Bio je gangster, na robiji otkrio boks i postao „mašina za ubijanje“: Dva sumnjiva poraza uništila su šampiona

Titulu apsolutnog prvaka sveta u teškoj kategoriji držao je vrlo mali broj boksera, statistika kaže tek njih 23. Svaki od tih šampiona, od Džeka Dempsija do Lenoksa Luisa, bio je neverovatan borac sa udarcem koji može da ubije, ali jednog su svi smatrali toliko zastrašujućim se od njegovog pogleda i protivnicima, ali i publici ledila krv u žilama – bio je to Čarls Soni Liston.

Možda i ne bez razloga. Enigma je već to kad je ovaj bokser rođen, još je misterioznija njegova smrt povezivana sa heroinom i mafijom. Život između obeležili su isključivo bol i patnja – hiljade udaraca kožnim kaišem po leđima, beg od kuće, potucanja po bandama, 19 hapšenja, dve godine zatvora… Sve to ga je pretvorilo u zastrašujućeg borca sa gangsterskim renomeom, čoveka sa 54 meča, 50 pobeda i 39 nokauta. „U ringu, Soni je bio mašina za ubijanje“, rekao je Džoni Toko, jedan od Listonovih trenera. Upravo zato što nije delovao kao sportista, već kao ubica zalutao u ring skoro niko ga nije voleo - protiv njega i mogućnosti da ovaj nepismeni Afroamerikanac postane šampion javno su bili tadašnji predsenik Džon Kenedi, borac za prava Afroamerikanaca Martin Luter King, organizacija NAACP, trener Konstantin Kus Damato… Uprkos svemu, Liston je uspeo da dosegne šampionske visine i ceo svet ga je smatrao neuništivim, a onda su dva sumnjiva meča sa Kasijusom Klejom, tj. Muhamedom Alijem, dva kontroverzna poraza, potpuno uništila šampiona i srušila sve za šta se borio.

Detinjstvo koje bi slomilo svakog

Čarls Liston bio je 24. od 25 dece Tobea Listona, poljoprivrednika iz Arkanzasa, i 11. od 12 dece njegove supruge Helen Baskin. Što zbog toga što Arkanzas tad još nije imao matične knjige, što zbog broja dece u siromašnoj i više nego prekobrojnoj porodici, niko nije znao kada je rođen.

Sam Liston je, kada je 1953. podneo zahtev za izvod iz matične knjige, tvrdio da je rođen 8. maja 1932. U svedočenju pred Senatom 1960. rekao je da je godinu dana mlađi. Njegova majka nekad je govorila da je rođen 8. januara 1932, nekad 18. januara 1929. ili 1930. I u dosijeu Federalnog istražnog biroa (FBI) godine rođenja navedene su dve godine rođenja – 1932. i 1927.

Trenutak rođenja možda nije poznat, ali da je odrastanje u porodici Tobea Listona bilo pakleno, to je jasno.

- Jedino što sam dobio od mog starog bile su batine – rekao je Soni.

Nije govorio više od toga, ali gomila ožiljaka od kožnog kaiša i biča na leđima govorila je kakve su to batine bile.

- Koliko ste se školovali? - pitao je Listona 1962. senator Estis Kifovar, navodi se u izveštaju FBI.

- Nimalo – odgovorio je bokser.

- Niste uopšte išli u školu.

- Ne, gospodine. Previše dece.

- Koliko je dece bilo.

- Pa, moj otac nas je imao 25.

- Dvadeset i petoro dece! Recite nam nešto o svojim počecima. Da li ste rođeni na farmi?

- Da, gospodine. Jesam.

- Da li ste morali da radite da biste izdržavali ostalo 24 dece?

- To je tačno.

- Šta ste radili?

- Brao sam pamuk.

U jednom trenutku njegova majka pobegla je iz Arkanzasa u Sent Luis. Ubrzo je i mali Čarls pobegao od oca i stigao u ovaj grad. Poslat je u školu, ali ga je bilo sramota što ne zna da piše i što mu se smeju jer je mnogo veći od ostalih đaka, pa je brzo umesto u školi završio na ulici. I umesto pažnje nastavnika, počeo je da privlači pažnju policije – sa Vilijem Džordanom i izvesnim Džejmsom počeo je da pljačka prolaznike, a zatim i radnje. Zbog žute majice koju je nosio tokom svih napada, nazvan je „banditom u žutoj majici“, pa je lako prepoznat i uhapšen u januaru 1950. a zatim i osuđen na pet godina robije.

Zatvor, otkrivanje boksa i novi početak

Čarls Liston ušao je u zatvor 1. juna 1950, a iz njega je izašao kao Soni Liston, visok borac ogromnih ramena i još većih ruku, pred kojim su se svi sklanjali.

- Nije mi smetao zatvor. Imao sam tri obroka dnevno prvi put u životu – rekao je kasnije.

