Posluka je porata

Američki novinar je bio malo nervozan. Sedeo je iznad mene i nadao se da Tomi Pol može da uzme prvi set protiv Novaka u polufinalu. Nije se desilo. Ustala je čitava medijska ekipa od nas 11-12 iz Srbije, a on je meni gestikulirao da sednem. Kao, ne vidi teren i ne može da radi svoj posao. Ne znam o čemu je mislio da piše u tim momentima, o pauzi? O pregrupisanju skupljača lopti?  Naravno da nisam seo. Ignorisao sam šta god da je pričao. Neka bude srećan što mu kao Raduljica Batumu nisam rekao "idi kući".

Kao da su se anglo drugari nadali da Novak, ipak, ima neku poteškoću i da će ga povreda lože mučiti do kraja turnira, jer bez nje igra drugi sport u odnosu na svoje protivnike.

Stvarno jeste tako. Na konferencijama nas je ubedljivo najviše zanimalo kakvo je stanje noge, jer samo ona može da ga spreči da dođe do finala. Ostalo se pokazalo kao plitak potok. Ostalo se pokazalo kao lagani dan kraj Save.

Nije mi đavo dao mira, morao sam kao deo pitanja usmerenog ka Novaku da konstatujem neverovatnu nezainteresovanost stranih novinara za činjenicu da ovaj čovek naspram nas ima priliku da osvoji deseti Australijan Open. I njemu samom sam rekao da je nekome teško da uradi deset sklekova, a on evo igra za desetu titulu u Melburnu.

Njihova pitanja su se isključivo bazirala na vanterenskim aktivnostima, nekim potencijalnim žarištima koja mogu da poljuljaju nešto u ovom pohodu. Jesu kolege i znam prilično da budem kolegijalan, ali se iz prvih redova oseća igra bez fera.

No, dobro se nasmejasmo.

Kada srpski novinari ostanu samo u hali, padne pritisak. Priča se o tenisu. A, i zna šala dobro da se zavrti.

Kolega je postavio prilično kvalitetno pitanje, konstatovao, udario koren i pustio Novaka da odgovori.

- Šta reći... (već kreće da se smeje i nastavlja) Kakvu posluku porati - kreće smeh opšti.

Legendarni snimak sa Jutjuba je dobio novi duh.

- Kome?! - rekoh ka Novaku.

- Kooome?! - nastavi Novak i nastavi se šala.

Takav duh je bio potreban pred ovo finale. Pred nama je istorija. Upravo gledamo u nju.

Jedan čovek je kroz Grend slem žreb do finala stigao tako što je pola turnira bio povređen i nadmoćan, a pola turnira previše nadmoćan i nedohvatljiv za ostatak karavana.

Ne igramo u Beogradu, Nišu, Novom Sadu ili Kragujevcu pa da očekujemo neku prijateljsku atmosferu, ali ovdašnji Srbi prave prilično domaćinsku sliku.

Na stadionu se mogu čuti ispadi. Neki provokatori su izbacivani, neki utišavani, neki nadglašavani, ali ništa ne spreči Novaka da uđe u finale.

Ostao je još Stefanos Cicipas. Ponovo finale. Ima Grk dobar ožiljak od Srbina. Nema šanse da mu finale Rolan Garosa nije u glavi.

U onom totalnom haosu gornjeg dela žreba, Stefanos je bio najstabilniji.

Mora mu se odati priznanje da je prvi među onim jednakima. Zverev, Beretini, Nadal, Ože Aliasim, Fric... Svi oni su ranije osetili gnev teniskih bogova u Melburnu.

Stefanos nije. Evo ga i boriće se za Novakom za trofej.

Ne samo za trofej, nego i za prvo mesto na ATP listi. Mogao bi da dosegne neviđene visine, da postane konačno ono za šta se smatrao i ono što je oduvek želeo.

Vidite, tiranija Novaka i Nadala je nešto što je ubilo njegovu generaciju, oduzelo im dosta sreće i lovorike. Kažu, negde mora da pukne taj izvor.

Ovde, bogami, teško. Jeste Cicipas dobro igrao tokom turnira i jeste bio jači od Hačanova u polufinalu, ali...

Svi ostali u Top 5 igraju dobar tenis, ali Novak ima brzinu koju ostali nemaju na menjaču.

Ne mora to da se priča, to se videlo u prošle dve nedelje.

Posluka je porata.

Izvinite...

Poruka je poslata. Audio snimak poslušajte na početku teksta.

(Telegraf.rs)