Upoznajte Liu Ristić, devojku koja je od 4. godine na motoru, a sada juri 300 km/h i predstavlja Srbiju!

Eh... Devojke, žene, kažu ljudi nežniji pol. Veruje se da ne mogu baš sve isto da rade kao muškarci, pa se prave razne podele, kako u životu, tako i u sportu. Ipak, jedna mlada devojka iz Beograda prkosi upravo svim tim podelama. Njeno ime je Lia Ristić, a ljubav su joj motori, gde se takmiči upravo sa muškarcima, koje neretko i pobeđuje. Ona je bila gost Telegrafa, gde je podelila svoju priču i svoje iskustvo iz ovog motosporta.

Nije naša zemlja preterano popularna po motosportu, tačnije, vole Srbi da isprate formulu, MotoGP, ali retko ko odluči da se bavi zapravo njim jer perspektiva ipak i nije toliko na njihovoj strani. Još kada se na to doda i činjenica da ste dama...

Međutim, Lia Ristić je deovjka koja ruši stereotipe, kojoj ništa nije bitno osim da se bavi onime što voli i što je zabavlja. To su upravo mototrke, gde će ona sa svojim tatom biti predstavnik Srbije na idućem Red Bul Ringu u Austriji.

Njih dvoje su već nastupili i prošle godine, a za ovu godinu će sa pokroviteljstvom firme "Comtrade" pokušati da obore svoje rekorde.

Zbog toga, Telegraf donosi priču upravo sa Liom, gde će pokušati da vas upozna dosta bolje sa ovom devojkom, ali i da približi njenu ljubav svima u Srbiji.

Ko je zapravo Lia Ristić?

Jedno od uvodnih pitanja, jedna od uvodnih stvari koje sve ljude zanima jeste zapravo i ko je Lia Ristić.

Ona je pokušala da se u nekoliko rečenica samo predstavi, iako je njena ličnost takva da je potrebno mnogo više vremena o samom životu, ali i o motosportu koji je ogroman deo njenog života. Tačnije, ona vozi motor duže nego što i sama zna za sebe.

- Ja sam Lia Ristić, dolazim iz Beograda, imam 23 godine i evo motor vozim već duže od 18 godina. Krenula sam da vozim kad sam bila baš mala, kad sam imala četiri godine. Mislim da sam prvo naučila da vozim motor, pa tek onda da hodam. Ljubav prema vožnji, pogotovo prema motoru se rodila neočekivano. Tata u tom periodu nije vozio, a ja sam nekako naučila prvo da kažem tata, mama i treća reč je bila upravo motor. I onda je tata došao do zaključka da mora jednostavno da mi ga kupi kao poklon, pa sam tako za svoj četvrti rođendan dobila jamahicu. I to je bio neki moj početak. Onda sam za svaki sledeći rođendan dobijala neki veći, pa veći motor. I evo, sad sam tu.

Ona je potom objasnila za Telegraf i u čemu se tačno takmiči trenutno.

- Pa to su trackday-evi koji se održavaju svuda po svetu. Na svim stazama gde se vozi svetski superbike, MotoGP, tu se održavaju ti trackday-evi, koji su istog koncepta kao i trke. U petak su treninzi, u subotu su kvalifikacije, što je jedna trka, a u nedelju je druga trka. Tu ne postoji neki sistem bodovanja, jer nije samo jedan organizator, nego je svaki taj trackday u organizaciji nekog drugog. Sada imamo trku na RedBull Ringu, koja se održava samo dva puta godišnje, a za nju je jako teško i otići. Prvo je ograničen broj mesta, onda mora mnogo ranije da se rezerviše, plati... Tako da, teško je, ali je RedBull Ring moja omiljena staza i tamo rado odem, dok sam bila i prošle godine.

Kako je bilo na Red Bull Ringu prvi put, kako je izgledalo to iskustvo?