Postoje priče o tome kako se tukao sa vođama najvećih bandi, ali dosije pokazuje da je bio uzoran zatvorenik koji nikad nije pravio problema. Radio je u kuhinji gde je istovarivao hranu kad bi stigla.

- Mislim da niko ne bi mogao da ga povredi, ali dokle god se niko nije zajebavao sa njim, ni on se nije zajebavao sa bilo kim. Nismo imali bilo kakve nevolje kada je o njemu reč – ispričao je svojevremeno Vilijam Stajnhaus, zatvorski čuvar.

Ne zna se ko mu je u zatvoru dao nadimak Soni, ali se zna ko mu je prvi navukao bokserske rukavice. Bio je to katolički sveštenik Edvard Šlatman.

- Katolički duhovnik u zatvoru bio je istovremeno i direktor sportskih programa. Bez dodatne plate, naravno. Liston je bio veliki momak i uvek je upadao u tuče sa drugima – ispričao je on Niku Tošesu, autoru knjige „Đavo i Soni Liston“.

Naterao ga je da uđe u ring u dvorišu.

- Posle samo četiri nedelje borbe, niko u zatvoru više nije hteo da uđe u ring sa Sonijem – dodao je sveštenik.

Oca Šlatmana uskoro je zamenio otac Alojz Stivens, koji je nastavio da ga hrabri da nauči boksersku veštinu. On i monsinjor Džek Megvajer uspeli su da obezbede da Liston dobije uslovnu kaznu i napusti zatvor kako bi se posvetio boksu pod nadzorom Frenka Mičela i Monroa Harisona.

Sa napuštanjem ćelije 1952. Soni Liston započeo je novi život – život boksera. Prvo je nastupio na nekoliko amaterskih turnira - na Zlatnim rukavicama porazio je olimpijskog šampiona Eda Sandersa, a zatim i evropskog amaterskog šampiona Hermana Šrojbauera. Već 1953. započeo je profesionalnu karijeru.

Menadžeri povezani s mafijom

- Listonov uspon u amaterskom boksu bio je tako brz i silovit, tako iznenadan, da je cena ugovorena za njegov profesionalni debi bila 200 dolara, oko četiri puta viša od uobičajene. Prvi meč, protiv Dona Smita, održan je 2. septembra 1953. i trajao je samo 33 sekunde, Liston je nokautirao protivnika prvim udarcem u prvoj rundi. Te 33 sekunde, taj jedan udarac, doneo je Listonu više novca nego što je ikad video. Petnaest dana kasnije pobedio je Ponsea de Leona, pa Benija Tomasa, Martina Lija… Prva Listonova prava borba, prva van grada, prva koju je prenosila televizija, dogodila se 29. juna 1954. Bila je to glavna borba večeri protiv šampiona Mičigena Džona Samerlina, veterana koji je izgubio samo jedan meč u karijeri. Samerlin je bio gradski heroj, lokalni kladioničari smatrali su ga favoritom. Ali te kvote nisu značile ništa Soniju – pobedio je pred prepunom salom od 1.200 ljudi. Šest nedelja kasnije, u revanšu 10. avgusta, u istom ringu, Liston je pobedio ponovo – piše Nik Tošes.

Mesec dana kasnije dočekao je i prvi poraz – protiv Martija Maršala. U meču mu je bila slomljena vilica, ali je uspeo da izdrži do kraja osme runde i tu izgubi tesnom odlukom sudija.

- Rečeno mi je da budem blag nekoliko rundi. Maršal je klovn, rekli su mi, koji skakuće okolo i udara sa svih strana. Stajao sam sa otvorenom vilicom kad me je pogodio. Nije me bolelo, ali nisam mogao da zatvorim usta. Borio sam se još šest rundi, posle nekog vremena počelo je da boli – rekao je svojevremeno Soni.

Ubrzo se vratio u ring i u pobednički niz. U revanšu je pobedio Maršala i to ubedljivo, nakon što ga je ovaj oborio u četvrtoj rundi.

- I danas mi je žao zbog toga. Posle toga me je udarao kako niko ne bi smeo da udara. Kad pomislim na te udarce, boli me. Krenuo je ka meni u petoj rundi. Udario me je desnom u uvo. To me nije bacilo dole, ali je toliko bolelo da sam morao da padnem. U sledećoj rundi me je bacio dole tri puta. Udario me je u stomak levicom u šestoj rundi. To nije bio nokdaun. Bio sam paralizovan. Nisam mogao da se mrdnem. Nisam mogao da se mrdnem toliko da padnem – ispričao je Maršal svojevremeno.

