KO REDOVNO VEŽBA, ŽIVEĆE DUŽE: Značaj dozirane fizičke aktivnosti na zdravlje ljudi

Nedavno sam na Facebook-u pročitao izjavu Srboljuba Žunića, fitnes trenera u kojoj je rekao: „Od prve pojave programa vežbanja 3x20/30 min nedeljno, smatrao sam takav vid reklamiranja trenažnih procedura potpunom prevarom. Nakon 18 godina rada u praksi i preko 20.000 održanih treninga, shvatio sam da su ljudi toliko neaktivni i prepušteni sedenternom načinu života, da je i tih 20-ak min dovoljno da se postigne napredak. Kakav takav.... ”

Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum, jedan od osnivača Antidoping agencije Srbije i predsednik odbora za doping kontrolu Foto: Privatna arhiva

Preporučujemo

Nekako u isto vreme bio sam na Klinici za kardiologiju Kliničkog centra Srbije i posmatrao sprovođenje svojevrsnog treninga bolesnika sa anginom pektoris (bolest zakrčenih krvnih sudova srca). Dr Marija Petrović je iskoristila ideju japanskih naučnika koji su devedesetih godina prošlog veka opisali da fizički trening i heparin (lek koji sprečava zgrušavanje krvi) mogu da odvedu do stvaranja novih krvnih sudova, odnosno kolaterala koje preuzimaju deo vaskularzacije srčanog mišića na sebe i to baš onaj deo ne dobija dovoljno krvi zbog suženja glavnih krvnih sudova srca.

I jedan i drugi primer govore u prilog suštine sportske medicine, a to je da je fizička aktivnost nezamenljiv lek savremenom čoveku. Moja predavanja iz sportske medicine uvek počinju od značaja fizičke aktivnosti za čoveka. Smatram da svaki trener, profesor fizičke kulture, pa i lekar, ili bar oni koji se bave prevencijom, moraju da sa entuzijazmom pričaju o značaju treniranja. U neku ruku treba da budu pravi misionari, jer ljudi ne shvataju koliko je trening značajan, ili čak ako i shvataju ne treniraju redovno, a samo redovno sprovođenje programa vežbanja kako kaže trener Žunić može da dovede do napretka.

Foto: Pixabay

Za mene lično najupečatljiviji je rad koji su objavili Moris i saradnici 1953. godine u čuvenom medicinskom časopisu Lansetu u kome su analizirali postojanje koronarne bolesti kod 31.000 radnika u Londonskom GSP-u. Pokazali su da su kondukteri imali 3 puta manje anginu pektoris od vozača i dva puta manju smrtnost. Možda razlika i ne bi bila takva da londonski kondukteri nisu radili u autobusu na sprat. Zaista neverovatan dokaz značaja fizičke aktivnosti. Zgodno, kao primer za svaku priliku, jer ostavlja sagovornike bez komentara.

Naravno, fizičkoj aktivnosti je trebalo mnogo vremena da od 1953. godine bude priznata kao terapija, tako da tek krajem dvadesetog veka postaje nezaobilazna u preporukama svih medicinskih asocijacija bez obzira da li se bave kardiovaskularnim bolestima, šećernom bolešću, malignim oboljenjima ili psihijatrijskim stanjima. Ja bih dodao da nema zdravog čoveka koji ne vežba.

Printskrin: YouTube/Jen The Body Painter

Dokaz za to je i s druge strane, istraživanje objavljeno u časopisu Američkog koledža kardiologa ( Journal of the American College of Cardiology, Volume 72, Issue 9, August 2018), tačnije čuvena Kopenhagenška studija(Copenhagen Male Study) koja je 1970 godine započela praćenje 5.245 muškaraca starosti između 40 – 59 godina i nakon 46 godina registrovala ukupnu kardiovaskularnu smrtnost. Tako je grupa muškaraca koja je imala kondiciju (aerobnu sposobnosti) iznad gornje granice za godine starosti imala duži život čak 4,9 godina.

Naravno istraživanje ima mnogo dalekosežnije zaključke, ali suština je da nedvosmisleno dokazano da viša vrednosti kardiorespiratnornog fitnesa utiče na dugovečnosti praćenih ispitanika.

Očigledno je da bez obzira da li je u pitanju fitnes trener, kardiolog ili istraživač čuvena parafraza počasnog predsednika Udruženje za medicinu sporta Srbije, prof. dr Slobodana Živanića govori šta je suština zdravog života, odnosno da fizička aktivnost može da zameni mnoge lekove, ali ni jedan lek ne može da zameni fizičku aktivnost.

(Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)