- Red Bull Ring je u mom srcu, oduševljena sam stazom. Ja sam inače tip koji najviše voli te brze staze gde su jaka kočenja, jako dodavanje gasa. Oduševila sam se, odmah sam rekla da sledeći put kad se bude organizovalo, ja opet moram da idem.

Čak i kada se izađe van granica Srbije, tačnije, van granica i samog Balkana, devojke nisu toliko zastupljene motosportu. Lia je tek jedna od nekoliko koje se takmiče na ovom nivou, a kako i sama kaže, upoznala ih je tek nekoliko za više od deset godina koliko je na stazi.

- Ja sam možda upoznala jednu ili dve devojke za deset godina i više koliko sam na stazi. Nema nas. Ali za ovaj ne tako profesionalni svet trkanja mislim da mogu da se uklopim tu i sa muškarcima, što sam pokazala. Dešavalo se da pobedim trku, oni doduše ne znaju u tom momentu da li sam devojka ili muškarac, a to se tek vidi kad skinem kacigu na dodeli pehara.

O počecima - sa četiri godine počela da vozi, a onda je tata odveo na stazu...

Obično se dete samo odluči čime želi da se bavi, makar kad je reč o sportu. Deca traže lopte, traže golove ili koševe kako bi se igrala sa drugom decom, međutim, Lia je odabrala nešto novo, nešto drugačije. Ona je odabrala da sa četiri godine sedne na motor.

Naravno, u svemu je dobila podršku njenog oca, koji je i dalje uz nju.

- Sa četiri godine smo tata i ja krenuli da se vozimo tako motorima. I onda je tata kad sam ja imala 12 godina čuo da na Grobniku, to je u Hrvatskoj pored Rijeke, ima staza i da ima škola vožnje. Instruktora smo našli tamo, on i drži tu školu. I sa tatom sam prvi put otišla, tamo postoji poligon koji ima tri dela, posle toga se izlazi na stazu sa njim. Mislim da sam odmah taj dan shvatila da sam ja više za stazu nego za puteve, da me taj adrenalin "radi". Tako da sam od 12. godine na Grobniku, što nam je i neka baza, pošto nam je to najbliže. Samo pet sati od Beograda, pa tamo i najčešće idemo. Tamo sam imala i svoju prvu trku, svoj prvi trackday. Posle sam krenula ovde na Navak da dolazim u Srbiji kada ima neki trackday. Ali većinom smo na Grobniku počeli. Tu sam ja to shvatila da su trke u stvari za mene.

Najbliža staza za vožnju je u Hrvatskoj, dok kako kažu, u Srbiji toga još nema.

- Imamo Navak, ali su Navak produžavali i pravili su neku malo drugačiju stazu koja se ispostavila kao opasna za motor. Nemamo linije izletanja što je nama jako bitno, jer ako se padne mora da ima gde da se izleti. Ovako ako padamo, padamo u drugu krivinu što je opasno, može neko drugi da nas udari. Sada se opet vozi Navak, ali se ne vozi ta nova staza, nego se vozi nešto su napravili da bude kao što je bilo nekada. Nemamo organizatora, jedino ko održava sad TrackDay je Spark Racing Team, ali to imamo možda deset puta godišnje, što je jako malo s obzirom na to da nekad vreme neće da nas posluži, pa se to otkaže, pa se ne nadoknadi... Mislim da je najbliža prava staza Grobnik.

- Svi smo mešovito, izađemo po grupama, imamo A, B, C, D, što ide od najbrže do najsporije ili obrnuto. Izlazimo i imamo stintove koji traju dvadeset minuta, tu se vreme meri preko transpondera, posle kad se izađe, na kraju dana, posle šest stintova, izbaci se vreme ko je bio najbrži, ko će koji startovati sutradan. Sutradan imamo start, samo nas raspodele ko je prvi, ko je drugi i krećemo. Žena nema, žena se ne trkaju. Te devojke što dolaze da voze Trackday-eve, više dolaze tu da uživaju i da voze samo čisto radi sebe. Tako da na trci nisam videla. Ima par mlađih devojaka, koje su sad tek počela, videla sam da voze Alpe Adriju, njih dve ili tri, one su mlađe, ali one voze 300 kubika, tako da se sa njima nisam susretala do sada.

