Sunovrat srpskog sporta: Brdo razočarenja, atletika čuva obraz, dok se u Piksija svi nadamo

Čitava košarkaška javnost je ostala zatečena porazom Srbije od Italije na Evrobasketu u osmini finala. Italija je bila bolja sa 94:86, čime je Srbiju još jednom ostavila bez medalje i bez prilike da dođemo do onoga što očekujemo već ravno 21 godina i ko zna koliko će još vremena proći. Košarka je bila samo kraj jednog "kruga" koji je usledio u ovom tmurnom, jesenom septembru.

Očajanje, bol, muk. Tri reči koje bi mogle da opišu osećanje posle prospavane noći i neuspeha protiv Italije. Da stvar bude gora, košarka nije jedini sport gde Srbija već neko vreme čeka medalju, a gde je nekad bila najbolja. Podmlađeni vaterpolisti, kao i podmlađeni odbojkaši su se takođe nestvarno proveli na svojim prvenstvima, te je sve ukupno ostavilo ogromnu gorčinu u ustima, kao i pitanje - da li smo mi i dalje svetska sila ili je zenit prošao?

Košarka - Pet godina bez medalje, a sada možda i bez Svetskog prvenstva...

Krenimo od onoga što je najsvežije i zasigurno najbolnije - košarka. Da bi ovo bilo najbolje za razumeti, trebalo bi sve da se vrati nekoliko godina unazad, sve do onog Evropskog prvenstva 2017. godine, kada je Slovenija uspela da nam uzme zlato i nas ostavi "samo" sa srebrom.

Luka Dončić i Goran Dragić su tu pokazali mnoge kvalitete, a navijači su već krenuli da "prikupljaju" bes usmeren Aleksandru Saši Đorđeviću, našem selektoru. Taj bes je kulminirao na Svetskom prvenstvu u Kini, kada je naša reprezentacija i pre prvenstva videla medalju. Na kraju, dobijena je ona "drvena" medalja i naše peto mesto. Stigao je Kokoškov da "gasi vatru", ali odnos prema njemu je bio krajnje diskutabilan, te je tako pred sam kvalifikacioni turnir za Olimpijske igre saznao da ne može da računa na najbolje igrače.

Otišao je i Kokoškov, a došao je Pešić i mislilo se da je to doba renesanse. Ipak, nije. Znanje i iskustvo su tu, međutim, dosta toga se izmenilo u prethodnih 20 godina.

Čini se kao da je "samoubistveni" čin Svetislava Pešića načinjen na samom početku priprema kada je odlučio da bez nekog razloga precrta Miloša Teodosića, čoveka koji je gorepomenutom Saši Đorđeviću i doneo medalje, koji je bio kapiten i doslovno vođa tima koji je mogao da zagalami na klupi i tako podigne čitavu ekipu.

Ipak, Pešiću nije valjao, ali 'Teo ili ne hteo, moralo je. Rutinske pobede u grupi protiv, uz svo poštovanje protivnicima, ali se radilo o ekipama koje ne spadaju u ešalon najboljih reprezentacija, tu je bila Holandija čiji najbolji igrač prelazi na "basket 3x3", Finska koja se predala i pre početka, slabašni Izrael i Češka bez najveće zvezde.

Sve je to dalo lažnu sliku, koja je u potpunosti "sprana" posle prvog, a ispostaviće se i jedinog, ozbiljnijeg meča na ovom Evrobasketu. Novo takmičenje bez medalje, još jedna godina bez medalje, koja je samo "višnja" na šlagu ovog kupa, gde je Srbija ostala i bez Olimpijskih igara u Tokiju, a gde je i na dobrom putu da ostane bez Svetskog prvenstva, iako se svi nadamo da do toga neće doći.

Vaterpolo - Podmlađeni Delfini još nisu postali "krupne ribe", moraće još da rastu...

Ukoliko je postojao nek isport u kom je Srbija glasila za najmoćniji tim na svetu, to je svakako vaterpolo. Ipak, čak se i to promenilo ove godine, ovog septembra. Delfini više nisu kao što su bili, načinili su najgori rezultat u prethodnih 20 godina, pošto na Evropskog prvenstvu nisu uspeli da odu dalje od osmine finala.

Vaterpolisti Srbije su pre samo 365 dana uspeli da obraduju čitavu naciju, osvojili su zlato na Olimpijskim igrama u Tokiju i to je bila svojevrsna predstava za "poslednji ples" sedmorice veličanstvenih, koji su odlučili da kažu zbogom reprezentaciji, te da tu čast prepuste nekom mlađem.

Nažalost, mladi još nisu dorasli takvom izazovu.

