, sa strongmenima, sa obaračima ruku, toliko mnogo sam toga naučio od njih, stvari koje primenjujem danas u svom treningu. A posebna priča je koliko su oni disciplinovani.

Znaš, oni su veoma strogi sami prema sebi. I svi oni, bar ono što sam video, a posebno Tor, imaju neverovatnu podršku, sistem podrške, porodicu i prijatelje, koji su tu na svim takmičenjima, ili na većini takmičenja. Tor i njegov sistem podrške, koji sam video kad sam bio na Islandu, to je neverovatno. Na svakom treningu uz njega je bio njegov otac. Tu je bila njegova sestra, njegova mama, i njegov najbolji prijatelj, s kojim je odrastao. I oni su ga uvek bodrili ili su mu davali hranu ponekad. I to je bilo zaista, zaista kul videti. Tako da mislim da je sistem podrške veoma bitan, iako možda može da se učini da je strongmen takmičenje za jednog čoveka, da se tu boriš sam protiv sebe, mislim da su ljudi koji stoje iza tebe i podržavaju te na tvom putu u takmičenju veoma bitni, takođe.

• Baš kao i ti, i Tor i Edi su odlučili da isprobaju još jedan sport. Boks. Videli smo šta se desilo u Dubaiju, dobro si to procenio... Mislim, i meni je bilo očigledno da će Tor da dobije tu bitku deset od deset puta. Šta misliš o tom meču, da li je to bio pravi bokserski meč? Neki ljudi pokušavaju to da nazovu "freak show", ali za mene to je bio pravi bokserski meč. Mislim da nema teškaša koji bi imao lak posao sa bilo kojim od njih dvojice u ringu. I da li si dobio 10.000 dolara od Edija (reč je o opkladi pre meča, prim. aut)?

- Pre nego što odgovorim na to o 10.000 dolara, da, mislim da su mnogi od nas očekivali da vide dvojicu strongmena u ringu, ali tamo smo videli dvojicu boksera. Obojica su to shvatili veoma ozbiljno. Mislim da je Tor to shvatio ozbiljnije, zato jer mi se čini da je Edi ovo uradio samo jednom, dok Tor želi da napravi karijeru u boksu. A što se tiče 10.000 dolara, ne, nisam ih još video, na nesreću. Nadam se...

• Nadam se da Edi gleda ovo i sluša...

- Daće mi on to na kraju...

• Kada si počeo ozbiljno da se baviš obaranjem ruku? Kad se desio tvoj prvi kontakt sa tim sportom i zašto ti se to toliko svidelo?

- To je bilo na jednom expo-u u SAD, sa Trevisom Bedžentom. Ja imam veoma veliko poverenje i sugurnost, kad je u pitanju moja snaga. U to vreme nisam obarao ruke ni sa kim osim sa mojim partnerima iz teretane, a njih sam uvek pobeđivao, bez ikakvih problema. Tako da, kad sam video Trevisa Bedženta, pojma nisam imao ko je on. On je bio na pozornici, i izazivao je ljude da mu obore ruku, da ga pobede. "Ako neko može da me pobedi daću mu 10.000 dolara", vikao je. Ili nešto slično. A ja sam bio u fazonu "super, 10.000 lakih dolara za mene". Međutim, kad mi je stegao ruku, rekao sam sebi "ok, ovde nešto ne valja". "Ovo nije kao bilo šta što sam osetio u životu".

Do tada sam samo obarao ruke sa drugarima, zabave radi. I možeš da zamisliš da mi je samo oborio ruku kao ništa. Igrao se sa mnom kao da u životu nisam video teretanu. Tako da je to bilo veoma poučno iskustvo i spustilo me na zemlju. I posle toga to su mi isto radili i drugi obarači ruku, neki upola manji od Trevisa, neki su veoma mali. Moj najbolniji poraz je bio od Rahula Panikera, a on ima možda 165 cm, možda 70 kg, i on me je pobedio u jednom trenutku. Oborio mi je ruku, pre par godina, i to je bilo veoma otrežnjujuće iskustvo. I učinilo je da zaista ne želim da gubim na taj način više. Rekao sam sebi, "ok, sad je vreme da počnem da pobeđujem".