I dok je Liston napredovao kao bokser, sve su se više spominjale njegove veze sa mafijom, kao i tvrdnje da je Frenk Mičel, njegov prvi menadžer, u stvari zastupnik Džona Vitalea, mafijaškog bosa Sent Luisa, a da je drugi menadžer Džozef Pepe Barone zastupnik Frenkija Karboa i Frenka Blinkija Palerma, čuvenih mafijaša. Zbog tih veza morao je da svedoči i pred Kongresom. Ipak, to nije usporilo njegov put ka šampionskom pojasu.

Apsolutni prvak sveta

- Gledao sam Sonija Listona kako radi nešto što nije uradio nijedan drugi teškaš – prošetao je kroz kategoriju do šampionskog pojasa jer je bio pravi razarač 1957, 1958. i 1959. Imao je neverovatno brutalan udarac. Bio je opak, udarao je sa obe ruke, ali mislim da je nakon što je osvojio titulu počeo da živi kao sredovečni bogataš. Izgubio je fokus koji je imao ranije. Od 1957. do 1959. bio je najopakija mašina u istoriji boksa, ali nakon što je osvojio titulu, koliko sam uspeo da saznam, počeo je mnogo da pije, da se zajebava, izgubio je oštrinu – ispričao je svojevremeno Emanuel Stjuart, nekadašnji bokser, trener i bokserski komentator nazivan i kumom detroitskog boksa.

Bio je toliko dobar i u takvom naletu da se sve više pričalo o tome da će Flojd Paterson, apsolutni prvak sveta u teškoj kategoriji, morati da pristane na borbu sa njim. A tu borbu mnogi nisu želeli – od predsednika Džona Kenedija i njegovog brata Roberta, državnog tužioca koji je gonio mafijaše, do NAACP i Martina Lutera Kinga. Smatrali su da bi prvak sa zatvorskim dosijeom bio loš primer za sve mlade, ali posebno za Afroamerikance. Verovatno je nije želeo ni sam Paterson, ali nakon što je Liston javno otkupio svoj ugovor od Pepa Baronea, morao je da pristane na meč.

- Boks meč je kao kaubojski film. Moraju da postoje dobri momci i loši momci. Ja sam loš momak, ok, ljudi žele da misle da je tako i neka bude. Kao u kaubojskim filmovima, loši momci bi trebalo da izgube. Ali ja to menjam, ja pobeđujem – rekao je Liston nakon što je ugovoren meč.

I pobedio je. Paterson i Liston ušli su u ring 25. decembra 1962. Borba je trajala svega dva minuta i šest sekundi. Liston je pogodio levim krošeom, a zatim desnim aperkatom i dotadašnji šampion sveta bio je na zemlji, bez svesti.

Revanš održan 22. jula 1963. nije trajao mnogo duže – dva minuta i 10 sekundi. Ovog puta Paterson je tri puta završio na podu za to vreme. Međutim, nova ekspresna pobeda nije mu donela slavu – publika mu je zviždala, a mediji ga opisivali kao životinju, zver, medveda, đavola...

Susreti sa Alijem

U to vreme teška kategorija dobila je novu mladu nadu – Kasijusa Kleja, kako se tada, pre prelaska u islam i odbacivanja „robovskog imena“ zvao Muhamed Ali, po mnogima najbolji borac i najuticajniji sportista u istoriji. Dvojica boksera sukobila su se 25. februara 1964. u Majamiju. Očekivala se ubedljiva pobeda šampiona, a kvota na pobedu izazivača bila je osam.

- Kleju je puls bio 120 tokom merenja, a adrenalin od straha činilo se da mu još pumpa kroz telo kada je ušao u ring. To ga je nateralo da krene na Listona, i uzeo je prvu rundu. Soni je počeo da ga lomi u drugoj, ali udarce nije zadavao istom snagom kao nekad, kada su protivnici padali jedan za drugim. U trećoj, pukla je koža ispod Sonijevog oka, u četvrtoj Soni je udarao konstantno, ali su njegovi udarci delovali suzdržano, a Klej je uspeo da ga pogodi u lice. Na kraju četvrte runde Klej je od svog ugla tražio predaju. „Ne vidim,“ rekao je treneru Anđelu Dnadiju. „Skinite mi rukavice, prekinite borbu.“ Dandi ga je naterao da se vrati u ring. U petoj, Klej je tvrdio da ne vidi, ali je eskivirao Sonijeve udarce. Na kraju runde sudija je hteo da proglasi Listonovu pobedu tehničkim nokautom, ali se Kleju vratio vid. Posle šest rundi, borci su imali jednaki broj poena. Kada se čulo zvono za početak meča, Liston je nastavio da sedi, odbio je da se podigne sa stolice. Kasnije je rekao da je povredio rame u prvoj rundi, menadžer Džek Nilon rekao je da je povreda nastupila pre borbe, tokom priprema – piše Nik Tošes.

