Na današnji dan svet je bio svedok najbrutalnije runde u istoriji boksa! Legende se nisu štedele

Vremenska mašina vas danas vodi u zlatno doba istorije američkog boksa. Ernest Hemingvej bi rekao, da je pisao o boksu umesto o starcu i moru: "Čovek nije stvoren da bi se slomio. Može se uništiti, ali ne može biti pobeđen". Ta rečenica najbolje opisuje šta se dogodilo u prvom krugu između glavnih aktera ove priče.

Nije to bio boks kakav smo navikli da gledamo. Bio je to apsolutni rat - bez učenja, bez taktike, bez predaha. Dvoje ljudi koji su znali da bi mogli biti uništeni, ali nisu prihvatili poraz. Ni korak nazad. Čak ni pogled prema uglu.

Preporučujemo

Bila je to runda u kojoj nisu pobedili ni tehničar, ni udarač, ni favorit - pobedio je onaj koji je odbio da zaustavi. Za tri minuta dva hrabra ratnika pokazala su da boks može da ogoli čoveka do srži.

Kažete zlatno doba?

Las Vegas, 15. april 1985. Amerika je u svom nesputanom maršu kroz osamdesete - vreme velikih automobila, prevelikih motora, jarkih boja, Regana i MTV-a. Ali ispod spoljašnjeg sjaja, postoje sfere u kojima igru ne vode kamere, već karakter. Jedan od njih je boks. I dok su teškaši bili simbol moći, pravo carstvo borilačkih veština tih godina pripadalo je srednjoj kategoriji. Šugar Rej Leonard, Roberto Duran, Marvin Hagler, Tomas Herns - četiri imena koja su oblikovala eru u kojoj nije bilo skrivanja. Da bi bio šampion, morao si da pobediš sve druge velikane.

Bilo je to doba kada reč "zaobilaznica" nije postojala. Ako ste želeli da pripadate vrhu, morali ste da prođete kroz vatru. I tačno u srcu te vatre, postojao je jedan trenutak, jedna runda koja je promenila način na koji se boks doživljavao - prva runda borbe Marvina Haglera i Tomasa Hernsa. Tri minuta koja su uhvatila svu lepotu, brutalnost i suštinu borbenog duha.

Ulični šaptač

Marvin "Čudesni" Hagler (62-3-2, 52 KO), večito potcenjeni, bio je sve što nije blistalo. Odrastao je u siromaštvu u Nju Džersiju, trenirao je u zatvorenim teretanama bez sponzora, bez podrške. Morao je da boksuje u suparničkim gradovima, da pobedi, a onda ponovo da se dokaže. Kada je 1980. nokautirao Alana Mintera u Engleskoj i postao šampion dočekao ga je pljusak flaša, a ne priznanje. Ali on nije tražio simpatije, samo poštovanje. Titulu je branio devet puta. Levkast, agresivan, nepokolebljiv. Kao tenk sa skalpelom.

Njegov stil je bio hibrid - istovremeno sirov i proračunat, kontrolisan haos u kome nije bilo ničeg suvišnog. Nosio je ne samo titulu, već i teret nepravde, frustracije i gladi. Bio je ratnik koji je znao da mora da bude savršen jer ako bi pogrešio, ne bi mu bilo oprošteno, čak ni kada bi pobedio.

Povlašćen i privilegovan

Tomas "Hitman" Herns (61-5-1, 48 KO) je bio suprotnost - dugonogi, pripadnik neke vrste bokserske aristokratije Detroita. Odrastao u Kronk Džimu pod Emanuelom Stjuardom, izgradio je reputaciju nokaut mašine. Sa 26 godina je već bio svetski šampion u dve kategorije, uništio je legendarnog Roberta Durana u dve runde, izveo je klasik protiv Reja Leonarda. Bio je to savršen spoj elegancije i ubilačke namere. Njegovo pravo nije bio ubod - to je bila giljotina.

Kada se Herns pojavio u ringu, činilo se da lebdi. Delovao je krhko, ali je bio smrtonosan. Njegova snaga je bila u suprotnosti - u načinu na koji je prećutno kažnjavao svaku grešku. Tražio je potvrdu protiv Haglera. Ne samo pobeda, potvrda da je on više od nokaut umetnika, da je spreman da pobedi i ratnika.

