Zufer Avdija za Telegraf: "Hteo sam da Deni igra za Srbiju, odrastao je na sarmi, psuje na srpskom"

Meč između Srbije i Izraela bio je poseban za Zufera Avdiju. Legenda Crvene zvezde i jugoslovenske košarke, koja je sa našom reprezentacijom osvojila bronzu na Svetskom prvenstvu 1982. godine, imala je pomešana osećanja, jer je na jednoj strani bila njegova reprezentacija, sada pod imenom Srbija, a na drugoj reprezentacija Izraela gde igra njegov sin Deni.

Zufera smo sreli u Pragu, gde smo se dogovorili da uradimo intervju, i to u kafani Delije, koju drži Srbin.

Bivši kapiten Zvezde, za koju je odigrao 11 godina, počeo je intervju izuzetno efektno jakim rečima da će Izrael moći da se teši da je izgubio od budućeg prvaka Evrope.

- Iz moje perspektive je da je Srbija bila favorit, kako sve izgleda i kako je Pešić sve to iskombinovao, Izraelu će ostati priča da je igrao tu utakmicu sa novim evropskim prvakom. Sama utakmica je zavisila od Srbije. Videlo se da kada je trebalo da se da gas, onda se pogodi i bude 14:0 serija, kada se malo opuste i odmaraju, onda spadne. Sve je išlo u tom pravcu da Srbija odlučuje kada će se završiti i kak0 će se završiti.

Mnogo se priča da je ova grupa D lagana za Srbiju i da to može da bude mač sa dve oštrice.

- Dobro je za početak za svaku reprezentaciju da počne tako da ima neku vrstu pripreme. Ova grupa je za Srbiju lagana. Nema danas laganih protivnika svi znaju da igraju košarku, vidi se po drugim utakmicama da ima iznenađenja, ali kako je Pešić to ukomponovao i stvorio neku mirnoću u svlačionici, Srbija igra lagano, čak i osmina finala će verovatno biti neka slabija ekipa. Za naše pojmove je uvek bilo problematično igrati sa bivšim jugoslovenskim republikama, jer tu nije samo košarka, već se prepliću i druge stvari, ali jeste grupa lakša nego što su ove druge grupe, ali po igri i koncepciji i onome što ja vidim, ne vidim da će imati neke probleme do polufinala.

- Mada u našim reprezentacijama, kada se vratimo unazad, bio je uvek neki crv mali koji je ušao u nevreme, kao što se desilo vaterpolistima i odbojkašima. Ali ja verujem, jer na klupi imamo trenera koji je imao iskustva sa tim, koji zna da stavi sve na vagu i da zna koga da čuva, koga da odmara. Mada, ima utakmica gde može da se desi loš dan, gde ne može Pešić da uradi ništa, to moraju sami igrači. Ali ono što sam video, oni su sa Grčkom, uz možda Sloveniju i Francusku, ja sam rekao Izraelcima imali ste sreću da ste igrali sa evropskim prvacima.

"Najteže je kada ne možeš na teren, ovako mi sa tribina ostaje nerviranje i cigara"

Zufer nam otkriva da mu mnogo teško pada kada prati mečeve, jer je mnogo lakše bilo kada je mogao da igra, ovako, sa tribina samo mu ostaje nerviranje.

- Ja sam toliko toga prošao i toliko toga gledao, da mi nije problem ko protiv koga igra. Naravno da je bila priča, jer sam ja igrao za tu reprezentaciju, a on sada igra protiv nje. Meni je najteže što ne mogu da igram, sem što se nerviraš ne možeš ništa, gubiš živce, verovatno ću ja, da nije bilo ovoga u 75. godini bih izgledao pristojno i fino. Ali ću verovatno u 75-oj izgledati kao deda od 85.

- Nije mu lako, on ima 21 godinu, cela reprezentacija je preko štampe stavljena da zavisi od njega, a na terenu se to ne vidi da on ima podršku trenera i saigrača, to možda vi ne vidite, ja vidim sa strane. Ali opet kažem, njemu je lakše, jer njemu ispadne lopta i uzeće drugu, a meni kad ispadne lopta na tribini gore, onda ispadne i nerviranje i cigara, ali to se ne može drugačije. Ja hteo, ne hteo, karijeru njegovu ću morati da pratim. Kakav ću biti na kraju karijere, da li ću biti normalan ili nenormalan, to će se videti.

