Bećaga u Melburnu (2): Sinan Sakić, Nadalovi svedoci i duh pravog urbanog grada

Dešava li vam se nekada da vam "random" pesma dođe na um, a da niste ni znali da je posedujete u moždanoj arhivi? Danas sam se na +37 stepeni zatekao u centru Melburna i pomislio na Sinana Sakića. Odakle Sinan u mojoj glavi na semaforu, morao bih da vam obrazložim detaljnu genezu kroz čitav jedan pasus. Ali, polako, imamo vremena.

Počeo sam polako da ulazim u rutinu Australije, iako mi je san i dalje poremećen. Budim se često po noći, a znam da nisam ni pijan ni lud... Evo. Pogledajte. Nisam ni hteo da nastavim rečenicu sa "a znam da nisam ni pijan ni lud". O tome vam pričam. Sam mi se kompletirao stih od Džeja Ramadanovskog. Bili ili ne bili baš fanovi nečijeg opusa, ima negde da vam prokulja to jednostavno znanje.

A, kako sam došao do Sinana? Jednostavno. Samo sam pomislio da gori sunce iz neba i zemlje.

Stojim nasred raskrsnice sa gomilom urbanih melburnških glava i stranaca sa svih strana sveta i pomislih: "Uh... Ubiće me sunčanica. Gazi li samo mene ovako sunce? Sunce... Moje koga sada greješ, srećo moja kome život krasiš?"

Znam. Nikakve veze s vezom, ali reci ti to mom mozgu. Imam osiguranje, moja firma brine o meni, mogao bih da pođem do stručnog lica.

Melburn je... Melburn ima ono što zovemo duh. Svakako je centar kulture u zemlji, umetnička i hipsterska niša.

Kod železničke stanice Flinders sam osetio taj duh, činile su ga male, ali toliko lepe i meni jednostavne stvari.

Momak sa afro frizurom sedeo je naslonjen na zid i pored malog zvučnika bacao neverovatno dobre rime u mikrofon.

To je toliko davalo takta urbanoj misli da sam namerno propustio zeleno svetlo i ostao na toj strani raskrnice.

Nedaleko od njega, nekih 30 metara dijagonalno, stajao je proćelavi čika za štandom i davao knjige za džabe.

Da, za džabe. Ne samo da ih je davao, nego bi svakome ko bi prišao pokušavao da ustanovi ukus i da mu preporuči koju knjigu da uzme.

"Free books" pisalo je na malom stolu.

A, šta više da vam kažem da bi vam jedna ulica postala krajnje draga i upamćena?

Dobro je da sam danas otišao u tom smeru, potražnja za posebnim, australijskim adapterom i menjačnicom me je odvela u dobrom pravcu.

U medija centar polako pristižu novinari sa svih strana sveta, tako da sam po dolasku u kompleks primetio četu Španaca koja se stacionirala direktno naspram nas Srba i naših kompjutera.

Nemoguće je ne primetiti prisustvo Španaca, menjaju atmosferu u prostoru gde se nalaze, ćakulanje je konstantno i stalno izgledaju kao da vode debatu jedan sa drugim (a drugi sa trećim).

Ne znam da li su ih dobri organizatori namerno stavili naspram nas, ali je svaka pet reč u rečenici "Rafa" ili "Nadal".

Verovatno bi i oni za nas rekli da je nama svaki peti segment u konstrukciji poslovne misli "Nole", "Novak" ili "Đoković".

Neka, tako i treba. Ipak mi pišemo istoriju, a lepo je biti deo nje, nezavisno od toga sa koje ste/smo strane.

Samo mi se čini...

Hajde, neću sad da budem maliciozan kada sam pokazao svoju hipstersku stranu nešto ranije. Samo lagani bit, lagana rima, lagani flou i knjige na izvolite.

Ako primetite da nema opušaka bačenih po ulici i trotoaru, to je zato što se ne isplati.

Mislim, ne isplati se pušiti, a ako ne pušite, onda ne možete ni da bacite opušak. Logično.

Zašto?

Zato što je kutija nekih prosečnih cigareta negde oko 40 australijskih dolara, ili ti u proseku nekih 3.000 dinara.

Traži drugi porok, mladi Australijanče, ovaj te može oterati u kredite.

Zamisli, otplaćuješ svakog meseca ratu za stan i ratu za šteku cigara koju si uzeo početkom godine.

Ništa, idemo dalje. Ostao je još jedan dan do početka Australijan Opena.

Uskoro dobijamo puno ubrzanje.

UKOLIKO STE PROPUSTILI:

Bećaga u Melburnu (1): Srpsko kolo, druželjubiva muva i Australijan Open na pomolu

(Telegraf.rs)