I saznao sam koliko je zaista komplikovan taj sport, kako sam ulazio dublje u njega. Zaista mi se sviđa činjenica da momci koji su upola manji od mene, mogu da me pobede. To me je nateralo da se upitam: "ok, ako budem vešt poput njih, zamisli za šta ću ja biti sposoban u ovom sportu". Takođe, sviđa mi se ideja da su momci kao što je Džon Brzenk, koji je duboko zašao u pedesete, kao i Devon Larat i Leri, koji su u četrdesetima, i dalje na vrhuncu. Oni pobeđuju momke koji su duplo mlađi od njih, i novi u sportu. Sviđa mi se što ovde nema "penzije", kao na primer u strongman takmičenju, gde imaš možda do sredine tridesetih pre nego što tvoje telo počne da ti uyvraća udarac. Ali u obaranju ruku, čini se da možeš biti u samom vrhu i posle 20 ili 30 godina bavljenja ovim sportom. Vidim kao maraton, okej, nisam dobar trenutno, ali samo je pitanje vremena kad ću biti, pod uslovom da se držim tog sporta.

• Da li je obaranje ruku sport snage ili borilački sport?

- Definitivno pola-pola. Jer ako je neko dramatično jači od tebe, možeš biti veteran u obaranju ruku, i još uvek ćeš biti bespomoćan protiv njega. I ova razlika u snazi...

• Kao u slučaju Devona i Levana?

Da, tačno.

• Obarao si ruke sa obojicom. Možeš li nam uporediti, kako je to kad obaraš ruke sa Devonom, a kako je kad obaraš ruke sa Levanom?

- Pa, Levanova šaka je dramatično veća od Devonove. Deblja je, njegovi prsti su duži. Kad mu uhvatiš šaku, posebno kao ja, sa svim onim trakama oko mene, ne znam koliko je ljudi pogledalo taj video, sa četiri trake... I još nisam mogao da ga pomerim... Bio sam u fazonu "ok, o čemu se radi ovde?" Kao "ovo je neko ko je ostavio čovečnost iza sebe".

"Ovo više nije ljudsko biće". A kad osetiš Devonovu šaku, ona je deblja od prosečne šake, i on je visok, i ima tu polugu, ali nije ni blizu onoga što sam osetio sa Levanom. A kad je reč o Levanu, to nije samo sirova snaga, jer on to radi mnogo godina, takođe. Kod njega imamo neverovatnu kombinaciju tehnike i snage. On je isto toliko dobar tehničar koliko je snažan. Levan, iskreno, ne mogu da zamislim da ga neko pobedi. Čak ni jednu rundu, ikad.

• Niko? Čak ni Brzenk, na vrhuncu, ili Vojevoda, na vrhuncu?

- Čak ni ti momci. Mislim, čak ni oni, da. Mislim da ovde imamo nekoga ko će dugo, dugo biti neporažen.

• Još jedna stvar u kojoj si veoma, veoma dobar - društvene mreže i marketing na društvenim mrežama. Uvek snimaš. Kad god te vidim, snimaš. Koliko vremena ti to uzima? Imaš li tim ljudi koji ovo radi za tebe?

- Imam mali tim. Imam par momaka u Dubaiju kojima je to stalni posao. Jedan se bavi sadržajem na Youtubeu, a drugi se bavi Instagramom, TikTokom i možda Snapchatom u budućnosti. I to ne oduzima toliko vremena koliko bi možda neko pomislio da oduzima. Snimam samo svoje vežbanje, i putovanja. Ovog puta nisam poveo sa sobom mog glavnog snimatelja, kao što mi je bio običaj na ranijim putovanjima jer sam želeo da ovo bude više putovanje za dvoje, za moju partnerku i mene. Tako da sam je zamolio da snimi samo nekoliko stvari tu i tamo, kao na primer Ivana Ćuka. Video si taj snimak.

• Pričaćemo o tome malo kasnije.

