10

Stojim u kompleksu sam. Gore neka svetla levo i desno, ne koncentrišem se na detalje. I srećan i prazan. Odavno je ponoć prošla, svi odlaze. Gotovo je. Posle svega, gotovo je. Do malopre je hiljade Srba ovde kolo vodilo, pre toga je borba bila, pre toga je dug put pređen, pre toga je strah postojao, a pre toga su bol i znoj tu stanovali, a pre toga su nedaumice bile... A posle toga? Posle toga je došla deseta titula Australijan Opena.

Zamalo sam dva doručka pojeo u istom danu. Dok puštam ovom mastilo na satu je pola pet ujutru. Za lepu istoriju vredi budno oko. I šta vredi objašnjavati nekome ko ne shvata? Jedan čovek, pritom naš čovek, je osvojio jedan od najvećih turnira deset puta.

Preporučujemo

Mnogi se muče da urade deset sklekova. Teško je mnogima da ponove istu rečenicu deset puta, domaćica deset puta ne može tako dobar pasulj da spremi a da svaki put bude zadovoljna ishodom... Mi pričamo o deset trofeja na jednom te istom Grend slemu.

U tom miru kompleksa, blagom žamoru zaposlenih koji čiste oko mene, gledam sve one legende koje su dobile biste u Melburn parku i niti jedna nema titula kao Novak.

Tu, na tom malom kružnom toku punom bronzanih glava i torzoa, ako mu ne nađu mesto već za života, neka ne razmišljaju o pravdi.

Jeste, dosta toga je nepravedno. Pa? Šta ćemo sad? Da se pomirimo sa nepravdom? Dužnost svakog u glavi i duši normalnog ljudskog bića da teži pravdi. Da se bori za nju.

Eto, dođe Novak pre dve nedelje u Melburn i ispravi nepravdu. Čekao je godinu dana da je ispravi. Trofej u njegovim rukama jeste pravda.

Ne pitam se više šta je potrebno da ljudi prestanu da sumnjaju da je najveći teniser svih vremena. Ako ćemo posle svakog osvojenog Grend slema da ih pitamo "je li ovo dosta?", onda gubimo vreme.

Svako ko laže sebe, negde u želucu mu ta laž smeta. U glavi ne toliko, neko voli Federera, neko voli Nadala, a neko voli i da priča onako kako stvari zaista stoje. Nije problem da nekoga voliš i poštuješ, problem je kada ti emocije preovladaju nad činjenicama.

To što te nešto vređa, ne znači da nije činjenica. Ona te vređa možda, ne želiš da je čuješ, ali, ono, jeste tako.

Ponovo je prvi. Njegov i Nadalov put se spojio po Grend slem titulama, ali se razišao po momentumu. Jednom titula i vrh, drugom povreda i pad. Nostrodamus nisam, ali nešto miriše. Ja kada vidim oblake, očekujem kišu.

Mir. Za sada, pravda je zadovoljena. Doduše, pravda traži nepravdu da bi bila vidljiva.

Ponovo ću istim putem od Melburn parka do Sautbenka. Koliko sam u ovih 20 dana prošpartao tuda, znam kada se koji semafor pali, a rekoh, nisam Nostrodamus.

Možda je moj otac Nostrodamus...

Što?

Od 2010. godine, Novaka zove "jare".

Naravno, iz milošte. Kao mladom mu je primećivao jareću bradicu, a isticao je njegove poskoke pri udarcima, trk sa jednog na drugi kraj terena. Eto, njega je podsećao na jare.

Hm...

Da li je znao od tada nešto što mi sada otvoreno tvrdimo?

Ko je shvatio, shvatio je, ko nije, shvatiće.

U deset finala ušao, deset finala dobio, deset trofeja digao, deset puta svoje ime upisao.

U cik zore, sunce će obasjati neki pravedniji teniski svet.

(Telegraf.rs)