Svi ga lemali, upisao boks i postao prvak Jugoslavije: Preživeo je Goli otok, vodio Partizan i državni tim

Šegrt u železničkoj radionici, bokser, prvi prvak Jugoslavije, poručnik Jugoslovenske armije, kažnjenik na Golom otoku, trener boksera Partizana i državne reprezentacije… Zvuči prosto neverovatno da je jedan čovek mogao da bude sve to. A bio je. Čelični Stevan Jakšić imao je neverovatnu životnu priču punu uspona i padova, kakvi bi slomili i najjače ljude na svetu, ali njega nisu.

Iz radionice u Zagrebu pobegao je u bokserski ring, u Beč je stigao kao odrpani anonimac, a postao je miljenik publike koga su zaustavljali na ulici, u Beogradu je bio pionir plemenite veštine i jedan od prvih prvaka Jugoslavije, rat je završio s činom poručnika, bio je jedan od osnivača Bokserskog kluba Partizan i trener, a onda je završio na Golom otoku, gde je prošao ono najgore - stroj smrti. Nakon golgote vratio se sportu i vodio je Partizan i reprezentaciju tokom „zlatnog doba boksa“.

Kako je sve počelo?

Enciklopedijski podatak je da je boks stigao u Srbiju početkom 20. veka, da je 1911. osnovan prvi bokserski klub u Beogradu, a da je prvi bokserski meč organizovan 1912. u bioskopu “Kolarac”. Upravo te godine, 1912, u nekadašnjoj Austro-Ugarskoj rođen je Stevan Jakšić. Kako su mediji Kraljevine Jugoslavije pisali, roditelji su mu bili Srbi s Korduna, a odrastao je po varošicama Slavonije i Bosne, gde mu je otac bio činovnik na železničkim stanicama.

- Nije moj otac ni sanjao da ću ja da se upustim u „tuču“, kako on naziva boks. Posle 2 razreda gimnazije u Sisku dao me je na zanat u radionicu državnih železnica u Zagrebu. Tu je upravnik radionice profesor Mirkov, koji me je mnogo poučavao o mnogim stvarima, pa mi je pričao mnogo i o Dempseju. U radionici je bilo mnogo šegrta. U tuči su me uvek pošteno izlemali. Najviše zbog toga dao sam za 25 dinara nov kačket, koji mi je otac za Uskrs kupio, i upisao se u boksersku školu. U školi u prvo vreme tukli su me svi. Docnije sam im svima vraćao milo za drago - ispričao je Stevan Jakšić za Vreme 24. juna 1934.

Novinar potpisan samo kao B. K. u tekstu navodi da je „bokser koji je oduševio Beograđane“ prvi meč imao u Zagrebu 1930. protiv izvesnog Kovačevića.

- Tada je imao 50 kilograma i 18 godina. Početak nije bio sjajan. Pred publikom prvi put nije bilo baš kao u školi, na treninzima. Ali, već u idućem meču, u revanšu sa Kovačevićem, Jakšić je počeo sa pobedama. Njegov protivnik od pre tri meseca bio je lako pobeđen na poene - navodi se u tekstu.

Pohod na Beč

Stevan Jakšić je posle samo dva meča u zemlji otišao da se kao bokser oproba u inostranstvu, u austrijskoj prestonici.

- Možda je ta okolnost, često gostovanje na ringovima Beča, od Jakšića i stvorila prekaljenog i veštog borca, koji je snagu svoga udarca mogao vrlo uspešno da upotrebi protiv vrlo opasnih protivnika. Kada je 1932. stigao u iscepanim haljinama na bečku stanicu, predstavnici Bokserskog saveza pogledali su ga sa nepoverenjem, a sam protivnik, Fraberger, rekao je: „U prvoj rundi mali će da legne na pod“. Bilo je teško Jakšiću u velikom gradu u koji je doputovao sam, bez pratioca i bez znanja nemačkog jezika. Ali, ipak, kad se našao u ringu, među konopcima, srce 18-godišnjeg mladića ustreptalo je i on je osetio da ovde u tuđem svetu sam on ima da se bori protiv protivnika i protiv publike. U četvrtoj rundi Fraberger ga je pogodio jednim direktom u vilicu i Jakšić se za čas našao na podu. Tamo nije dugo ostao. Sudija nije ni izgovorio „draj“, a on se već uspravio. Od te runde Jakšić se borio kao lav. U sedmoj rundi Fraberger se od Jakšićevog udarca kao munjom pogođen sručio na pod. Taman je sudija hteo da izgovori i poslednji broj do koga bokser može da ostane na podu i dalje, a gong je odjeknuo. Fraberger je ostao na podu i dalje, a u preostalim rundama bio je sasvim bezopasan. Žiri je proglasio borbu nerešenom. Publika je protestovala, ali je sve bilo uzalud. Sutradan štampa je Jakšiću odala priznanje i otada Jakšić je česti gost Beča - pisalo je Vreme i nastavilo:

- Prvi meč u srednjoj kategoriji imao je Jakšić opet u Beču. Protivnik mu je bio čuveni mađarski bokser Hudič. U sedmoj rundi Mađar je bio na podu do 8. Jakšić je bio upadljivo nadmoćniji, ali samo jedan član žirija glasao je za njega. Drugi je svoj glas dao za Hudiča. Sudija je onda meč proglasio nerešenim. Publika je opet zviždala i protestovala, a štampa je jednoglasno proglasiila Jakšića pobednikom i naglasila da je Jakšić bokser koji može uvek da bude rado gledan u Beču. Od toga dana Bečlije pozdravljaju Jakšića i na ulici.

„Prokleto stvorenje“ voli devojke u lepom pejzažu

Jakšić je nastavio svoj bokserski put i borio se sa više evropskih prvaka, što u Beču, što u Zagrebu, a onda i u Beogradu.

- Već nekoliko puta oduševio je beogradsku publiku svojim srčanim i zrelim boksom bokser Stevan Jakšić. Poslednji put u borbi s Kidom Kornejom on je definitivno osvojio Beograđane, koji su mu pljeskali nekoliko minuta posle meča; ovaj meč žiri je sasvim nepravedno proglasio nerešenim. To je bio najbolji dokaz da je danas Jakšić jedini naš reprezentativni bokser sa kojim možemo bez straha očekivati mnoge i renomirane strane boksere. Početkom ove godine Jakšić je u Beču imao velikog uspeha: borio se nerešeno sa slavnim Hanom, koji je na tome meču prvi put u svojoj bokserskoj kairijeri otišao od Jakšićevog udarca na pod. Poslednji Jakšićevi mečevi svima su u vrlo svežem sećanju. Po njima se može Jakšiću proreći jedna uspešna karijera koji nije dostigao nijedan jugoslovenski bokser - navodi Vreme.

U tekstu se daje i zanimljiv dijalog novinara i boksera:

- Koliko trenirate?

- Pred meč do sada nisam nikad trenirao više od tri puta.

- Plašite li se nokauta?

- U ringu se ne plašim ničega. Na nokaut i ne pomišljam. Čini mi se da me niko ne može nokautirati. U ringu jedina mi je misao kako ću što bolje i jače da udarim svoga protivnika… Jedino se moj otac plaši nokauta. On mi jednako priča da se ostavim boksa, da radim kao mirni i blaženi ljudi, a ne kao prokleto stvorenje.

- A šta vas još zanima posle boksa?

- Devojke. Ženski svet mi mnogo pada na srce. Inače ne volim da pijem i da pušim. Upalim cigaretu samo kad izgubim meč. Kafane i bankete izbegavam. Najsrećniji sam pored neke devojke, u nekom lepom pejsažu.

Prozivke, titule, spavanje u ringu…

Nastavio je Jakšić svoj bokserski uspon i u narednih nekoliko godina postao je, kako su tadašnji mediji pisali, „naš najžešći borac na ringu“. Umeo je da nokautira protivnike, ali i da ih proziva pre meča.

Umeo je i da se našali na sopstveni račun, kao u Pravdi 7. novembar 1937. godine:

- Kad smo upitali Jakšića čemu se nada, njegove kurjačke oči skupile su se u samouveren osmeh: „Jednom mi se na ringu bilo vraški pridremalo. Umalo ne zaspah na golim daskama na ringu, bez jastuka i jorgana. Ali to je bilo jednom. Nadam se da će me taj maler ovog puta mimoići“.

Međutim, jednom se, kada je suspendovan zbog nelegalnog udarca, i žalio na stanje u ovom sportu.

- Boks kod nas ne pruža toliko da bi se čovek mogao osloniti na njega. Od boksa se ovde ne može živeti, a u inostranstvo, gde bih svakako uspeo kao bokser, ne idem, iako imam lepe ponude i angažmane. Zašto? Voleo bih ovde ostati, jer imam izvesnih nada da će se i kod nas to pitanje rešiti. Ja treniram revnosno: Jakšić je boksovao, Jakšić boksuje, Jakšić će boksovati! Ne brine mene što me je Savez suspendovao, jer znam suspendovati mene - oprostite tu neskromnost - znači suspendovati naš celokupni boks! O boksu se govori: to je boks koji nema estetike. Kod nas svi smatraju boks divljaštvom, a boksere - oprostite - volovima u najmanju ruku. Bokser je vitez, borac, džentlmen! - ispričao je Jakšić za Vreme 14. januara 1937.