- I zaista, to je samo kad vežbam. Onda snimam i stvaram nekoliko različitih tačaka kontenta iz tog jednog snimka vežbanja. A vežbam četiri puta nedeljno.

• Video sam da ti se nije baš svidela Karađorđeva šnicla... Rekao si to u jednom od snimaka koje si napravio ovde u Srbiji. Ali kako su ti se svideli ćevapi dole u Novom Pazaru? Jer to je najbolje mesto za ćevape u Srbiji. Na svetu. Jesi li ih probao?

- Jesam. Zaista su mi se svideli. To je kao malo začinjeno meso. Da, i svideli su mi se.

• Ok, da se uozbiljimo malo. Pročitao sam tvoju biografiju i veoma je inspirativna. Ti si bio dečak koji je proveo detinjstvo u hraniteljskim porodicama. Pričao si da su te "prebacivali" iz jedne porodice u drugu. Živeo si u Bronksu, pa si se preselio u Sen Marten. A ni tamo se nisi baš dobro snašao, pošto nisi znao da govoriš francuski. I verovatno je to i bila stvar koja te je okrenula ka powerliftingu i bodibildingu i svemu tome jer, mnogi ljudi znaju, a mnogi i ne znaju, ti si počeo da vežbaš sa tegom načinjenim od drške metle i na nju nakačena dva betonska bloka.

- Tako je.

• To je veoma inspirativna priča. Možeš li nam reći kada si shvatio da će tegovi biti tvoj život? U kom trenutku? Da li je to bilo u Sen Martenu ili kasnije, kad si se vratio u SAD, u teretane_ Kada si shvatio da je powerlifting ono čime ćeš se baviti?

- Na San Martenu sam vežbao sa tegom od metle i betonskim blokovima, verovatno između 6 meseci i godinu dana. Hteo sam tamo da idem u pravu teretanu, ali bio sam premlad za to. Tamo moraš da ima 16 godina da se učlaniš, a ja sam u to vreme imao 13 i 14 godina. Otišao sam kad sam imao 15.

• Bio si veoma mršav momak?

- Bio sam veoma mršav. Mogao si da vidiš svako moje rebro. Adamova jabučica mi je iskakala oko 20 centimetara od grla. Bio sam veoma, veoma mršav. Nisam shvatio da imam veliki potencijal u powerliftingu sve do 17. godine. A onda sam upoznao vojnog veterana koji se bavio powerliftingom dok je bio aktivan. On mi je rekao "znaš šta, uradiš jedno ponavljanje, i testiraš svoj maksimum". To je mnogo različito od bodibildinga. Njemu se to nije mnogo sviđalo, ali ja sam rekao "ok, to mi zvuči super". U to vreme sam već bio zadovoljan svojim telom, i pomislio sam da je merenje snage nešto što se može izračunati, na pošten način, u takmičenju, za razliku od bodibildinga.

U bodibildingu sve zavisi od mišljenja sudija. Kod dizanja težina sve se svodi na to da li si podigao težinu ili nisi. Ali u bodibildingu, na pozornici, kako zaista znaš ko je bolji od koga? Svi izgledaju sjajno na pozornici. To me je uvek odbijalo od bodibildinga, u početku. I da, imao sam 17 ili 18 godina kad sam počeo da poredim svoja dizanja u teretani sa drugima koji su bili nešto stariji od mene, imali su 20, 23 godine, poredio sam se s njima, koliko oni dižu u čučnju, benču ili mrtvom dizanju.

Pogledao sam koliko ja dižem i rekao sebi "pa ja ovo radim bolje od nekih momaka, plus mlađi sam od njih, plus nisam debeljuškast kao neki od njih. Tako da, rekao sam sebi, "okej, ako se posvetim ovome, za šta imam i vremena i strpljenja, onda mogu, mislim, postići nešto značajno u ovom sportu".

• Dok si odrastao, vežbajući sa tom metlom i blokovima, i kasnije sa tegovima, jesi li imao neke heroje na koje si se ugledao?