Rat ratova

Očekivalo se taktičko nadmudrivanje, pa makar to bila samo uvodna provera pulsa. Ali umesto toga - eksplozija. Hagler je lansirao kao projektil ispaljen iz artiljerijskog topa, nisko, sa telom pod uglom, u naboju koji nije prepoznavao daljinu. Herns ga je dočekao onako kako zna - sa razornim pravom koji je već u prvim sekundama pogodio čist. Toliko čisto da mu je, prema rečima lekara, odmah pukla kost u ruci. Ali nije odustajao. Ni za trenutak.

Ono što je usledilo nisu bile razmene. To je bio stampedo. Dva gladna čoveka, svaki sa misijom da uzmu sve što drugi imaju. Hagler je udarao telo, preko ruke, gurajući Hernsovu visinu u uglove. Herns se vratio sa hukovima i aperkatima koji bi slomili prosečnog čoveka. Tela su se sudarila, čuvari su pali, ali su stopala ostala u centru ringa.

Za manje od tri minuta, zadali su preko 160 udaraca - tri puta više od proseka na svetskom nivou. Svaki je imao nameru da okonča borbu. Svaki je bio odgovor na pitanje: koliko još?

Hagler je počeo da krvari - visoko na čelu, rana otvorena od sudara glava. Doktor je pozvan. Borba je mogla biti zaustavljena. Hagler je to osetio. A onda se dogodilo ono najstrašnije - borac na ivici penzije odlučio je da ne može više da čeka. Ušao je još dublje u vatru. Uspeo je ono što većina nikada ne pokušava - da nadmaši Hernsa u svom oružju: brutalnosti.

Kolo je završeno, ali niko u sali nije znao šta se dogodilo. Tek kada su se udarci smirili, kada je utihnula buka, svi su shvatili - upravo su gledali najveću rundu u istoriji boksa.

Epilog rata

Borba nije dugo trajala. U trećem krugu Hagler je završio posao. Ušao je sa kombinacijom koja je Hernsa oborila na zemlju - udarcem koji je došao iz kukova, kroz celo telo, poput eksplozije duboko u zemlji. Herns je pokušao da ustane, ali su mu noge bile u suprotnosti sa njegovom voljom. Sudija je prekinuo meč. Hagler je ostao šampion. Izašao je iz ringa krvav, ali nepobediv.

Herns je izgubio, ali nije pao. Nije odustajao. Sa Haglerom je ušao u istoriju - ne kao gubitnik, već kao poluheroj. Jer ono što su pružili, ono što su ostavili za tih nekoliko minuta bio je trenutak koji niko nikada neće moći da nadmaši.

Dva života posle jedne runde

Hagler je posle ove pobede još dva puta branio titulu. Godine 1987. izgubio je podeljenom odlukom od Šugar Reja Leonarda, u meču koji je ostao jedna od najvećih kontroverzi ovog sporta do danas. I dalje verujući da je opljačkan, Hagler se povukao. Nije tražio revanš. Otišao je u Italiju, postao glumac i nikad se nije osvrnuo. Njegov poslednji meč je bio poraz, ali van ringa je ostao pobednik. Preminuo je 13. marta 2021. okružen porodičnom toplinom u svom domu u Nju Hempširu.

Herns je nastavio. Osvojio je titule u pet težinskih kategorija - prvi koji je to učinio. Boksovao je dugo, nekad sjajno, nekad loše. Ali taj trenutak 1985. ostaje vrhunac - runda u kojoj se povezao sa Haglerom i napisao nešto što se ne može izbrisati.

Prvo kolo između Haglera i Hernsa nije bilo sport. To je bila sudbina. Bila je to ratna pesma, silovita sonata za tri minuta, bez refrena. Bio je to trenutak u kojem su dve ljudske volje, savršeno različite, ali podjednako čiste, odlučile da neće prestati. Dok neko ne padne.

I zato to kolo ostaje u dušama onih koji istinski vole plemenitu veštinu. Ostaje u svakom dokumentarcu. U svakoj sali. U svakom mladom borcu kome trener kaže: "Vidi ovo". To nije bila borba. Bio je to boks, ogoljen do kosti. To su bili ljudi sa karakterom, ogoljeni do srži.

(Telegraf.rs/Fightsite.hr)