Način gubitka titule doveo je do spekulacija da je Soni Liston, najomraženiji šampion sveta, jednostavno predao meč. Jedni su verovali da je meč namešten zbog kvota, drugi zbog toga što je mafija videla potencijal u Kleju – bio je fin i čist mladić iz srednje klase i suprotnost bivšem robijašu i nepismenom Soniju, treći su imali teorije o pretnjama Crnih muslimana…

Uprkos svemu, ugovoren je revanš. Ali ovog puta nisu se borili Soni Liston i Kasijus Klej, već Soni Liston i Muhamed Ali.

- Las Vegas nije bio jedini koji nije želeo da ima bilo šta sa sumnjivim nastavkom najsumnjivije borbe za teškašku titulu šampiona, pa je dogovorena borba u Omladinskom centru Mejna u Luistonu 25. maja 1965. Soni je i dalje bio favorit, uprkos prethodnom porazu, ali nije mogao samo da ponovi ostajanje na stolici. Kada ga je Ali udario u prvoj rundi, Liston je pao. Soni, koji je bio u nokdaunu samo jednom u karijeri, oboren je udarcem koji mnogi u publici nisu videli. „Liston je pao polako, kao zgrada. Valjao se na leđima, pa na stomaku“, ovako je Njujork tajms to opisao. Sudija nije brojao, već je proglašen kraj. „Nameštaljka, nameštaljka, nameštaljka...“, vikali su svi u publici – navodi Tošes.

Strah od igle, heroin i smrt

Nakon ovog kontroverznog poraza bio je van ringa više od godinu dana, a onda je otišao u Švedsku gde je imao četiri meča, sve pobede nokautom. Po povratku u SAD pobedio je u sedam mečeva, ali je onda izgubio od Leotisa Martina. U junu 1970. pobedio je Čaka Vepnera u svom poslednjem meču.

- Čarls Liston, zvani Soni i Veliki medved, pronađen je kasno sinoć po vremenu koje važi u Nevadi, odnosno rano jutros po evropskom računanju vremena, mrtav u svojoj kući u Klark Kauntiju u blizini Las Vegasa. Telo je našla njegova žena Džeraldin, koja se upravo vratila iz desetodnevne posete svojim rođacima u drugom gradu. Prema prvim izveštajima uzrok smrti nije utvrđen, ali se pretpostavlja da je Liston umro u toku vikenda. Tako je završen životni put jedne od najkontroverznijih ličnosti profesionalnog boksa. U toku 38 godina svog života Liston je bio sve – od lučkog radnika do pravog crnog džentlmena, od gangstera do svetskog šampiona. Visok 185 centimetara i težak uvek preko stotinu kilograma, on je u toku svoje gangsterske i bokserske karijere bio pravi strah i trepet za protivnika. Neposredno pred smrt Liston je u razgovoru sa novinarima rekao: „Uvek sam pred sobom imao dva puta – pravi i onaj drugi, koji vodi u podzemlje. Od svog rođenja, pa do ovog trenutka stalno sam morao da se borim za svoj život. Čak i na ringu, uvek je postojalo pitanje – živ ili mrtav?“ Koji put je Liston na kraju odabrao utvrdiće tek dugotrajna istraga. Činjenica je, međutim, da je svoju poslednju borbu na život i smrt – izgubio! - objavila je Borba 7. januara 1971. u tekstu pod naslovom „Zagonetna smrt Sonija Listona“.

A mnogo toga je zagonetno - ne zna se kad je tačno preminuo u okviru tih deset dana, kao ni šta je bio uzrok smrti. Tošes piše da je Džeraldin 5. januara 1971. ušla u kuću i videla Sonijevo telo na podu. Doktor koji je došao rekao je da je sudeći po rigor mortisu bivši šampion mrtav najmanje nedelju dana, a poslednje novine koje je imao kraj sebe bile su od 28. decembra 1970. Zaključak autopsije bio je da „tačan razlog smrti nije utvrđen, ali je verovatno nastupila kao posledica moguće miokardijalne anoksije zbog koronarne insufijencije“. „Autopsija eliminiše mogućnost ubistva“, navedeno je u izveštaju. Kasniji rezultati u priču su uveli i heroin. Navodno su određene količine pronađene i u njegovom telu, i u kući. Porodici i prijateljima ovo je bilo sumnjivo jer je bio poznat strah od igle koji je Liston imao i zbog koga je odbijao bilo kakvo ozbiljnije lečenje. Sve to je dovelo i do spekulacija o predoziranju, ubistvu, samoubistvu...

- Tip koji je znao Sonija jednom je rekao: „Mislim da je on umro onog dana kada se rodio“. Niko, pa ni Soni, nije tačno znao koji je to dan, kao ni gde je rođen. Samo su on i čovek koji ga je ubio znali datum njegove smrti. Njegov život je počeo i završen je u magli – napisao je Tošes.

(Telegraf.rs)