Kada je konačno uspostavljena zvanična titula prvaka države, osvojio ju je u srednjoj kategoriji. Njegova dominacija nije trajala predugo.

- Dam! Gong je odjeknuo. Stevan Jakšić, izobličen u licu, poleteo je kao vuk da sruči svoje strahovite udarce sjajnom borcu Luki Popoviću. Znao je Steva da je sve izgubljeno: titula, materijalne koristi, prestiž i popularnost. Jednim očajničkim pokušajem hteo je da to sve povrati za poslednjih tri minuta. Ali isto tako poleteo je kao panter iz svog ugla hrabri Luka Popović. Jedan strahoviti desni kroše pogodio je Stevu u bradu, drugi u pleksus. Jakšić je zastao, zatresao glavu i nekako tupo gledao svog protivniku. Tada je bilo jasno i samom Jakšiću da ništa ne vredi i da je sve izgubljeno. Jakšić je preksinoć bio nemoćan i nije mogao ništa pozitivno da učini za sebe. Pored poraza, Jakšić je doživeo i jedno gorko razočarenje, jer je video da ga je publika napustila - pisalo je Vreme 1. januara 1940.

Posle rata

Podaci o tome šta se dešavalo sa Stevanom Jakšićem tokom Drugog svetskog rata gotovo da ne postoje. Ono što se zna jeste da je posle rata (moguće i tokom njega) bio pripadnik Jugoslovenske armije i da je u Službenom glasniku od 2. oktobra 1948. objavljeno da je „poručnik Jakšić Ilije Stevan“ dobio Orden zasluge za narod III reda. U to vreme, od 1947, bio je i trener tek osnovanog Bokserskog kluba Partizan. Već 10. novembra 1949. uhapšen je i završio na Golom otokutj, ostrvu Sveti Grgur. Razlozi za to su misteriozni i o njima bi moglo samo da se nagađa.

- Jedan od linčeva (na Golom otoku) bez smrtnog ishoda, kako bi se pravno - medicinskim rečnikom reklo, nije bio baš mini. Glavnu ulogu u ovom medial - linču imao je bivši bokser, profesionalac, predratni prvak Jugoslavije u srednjoj kategoriji: Stevan Jakšić. U našoj vojsci bio je poručnik. Šta je uradio - ne znam. Možda je to bio primer kako se prolazi za neoprezno izražavanje o Titu. Ja to nagađam. Iznutra, u sebi, osećam tako. Jer ne mogu da zamislim ništa čime bi jedan zatvorenih mogao zaraditi prolazak kroz stroj celog radilišta (radilište je eufemizam za konclogor: „Arbeit mach frei“). Ni prećutni momenat istrage ni bilo kakva „neprijateljska haranga“ ne bi bile tako kažnjene. Bilo je drugih kazni za to. Tito… Samo on. Samo nešto nepovoljno o njemu. Zato nam nije ni rečeno šta je to Jakšić uradio. Kako se ne bismo kvarili… Tito je bio u pitanju. Mada je bio član Partije, Jakšić nikada nije dovoljno srastao sa miljeom i bio dovoljno predratno naivan da govori pred kim nije smeo i da ne oseti šta je tabu. Žao mi je što ga kasnije nisam pitao da li je ova moja pretpostavka tačna - napisao je Miroslav Popović u „Udri bandu“, autobiografskom romanu o Golom otoku.

Iz stroja smrti izašao živ

Stroj smrti opisan je i u prilozima u knjizi Goli otok slavnog pisca i akademika Dragoslava Mihailovića.

- U sledećih nekoliko priloga biće spominjan jedan događaj koji se odigrao maja 1951. i govoriće se, između ostalog, i o ličnostima povezanim s tim događajem. Početkom tog meseca dvojica vojnih osuđenika na Svetom Grguru, nekadašnji bokserski prvak srednje kategorije major Stevan Jakšić, rođen 1912, i tenkovski kapetan (Miroslav Popović kaže vodnik) Vlastimir Petrović iz Kaone u istočnoj Srbiji, rođen 1921, prali su u moru veš. Vlasta je već jedanput bežao, iz istražnog zatvora ili Gradiške, i opet je imao takvu ideju. Nagovarao je starijeg prijatelja da mu se pridruži. Ali nekadašnji bokser nije znao da pliva, niti je bio u snazi da to izvede i nije pristajao - navodi se u knjizi.