- Naravno. U to vreme su postojala trojica momaka koje sam gledao opsesivno. Pit Rubiš, Kris Hikson, koji je nedavno umro, neka mu je laka zemlja, i Erik Lilibridž. O njima su svi pričali u svetu powerliftinga. Samo su o njima pričali, jer su veoma mladi i postižu neverovatne stvari u ovom sportu. A Pit Rubiš, i Erik Lilibridž, zajednička stvar za obojicu je bila ekstremni intenzitet kad su dizali.

Oni bi vikali, bacali bi tegove, "ložili" bi se. Njihova ekipa sa kojom su trenirali bi bila tako puna energije i tako uzbuđena zbog treninga. To mi se činilo nečim punim zabave, i uvek bi ih gledao pre nego što odem u teretanu. Uvek bih gledao njihova najbolja dizanja, i govorio sam sebi "ok, jednog dana ću podići više nego oni".

• Šta je bila tvoja najveća inspiracija, motiv da postaneš jedan od najjačih ljudi u istoriji? Čitao sam da su te kao dečaka vršnjaci dosta maltretirali. Da li je to nešto za šta bi mogao da kažeš da je bio jedan od najvećih motiva - da te više niko ne maltretira?

- Kad sam prvi put uzeo teg u ruke, to mi je bila najveća motivacija. A onda se sve razvilo u nešto pozitivnije, kao što je činjenica da sam shvatio da imam taj dar, i želja da ga ne protraćim. Ne bih mogao da oprostim samom sebi, da znam šta mogu da postignem u ovom sportu, da znam da mogu sam da uspem u tome, i da onda ne učinim ništa po tom pitanju. Ali u početku bilo je to zbog maltretiranja, i imao sam veoma nisko samopoštovanje. Nisam bio srećan u sopstvenoj koži. To me je nateralo da uzmem tegove u ruke.

• Kad bi poslao neku poruku svim klincima koji ne žive u idealnim uslovima ili možda ne osećaju da imaju šansu da uspeju, koja bi to poruka bila? Šta im poručuješ? Kao neko ko je ni iz čega došao bukvalno do vrha sveta.

- Ovo može da zvuči malo kao kliše, ali - sledite svoju strast i ono što vas čini srećnim. A način da identifikujete šta je to, mislim da je to izazov za svakoga. Ja sam imao dovoljno sreće da identifikujem to veoma rano u životu. I zato sam sada ovde gde jesam. U ranoj mladosti, kao tinejdžer, znao sam, okej, ovo je moj talenat, ovo je moj dar od Boga. I postao sam opsednut time veoma brzo. Ali kad je reč o ovim drugim disciplinama sa kojima eksperimentišem, kao što su strongman, bodibilding i obaranje ruku, tu nisam još uvek razvio tu opsesiju kakvu sam imao sa powerliftingom, u prošlosti. Možda će se ona pojaviti, ali još uvek nisam pronašao tu vatru kao sa powerliftingom. A ta vatra, ta strast, je ono što me je odvelo do opsesije, koja me je opet dovela do toga da postižem svetske rekorde u tom sportu. Jer to je bilo sve o čemu sam mislio. Probudim se, mislim o powerliftingu, spremam se na spavanje, mislim o powerliftingu.

I ja bih učinio sve, po svaku cenu, da postignem ono što sam želeo da postignem u ovom sportu. Ali nije toliko lako identifikovati šta je to nešto za svakoga. Znate, to može biti nešto jako različito, od osobe do osobe. Ali mislim, ako se jako trudite da identifikujete šta je to, onda ćete na kraju pronaći šta je to. Znate, to može početi od dizanja drške metle sa betonskim blokovima do ovoga gde jesam danas. To tako počinje. Taj talenat, za koji možda još uvek ne znate da je tu, može biti pronađen samo ako eksperimentišete i živite život. Da nisam uzeo u ruke tegove tog dana, ko zna šta bi se desilo? Ko zna gde bih završio u životu? Možda je ovo malo dugačak odgovor, ali moram reći da u jednom trenutku u životu nisam bio siguran da li mogu da zarađujem od dizanja tegova.