Deni je po ponašanju sličan Jokiću

Deni nas je oduševio sa koliko profesionlizma pristupa i odnosu sa medijima i u više navrata je posebno ispoštovao srpske novinare u Pragu, a njegov otac to poredi sa našim najboljim košarkašem Nikolom Jokićem.

- Deni je vaspitan da respektuje svoj posao, ljude sa kojima radi, da poštuje novinare, ne sve, jer uvek imaš one koji će te nervirati. On je najveća sportska zvezda u Izraelu, to je veoma slično Jokiću. Ne načinu igre, već respektu prema svom poslu, igračima, saigračima... Ima našu narav van terenu, kući prema drugarima za čas ima kratak fitilj. Van terena zna da opsuje, kada se iznervira van terena, vidiš da je to totalni Balkan onaj krajnji.

Odrastao je na našoj hrani - sarme, punjene paprike, musaka, ajvar...

Zufer Avdija smatra da je njegov sin izrastao i zbog srpske hrane, za koju je nejgova majka poslala recepte njegovoj supruzi u Izraelu.

- On je izrastao zbog naše hrane, jer je moja majka dala recepte mojoj supruzi, jeo je samo našu hranu, kuvanu, pečenu... Kao da je živeo u Beogradu... Sarma, punjene paprike, musaka, ajvar, palačinke sa eurokremom, sve što mi jedemo.

Deni sluša i srpsku muziku, ne zna izvođače, ali ono što mu je prijatno uhu to nastavi da sluša.

- Filmovi naši ne, ali muzika da. Prema sluhu, ako mu se nešto svidi na uvo, onda to sluša, nebitno da li je Stoja, Ceca, Bora Čorba, ako mu je to dobro, može da bude i narodno i zabavno...

Deni je u nekoliko navrata pokazao da dobro priča i srpski jezik, ali se stidi da ga koristi i ističe da je bolje da se intervju radi na engleskom.

- On je sin jedinac, nema nikoga da priča sa njim, ja sam malo bio s njim zbog škole, nije imao gde, jedino kod babe, njemu treba pola godine u Beogradu da primi sve i da priča. Sada u Americi je sve prešlo na engleski, slabije priča i hebrejski, ali nije on kriv, ja sam kriv što ne zna. Mada imao je i trenera sa naših prostora, probao je malo da mu priča na treningu, a onda se nervira kada je u frci pa ne može sve da razume.

Da li je Deni mogao da igra za reprezentaciju Srbije?

Ova tema je pokrenuta nakon što se Deni istakao u reprezentaciji Izraela na ovom prvenstvu, ali i kada je otišao u NBA, gde izrasta u ozbiljnu mladu zvezdu. Njegov otac je imao drugačiju želju, ali je Deni izabrao Izrael.

- Meni je drago da vidim da on ima mesta da igra. Samo što je to on izabrao, igrao je tamo u mlađim selekcijama, vojni rok bi morao da služi u punom trajanju, ne bi mogao da se odazove na sve pozive... Da sam se ja pitao, rekao sam mu na početku. Da Srbija igra košarku, s tim da sa Srbijom može da osvoji neku medalju, da može da mu pruži da igra na Olimpijskim igrama, što je najviše za svakog sportistu. Ali on je sam odlučio, imao je 17 godina, njegova je odluka, ja nisam bio tu od početka kako je krenuo da igra košarku, tu košarku koju su ga učili, su ga učili njegovi treneri, ja sam se sklonio sa strane i to je to.

- U Izraelu mogu da te dignu u nebesa, a drugi dan da te spuste do dna. To su velike amplitude, ne shvataju da je u pitanju samo klinac koji ima 21 godinu, celu reprezentaciju si stavio na pleća klincu od 21 godine, koji nema podršku od starijig igrača, znaš kako ide "ko si ti, još patike nisi obukao, a ja sam 100 godina".

To ima uvek i fudbalski i košarkaški, gde je obučen. On sve to zna, ali nije neki navijač ni Zvezde ni Partizana, to je više zbog mene, jer kad nisi ti u toj atmosferi, ne možeš da budeš navijač.

- Verovatno ću dolaziti ako budem u Tel Avivu. Ako ne budem na utakmicama, pošto ne volim tu gužvu, verovatno ću doći da posetim i jednu i drugu ekipu u hotelu. Bio sam na fudbalskoj utakmici Zvezda - Makabi Haifa, bio sam na Marakani posle duže vremena. Pratiću, sin i ćerka iz prvog braka su u Beogradu, tako da ću da usput da budem i tu.

(Telegraf.rs)