Interesantno je to da zapravo kod njih i ne postoje nikakve nagrade. Štaviše, može ih biti, ali...

- Mislim da pobednik Red Bull Ring-a dobija pehar, kao i za sve naše trke, nema nikakvih novčanih nagrada. Eventualno, ako organizator tako odluči, pobednik može da dobije set guma, ali to je retko, tako da od nagrada nema ništa. Više se to vozi za neki svoj lični osećaj i neku svoju ličnu sreću.

Pripreme za RedBull Ring - kako izgleda to u Srbiji gde nema staza?

Pričala je Lia za Telegraf i o pripremama za Red Bull Ring, tačnije, za svaku trku koju ima u toku godine.

- Pripreme za stazu traju cele godine, ceo život. Ja treniram sedam puta nedeljno. Pripreme su vožnja bicikla, to mora svaki dan da se radi, pošto već nemamo neku stazu, kao što u Italiji na svakom ćošku može da se ode na neku malu stazu i da se vežba, nažalost mi to ovde nemamo. Mi, ako ne idemo na Grobnik, moramo samo u teretanu, bicikl i to su pripreme. Naravno, neka ishrana i kondicija je najbitnija i ta snaga, pošto ljudi misle da se motori voze tako što sedneš na njega i staviš ruke na volan, ali motor se u stvari drugačije vozi, pošto si sve vreme u nekom pokretu i jako je fizički zahtevno.

Iako se kroz priču došlo do nekog zaključka da se radi o poluprofesionalnom sportu, kada se pomenu brzine, odmah se shvati da je sve ozbiljno. Lia je otkrila da je vozila čak i 300 kilometara na sat, a pomenula je i dokle zapravo idu maksimalne brzine.

- Pa ja sam išla do 300, nisam prelazila 300. Tata je išao malo brže. Mi imamo dve kategorije, a to su superbike i stok. Stok su neki motori sa minimalnim preradama. Superbike su motori koji već imaju neke ozbiljnije prerade. Ja vozim stok i ti motori mogu da idu do 300, 310, 315. Ti superbike motori mogu da idu do 340. Mislim, zavisi koja je staza u pitanju. Negde je duži pravac, kao što je Muđelo. Tu MotoGP ide do 360, 370. Mi već ne možemo da dostignemo tu brzinu, ali, eto, do 300 je neka moja. Taj pravac uopšte nije toliko bitan, zato što svako može da gas i da ide 300. I to se brzo završi, to traje dve, tri sekunde. Nama su, mnogo je bitnije kako prođeš i koliko prođeš kroz krivinu. To je već neka malo veća nauka.

Međutim, Lia je ispričala i koliko su daleko oni sada od ostalih takmičenja poput MotoGP-a i SuperBike.

- Daleko, daleko. MotoGP motor ne može da se kupi, ne može ni jedan deo tog motora da se kupi. To su motori koji koštaju 2-3 miliona evra, čak i da možeš da ih kupiš, a ne možeš. Tako da od MotoGP-a smo jako daleko. Taj superbike što se vozi, ti delovi još i mogu da se nađu. Naravno, to je jako skupo, ali opet taj superbike motor što oni imaju u šampionatu i što ti napraviš, kupiš i te delove, nije isti motor i nikad ne može da bude. Tu je po 20-30 sekundi razlike po krugu, što je, možda sad ne zvuči puno, ali je puno, jer neke staze se voze minut 50, minut 30, znači kad se dodaju i tih 20-30 sekundi, to je baš puno.

I sama Lia kaže da ne vidi sebe u nekoj budućnosti u nekom od takmičenja. Tačnije, poenta je samo uživanje i adrenalin koji puni krv, puno telo dok se nalazi na stazi. Sve ostalo nekako pada u drugi plan, što je i sama potvrdila za Telegraf.