Kada je otkriveno da je Vlasta pobegao, Steva Jakšić je zatvoren u podrumsku mučionicu.

- Sadističko ludilo u ovakvim slučajevima, koje je skoro redovno vodilo ka begunčevoj smrti, dobijalo je svoje policijsko-psihološko objašnjenje u tome što se, kaobajagi, ubistvom nije kažnjavao sam pokušaj bekstva, nego se istraživalo koja ga je obaveštajna služba pripremila. Može se dakle pretpostaviti šta je sada na Grguru morao da izdrži Steva Jakšić. Sutradan ujutru, umorni policijski Miloš Obilić samo se pita da li će izdržati taj dan svog trijumfa. I odmah naređuje da se u živi priredi „samoupravni“ osuđenički stroj. „Izvedite“, dovikuje, „i onog boksera! Da vidimo koliko može da izdrži!“ Iz upravne zgrade, uz udarce pendrecima, gumenim korbačima, nogama, letvama, policijski goniči trkom isteruju dve podrpane, izobličene, neprepoznatljive prilike u stroj od tri-četiri hiljade ljudi. Da li će se među njima, pita se Miloš Pavićević, naći dovoljno onih koji će svoj strah od smrti uspeti da gurnu u spasonosno nasilje i u strast krvi? - navodi se u knjizi Goli otok i dodaje:

- Posle pedesetak metara gustog stroja, Vlasta Petrović pada s krvavom penom na ustima. Hvatajući dah, okreće lice ka nebu. Ima li mu otuda spasa? Na to već mrtvome kapetanu na glavu skaču i ona dvojica sobnih starešina. Ali u daljini urlici i dalje odjekuju. To s rukama na glavi, kroz stroj smrti, kako će ovo naknadno biti nazvano, otuda ide Steva Jakšić. Hoće li ga izdržati? Bokser će preživeti stroj smrti. Iz njega će izaći unakažena lica i iskasapljena tela, ali živ i na nogama.

Povratak u svet boksa

Golootočka tortura nije slomila Jakšića. Pušten je iz logora 1. decembra 1954. i odmah se nekadašnji šegrt koji je odabrao da se bavi boksom jer su ga „svi lemali“, vratio plemenitoj veštini. Ne kao borac, već kao trener.

Samo godinu dana nakon što se našao na slobodi, Stevan Jakšić je ponovo bio trener Partizana, što je bila funkcija na kojoj je ostao do 1962. Za to vreme više puta je uspeo da dovede svoj tim do titule ekipnog prvaka države u boksu, a njegovi bokseri osvajali su i evropske titule. Bio je i trener reprezentacije. Na Zlatnoj rukavici 1958. tada već veteran ringa dobio je dve nagrade - jednu kao učitelj „zlatne rukavice“ i jednu kao trener čiji su bokseri odneli najviše pobeda.

Mnogi bokseri su upravo Jakšićeve predratne mečeve navodili kao inspiraciju za ulazak u ring, a izuzetno se cenila i njegova trenerska veština.

Gvozdena disciplina i Jakšićev pogled

- Promenio sam bezbroj trenera. Najbolji utisak na mene su ostavili Stevan Jakšić i Engelbreht. Jakšić po gvozdenoj disciplini. Bilo je dovoljno da te pogleda pa da znaš šta želi da kaže - ispričao je za Borbu 16. Juna 1972. bokser Stevan Prljić.

Govorilo se tada da je on bio trener Partizana iz najslavnijih dana ovog kolektiva, pa ne čudi što se još jednom vraćao među crno-bele i to 1969. Tri godine kasnije poginuo je u saobraćajnoj nesreći, a sa njim i njegova supruga i kćerka.

- Jugoslovenski boks ostao je bez još jednog stručnjaka iz svog „zlatnog doba“. Preksinoć je u saobraćajnoj nesreći izgubio život Stevan Jakšić. Pokojni Jakšić bio je trener Bokserskog kluba Partizan u dva maha: od 1947. do 1949. i od 1955. do 1962. Istovremeno je vežbao i jugoslovensku reprezentaciju. Pre Drugog svetskog rata Jakšić je bio profesionalni šampion Jugoslavije u srednjoj kategoriji. Datum sahrane biće objavljen naknadno - objavila je Borba 23. Oktobra 1972.

Ceo jedan neverovatan život srpske i jugoslovenske bokserske legende, ali i legende Partizana, stao je u tu jednu kratku vest.

(Telegraf.rs)