Kako je nekada bilo dobro...

Laž koja se ponovi više puta ne postaje istina, nego vrlo opasna stvar. To je ugađanje zabludi. Čovek je u današnjem svetu počeo takve laži da preživa do momenta kada više nije bitno da li je to zaista bila laž ili istina. Nešto se reklo i nešto ostade. Užasan jedan momenat ljudske postojanosti. 

Kako se nekako krnji osećaj velike trojke. Kako Novak i Nadal odmiču po Grend slem titulama, Federer ostaje u onom starom fenomenu nostalgije kod nekih ljubitelja tenisa.

U priči sa nekim kolegama, pod polimatskih zvonom kafane, ustanovili smo jedan psihološki momenat između sporta i prisutnih - prilično smo sposobni da veličamo nešto što je u naše vreme bilo veliko, iako su ga u međuvremenu pretrčale mnoge stvari.

Čist primer je to što smo počeli sa emocijom da pričamo o Janu Koleru, gorostasnom napadaču koji je imao respektabilnu karijeru. Sav taj način narativ se svodio da ga skoro držimo do granice slavnog.

Šta je problem u svemu tome?

Pa, problem je što Koler, po objektivnom viđenju stvari i onoj staroj "nebitnosti" statistike, prilično prosečan špic za današnje uslove.

Realnost je takva. Mi to možda ne želimo da izustimo za stolom, jer njega povezujemo sa emocijom detinjstva i posebnosti gabarita, ali jeste tako.

Da li je bio dobar?

Jeste.

Da li je bio dobar toliko da bi se u dužini dva piva toliko hvalio njegov doprinos fudbalu?

Aaaa... Pa, ne baš.

E, sad. Fenomen nostalgije mladosti dovodim na neki veći nivo, onde gde se radi o jako bitnim istorijskim i sportskim stvarima.

Trojno rivalstvo Đokovića, Nadala i Federera je u jednom momentu dobilo jako zanimljiv slučaj.

Federer kaže da mu je Nadal najveći rival, Nadal tvrdi da mu je Federer najveći rival, a suština drugog februara 2023. godine je da oni mogu da budu međusobno najveći rivali, ali da Novak po brojkama uskoro može da bude samom semi najveći rival.

Kao da je u nekoliko poslednjih godina proradio momenat udruživanja kod Feđe i Rafe, svesnost da ovaj treći ima oružje u rukama koje može ubrzo da im naškodi obojici.

Tu se manipulisalo. Jaka masovna manipulacija špansko-švajcarsko-zapadnim bićem.

"Ako sam ja njemu najveći rival, a on meni najveći, a pritom smo u uskom krugu najvećih ikada, onda je borba samo između nas" - to se mislilo reći.

Ali, nije prošlo. Moguće i da bi prošlo da Novak nema ove astronomske brojke.

Ne bih se sada bavio Nadalom, više bih o Federeru i pojmanju njegovog nasleđa nakon što je na kraju svog puta ostao da maše iza ove dvojice.

Mirenje sa činjenicom da Rodžer ima sve bitne statistike lošije od obojice svojih rivala u trci za najvećeg je užasno gorak proces za etablirani narativ.

Federer je bio nacrtan za neke kao neko ko odgovara opisu najboljeg na svetu.

Tužno je sada gledati navijače i pobornike Rodžerovog dela kako se batrgaju u hiljadu nekakvih misli i način da iznađu kolonu gde je bolji od Novaka ili Rafe.

Čini se da im ostaje samo da je "najveći gospodin".

Šta god to značilo i kako ga god neko gledao iz svoje glave, jeste imao taj neki krajnje efikasan i za gledanje dobar tenis. Motoristika udarca je bila etika svog vremena.

Ali... U ovom momentu kasni za po dve Grend slem titule za dvojicom. On u mestu mora da ostane, a ova dvojica baš i ne. Pogotov ne Novak koji na terenu izgleda kao učitelj tenisa svima koji nisu u Top 10, a prilično nadmoćan nad onima u Top 10.

Masters titula? Manje od Đokovića.

Provedenih nedelja na prvom mestu ATP liste? Manje od Đokovića.

Grend slem titula? Manje od Đokovića.

Nekako, svi bitni parametri mu ne idu u prilog osim činjenice da je za sobom posejao jedno seme velike ljubavi prema njegovom delu.

Sada, ti ljudi polako upadaju u nostalgiju. Nostalgiju mladosti.

Ignorišu sve moguće činjenice i govore da je "najveći gospodin" i da je džaba ovoj dvojici i 1000 Grend slem trofeja.

"Kako je nekada bilo dobro...".

Najkorišćenija nostalgična konstrukcija. Bilo je. Švajcarac je u jednom momentu prednjačio u ovoj trci, ali je sada daleko od nje.

Doprinos Federera tenisu se ne sme zaboraviti, sve njegove predstave i veliki dueli su zauvek zapisani u svečanu listu belog sporta.

Iskren čovek od objektivnosti zaista gleda da bez dodatnog nanošenja bola pusti Rodžera da uživa u svojoj penziji i zasluženom mestu među tri najbolja tenisera svih vremena.

Cifre kažu - trećeg najboljeg svih vremena.

Sa tim čovek mora da se pomiri. Nema afiniteta, nema emocija. Čist pregled stanja i statistike.

Još jedna prilično iskrivljena slika je da zapad ne voli Novaka.

To apsolutno nije istina. Ne bi trebalo da se tako nešto izgovara i da se ide na vodenicu onih koji žele da to ostane kao postulat trojnog rivalstva.

Oni su voljeni, a on nije. Daleko od istine i čista manipulacija.

Ko je bio na nekom Grend slemu, dovoljno je da čuje samo akcente i navijanje ljudi koji nisu Srbi.

Želje i čestitke po društvenim mrežama, govori legendi i slavnih teniskih igrača o Đokoviću, analize mnogih iskrenih zapadnih stručnjaka...

Kome je do kreiranja te nizlazno-negativne retorike? Nekome kome se ne sviđa što je Novak (ako već nije) na putu da zapečati vrata istorije. Da ta istorijska trka stane sa njim.

Samo ova godina može da nam otkrije sve, a naredne samo da ušuškaju priču.

Da nije bilo Rafe i Rodžera, ne bi bilo ni ovakvog Novaka. Dali su mu dodatno gorivo i napunili inatometar u više navrata.

Samo se politikama nekih zapadnih medija ne može verovati u dobru misao. Bez "oni nas mrze", to ne moramo na taj način.

Dovoljno je, kao i Novakove brojke, da pogledamo njihova generalna pisanja i piljenja u pronalsku negativnih detalja.

Statistika kaže - nisu namere dobre. Nisu. Nije svet protiv nas, nije ovo ta priča, samo priča činjenica.

Sve je manje manipulacije i sve je više mirenja sa slikom i tonom.

Još malo je ostalo do potpunog sloma manipulacija.

Za jednog je vreme reklo svoje, za drugog je ostalo još malo peska, a treći je potrošio vreme ovog prvog i ljulja peščanik ovog drugog.

Duga sezona istine je tek pred nama.

(Telegraf.rs)