- Ne, nažalost, kod nas u Srbiji nema ljudi koji se razumeju u to i nema ljudi koji bi podržali. Nama trebaju staze, trebaju nam timovi, nažalost, imamo samo jedan tim koji je daleko dogurao u svetski superbike šampionat, ali ljudi koji voze za taj tim iz Srbije nisu nigde dogurali. Ta Alpe Adria što se vozi na Brnu, Grobniku, Panoniji, to je to. Nema ništa dalje. Nažalost, mislim da neko ko dolazi iz Srbije, pa čak iz Hrvatske, eto Slovenije, ne može da postigne neki, mislim nije se pokazalo da može da postigne uspeha.

Koliko je teško baviti se sportom gde nema budućnosti, već samo uživanja?

- A zato i nije teško. Meni nije teško. Ja stvarno uživam i jako volim. Ne bih mogla zamisliti sada da ne vozim uopšte iako nema nekog benefita od toga kao novčanog ili nešto isplativo. Samo taj doživljaj otići tamo, pobediti trku ili oboriti svoj rekord, eto za to se ide tamo. I mislim da je vredno.

Tokom svoje desetogodišnje karijere u ovom sportu, Lia je imala dosta lepih momenata. Kako ona kaže, svaki momenat je izuzetno lep kada se bavite ovime, a pričala je i o pobedama upravo protiv muškaraca koje nisu bile retke.

- Evo, meni možda najlepši trenutak na stazi bio prošle godine na Grobniku, kad sam oborila svoj rekord. Nema tu nekih pobeda, mislim, posle trke, kad se završi trka, to pobedio si jednu trku, to je lepo, ali posle onda više ne voziš taj vikend i kao ideš kući i onda ne možeš toliko da uživaš u tom osećaju. Meni su najlepši osećaj kad dođem na stazu i znam da imam tri dana tamo, da imam taj trening, kvalifikacije, trku i zato meni je to obaranje rekorda, možda je to pobeda. Zato mi idemo tamo, pošto ne boduje se, zato što su drugači organizatori, tako da za taj lični osećaj tu je svoje lično vreme koje možeš posle da upišeš u telefon i to je to.

Nije RedBull Ring jedina trka na kojoj se ona takmiči u toku godine, štaviše, ogroman ih je broj. Međutim, ona ističe da ne mogu da idu na svaku, jer one zavise i od dosta toga.

Tu su finansije, slobodno vreme...

- Zavisi, pre dve godine smo išli 18 puta, Jerez, Aragon, Katalonja... Tako da, zavisi. Neke godine imamo 5-6 trka, nekad imamo 18. Naravno, to sve zavisi da li je moj otac, pošto ja ne idem bez njega, to je jedan od uslova bio. Da li on može da izdvoji vreme zbog posla, da li u tom trenutku imamo dovoljno novčanih sredstava da odemo. Tako da zavisi najviše od toga. Kada on može da izdvoji vreme, onda nemamo problem da idemo 15-20 puta. Kada malo posao lošije ide, onda moramo da gledamo neki minimum od 5-6 puta.

Međutim, Lia je izbegla da priča o finansijama, jer kako kaže, tata je zadužen za to.

- Pa to je možda bolje pitanje za mog tatu (smeh). Vidim da je jako teško i vidim da sve što nama ostane te neke zarade ide na motor. Ali mislim da je to u principu neki smisao života, da ti te pare što zaradiš, da ti trošiš neke stvari, da se lepo osećaš i koje te unapređuju. Tako da, tako i on radi.

Upitali smo Liu i o njenom cilju u ovom sportu, odnosno, šta je to što želi da postigne? Ipak, odgovor je bio malo iznenađujuć, a tčie se toga dokle će ona zapravo voziti motore.

