Bećaga u Melburnu (4): Novak protiv đavola, medved Balu i Iračanin sa pogrdnim pesmicama

Danas je toliko ljudi bilo na ulicama Melburna kao da je neki karneval ili vašar u Šapcu. Nedelja i sunčan dan, nije ni čudo. Svi srećni, a mi Evropljani na mukama. Najveći nam je problem što na pešačkom gledamo u suprotnom smeru jer Australijanci suprotnom stranom i voze. Koliko to tačno smešno izgleda jednom lokalcu kada vidi da se čovek okreće na levu stranu da bi video da li ima kola, a sa desne mu nailaze i trube. Dobro je, živi smo... Za sad.

Situacija Novaka Đokovića izgleda kao neka epizoda sa "National Geographic"-a. Deset hijena naizmenično pokušava da priđe lavu, zna da je ranjen, ali nikako da se nijedna ohrabri da baš uđe u konfrontaciju sa njim. Dok one oklevaju, Novak se polako gosti sa plenom. Kako vreme odmiče, sve će biti teže oduzeti mu ono što smatra da je njegovo.

Preporučujemo

Sa druge strane, ispadoše svi koji su se papirom smatrali za favorite. Kao da je neko pomešao rang listu. Ima tu još imena koja su vredna pažnje, ali su Nadal, Zverev, Beretini, Ože Aliasim, Fric, Šapovalov i Nori već kod kuće ili u avionu. Oči su, pre svega, okrenute ka Novaku, a onda se baca pogled i na Cicipasa, Runea i Rubljova.

Ostali svi koji su ostali u žrebu su plod iznenađenja ili dosadašnje žrtve svog limita. Vidimo kasnu, ali ipak prisutnu smenu teniske generacije. Ovde tome prkosi samo Đoković.

Samo.

No, Australijanci kandidovaše svog đavola (kako ga sami zovu) za svog aduta pred velikim vojvodom. Aleks De Minaur, kažu, brži od svakog na turu. Videćemo. Ako se publika bude ponašala dovoljno uljudno i normalno u tom meču na Rod Lejveru, ova osmina finala ima jasnog favorita, pa i pored povrede.

Jeste da razmišljamo o ovom momentu, o istoriji, o lovorikama i nebesima, o prelijepim malim hamburgerima koje služe u medijskom restoranu... Ali, tu smo i da se založimo za budućnost našeg tenisa, a ona nam se ukazala na sporednim terenima, na periferiji Melburn parka.

Klinci i klinka iz Srbije su bili u nastojanju da naprave što bolji rezultat na juniorskom Australijan Openu. Mladi Ludoški ode u drugo kolo, ispadoše Đurić i "srpska Ruskinja" Suvirdjonkova. Darja je pokazala da može, da ima onaj napadački stil koji je predobar za gledanje, ali ćemo tek ove godine čuti nešto više o njoj. Januar je, ima indikacija novih priča, ali su teme tek u razradi.

Možda nam baš ta Srbo-Ruskinja nastavi tenisku lozu. Možda. Dajemo joj šansu, svakako.

Kad sam već kod Rusa, ljudi na punktovima okolo stadiona proveravaju zastave. Imaju jasan prospekt kojim se vode, a na njemu je jasno naznačeno da ruska trobojka, ali i ostala obeležja te zemlje nisu dobrodošla na Australijan Open. Ni beloruska. Zato, da ne bi dolazilo do zablude, kontrolor pogleda u papir ispred sebe, upored srpsku, hrvatsku, francusku, slovačku ili slovenačku zastavu sa zadatim standardima i pusti te unutra.

Čudno... Ali, u ovom svetu ovakvom realno.

Okrenimo se lepšem delu bloga.

Provalili smo da je ograda tako lepo koncipirana da je prava blagodet nasloniti se na nju. Prolaze ljudi, kolega i ja naslonjeni na ogradu u stilu medveda Balua.

Oni kvadratići terapeutski deluju na kičmu i lopatice, neću lagati. Kad se otvori mozak na pauzi, pojača se intelektualna moć, ali dođe vreme i da se skroz ugasiš.

Popakovali stvari i pravac hotel.

- Laku noć - kaže čika na srpskom na izlazu iz kompleksa.

Pogledasmo u njegovom smeru i odvratismo mu istom merom.

On čovek priđe i poče priču, te ti mi pomislismo da je jedan iz mnogobrojne srpske zajednice u Melburnu.

- Ne, ne. Ja sam iz Iraka. Pijetro. Nisam zaboravio srpski, bio sam u Beogradu mesec dana. Meni gazda bio Srbin, držao firmu... - raspričao se pošteno Pijetro, a onda krenuo da nam recituje masne pesmice koje ga je verovatno gazda i naučio.

Smeje se, srećan. Smejemo se i mi.

Zna to da oraspoloži čoveka nakon 15 sati provedenih u radu i disciplini.

(Specijali izveštač iz Melburna, Miloš Bećagović)