A trolovi na mojim društvenim mrežama, ako ikad nešto govore, to je da ja treniram samo da bih bio bolji u treniranju. Ja sam napravio karijeru od treniranja. Napravio sam karijeru od "ego liftinga". A to sve nije bilo očigledno u početku. Ali kad ste veoma strastveni sa nečim, pronaći ćete način da zarađujete za život od toga.

Znate, sad je 2022. godina. I sa internetom, postoji toliko mnogo načina da zaradite za život. A zarađivanje za život je veoma važno, važno poput pronalaska sreće i zadovoljstva sa sopstvenim životom. Naravno, ne bih bio srećan samo sa dizanjem i obaranjem rekorda. Moram sam da nađem način da zarađujem za život, takođe. Morao sam da budem vešt. Ali ne mogu da pomislim na bilo šta što bih radio radije od ovoga što radim danas. Ovo je moj životni san koji živim ovog momenta. Imam sve što mi treba, tačno gde želim da to bude. I to nije došlo preko noći. Bilo je potrebno dugo, bile su potrebne godine da dođem dovde. Jednom kad se identifikujete sa vašom strašću i vašim talentom, nagazite gas do daske, idite do kraja.

• Nadam se da deca slušaju ovo. Ko je Ivan Ćuk? Reci nam nešto o njemu. Bio je veliko iznenađenje za tebe?

- Apsolutno je bio. Izgledao je toliko introspektivno kad ga vidiš. A on je bog stiska, momak ima samo 19 godina. Upoznao sam ga u Barseloni. Slučajno. Adam, snimatelj, mi je rekao da je pričao s njim pre toga, i da je želeo da napravi video sa mnom. A ja sam sasvim slučajno bio u Barseloni. Onda sam ga video, i on mi je rekao šta može da uradi, a ja sam bio veoma sumnjičav. Bio sam u fazonu "ti možeš da zatvoriš "Captains of Crush" stezaljku broj 4? Ti?" Jer on je vitak momak. Ima možda 90 kilograma, visok je oko 183 cm.

Nije džin kao Tor, ili kao Levan. On izgleda kao normalan, fit čovek. Tako da nisam mislio... Mislio sam da i ako zatvori "četvorku" nema šanse da to bude prava "četvorka". Mislio sam da je neka lažna stezaljka, ili da se služi nekim trikom. Bio sam veoma sumnjičav, ali morao sam da vidim to. Morao sam. Želeo sam da mi dokaže da nisam u pravu. I dokazao je. Zatvorio je "Captains of Crush" stezaljku broj 4, a to je uradilo manje od 12 ljudi ikad, u istoriji. A on ima samo 19 godina. Zamisli šta može da postigne sa tolikom snagom u, recimo, sledeće četiri godine. Iskreno, baš me je "oduvao".

• Da si mu ti savetnik, šta bi mu savetovao, čime da se bavi u budućnosti? Da se bavi obaranjem ruku, ili šta?

- Da podsetim na ono što sam rekao o identifikovanju strasti, talenta, o radu da se dođe do odgovora na pitanje šta je to. On sada ima ideju o tome šta je to. On ima dar sa stezanjem.

I sada je pitanje: Kako on to može da primeni na druge sportove, keo što je strongman takmičenje? Sigurno, to će mu značiti, ali neće značiti previše. Jer u strongman takmičenju možeš da koristiš trake, i drugu opremu da ti pomogne sa stiskom. Što se tiče obaranja ruku, mislim da on možda ima baš veliki potencijal u tome.

• Jesi li obarao ruke s njim?

- Ne još, nisam, ali on će doći u Dubai ove godine. On može da ima veliki potencijal u obaranju ruku jer, najčešće, veoma jak hvat je povezan sa jakim zglobom.

• Bila je čast imati te za gosta ovde u Telegrafu. Nadamo se da ćemo te uskoro opet videti u Beogradu. Navijamo za tebe i želimo ti da budeš bez povreda.

- Hvala vam što ste me pozvali. Nadam se da ćemo se videti sledeći put kad budem u Srbiji.

(Telegraf)