Nekoliko nefudbalskih kurioziteta u osmini finala Eura: Rumuni u prilici da se osvete za Šengen

Fudbal ne može bez politike, možda zato što je fudbal politika od samog početka, možda zato što je ljudima prosto fudbal produžetak spoljne politike mirnim (ili bolje reći: beskrvnim) sredstvima — kao najbitniji sport u dobrom delu sveta.

I na ovom Evropskom prvenstvu mogli smo da vidimo ružne strane politizacije ovog lepog sporta, ali i neke dobre strane; svako ko je bio na ovom Euru posvedočiće o tome. Evo nekih nefudbalskih kurioziteta, što istorijskih što političkih, koje je doneo žreb osmine finala.

Preporučujemo

1. Osveta za Šengen

Dugi niz godina Rumuni i Bugari pokušavaju da se izbore za uključivanje u Šengensku zonu, i godinama jedna država stoji na njihovom putu: Holandija. Ne, doduše, samo Holandija, ali vlada u Hagu im je ipak bila najžešći protivnik.

Foto: Tanjug/AP

Pa čak i sada, Rumunija i Bugarska nisu zapravo u punom smislu u Šengenskoj zoni, iako im je Evropska komisija poželela dobrodošlicu, jer se ukidanje ograničenja za ove dve zemlje odnosi samo na pomorski i vazdušni saobraćaj, ne i na kopneni.

Ovo je naročito ponižavajuće imajući u vidu da su obe zemlje Evropskoj uniji pristupile još 2007. godine, pre bezmalo dve decenije (tri godine do tada). Zamerke koje Holandija ima možda i stoje; ali iz ugla Rumuna i Bugara u pitanju je nepravda. I evo sada prilike da se to sportski malo izniveliše.

2. Treća opsada Beča

Jedna od najkrupnijih stvari koje su obeležile evropsku istoriju druge polovine drugog milenijuma, bio je titanski sukob između Austrije i Turske. Dvaput je Turska u 120 godina bila nadomak Beča, drugi put čak pred kapijama, kada je grad držala pod opsadom.

Osmanska carevina na svom vrhuncu neposredno pred Opsadu Beča, ili Drugu bitku kod Beča, 1683. godine. Foto: Wikimedia Commons/Chamboz/Gustavo La Pizza

Taj drugi put, u leto 1683. godine, završio se kobno po Osmansku carevinu, jer je poraz pokrenuo domino-efekat, pa je ona desetak godina kasnije ostala bez svih poseda u Srednjoj Evropi; time je počelo dugotrajno propadanje koje je okončano nestankom carevine.

Što se fudbalskih opsada tiče, Austrija je imala uspeha u prvim decenijama međusobnih susreta, ali u poslednjih 40 godina u zvaničnim mečevima Turska je ta koja pobeđuje (Austrija ima samo jednu pobedu u tom periodu, uz jedan remi).

3. Granice

Od osam parova prvog kola nokaut-faze, u tri utakmice igraju selekcije fudbalskih saveza zemalja koje se međusobno graniče: Švajcarska - Italija, Nemačka - Danska i Francuska - Belgija.

Selo Morkote, Kanton Tičino, Švajcarska. Radi se o kantonu kojim dominira talijanski. Foto: Pixabay/myriroet

Evropski kontinent jeste nevelik, ali je „balkanizovan”, pa ovo može da bude neobično ali i ne mora, zavisi kako se gleda; ali eto — vredi istaći. Posebno što je i u prethodnoj fazi bilo nekoliko bizarnosti tog tipa, poput one grupe u kojoj su bile Rumunija, Ukrajina i Slovačka.

U dva od tih tri slučaja, igraju selekcije iz zemalja koje dele zvanične jezike. Italijanski je jedan od četiri zvanična jezika Švajcarske Konfederacije (uz nemački, francuski i romanš), zbog toga što su italijanski govornici brojni u nekoliko kantona na jugu.

S druge strane, francuski je jedan od tri zvanična jezika Kraljevine Belgije, uz holandski i nemački; doduše, francuski je istorijski gledano lingva franka belgijske administracije, iako Flamanci čine 60% populacije, i iako flamanski nacionalisti insistiraju na svom jeziku.

Taj njihov jezik nije zapravo standardni holandski, koji je je zvanični jezik u Belgiji; oni govore flamanskim dijalektom, koji se ponekad naziva flamanski holandski.

(Telegraf.rs)