Krenulo je sve Svetskom ligom u Strazburu, tu je naša reprezentacija završila na petom mestu, što i nije najgori rezultati, pošto su dve godine ranije u Tbilisiju ostali u preliminarnoj rundi. To je sve samo bio nagoveštaj onoga što će uslediti. Došlo je i Svetsko prvenstvo u Budimpešti, tamo je naša reprezentacija opet ostala na petoj poziciji.

Da bi prava bruka usledila na Evropskom prvenstvu u Splitu. Ruku na srce, niko nije očekivao baš zlatnu medalju, ali Srbija je zemlja koja se u svakom trenutku, kada se radi o vaterpolu, mora da se nada medalji jer to smo mi - vaterpolo nacija.

Prvenstvo u Splitu je pokazalo da to i nije više tako. Osmina finala protiv Francuske je bila kobna po Dejana Savića i mlade Delfine, kasnije su uspeli da "poprave" utisak i završe šampionat na 9. mestu, što je izuzetno nisko ukoliko se uzme u obzir to da je Srbija uzela čak četiri zlata u prethodnih šest takmičenja.

Odbojka - Još jedna osmina finala i "drvena medalja"

Osim gorenavedena dva sporta, još jedno prvenstvo posle kog je mogla da se očekuje medalja, ali došlo je samo do onog, istog, gorkog ukusa u ustima. Takođe podmlađeni tim, takođe ekipa koja je pokazala da još nije dorasla izazovima koji su pred nju stavljaju.

Vratio se selektor Igor Kolaković, pokušao je da nastavi tamo gde je stao, ali će ipak trebati dosta više vremena kako bi se stvari postavile na pravo mesto.

Nisu se odbojkaši plasirali na dvoje uzastopne Olimpijske igre, tu se medalja čeka već pune 22 godine i od onog finala u Sidneju, ali mnogo su lošiji rezultati koji su nastali na prvenstvima.  Srbija je na prethodna dva Evropska prvenstva uspela da dođe do zlata, kao i polufinala gde je na kraju ostala bez medalje, da bi ove godine na prvenstvu sveta ostala daleko od ikakve borbe za medalju.

Izabranici Igora Kolakovića su zaustavljeni već u osmini finala, pa su i oni kao i vaterpolisti završili na devetoj poziciji.

Svetle tačke srpskog sporta - Atletika, Basket, a možda i Piksi

Kada se sve sabere i oduzme, ova 2022. godina nije bila baš sportski dobra za našu zemlju, ali i te kako smo imali čime da budemo ponosni. Paradoks je taj da su nas najviše obradovali oni od kojih smo se najmanje nadali, a to su naši atletičari.

Srpska atletika je godinama unazad bila u zapećku, čekale su se medalje, da bi tek u prethodnom periodu doživela pravi procvat. Jednostavno, sve je krenulo nabolje. Koliko je atletika uznapredovala u prethodnom periodu govori upravo i Evropsko prvenstvo u Minhenu, gde je Srbija došla do čak četiri medalja, od čega su dve došle od Adriane Vilagoš i Angeline Topić, dve devojke koje su još u u juniorskom dobu, dok je suvišno i trošiti reči o rezultatima Ivane Vulete i Armina Sinančevića.

Mlada Adriana Vilagoš koja ima tek 18 godina uspela je u veoma jakoj konkurenciji da dođe do srebrne medalje i to neverovatnim hicem u poslednjoj seriji (62,01 metar), iako je samo nekoliko dana pre toga postala i Svetska juniorska prvakinja, gde je oborila i još jedan rekord. Osim Adriane, odlična je bila i Angelina Topić, koja je godinu dana mlađa uspela je da preskoči 193 centimetra, i tako je došlo do bronzane medalje.

Angelina je takođe kao i Adriana postala prvakinja sveta u Kaliju samo malo ranije. Armin Sinančević je na istom šampionatu osvojio srebro (21.39 metar), dok je Ivana Vuleta došla do zlatnog odličja u veoma jakoj konkurenciji, gde je skočila 6,98 metara .

Izuzev "kraljice sporta", obradovali su Srbiju i basketaši koji su došli do novog zlata na Evropskom prvenstvu, pa su pokazali da Srbija nije više zemlja košarke, nego zemlja basketa.

A za kraj godine je ostala ona najveća poslastica i ono što svi željno iščekuju - Svetsko prvenstvo u fudbalu, gde nacija veruje u Piksija, ali gde ne sme previše da očekuje. S obzirom na to koliko je Srbija obećavala u prethodnom periodu, koliko je dala, srazmerno je biti zadovoljan i prolaskom grupe, a onda - šta se desi, desi se.

Piksi i fudbalska reprezentacija su upravo to, ona tačkica u daljini koja liči na svetlo na kraju tunela.

(Telegraf.rs)