- Dok mogu, ja ću voziti. Pa nema cilja, stvarno nema cilja. Jer ja stvarno sebe ne vidim, nijedna žena nije uopšte otišla toliko daleko da vozi sada MotoGP u smislu da pobeđuje, da. Bilo ih je dve koje su uspela da dođu do MotoGP, ali to je opet bilo poslednja, pretposlednja. Moj cilj je da uživam što više mogu. Taj adrenalin je tu, a biće tu, verujem, već 18 godina nije otišao. Tako da, moji ciljevi su da se zabavim, da se lepo provedem, da uživam i da radim stvar koju najviše na svetu volim, a to je da vozim.

Koliko pažnje na vas obraćaju profesionalci, da li su dolazili da vas gledaju?

- Da. Najviše iz Superbike dolaze. Evo, sad su Danilo Petrući i Jari Montela bili na Grobniku. Oni su vozili Alpe Adria. Mislim, vozili kao čisto da vežbaju malo za svoju trku. Ne mogu oni da se porede sa nama, to je smešno. Prošle godine na Red Bull Ringu sam vozila sa Jonasom Folgerom. On je MotoGP ex-vozač. S njim sam vozila, on mi je čak bio i instruktor, taj jedan dan. Tako da smo se vozili. Nije teško toliko. Mislim, svi vozimo na istim stazama i svi vežbamo na istim stazama. Tako da, svaki put kad sad se ode negde nekoga vidiš, nekoga upoznaš. Svi oni tu vežbaju. Tako da, mnogo je teže doći do motora MotoGP-a nego do vozača MotoGP-a.

Iako je upoznala dosta vozača, ona kaže da tu i nema baš savetovanja. Tačnije, ona priča sa svima, ali je to daleko od nekog savetovanja.

Između ostalog, ona je sa dosta poznatih i u svakodnevnoj komunikaciji.

- Pa to su moji prijatelji. Čujem sa njima i kad im kažem da idem da vozim neku stazu. To je njima posao. I oni to stvarno rade, oni žive od toga, nema tu nekih saveta. Eto, kaže mi taj jedan prijatelj da ga stalno zovu roditelji od nekih vozača koji hoće da uđe u taj svet. Pitaju da li ima neki savet? Kakav savet? Radi, vežbaj, vidi koji ti motor odgovara, kako se osećaš na kom motoru. Ne mogu ja tebi dati savet. Kažem gde treba brže  da se uđe u krivinu, gde treba brže da se izađe iz krivine. Ti saveti znače, kada se vozi ta trka, onda mi imamo video posle i oni meni kažu, ovde možeš brže da prođeš, ovde možeš kasnije da kočiš. Ali neki savet, savet je više vežba i... To je to.

Da li vidiš sada neku decu koja vole motosport kao ti nekad?

- Nažalost, u Srbiji je to kao nenormalno što dete od četiri godine vozi, ali svuda u svetu, i svako ko vozi sada MotoGP, svi su oni krenuli sa dve, tri godine. Četiri godine je već kasno. To mora od malih nogu da se radi. Sada, svi ovi vozači što imaju ćerke, sinove, imaju male motore, oni imaju po dve, tri godine i svi su na motorima. To je samo kod nas. Tako kao za osudu. Ljudi ne razumeju, ali to smo opet mi krivi, zato što nema ni staze, ni neko obrazovanje, nema instruktora, nema ko da te uči. Čudno su svi reagovali. Moja porodica se ne razume toliko. Oni znaju da ja idem. Osim tate znaju da idem, znaju da putujem, znaju da vozim, ali njima je to apstraktno.

Ono što se ističe kod Lije, jeste i njen broj "17" koji je na kombinezonu, motoru, ali i koji čak ima istetoviran na sebi. Iza svega se krije i jedna simbolika.

