Srce, glava i ona stvar dole, koju očigledno mi nemamo

Još jeda nada, još jedan san, ali i još jedan neuspeh. Tako nekako bi mogla da se opiše kampanja fudbalera Srbije na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj, gde će otići svojoj kući nakon samo tri utakmice, nakon grupne faze.

Ovaj turnir u Nemačkoj je verovatno još jednom pokazao dve određene stvari. Jedna je to da smo daleko od krema fudbala, a drugo je to da će navijači, narod naše zemlje uvek, ali uvek bodriti svoje, pa čak i kad znaju da situacija nije najbolja.

Preporučujemo

Tačnije, pokazao je i onu još jednu, najvažniju - a to je da izreka koju je Novak Đoković izgovorio još pre početka meča sa "srce, glava i ona stvar", zapravo i ne važi za naše fudbalere. Nedostaje im jedna od te tri. Možda i ona najvažnija, a svi dobro znamo koja. Ona koja se nije videla u meču protiv Danske.

Nekako... Srbija je otišla sa premalo očekivanja na ovaj turnir, jasno je bilo i navijačima da dosta toga škripi i da se "magična noć iz Lisabona" ne može ponoviti, već da je ostala daleko u magli. Od Katara ništa nije isto, jaz se produbio, reklo bi se da su određeni problemi ispunili naše redove i baš to je i učinilo Srbiju tako mizernom.

Meč sa Engleskom, gde je Srbija izašla da se brani, onda primila gol i nešto pokušala. Potom su se Englezi nudili, ali, falilo je "ono nešto", možda opet ova stvar gorepomenuta.

Protiv Slovenije, opet je falilo nešto, dosta promašenih zicera, nonšalantnost, iznuđena rešenja u timu i ni tu nema pobede. Meč protiv Danske, šta je tu falilo? Pa... Sve. Falila je ideja, tu je tek falilo "ono nešto", jer je Srbija izašla sa ciljem da se brani.

Ekipa koja želi pobedu ne može samo jednom da šutne u okvir gola svog protivnika. Ekipa koja želi pobedu ne može da odigra 45 minuta bez napada, jednostavno - ne može.

Možda sam premlad, ali od svog rođenja slušam samo o pričama "kako smo nekada igrali", kako je Srbija bila strah i trepet, priču o Mijatoviću i prečki znam napamet, a Patrika Klajverta i taj "het-trik" sam i sanjao koliko puta.

Ovo je bila izgledna prilika da ja, ali i moji vršnjaci, čuveni milenijalci, dobiju neku svoju priču. Neki "ožiljak", a činjenica je to da smo samo dobili određene činjenice.

Prvu - razočarali su nas fudbaleri, iako smo od njih imali najmanja očekivanja. Drugu, bili smo bolji od Hrvatske i Albanije. Treću, reče selektor "nismo izgubili 5:0, nismo bili vreća za udaranje", a opet su nas izudarali.

Ne znam... Valjda je u genima našeg naroda to da se uvek nada, da veruje da će doći neko  "bolje sutra" i da veruje da će sport obradovati čitavu naciju i smetnuti um sa problema. Istina jeste tu negde, sport hoće, ali očigledno neće fudbal.

Piksi je bio taj izabrani mesija koji je trebalo da obraduje naciju, a sve što smo dobili jesu nove traume od velikih takmičenja, na kojima smo u šest utakmica imali isto toliko neuspeha - čak tri remija i tri poraza.

Traume, bol, kuknjava na sav glas, pa se neko zapita - "A, šta onda?". Ništa, odgovor je jasan. Kudićemo, pričaćemo da je vreme za promene, a onda ćemo se opet "ložiti", izvadićemo dres iz ormara, ponosno ga obući i nadati se da je to "bolje sutra" ipak došlo.

Čini se kao da su Srbi veoma, veoma mazohističan narod.

Naravno, nada uz bolje sutra dolazi i od toga da će fudbalerima kada obuku dres sa trobojkom i dvoglavim orlom na grudima, da će bar jednom u narednim godinama "izrasti nešto tamo dole".

Ako je neko zaslužio, to je ovaj narod.

A, ako ne, citiraćemo Nikolu Jokića i rečenicu - "Hoće neko na basket?"

(Telegraf.rs)