- Ja sam taj broj uzela jer su drugi bili nedostupni bili, bila je trka, morala sam da biram da li 17 ili 18. Rekla sam dajte 17 i onda sam krenula sa 17 i taj dan sam oborila rekord. Onda sam ušla na drugu stazu, opet sam rekla dajte mi 17, opet sam oborila rekord. I onda sam krenula svuda kao da vidim, 17, jer naravno, mozak vidi šta hoće da vidi. Pa sam sabrala svoje brojeve za rođendan i shvatila sam da to bi bilo 17. I onda sam rekla, eto 17, nek bude, to je moj broj, ima neku simboliku, bar eto sa rođendan.

Van staze motor i ne vozi - "Opasno je, a motor te lako povuče da daš gas..."

Iako bi za sebe mogla da kaže da je profi vozač, tačnije, da ima dosta iskustva, ona izbegava da vozi motor van staze.

Ona kaže da je sve to izuzetno opasno, makar na putevima, dok voli već duža putovanja sa tatom. Putovala je po Evropi, a s tim ne planira da stane.

- Ja po Beogradu ne vozim, bar ne po ulici. Naši putevi su opasni za automobile, a ne za motore. Kažem, opet, ljudi nisu obrazovani, ljudi puste radio, pojačaju muziku, ne vide, ne čuju motor. Ovde se dešavaju nesreće, tačnije svuda se dešavaju nesreće, ali kod nas je baš opasno. Vozimo i putujemo motorima iz Srbije, za Hrvatsku, Italiju, Španiju, gde god. Idemo na Alpe, često se vozimo tako, jedno bar 2-3 puta godišnje odemo da izvozimo tu turu. Ja volim da vozim i te puteve i krivine po planinama, ali više uživam da vozim stazu.

- Dok tata obrnuto, mislim da čovek je u godinama pa mu nekako lakše pada da vozi s uživanjem po krivinama, nego na stazi. A prebacivanje sa staze i na put, uff. Motor se lako prebaci, ali ti ne. Zato što imaš želju da stisneš i gas i sve, ali, hvala Bogu, on je tu kao neko zreliji stariji da ode ispred mene i da mi pokaže, smiri, smiri, sad smo na put. Otići ćemo opet na stazu pa ćeš da daš gas.

Tokom jedne vožnje je prešla 5.000 kilometara za sedam dana...

- Ja sam prešla možda, pa tako, 5000 km u sedam dana najviše. To smo išli odavde za Livinjo, pa smo se vozili tamo po Livinju, išli u Švajcarsku, objelazili puteve i vratili se. A tata je već išao svuda. Tata je prelazio po 15000 kilometara  za mesec dana.

Ipak, čak i takvi putevi su veliki napor za nju.

- To je teško, jer, sećam se, jednom nas je uhvatilo nevreme. Morali smo da se vratimo iz Grčke taj dan. Bili smo 1600 km udaljeni. Mi smo krenuli u pet ujutru i vozili smo, eto, 16 sati sam vozila. Sećam se, posle toga, tri dana, pošto ima neki prijatelji koji voze 24 sata LeMan, i ja sam se uvijek pitala kako je moguće da neko voze 24 sata. Mislim, oni se smenjuju, ali posle tog puta od 16 sati, ja sam tri dana bila bolesna i mogu kažem da ne može 16 sati da te drži adrenalin i nije ni malo prijatno, čak 16 sati u kolima, kad se krene neki put, je previše. Treba neka pauza. Ali mi smo, bukvalno, stali samo da sipamo gorivo i gas da stignemo u Beograd pre tog nevremena. Tako da, to je nešto što ne bih ponovila. I sad to kažem, mnogo mi je bolje na stazi, gde, znam, trka mi traje sat vremena, 45 minuta i posle, odmor.

Kada bi morala da odabere neki upečatljiv momenat, jednostavno, ne bi ga imala.

- Nemam neki specifičan momenat koji pamtim. Kad pomislim na to, svaki momenat na stazi mi pada na pamet. Sve je lepo na neki svoj način. Kada stigneš u Italiju motorom u Livinju, popneš se na planinu, to je lepo samo po sebi. Kad završiš trku, to je lepo. Kada padne kiša, gledaš da li će se osušiti staza, da li možeš, da li ne možeš. Ta nervoza i to je sve nekako deo toga i sve je to lepo. Tako da nemam neki specifičan momenat, stvarno uživam u svakom trenutku ovog sporta.

Ali, zaot loš ima...

- Jednom sam samo u životu pala, nisam na stazi, hvala Bogu. Pala sam baš na ulici i tu je bio pad bukvalno u mestu. Ja sam uspela da ukočim. Svaki pad s motora je jako bolan. Pamtim to, to je loše. To su posle bili bolovi, 7-10 dana.

Ona je otkrila da postoje i tehnike oko padanja, koje se takođe uče.

- To stvarno nije bilo nikako moja krivica. Bio je kombi ispred koji nije dao migavac, krenuo je da skreće... Padanje je sastavni deo ovog sporta i mi svi kada idemo na stazu, izlazimo na stazu, negde nam je u mozgu da ćemo možda pasti. Ja kada izlazim imam i tata razmišlja, možda će negde pasti. Zato imamo svu tu opremu i spremni smo na to. Bitno je kako ćeš da padneš, da ti padneš što bliže zemlji, da ti kad si u toj krivini, da si već tu, da nisu neki high side-ovi. To je što je najlakše povrediti se high side-om. Bitno je kako padaš i što više bitno je naučiti kako se pada. Tu na Grobniku ima taj instruktor sa mnom pričao lakše je naučiti kako se vozi nego kako se pada.

Tata je uz nju na trkama, a na njemu je i dosta ozbiljan zadatak, jer kako Lia kaže, ona mu ne dozvoljava da vozi više trke.

- Ja njemu ne dam više da vozi trke. Mislim da je prestar za to. Ali kad ja ne idem, a on ode bez mene, onda vozi. Obično ne vozimo istu kategoriju. Tako da on ima svoje trke i ja imam svoje trke. Ali u principu mi dođemo, na primer u četvrtak, uveče, imamo bokseve koje moramo da namestimo, da iznesemo svoje motore, da stavimo štendere, elektroniku, sve da priključimo, uključimo. Imamo, hvala Bogu, mehaničare koji se bave time najviše, pošto mi nismo zaduženi za taj deo posla. Skini gumu, stavi novu gumu, namesti ovo. Time se bave mehaničari. Posle toga, kad stavimo motore u boks, kad sve to namestimo, sutradan dolazimo ujutru, uključujemo sve te grejače, palimo motore, zagrevamo se i idemo na stazu. Posle, kad idemo kući, opet sve to mora se utovari, da se sve namesti i posle kući.

Lia Ristić ima i svog idola...

- Idol, nemam nešto idole, ali na čiji se način vožnje ugledam, Mark Markez, koji nije baš omiljen, pogotovo ovde u Srbiji, ali jedno ne može da mu se, kao, porekne. Da on koliko je puta pao i koliko je puta ustao i kako vozi, to je stvarno za svaku pohvalu. Drugi su neki izgubili želju i volju da voze, pogotovo posle takvih padova. On ne, i videćemo sledeće godine, ali eto, na njega se nekako, kao, ugleda.

Zbog toga, ne propušta ni trke.

- Ne, gledam svaku trku. Nažalost, mi sad nemamo ni live prenos nekada ovde na našim televizorima, ali ja imam, kažem, opet prijatelje koji voze to, pa onda uđem, pogledam, popričam sa njima, oni mi iz prve ruke prenesu šta se dešavalo. Ali ne propuštam jer toga nema puno, 22 trke ima ove godine, pogledam sve.

Na kraju, imala je još jednu poruku, a to je - da želi bolje vreme u Austriji nego prošle godine.

- Nadam se da ću ove godine biti bolja nego prošle godine na Red Bull Ringu i videćemo kako će biti.

(Telegraf.rs)